Krunisanje

“Snaga i uspeh – oni su iznad moralnosti, iznad kritike. Izgleda, po tome, da se ne radi o onome šta radiš, nego o tome kako to radiš i kako to zoveš. Postoji li prepreka u ljudima, duboko u njima, koja zaustavlja i kažnjava? Izgleda da ne. Jedina kazna je ona za neuspeh. U stvari, nijedan zločin nije počinjen dok zločinac nije uhvaćen.”

(Džon Stajnbek, Zima našeg nezadovoljstva)

 

I

Evropa na ulicama: slučajni saveznici, nevoljni protivnici

Image result for Paris protests 2018

Eten, glavni junak ovog Stajnbekovog romana, veruje da treba učiniti samo jedan korak u nemoralno, u tamu, obogatiti se, i onda izaći čist, kao da se ništa nije desilo. U šekspirovskom stilu (jer je i sam naslov suptilna parafraza čuvene rečenice iz “Ričarda Trećeg”) Stajnbek čitaoca vodi do raspleta koji je tragično suprotan očekivanjima njegovog junaka: desiće se, jer se – baš tim jednim korakom – sve menja.

Iako veruje da „novac ne menja samu bolest, već njene simptome“, Etan upada u sukob i nezadovoljstvo samim sobom, jer taj korak ka bogatstvu, to zakoračenje u tamnu žudnju je adaptiranje koje potire individualnost, namećući nemoralnost koje se čovek gnuša, postajući tim zakoračenjem deo najuspavanijeg dela društva koje i samo:

“…uprkos tome što ume da izbaci raketu u vasionu, ne ume da izleči gnev i nezadovoljstvo“.

Zima evropskog nezadovoljstva (masovni protesti su krajem prošle godine počeli, baš kao i 1848. i 1968. godine, u Parizu, da bi odatle bili nastavljeni u Berlinu i Londonu, ali i u Budimpešti, Bukureštu, Beogradu, Sofiji, Atini, Banjaluci) sa sobom nosi dve ključne poruke iz Stajnbekovog romana.

Prva je jedan zanimljiv kontrapunkt između obnovljenog puritanizma i moralne indiferentnosti. U sasvim različitim kontekstima i iz sasvim različitih motiva, građani koji protestuju po evropskim prestonicama razapeti su između ekstremnih osećanja: od ništa se ne može promeniti; oni mogu da rade sve, na jednoj strani, pa do sve se mora promeniti; oni više nemaju pravo ni na šta, na drugoj.

Taj raspon emocionalnih oscilacija, od iracionalnog nihilizma do isto tako iracionalne arogancije uvek se javlja u društvima i sistemima duboko kontaminiranim – ne samo običnom, funkcionalnom krizom političkih institucija nego i jednim dubljim odustvom svesti o zajedničkom društvu, njegovim vrednostima, simbolima i integrativnim mehanizmima. I sasvim je, za potrebe ove naše rasprave, svejedno ko su to “oni”: nekakav režim, ili novi svetski poredak, ili migranti, ili oni koji su bogati i moćni. Oni su svi koji nisu mi, a ko smo, i šta smo sve, mi, to još uvek ne znamo a pomalo se i plašimo onoga šta bismo saznali kada bismo pogledali iza ogledala.

Drugo, to je jedna vrsta fatalne privlačnosti protesta kao takvog, kao forme, nezavisno od njegove suštine i ciljeva. Stroga, formalna logika bi nas vodila u zaključak da bi, na primer, učesnici protesta protiv Bregzita u Londonu trebalo da budu bliži francuskom establišmentu, dok bi onaj britanski establišment bio prirodni saveznik žutim prslucima u Parizu; da bi režimi u Srbiji i Mađarskoj, suočeni i sami sa protestima, svoje prirodne saveznike trebalo da traže u francuskim ili nemačkim demonstrantima a srpski i mađarski demonstranti u Makronu ili Merkelovoj.

