sudan

Pre mnogo vekova, na pijaci u Bagdadu, sluga bogatog trgovca jednog jutra je sreo Smrt. Vrativši se, sav uplašen, reče kako ga je Smrt čudno pogledala i zatraži od svog gazde najboljeg konja, da istog časa krene za Samaru – kraj tada poznatog sveta, bar za stanovnike Bagdada.

Nakon što je sluga odjahao za Samaru, trgovac, znatiželjan, ode do pijace i upita Smrt: “Što si jutros uplašila mog slugu?” A Smrt mu odgovori: “Žao mi je ako sam ga uplašila, ali sam ga verovatno samo pogledala sa čuđenjem. Jer, šta će on jutros na pijaci u Bagdadu kad večeras imamo sastanak u Samari?”

(Arapska narodna priča) 

I

Putnik

Putnik se pojavio oko sedam uveče, pustinjskim putem koji je vodio iz Kartuma, i došao do zapadne kapije Grada. Posle meseci provedenih na putu, njegova odeća je bila gotovo u ritama – ličio je zaista pomalo na prosjaka – a kamila na kojoj je jahao bila je izgladnela i iscrpljena. Rob, crnac, umorno je pešačio pored jahača…

Ipak, Carinik nije imao mnogo razumevanja: iskusnim, ispitivačkim pogledom odmerio je ovu čudnu družinu, razmišljajući šta imaju, i koliko da im uzme. Njegove instrukcije bile su precizne: niko ne sme ni ući, ni izaći iz Grada a da ne plati Agi onoliko koliko najviše može.

Bilo je očigledno da se ne radi o trgovcima: prtljaga su imali malo, ako su ga uopšte i imali. “Možda je došao da proda roba?” – pomislio je Carinik – “Ali onda je bolje naplatiti mu harač posle, prilikom odlaska” bio je ipak u nedoumici.

Prilikom odlaska, međutim, harač će mu naplatiti carinik u luci – delovalo je da je Putnik, ipak, hodočasnik, koji će brodom nastaviti put, i neće se vratiti kroz zapadnu kapiju. U tom slučaju, Carinik bi ostao bez svog dela plena.

“Šta možeš Putniče sam da daš, harač se platiti mora?” – upita Carinik mrzovoljno posle nekoliko trenutaka odmeravanja.

I, pošto odgovor nije bio zadovoljavajući – Putnik je tvrdio da je hodočasnik koji je krenuo za Meku, božji čovek – Carinik odluči da ga pusti u Grad, ali da ga prethodno odvede do Age, da on proceni šta, koliko i kada da mu se uzme.

II

Tvrđava na južnoj granici

Grad Suakin je u to vreme – a naša priča dešava se krajem juna 1814. godine – bio još uvek značajna luka na sudanskoj obali Crvenog mora, iako su njegovi zlatni dani – kada su ga putopisci poredili sa Lisabonom, a preko dve stotine brodova čekalo u luci svoj red na istovar tereta – prošli još par vekova ranije.

Turska vlast, uspostavljena 1517. godine, u međuvremenu je oslabila. Čak i u Kairu je bila više formalna, otelotvorena u Muhamedu Aliju, koji je od Sultana dobio zvanje “Vicekralj Egipta”, ali je u stvarnosti sam gospodario zemljom.

U udaljenom Sudanu, a posebno u maloj graničnoj postaji u Suakinu, svaka vlast – i ona iz Istanbula i ona iz Kaira podjednako – ispoljavala se, međutim, samo preko Age, nižeg funkcionera Carstva, postavljenog da održava red u gradu i luci, naplaćuje harač, i čuva južnu granicu. Postavljenog, i zaboravljenog.

Abdulah Jemak-aga je u Suakin došao pre nekoliko godina. U mladosti se borio za Mameluke, koje je Muhamed Ali pobio u borbi za vlast. Posle je prihvatio da bude Sultanov oficir, ali i činovnik egipatskog Vicekralja, odjednom.

Svoje bivše saborce, Mameluke, sada je nemilosrdno proganjao kao najgore neprijatelje, zatucane fanatike – po uzoru na Muhameda Alija u Kairu i sultana Mahmuda II u Istanbulu, i Abdulah se u Suakinu predstavljao kao reformator i modernizator.

I dok su age u Kartumu i većim mestima u Sudanu ponekad i dobijale neku poštu i instrukcije, slale izveštaje i poreze, Abdulah je u Suakinu bio ostavljen, uglavnom, sam sebi: poreze koje bi prikupio trebalo je da koristi za opremanje malog garnizona i održavanje tvrđave – ni Kartum ni Kairo, a Istanbul posebno, nisu očekivali neki značajan prihod od njega.