Međutim, ta formalna logika – zasnovana na alijansi prirodnih vrednosti – ovde nam očigledno ne može mnogo pomoći. Izgleda ponekad kao da svi oni koji se bune, jedni druge osećaju kao saveznici, bez obzira protiv čega se bune (jer, šta tačno žele, oko toga i sami imaju vrlo uopštene i maglovite predstave). Tako se makedonski i grčki šovinisti – koji su protestovali poslednjih meseci u Skoplju i Atini protiv Prespanskog sporazuma) – međusobno razumeju vrlo dobro, iako se bore za ciljeve koje bi ih (kad bi nekom nesrećom bili u većini u svojim društvima) direktno odveli u međusobni rat.

 

II

Srbija na ulicama: u životu je najvažnija drskost

Image result for Srbija protesti

Sadašnja faza srpskih protesta počela je krajem prošle godine, posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, anahronog poretka koji se vremenom raspadao u jedan lični režim, metastaze koja je devastirala ne samo formalne institucije i procedure, one predviđene ustavom i zakonima, nego i razorila jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisala čak i elementarnu pristojnost u komunikaciji i obesmislila činjenice kao temeljni okvir političkog diskursa.

Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su dosad najduži, najmasovniji i – po zahtevima koji su postavljeni – najradikalniji. Istovremeno, svedoci smo i jedne zanimljive koincidencije: protesti postaju najjači upravo u trenutku kada je opoziciona politička suprastruktura najslabija i najranjivija.

Šta se obično događa? Radikalne političke elite – one koje žele da sruše neki režim – moraju da ulažu dodatne napore kako bi motivisale prirodno konzervativne, međusobno podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, fenomen koji se događa pred našim očima je potpuno obrnut: radikalni građani – koji žele da sruše režim Aleksandra Vučića – moraju da ulažu dodatne napore kako bi motivisali konzervativne, međusobno podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?

“U životu je najvažnija drskost.” – napisala je Erika Jong u “Strahu od letenja”. Izgleda da je drskost, sada i ovde, oružje građana. U ovom trenutku, to oružje je usmereno protiv režima i Mefista koja ga personifikuje: oni, i samo oni, su danas simbol svih zala kojima smo nezadovoljni, čak i onda kada su ta zla starija od njih samih.

Ali, sve više, ista ta drskost se okreće i protiv političkih protivnika istog tog režima. Njihova prošlost, njihove sitne zađevice, propusti u komunikaciji, ili naprosto ono što se doživljava kao njihova lenjost, sve više ljute pobunjene građane: ako mi možemo da šetamo po zimi, ulazimo u sukobe u svojim porodicama i na svojim radnim mestima, rizikujući komfor u svojim malim svetovima – onda imamo pravo da to tražimo i od vas. U ovoj borbi svako od nas mora da stavi ponešto na kocku, i pošto vi imate više od nas, i vaš ulog mora da bude veći, da bismo vam verovali.

Za sada, sve to, koliko-toliko, liči na fer ponudu.

Pa ipak, građani nisu savršeni – čak daleko od toga. Da li je zato paradoksalno njihovo očekivanje da političari to budu? Čak ni saznanje da takvih političara nema nigde na svetu, niti ih je ikada bilo, ni najmanje im ne smeta da od onih koji očekuju podršku zahtevaju ništa manje od savršenstva.

Čini mi se da i ovaj fenomen ima svoje racionalno objašnjenje. Jednostavno, lestvica je suviše dugo bila suviše spuštena i sada je, prirodno, suviše podignuta. Neki političari koji to objektivno ne zaslužuju, saplešće se, pasti i razbiti nos u toj trci sa preponama; neki drugi, koji možda i zaslužuju da padnu, biće jednostano veštiji i preskočiti prepreke koje im postavljamo. Rezultate tog stiplčeza videćemo kad se trka završi – nisam siguran da ćemo, ponovo, biti srećni sa njima.

***

U daljem tekstu ćemo zato razmotriti devet pitanja. Način na koji ćemo ih, svi zajedno, problematizovati u mesecima koji su pred nama, i kvalitet odgovora koje ćemo uspeti da pronađemo, oblikovaće u konačnici i ishod krize.