Pustinjski putevi su bili teški i opasni – Mameluci su još jahali po unutrašnjosti, između obale i Nila – a brodovi koji su prolazili Crvenim morem, ne tako česti. Tako je Abdulah, prepušten sam sebi, uredio život kako mu je najviše odgovaralo.

Abdulahu je od početka bilo jasno da Suakinom može da vlada samo čvrstom rukom, koristeći silu. Nepredvidivu, iracionalnu, gotovo bolesnu silu, koja najbolje izaziva strah. Delimično, stanovnici Suakina plašili su se same te sile. Ali, isto tako, beznađe sa kojom je ta sila dočekana, bilo je izazvano i strahom od viših vlasti, onih iz Kaira i Istanbula, čije fermane o postavljenju Abdulah navodno ima. Doduše, te fermane nikada niko nije ni video, ali je Abdulah pametno ostavljao sve u uverenju da oni postoje, i da je bolje za njih ne pitati previše…

U Suakin je Abdulah doveo šaroliko društvo: najpre svog brata Adnana, poznatog po razbojničkim napadima u mladosti; potom izvesnog Nasera, koga su još zvali i “Francuz”, jer mu je majka bila Francuskinja, u vreme njegovog rođenja robinja u jednom haremu u Fezanu; za komandanta malog garnizona u Tvrđavi postavio je svog najvernijeg čoveka, bivšeg etiopskog roba, Salmana, sa kojim se borio u Mamelucima i koji je u jednoj od bitaka protiv egipatske vojske izgubio oko, pa su ga zvali “Jednooki Salman”; i na kraju, propalog studenta medrese u Kartumu, Šukriju, koji je u Suakinu postao kadija, odnosno glavni sudija.

Bila su tu i dvojica stranaca: Entoni, pijani mornar iz Edinburga, koji je jedva izvukao živu glavu posle jedne nesrećne operacije Kraljevske mornarice u Basri, u Iraku, i Đanfranko, nesvršeni student medicine i probisvet koji je iz Napulja pobegao zbog poreske utaje i nekoliko vanbračne dece, pa se nekoliko godina muvao po Bliskom Istoku. Njih dvojicu je Abdulah proglasio “ambasadorima” Velike Britanije i Napuljske kraljevine u Suakinu, i istovremeno svojim ličnim savetnicima, čije bi iskustvo u velikom svetu trebalo da unapredi njegovu administraciju i ubrza reforme i modernizaciju.

III

Sudbonosni susret

Abdulah je bio iznenađen kada mu je Carinik doveo Putnika: svi koji su makar kratko boravili u Suakinu, ili samo kroz njega prolazili, znali su da se najmanji harač plaća Cariniku. Čim se umeša Aga, može se platiti samo više. To “više” je nekada značilo i plaćanje glavom – Abdulah je bio prek i hirovit čovek…

“Mogao si da prođeš i sa jednim dukatom, ili nešto tkanine…” – rekao je preteći Aga Putniku – “…ali pošto si bio dovoljno nerazuman da me uznemiravaš uoči večernje molitve, moraćeš da daš ili kamilu ili roba, pa ti sad biraj.”

Putnik je, međutim, odbio da da i jedno i drugo. Pozvao se na ferman Velikog muftije iz Meke, kojim su hodočasnici – pošto se na putu nisu bavili trgovinom – bili izuzeti od svih poreza.

I Carinik i Aga prasnuše u smeh. Po prvi put za njihovog vakta, neko se usudio da se u Suakinu poziva na Velikog muftiju iz Meke?

“Ne zboriš mudro, Putniče…” – Agin glas je već postajao preteći – “…Meka je daleko, kao i Kartum. A Kairo i Istanbul su još dalje. I šta ti uopšte ovde radiš? Da nisi neki špijun, možda su te poslali Mameluci?”

Putnik je još jednom, uz puno uvažavanje Age, ali odlučno, ponovio da je on hodočasnik, koji je krenuo za Meku. Da nema ničega vrednog sa sobom, jer svaki dobar musliman zna da se na hadžiluk ne polazi da bi se zaradilo. Da zato ne mora ni platiti nikakav harač. Da nema nikakve veze sa Mamelucima. I da, ako Aga sumnja u bilo šta od toga, on traži pošteno suđenje, gde bi se sve razjasnilo.

Abdulahove oči, već ionako zle i prirodno sitne, još više su se suzile u mržnji. Ovaj čovek, u dronjcima, usudio se ne samo da ga uznemiri, i da odbije njegovu više nego velikodušnu ponudu – da sam izabere da li će platiti harač u robu, ili u kamili – nego i da ospori njegov autoritet u Suakinu.

“Dobro stranče. Sam si to tražio. Optužen si za špijunažu za Mameluke. Sutra u podne ćeš imati javno suđenje, na trgu ispred glavne džamije.”