  1. Gde je tačka bez povratka? Mere, faktori i granice legitimiteta.
  2. Čekajući Beogradsku čajanku. Potencijal i rizici bojkota izbora.
  3. Pravo na pobunu: menadžment krize. Kako naći put između pritiska i nasilja?
  4. Dva društva koja dele isti prostor. Od narodne suverenosti do revolucije.
  5. Železničke stanice istorije. Modeli prelazne vlade, njene tehnike i rizici.
  6. Pesnici i poslovođe. Odnos između pobunjenih građana i političara?
  7. Budimo realni – tražimo nemoguće. Izazovi prvog dana slobode.
  8. Kako pobeći sa Balkana? Zamke pobednika i pobeđenih.
  9. Društvo u potrazi za samim sobom. Od kutije šibica do požara.

 

III

Približavajući se tački bez povratka

niagara

Oni koji su bili na Nijagarinim vodopadima znaju o čemu pričam: postoji jedna tačka, negde kod Kozjeg ostrva, posle koje nijedan brod, bez obzira na snagu motora, više ne može da se vrati. Struja je, posle te tačke, tako jaka da je katastrofa neminovna. Uprava nacionalnog parka je vidljivo označila tu tačku, tzv. “point of no return”.

Da li je dinamika događaja u Srbiji već prošla tu tačku, ili još uvek nije? Koliko smo daleko od nje? Možemo li se vratiti na neku od bezbednijih tačaka na našem putu? I da li uopšte treba to da uradimo? Kod nas, na žalost, uprava nacionalnog parka ne radi svoj posao tako da tabla nije postavljena. Moraćemo zato da je pronađemo sami.

U teoriji i uporednoj praksi susrećemo različite škole mišljenja: po nekima, tačka bez povratka je trenutak u kojem je izborna volja građana prekršena dovoljno grubo i dovoljno masovno. Po drugima, trenutak u kojem je država nad građanima primenila nezakonitu silu. Po trećim opet, činjenica da neku vlast kao sagovornika više ne prihvataju najvažnije države u tzv. međunarodnoj zajednici. Po četvrtim, momenat kada režim više ne može da funkcioniše jer su mu ključni transmisioni mehanizmi otkazali poslušnost, bilo aktivno ili pasivno.

Sva ova mišljenja jesu delimično tačna, ali nijedno od njih, samo za sebe, ne objašnjava ovaj fenomen dovoljno precizno, a još manje potpuno. Ako elementarni izborni uslovi ne postoje, nije li onda izborna volja građana prekršena, dovoljno grubo i masovno, i pre njihovog održavanja? Da li su slučajevi pojedinačnog fizičkog nasilja značajniji okidač od masovnog verbalnog nasilja? Ako tzv. međunarodna zajednica suštinski ne komunicira sa vladom o najvažnijim pitanjima, nego ponavlja iste unapred pripremljene fraze, da li je neophodno da svoje neprihvatanje sagovornika i eksplicitno formuliše? Koliko državnog aparata bi trebalo da štrajkuje da bi mogli da kažemo da su transmisioni mehanizmi otkazali poslušnost; iz kojih razloga i na koji način?

Svakako, na pitanje gde je tačno ona tačka bez povratka bitno utiče i unutrašnja dinamika u samom režimu: njegova sposobnost da ostavi utisak legitimnosti ne samo na ključne segmente društva i međunarodne partnere, nego i na svoje sopstvene pristalice. Taj utisak legitimnosti meri se kao uverenje pristalica da se sistemom može upravljati bez konflik(a)ta; sa svakim porastom percepcije da je konflikt jedina tehnika kojom se može upravljati i ovaj utisak se smanjuje. Matematički, ova pravilnost bi se mogla izraziti formulom: 0% percepcije da se državom mora upravljati konfliktno = 100% legitimiteta, i obrnuto.

Istina se, svakako, nalazi negde u zoni omeđenoj svim ovim, ali i nekim drugim, parametrima.

Pod normalnim okolnostima, jedan režim je legitiman dok ne istekne vremenski period na koji su izabrani njegovi predstavnici i dok on poštuje institucije, propise i procedure koje ograničavaju njegovu vlast. To je manje-više standardni okvir u kojem se kreću demokratske političke zajednice: oni koji su izgubili izbore znaju da je njihov poraz privremen i da će, dok se kolo sreće ne preokrene, imati čvrste i precizne zakonske garancije svog manjinskog položaja. Za uzvrat, oni prihvataju pobednike kao legitimne nosioce vlasti, sve do isteka vremena na koje su izabrani, kada će se o tome ponovo odlučivati.

Problemi nastaju, međutim, u tzv. vanrednim okolnostima: kada politička vlast izlazi izvan (vremenskih ili suštinskih) granica mandata koji joj je poveren, onda se narušava temeljni princip društvenog ugovora i jedna zajednica vraća u tzv. pretpolitičko stanje.

U tom, pretpolitičkom, stanju, sve je naime dozvoljeno: ako policajac može da građanina mimo zakona udari pendrekom, onda građanin može da policajca mimo zakona udari motkom. Zakon, naime, ili važi podjednako i za državu i za društvo ili više ne važi ni za jedno od njih: u tom trenutku pitanje se iz prostora legaliteta prenosi u prostor fakticiteta: ima li na ulicama više pendreka ili više motki?

 

IV

Čekajući Beogradsku čajanku: potencijal i rizici bojkota

Image result for boston tea party paintings

Šesnaestog decembra 1773. čak polovina od tadašnjih petnaestak hiljada žitelja Bostona, glavnog grada britanske kolonije Masačusets u Severnoj Americi, okupila se u luci. Tri broda sa tovarom čaja iz Kine uplovila su, u pokušaju da svoju robu iskrcaju a da ne plate carinu. To je, svakako, naljutilo lokalne trgovce čajem koji su zazirali od nelojalne konkurencije. Dodatna okolnost – da su čak dva od ta tri broda bila vlasništvo sinova britanskog guvernera Masačusetsa – nije nimalo pomogla.

“Nema poreza bez predstavljanja” – bila je rečenica koja se prvi put čula te večeri. Oko stotinak najhrabrijih tada se popelo na palube brodova i sav čaj – nekih tristo pedeset sanduka – pobacalo u more. Tako je, te decembarske večeri, Bostonskom čajankom otpočela Američka revolucija.

Ovim događajem je, po prvi put u modernoj političkoj istoriji, legitimisan princip  prava na pobunu koji je kasnije ušao u sve značajnije udžbenike političkih teorija. Samo tri godine kasnije, verovatno na najjezgrovitiji način, opisao ga je jedan od Očeva osnivača SAD, Tomas Džeferson:

“Kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost”.

U nešto izmenjenoj i proširenoj verziji unet je i u Deklaraciju o nezavisnosti SAD, 1776.

Pobunjeni građani Srbije iskreno veruju da su, od 2012. godine, svi izbori obesmišljeni: primeri pritisaka, ucena, kupovine glasova, fizičkog nasilja primenjenog protiv nepoželjnih učesnika izbora, zloupotrebe medija, nezakonitog finansiranja vladajuće stranke putem piramidalnih mehanizama pranja novca, su toliko drastični i toliko brojni, i nijedan od njih nikada nije dobio sudsko razrešenje, baš kao što ga nije dobila nijedna druga, politički kontroverzna, situacija u Vučićevoj Srbiji.

I ovde dolazimo do prvog ozbiljnog problema: režim nudi da svoj legitimitet proveri na prevremenim izborima; pobunjeni građani neće ni da čuju za bilo kakve izbore; političari se, iako pomalo nevoljno, slažu sa građanima jer nemaju kud.

Bojkot je svakako reč ove godine: režim tačno zna u koju situaciju bi, u slučaju masovnog i aktivnog bojkota mogao da uđe; političari, opet, znaju šta stavljaju na kocku ako se takva va banque strategija na kraju ne isplati; građani su tu najradikalniji jer, praktično jedini od svih aktera, nemaju ništa pa zato ne mogu ništa ni da izgube.

Kakav je odnos snaga uoči naše, Beogradske čajanke? Hajde da pogledamo činjenice:

Prvo: bojkot jeste tačka na kojoj je najlakše okupiti podršku ovako heterogenih političkih, ideoloških i socijalnih grupa koje u protestima učestvuju; mnogo lakše nego za bilo koju zajedičku listu ili bilo koji zajednički program. Pogotovo, dodao bih, što takav zajednički program niko dosad nije čak ni pokušao da ozbiljno napiše.

Drugo: izlaznost na izbore je, zbog stanja biračkih spiskova, i do sada bila (u poređenju sa većinom drugih evropskih zemalja) jako mala. Bojkot bi, dakle, imao realne šanse da izlaznost na tzv. “Vučićevim izborima” obori na nekih 30%, plus minus par procenata gore-dole.