Sa tim rečima, Aga otpusti Putnika. Nije bio uhapšen, ali nije ni smeo da napušta grad, a dva Salmanova žbira su, pod pretnjom smrtne kazne, dobila zadatak da ga stalno drže na oku.

IV

Abdulah i Adnan

Već ujutro je ceo mali grad znao da će se u podne suditi strancu. Po čaršiji su krenule opklade: hoće li biti proglašen za špijuna i odmah pogubljen, ili će mu samo uzeti sve što ima i vratiti ga kroz zapadnu kapiju nazad u pustinju, da skapa od vrućine, gladi i žeđi? Ili će možda, moćni Aga biti milostiv i kazniti ga samo sa četrdeset udaraca bičem, a dozvoliti mu da se ukrca na brod?

Jer, svi su znali da poštenog suđenja u Suakinu nema, niti može biti. Šukrija, glavni kadija, nikada nije valjano ni znao pravo. A i ono što je znao, nije smeo da primeni ako mu se makar i učinilo da bi to bilo protivno Aginoj volji.

Svi su takođe znali da Abdulah, nesiguran koliko će dugo ostati gospodar života i smrti Suakina, nemilosrdno udara namet na vilajet, i da su mnogi ugledni trgovci propali, jer nisu mogli da plate nerazumne namete. Tim pre neće imati milosti ni prema tvrdoglavom strancu.

Za one trgovce koji bi se pobunili Abdulah i njegov brat Adnan bili su smislili posebnu kaznu: vezane bi ih postavili na magarca, ali tako da sede suprotno od pravca njegovog kretanja. Oko vrata bi im bila stavljena tabla “ja sam narodni neprijatelj i lopov”, i magarac bi ih tako provezao glavnom ulicom. Suakinska sirotinja bi onda, za šaku pirinča, gađala nesrećnike trulim voćem i povrćem, praveći nesnosnu i zaglušujuću buku. Ponekad, kad je u pitanju bio naročito tvrd orah, Jednooki Salman bi postavio među okupljene i svoje žbirove, koji bi nesrećnika gađali i kamenjem…

Nakon takvog ponižavajućeg postupka, trgovci bi bili držani u zatvoru, bez ikakve optužnice i suđenja, i po nekoliko meseci. Iz zatvora bi, po pravilu, izlazili tek onda kada bi platili onoliko koliko bi im Abdulah i Adnan odrezali. Na kraju, da bi sačuvali živu glavu, bili su prinuđeni da, budzašto, svoje zanatlijske radnje, prodavnice i aščinice, prodaju Aginom bratu Adnanu i njegovom kumu, Naseru “Francuzu”.

Tako se mala poslovna imperija braće Jemak u Suakinu širila, i dva puta godišnje Adnan bi na par nedelja otišao iz grada, noseći po nekoliko kesa dukata – ono što bi se skupilo u međuvremenu – u francusku Imperijalnu otomansku banku u Aleksandriji. U toj banci su dvojica braće imala tajni račun, otvoren na ime jednog jevrejskog trgovca iz Soluna, izvesnog Davida Koena.

V

Suđenje koje to nije bilo

Izgledalo je da se cela varoš – ili bar njen muški deo – u podne sakupila na trgu ispred glavne džamije. Prodavci orijentalnih poslastica, zanatlije, hodočasnici u dolasku i odlasku, vojnici koji su izašli iz tvrđave u grad, žbiri, dečaci, besposličari, prosjaci… Svi su došli da vide još jednu Šukrijinu predstavu i uživaju u mukama još jednog nesrećnika.

Abdulah je sedeo na počasnom mestu, na luksuznim tepisima postavljenim na samom ulazu u džamiju. Sa njim je bila cela svita: brat Adnan, kum “Francuz”, savetnici Entoni i Đanfranko… Jednooki Salman je okupio desetak svojih ljudi iz Tvrđave, sa jataganima, i stajao malo po strani, naslađujući se očekivanim izvršenjem presude.

Putnik se pojavio tačno u podne, idući peške. Iza njega je rob vodio kamilu, na kojoj je bilo ono malo njihovih stvari.

Glavni kadija, Šukrija, pročitao je “optužnicu”: Putnik je, kako je rekao, “špijun koga su poslali Mameluci, da ispita utvrđenja u Suakinu, raspoloženje stanovništva, i pripremi teren za njihov napad, tog leta.” Za tako gnusno delo, tražio je naravno smrtnu kaznu.

Putnik je, kao i prethodne večeri, odbio sve optužbe. Rekao je da je on siromašan hodočasnik, koji je došao iz daleka, iz Senegala u zapadnoj Africi, na svom hadžiluku za Meku. On i ne zna ko su Mameluci, niti ih je ikada video. U gradu ne misli da se zadržava: otići će prvim brodom za Medinu, luku na Crvenom moru preko puta Suakina. Ne boji se ničega, jer je islamski zakon pravedan, i zna da razlikuje nevinog čoveka od krivca.