Treće: u uslovima u kojima ni 49,99% političke reprezentacije ne znači ništa (jer se u diktaturi već sa 50,01% druga polovina društva može nazivati ološem, proganjati, otpuštati sa posla, vređati, maltretirati, prebijati i – videli smo u slučaju Olivera Ivanovića – povremeno i ubijati) zašto bi nam manjinska zastupljenost u skupštinama bila uopšte i važna? Neka režim uzme i 100% svih poslaničkih mesta, tih dvesta pedeset poslanika će mu u konačnici značiti manje od dvesta pedeset policajaca; ovi drugi, su mlađi i obučeniji pa bar mogu bolje da biju.

Četvrto: međunarodna zajednica ne voli bojkote, što smo u poslednjih nekoliko godina već videli na primerima Makedonije, Albanije i Crne Gore (vratićemo se na ovo pitanje kasnije, u odeljku V kad budemo pričali o inkluziji). Bojkoti, naime, narušavaju jednu idiličnu sliku “Balkana koji je na dobrom putu”, iluziju do koje je ovoj generaciji evropskih političara, iz nekih razloga, baš jako stalo. I to ne samo da ne voli bojkote, već (znamo to opet iz nekih ranijih primera u Hrvatskoj, Crnoj Gori, pa i samoj Srbiji) međunarodna zajednica voli tzv. koncentracione vlade. Ako se opredelimo za bojkot, moraćemo da lomimo otpor koji će dolaziti podjednako i sa Istoka i sa Zapada.

I peto: ovde se ne radi samo o prostoj statistici – koliko bi bojkot mogao da smanji odziv na izborima – nego i o nekim finijim nijansama. Koliko bi, aktivan i relativno uspešan, bojkot mogao da podrije legitimitet režima, tako što bi ga onemogućio da upravlja pojedinim mehanizmima državnog aparata, a naročito tzv. instrumentima sile?

Sve su to pitanja na koja se, pre konačne odluke, moraju dati precizni odgovori, zasnovani na činjenicama i analizama, a ne na spisku lepih želja i olakih očekivanja.

 

V

Pravo na pobunu (1): menadžment krize – između pritiska i nasilja

The-Riot

Kako, od ove tačke na dalje, vršiti menadžment krize i da li je to uopšte moguće?

Polazne pretpostavke koje moramo uneti u paralelogram sila su sledeće:

  • Kompromis nije moguć bez pritiska; ali, koliki taj pritisak treba da bude? Ako je isuviše mali režim neće dati ustupke neophodne za kompromis a ako je isuviše veliki on će u jednom trenutku verovatno prerasti u fizičko nasilje – što bi radikalno promenilo čitav pejzaž i sve polazne pretpostavke.
  • Nivo poverenja između dve strane je, usled godina akumuliranih predrasuda i stereotipa, tako nizak da se one, praktično, ni oko čega ne mogu dogovoriti bez spoljnog posredovanja. A možda čak ni sa njim: tzv. međunarodna zajednica (ovde taj pojam koristimo u širem smislu: obuhvata i Zapad i Rusiju podjednako) je toliko dugo, uporno i besramno pružala podršku diktaturi da sve veći broj građana Srbije, sa pravom, ni takvoj međunarodnoj zajednici više ne veruje.
  • Na događaje ne utiču samo dve suprotstavljene strane (režim i pobunjeni građani) aktivnostima koje sami planiraju i sprovode. U velikoj meri, na ishod mogu da utiču i oni događaji koji se jednostavno dese, van volje učesnika – bilo kao slučajnosti, bilo kao procesi na koje bi uticao neko treći. Hipotetički gledano, jedna jedina izjava Milana Radoičića pred istražnim organima u Prištini oko ubistva Olivera Ivanovića ima potencijal da radikalno promeni politički pejzaž u Srbiji. Pod uobičajenim okolnostima, u stabilnim društvima i sa mehanizmima za predviđanje, upravljanje i otklanjanje kriza, sve ovo ne bi trebalo da bude problem. Ali, u uslovima koji su već u političkom smislu, vanredni – svaki takav događaj može da bude tzv. “okidač”: da izazove nepredviđene posledice i utiče na krajnji ishod.