Miran i staložen, Putnik je ostavio utisak na prisutne. Nikada do tada se optuženi nije ovako razložno i hladnokrvno branio. Kao da je video da nešto ne ide kako je zamislio, ili kako je bar ranije bilo, Abdulah posla glasnika kadiji sa porukom. I verni Šukrija, uz vidno olakšanje, reče:

“Čuli smo putniče tvoju odbranu, koja nije istinita. Ali, pošto je naš Aga plemenit čovek, život će ti biti pošteđen. Presuda glasi na konfiskovanje celokupne imovine i četrdeset udaraca bičem. Posle toga, imaš vremena do sledećeg jutra da odeš iz grada, ili brodom ako dođe, ili nazad kroz zapadnu kapiju, odakle si i došao.”

Bila je to, zapravo, smrtna presuda, samo malo sporija i surovija od odsecanja glave. Četrdeset udaraca bičem, uz oduzimanje svega što ima i verovatno proterivanje nazad u pustinju, Putnik ne bi mogao da preživi. Ostao bi i bez kamile sa kojom bi imao neke šanse da se vrati u Kartum, i bez vernog roba koji bi mogao da mu pomogne. Do jutra nijedan brod verovatno ne bi došao u luku, a kada bi se kojim slučajem i pojavio Putniku ne bi bilo ostavljeno ni par novčića kojima bi kupio voznu kartu…

Jednooki Salman – jer on je lično bio zadužen da izvršava kazne, bilo odsecanjem glave ili ruke, bilo bičevanjem – priđe stubu za koji su osuđenici na bičevanje bili vezivani. Dva vojnika krenuše ka Putniku…

VI

Onaj pravi ferman

Svedočenja očevidaca o tome kada je Putnik ispod košulje izvadio ferman, razlikuju se. Jedni su govorili da je to učinio odmah kad su mu se vojnici približili, drugi da je sačekao da bude doveden do stuba za bičevanje… Prošla su dva veka, neki dokumenti nisu sačuvani, neki pisci su naknadno unosili detalje koji se nisu stvarno desili…

U svakom slučaju, u jednom trenutku pre nego što je izvršenje kazne počelo, Putnik je, pred prepunim trgom, visoko podigao i svima pokazao, ferman egipatskog vicekralja, Muhameda Alija, tada verovatno najmoćnijeg čoveka na Bliskom Istoku. Bio je preko metar dug, i oko pola metra širok, sa velikim pečatom od crvenog voska na dnu, pečatom koji je svaki carski službenik, čak i ako je bio nepismen, mogao da prepozna.

U fermanu je pisalo da je “Radjilna Ibrahim es-Shamy” – naš čovek Ibrahim Sirijac – “lični gost i drag prijatelj ovog dvora, te se svim službenicima Carstva naređuje da mu, na putu, ukažu svaku moguću pažnju, pomoć i zaštitu, koju bi mogao da traži”.

Kadija nije mogao da veruje svojim očima, vojnici su stajali zbunjeni, Jednooki Salman je režao kao neka čudna životinja kojoj je izmakao plen… A Abdulah Jemak-aga i njegov brat Adnan ustali su sa svojih tepiha, krenuli ka fermanu – koji je Putnik i dalje držao bez reči – pali na kolena i počeli da ga ljube, stavljajući njegov donji kraj na čelo i srce, kako bi – tome su se bar nadali – ispravili glupu grešku koju su napravili.

Na Salmanov mig, vojnici su otišli nazad u Tvrđavu, a svi zvaničnici su se neprimetno izgubili sa trga – oni su naime dobro znali da nije preporučljivo biti isuviše vidljiv svedok javnog poniženja braće Jemak.

Međutim, mnogo radoznalaca je ipak ostalo na trgu, da vidi šta će se sada dogoditi. I ono što se dogodilo bilo je mnogo zanimljivije od prethodnog dela priče.

VII

U strahu su velike oči

U strahu da ih Putnik, kada se jednom bude video sa “višim vlastima” – gde god se to desilo i koje god to vlasti bile – ne optuži za ono što su nameravali da mu urade, i Abdulah i Adnan su nastavili da idu za njim, preklinjući ga i gotovo puzeći.

Plačnim glasom nudili su mu smeštaj u palati, novac, skupocenu odeću, srebrne jatagane i pištolje koje su izradili najveći majstori sa Crvenog mora, najukusnije orijentalne poslastice, svežu kamilu, robove, igračice trbušnog plesa, sve što je samo mogao da poželi – samo da ga odobrovolje…

Putnik, međutim, nije prihvatio ništa od svega toga. On je smatrao da je njegov službeni razgovor sa Abdulahom Jemak-Agom završen, a da se sa njim privatno druži nije mu padalo na pamet. U svojoj otrcanoj odeći, vratio se u skromni karavanseraj na ulasku u grad, isti onaj u kojem je proveo prethodnu noć.

Ovakve scene nastavljene su i narednih dana. Gde god bi se Putnik pojavio u Suakinu, aga i njegov brat su odmah dolazili za njim, noseći razne ponude, ali bez uspeha. Uskoro, čaršija je počela da bude sumnjičava:

“Ako je tako važan ferman koji je pokazao Putnik, da sada aga mora da ide za njim i moli za trenutak njegove pažnje, znači li to da je agin ferman manje važan? Ili da možda uopšte ne postoji?”

Na jedan čudan način, Putnik se, otprilike, ponašao kao što bi se ponašao Isus Hrist da kojim slučajem Kajafa i Pilat nisu smeli da ga osude i razapnu na krst: išao je otrcan, jeo malo i skromno, spavao u najskromnijem smeštaju u gradu… Istovremeno, odbijao je, bez reči, basnoslovno vredna materijalna dobra, i to od najmoćnijih ljudi u gradu, koji su zbog toga bili očajni.

Posle desetak dana, u luku je stigao brod sa severa, koji je nastavljao preko Crvenog mora, za Medinu. Putnik je, sa robom i kamilom, došao u pristanište, gde su ga opet sačekali Abdulah i Adnan, sa najfinijom hranom i voćem, “da mu se nađe usput”. Ponadali su se da će bar to prihvatiti, i da će se, možda, usput odljutiti.

U stvari, braća Jemak su počela da se pribojavaju jedne druge stvari: ako bi Putnik otišao ljut, bez nekog spoljnog znaka srdačnosti, njihov položaj u Suakinu bi se prilično komplikovao. Čaršija je već bila svedok njihove greške, a potom i ponižavanja kojim su pokušali, uzalud, da je isprave. Ako sada bude svedok još jednog neuspeha strah koji  su godinama uterivali svojim podanicima rasprsnuće se kao mehur od sapunice…

Pre ulaska na brod, Putnik se drugi, i poslednji put, kratko obratio Agi i rekao mu:

“Nisam ti dao ništa svoje, jer ti ništa nije ni pripadalo. I neću da uzmem ništa tvoje, jer ništa od svega toga meni ne pripada. Naši su računi poravnati.”

VIII

Čovek kojem se ne treba zamerati

Stigavši u Medinu posle desetak dana plovidbe, Putnik se smestio u vili na kraju grada. Nabavio je novu, skupocenu, odeću, i ostavio kamilu i roba da se odmore i nahrane. Čekao je.

Posle nekoliko dana, u Medinu su stigli glasnici egipatskog vicekralja, Muhameda Alija, koji je tih nedelja u Arabiji lično predvodio vojnu ekspediciju protiv vehabija, pokušavajući da ih spreči u preuzimanju kontrole nad svetim mestima. Putnik je dobio poziv da dođe u Taif, u kojem se Muhamed Ali tada nalazio, i bude njegov gost na večeri.

Na toj večeri – kojoj je prisustvovao i Veliki muftija iz Meke – Muhamed Ali je, onako uzgred, pitao Putnika i kakvi su mu utisci iz Suakina.

“Mala pospana luka. Ništa posebno.” – kratko je odgovorio Putnik. Svoj nesporazum sa agom, farsu od suđenja i bizarne dane koji su usledili nije ni pomenuo…

Muhamed Ali i Veliki muftija posle su dugo prepričavali taj razgovor – žbiri su im, svakako, već bili javili o neprijatnostima koje je Putnik imao u Suakinu, pa su tim pre bili zbunjeni njegovim neočekivanim odustajanjem od osvete. Očigledno, Putnik je imao svoj zadatak, isuviše značajan da bi usput traćio vreme na jednog provincijskog agu.

“Ne znam da li je ovaj čovek zaista musliman, kao što tvrdi. Ne znam ni zašto već godinama rizikuje život putujući sam po ovim divljim zemljama. Ali znam da nije dobro zamerati mu se…” – rekao je na kraju, više za sebe nego za svog sagovornika, Muhamed Ali.

IX

Hronika najavljene smrti

Po odlasku Putnika, Abdulah se jedno vreme nadao da će se stvari u Suakinu ponovo dovesti u red, i da će se njegova sramota zaboraviti. To se, međutim, nije desilo.

Naprotiv, suđenje Putniku, i poniženje koje je pretrpeo Abdulah Jemak Aga, postali su omiljena tema prilikom ispijanja čaja, ne samo u Suakinu i Kartumu, nego i u okolnim zemljama i oblastima: JemenuEritreji na jugu, Hedžasu na istoku, Kordofanu na zapadu, Sinaju i Akabi na severu… Age koje su vladale svim ovim oblastima počele su da sumnjaju, najpre u Abdulahovu moć, potom u njegove izglede da ostane na vlasti, a na kraju i u zdrav razum. Abdulah je brzo ostao sam, ali toga još uvek nije bio svestan.

Plašeći se nemira ili razbojnika, i trgovci iz susedstva su polako prestali da dolaze u Suakin. A opasnost da hodočasnik bude bičevan u Suakinu pročula se i u unutrašnjosti, pa su karavani hodočasnika polako birali luke u Koseiru i Marsa Alamu koje su – iako dalje na severu – smatrali sigurnijim za njihov put prema Medini i Meki.

Već ionako siromašan, Suakin je naglo propadao. Bez karavana, trgovaca i hodočasnika, prihodi su opali. Gradska sirotinja, koja je za šaku pirinča ponižavala bogate trgovce, postala je ljuta, jer pirinča više nije bilo. Ali, nije bilo ni plata za vojnike u Tvrđavi, čije je nezadovoljstvo bivalo sve veće, i sve češće.

Uzalud su dvojcia braće ubeđivala najbliže saradnike kako će se Putnik vratiti, kako su se oni pomirili, kako je sve to bila predstava “samo za javnost” jer je Putnik na tajnoj misiji po naređenju sultana lično…

U najužem krugu oko Abdulaha i Adnana polako se učvrstio utisak – i sa vremenom porastao do granica paranoje – da Putnik neće oprostiti neprijatnost kojoj je bio izložen. Da će sve prijaviti egipatskom vicekralju, i da će jednog dana doći glasnici iz Kaira, sa katul-fermanom.

Prvi je pobegao pijani mornar iz Edinburga, britanski “savetnik” Entoni. Otišao je bez pozdrava, jednog jutra, brodom koji je iz Sueca išao za Jemen, i koji je u Suakinu stao da obnovi rezerve vode.

Potom je Naser “Francuz” počeo sve češće da se viđa nasamo sa Jednookim Salmanom:

“Braća će pobeći, ionako su sav novac odavno sklonili u Aleksandriju. A šta ćemo mi da radimo, ovde? Sve će na nas pasti na kraju. Mene će linčovati trgovci, a tebe vojnici.”

Nekako u to vreme, krajem leta 1814. godine, njih dvojica su se konačno, više prećutno i pogledima nego rečima, sporazumela šta je potrebno – šta je zapravo jedino moguće – uraditi. I sklopili su pakt kako da to učine.

Koršid efendija, veliki trgovac u Suakinu, koji je i sam, zajedno sa svojim sinom, preko pola godine, pod lažnom optužbom bio u Abdulahovom zatvoru, bio je vrlo srećan da dvojici zaverenika pošalje kesu sa dukatima kako bi pomogao da se njihov plan sprovede u delo.

X

Susret sa sudbinom, prvi

Akcija je dogovorena za neki od dana u kojima će Adnan biti odsutan iz Suakina – očekivalo se da, kad dođu hladniji dani, on ponovo krene za Aleksandriju da bi u francusku banku stavio novac prikupljen u međuvremenu. Ovog puta bila je samo jedna kesa dukata, ali su se braća dogovorila da što manje para – jer, čudna su vremena očigledno dolazila – čuvaju u Tvrđavi u Suakinu, a što više odnesu na sigurno mesto, pod zaštitu strane banke i lažnog imena.

Kada je saznao da je Adnan izjahao iz Suakina, Jednooki Salman je poslao svog poverljivog žbira, na brzom konju, da ga prestigne pre Vadi Halfe, utvrđenja na egipatsko-sudanskoj granici. Lokalnom komandantu je poslata jasna poruka: da Abdulah više ne uživa podršku ni iz Kaira ni iz Istanbula, i da se čeka katul-ferman; da je brata Adnana poslao sa novcem, pripremajući bekstvo; da će i vicekralj i sultan ceniti lojalnost komandanta u Vadi Halfi; da bi suđenje bilo nezgodno, i moglo da koristi neprijateljima Carstva. I ono najvažnije: da tu kesu sa dukatima koju Adnan nosi, kao malu nagradu za svoje usluge, može naravno da zadrži.

Neki kažu da je Adnan otrovan na večeri koju mu je komandant postaje pripremio, kao bratu svog dragog, i uglednog, kolege… Drugi, da je pogođen iz zasede, par kilometara pre ulaska u grad. Treći, da je zadavljen na spavanju. Šta se desilo sa Adnanom Jemakom nikada nije do kraja istorijski utvrđeno. Osim činjenice da je u Vadi Halfu, najverovatnije, ušao, ali da iz nje nije izašao…

U samom Suakinu, Abdulah je – nakon što mu je brat otišao – počeo da se ponaša sve sumanutije. Menjao je raspoloženje, od depresije do euforije; menjao je omiljene žene u haremu za robinje koje bi uzimao na pijaci; menjao je najbliže saradnike…

Te oktobarske noći, stražare oko Abdulahove palate lično je izabrao Jednooki Salman – bili su to njegovi najpouzdaniji ljudi, još iz ratnih vremena. Kada se, u nedoba, čudno društvo pojavilo na ulazu u palatu, oni nisu postavljali nikakva pitanja. Strah od Salmana je očigledno nadjačao strah od age, a dukati Koršid efendije učvrstili su stražare u uverenju da je njihova odluka ispravna.

U Abdulahovu sobu zaverenici su ušli malo posle ponoći, i iz njegovog kreveta odmah oterali etiopsku robinju Elmiru, koja mu je u poslednje vreme bila miljenica. “Francuz” se tresao od straha, Jednooki Salman je u rukama držao somotsku kutiju, a Šukrija je, mucajući, rekao da je glasnik iz Kaira upravo doneo novi ferman. Abdulahu je odmah bilo jasno o čemu se radi, i viknuo je: “Straža”. Ali u njegovu sobu niko nije ušao.

Tada je pokušao da svoj život otkupi nudeći zaverenicima novac. Međutim, koliko god novca Abdulah imao tada pri ruci – jer je većina njegovog bogatstva bila u Aleksandriji – zaverenici su znali da im Koršid efendija može ponuditi više. Abdulahova sudbina bila je zapečaćena…

Jednooki Salman je iz somotske kutije izvadio svileni gajtan, po običaju ga prineo čelu, ustima i srcu, i kratko kazao:

“Praštaj Abdulah aga. Ovako mora da bude.”

Sutradan je italijanski probisvet i medicinski “ekspert” Đanfranko ne trepnuvši potpisao papir gde je stajalo kako je Abdulah iznenada preminuo, od posledica srčanog udara. Za tu predusretljivost dobio je dvadeset dukata i prijateljski savet da se izgubi iz grada, zauvek. Krajem te nedelje ukrcao se u brod koji je krenuo za Aden.

Naser “Francuz” je u celom tom metežu iz škrinje izvadio papire sa šiframa koji su davali pristup računu na ime Davida Koena. Posle dva-tri dana, napustio je Suakin i više ga niko nije video. Neki portugalski pomorci su posle pričali kako je viđen na posedima svoje majke Francuskinje, negde između Alžira i Orana, u severnoj Africi.

Kadija Šukrija je postao aga Suakina – na tu visoku dužnost su ga, u odsustvu bilo koje druge vlasti, izvikali vojnici u Tvrđavi, čiji je komandant ostao Jednooki Salman… Obojici je katul-ferman stigao posle samo par godina, kada je Muhamed Ali zaključio da su mu, u garnizonu koji čuva južnu granicu Carstva, ipak potrebni malo sposobniji ljudi…

X

Večera u ambasadi

U kasnu jesen te 1814. godine, otprilike u vreme kada je Adnan nestao u Vadi Halfi, a aga Abdulah izdan od najbližih saradnika i zadavljen u Suakinu, Putnik je konačno stigao u Kairo. Njegova petogodišnja misija u Siriji, Egiptu i Arabiji bližila se kraju.

U britanskoj ambasadi na Trgu Ezekijeh, pozdravio se sa mladim konzulom. Pre nego što su počeli večeru predao je šifrovane izveštaje, skice utvrđenja i improvizovane karte, kako bi diplomatskom poštom što pre otišli za London.

Žan-Luj Burkhard – konzul Salt zvao ga je uporno njegovim engleskim imenom Džon Luis – Švajcarac iz Lozane, prerušen u arapskog hodočasnika, saradnik Društva za istraživanje unutrašnjosti Afrike (još su preteče MI-6 volele te čudne naučne nazive, baš kao što i današnja MI-6 voli razne nevladine organizacije) prepričao je konzulu najzanimljivije detalje sa svojih putešestvija.

I u jednom trenutku tog ćaskanja, konzul mu reče:

“Ne znam da li ste već čuli, ali naši izveštaji iz Suakina kažu da je Jemak Aga ipak ubijen. Očigledno je u pitanju bila neka izdaja, mada zvanični papiri pominju srčani udar. Vi ste imali priliku da se sa njim sretnete, kakav je to čovek bio?”

Burkhardov pogled odluta za trenutak kroz prozor trpezarije, prema Nilu iza kojeg su se pomaljali obrisi kairske Citadele. Posle par trenutaka ćutanja, okrene se prema svom domaćinu:

“Nisam čuo. Ali sam tih junskih dana oko njega jasno video auru smrti. On naprosto nije mogao da se od nje odvoji. Zamislite Salt, taj nesrećnik je bio zaista umislio da je neka vlast u Suakinu?”

Nekako baš tada, konobar je u trpezariju uneo francuski konjak i nargile. Bio je to isuviše lep trenutak da bi ga sagovornici pokvarili daljom pričom o nesrećnom agi. U izveštajima upućenim u London ionako nije ni pomenut…

Gordi Albion pripremao je pažljivo svoj dolazak u ovaj deo sveta: topovnjače, misionari, trgovci i Putnici tih decenija su se muvali po kopnima i morima Kipra, Egipta, Sudana, Palestine i Transjordanije. Uobražene age sklone korupciji bile su ponekad dobre sluge, ponekad neprijatelji, ponekad i jedno i drugo – ali nikada nisu bile saveznici i prijatelji.

XI

Susret sa sudbinom, drugi

Žan Luj, Johan Ludvig, ili Džon Luis, kako već hoćete, Burkhardt, nikada se nije vratio ni u London, ni u rodnu Lozanu na Ženevskom jezeru. Ostao je u Kairu još tri naredne godine, pripremajući se za novu misiju u centralne delove Afrike, u želji da otkrije “grad zlata”, Timbuktu… To je trebalo da bude misija njegovog života: žarko je želeo da bude upisan u istoriju kao prvi Evropljanin – bar u moderno doba – koji je ušao u Timbuktu.

Međutim, u jesen 1817. godine, zbog neoprezne ishrane, dobio je dizenteriju. Lekar britanske ambasade, doktor Ričardson, pokušao je da mu pomogne, ali bezuspešno. Bolest se širila.

Popodne, 15. oktobra 1817. godine poslao je svog vernog roba sa porukom konzulu Saltu da ga poseti u njegovoj kući u turskom delu grada. Bio je već suviše slab da se kreće. Izdiktirao je konzulu testament – ono od vrednosti što je imao u Kairu ostavio je vernom robu, kome je dao i slobodu. Novac na računu u londonskoj banci zaveštao je sirotinji u Cirihu. Roditelji su mu bili već mrtvi, a drugu porodicu nije ni imao.

Potom se pridigao sa kreveta, rukovao sa svojim gostom, i zamolio ga da ode. Prirodno stidljiv, želeo je da umre sam:

“Sutra će Turci (muslimani – primedba ZČ) uzeti moje telo, uviti ga u platna i sahraniti. Nemojte ih u tome sprečavati. Nema smisla da na kraju pokvarimo ovo uspešno prerušavanje.”

I zaista, Burkhardt je narednog dana sahranjen na muslimanskom delu kairskog groblja iza Kapije pobede, Bab-an-Nasr, pod imenom al-Hadž as-Šeik Ibrahim ibn Abdalah al-Lozani. Imao je tada trideset dve godine. Njegov pravi identitet, i svi detalji njegove misije, objavljivani su postepeno, u toku celog devetnaestog, a neki čak i početkom narednog, dvadesetog veka.

Žan Luj Burkhardt bio je tako prvi u dugoj plejadi Putnika sa Britanskih ostrva – u narednom veku njegovim stopama pošli su Lorens od Arabije u prvom i Ser Ficroj Meklin u drugom svetskom ratu – koji su iz svojih života ušli pravo u romane.

XII

Epilog

Ova priča sa sobom nosi dve ili tri pouke, koje mogu biti aktuelne i posle dve stotine godina:

Prva pouka – age, koje svoju vlast zasnivaju na tuđim fermanima moraju da budu vrlo oprezne. Jer, nikada se ne zna kada će se u njihovom gradu pojaviti neko sa novim fermanom.

Druga pouka – age koje svojim saradnicima kao nagradu mogu da ponude jedino opljačkani novac, stradaće od samih tih saradnika, onda, kada tog novca više ne bude bilo. Najveća opasnost pretiće im uvek od najbližih saradnika.

I treća pouka – stvari nikada nisu onakve, kakve na prvi pogled izgledaju: i kada se predstavlja kao hodočasnik, i kada je trgovac iz daleka; i kada je bogato obučen, i kada liči na prosjaka; i kada je pravoveran i kada se ponaša kao stranac i inoverac – sve to uvek može da bude Putnik.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Džordžu Bazbiju, britanskom diplomati koji je u toku proteklih nekoliko decenija mnoge age po raznim zemljama postavio, mnoge smenio, a neke – kao njegov slavni prethodnik Burkhardt u ovoj priči – jednostavno ignorisao. Ali, kao iskusan Putnik, Džordž dobro zna, baš kao i ja, da se od sudbine ne može pobeći. Da li ćemo na kraju stići u Timbuktu, to ne zavisi samo od nas…

Advertisements