***

Da bi pritisak bio uspešan, neophodno je da se steknu četiri ključna uslova:

(1) kritična masa pobunjenih građana;

(2) njihova spremnost da dosadašnje vidove protesta radikalizuju do mere koja će faktički onemogućiti, ili bitno otežati normalno funkcionisanje transmisionih mehanizama vlasti;

(3) podrška ili bar neutralni stav međunarodne zajednice;

(4) dovoljan stepen unutrašnjeg raslojavanja unutar samog režima da, u jednom trenutku, njemu bude onemogućeno dalje funkcionisanje.

U ovom trenutku nijedan od četiri navedena uslova nije ispunjen u dovoljnoj meri, ali se situacija, kod praktično svakog od njih, aktivno razvija i danas je po pobunjene građane povoljnja nego pre tri meseca. Nešto od toga je već poznato javnosti, nešto će biti poznato kasnije, a nešto tek u završnoj fazi. Neki detalji, možda, neće nikada, osim u memoarskoj literaturi za par decenija.

Problem menadžmenta krize može se dalje izraziti kroz dve osnovne dileme.

Prva se tiče kalibracije mere pritiska i odnosa između pritiska i nasilja. Dakle:

  • Pritisak ne sme da pređe u nasilje, jer se na taj način direktno smanjuje ispunjenost uslova (1) i (3) gore.
  • Pritisak mora da se održava i progresivno povećava, jer se time povećava ispunjenost uslova (2), (3) i (4) gore.

Praktično, pritisak je neophodno konstantno održavati (i progresivno povećavati), bez fizičkog nasilja ali uz stalne skrivene i implicitne pretnje, sve dok samo fizičko nasilje ne postane nepotrebno, jer će se sistem, zaplašen, urušiti sam od sebe. Postoji više načina za održavanje pritiska i njegovu radikalizaciju – svi su oni već isprobani, sa manje ili više uspeha u raznim društvima i u raznim istorijskim kontekstima – i uglavnom se svode na širenje dimenzije protesta iz privatnog (građansko-političkog) u javni (institucionalni) prostor.

Cilj ove radikalizacije je višestruk: otežavanje rada institucija, širenje defetizma i malodušnosti na protivničkoj strani, privlačenje pažnje međunarodne javnosti, ohrabrivanje i omasovljenje sopstvenih pristalica.

Takođe, neke suptilnije metode radikalizacije (npr. štrajk na univerzitetima) pokreću dodatne složene mehanizme psihološke integracije: socijalne, generacijske, prostorne pa čak i međunarodne – između profesora i njihovih studenata, između studenata i njihovih roditelja, između grada i sela, između naših univerziteta i stranih. 

Druga dilema tiče se pažljive kalibracije nivoa samouverenosti kod obe strane. Dok, načelno, uspeh pobune zahteva da se, progresivno, urušava samouverenost režima a povećava ona kod pobunjenika, taj disparitet ne bi smeo da postane preveliki. Naime, nerealno visok stepen samouverenosti kod pobunjenih građana vodio bi postavljanju zahteva koji su nerealni, nemogući, a verovatno i nepotrebni. To bi, onda, za posledicu imalo neželjeni kontraefekat: homogenizaciju režima, odnosno stvaranje mentaliteta “opsednute tvrđave” u kojem bi nam njegovo dalje urušavanje bilo usporeno i otežano.

 

VI

Pravo na pobunu (2): dva društva koja dele isti prostor

Related image

Konačno, postoji i jedan dodatni ozbiljan rizik koji se povećava proporcionalno produžavanju ove krize. Naime, obe strane se nalaze u fazi ubrzanog formiranja sopstvenih psiholoških diskursa, koji postaju sve zatvoreniji i sve ekstremniji. Za režim, pobunjeni građani su ološ, manipulisan od strane kriminalaca i (ponekad) stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, jedna organizovana kriminalna grupa koja vrši vlast radi pljačke i (ponekad) nacionalne izdaje.

Ako se ova dva diskursa formiraju potpuno i do kraja, prostor za razgovor, praktično, više neće postojati. Imaćemo formirana dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima neće biti nijedne psihičke dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.

Podsetimo se, na ovom mestu, jedne istorijske paradigme: 20. juna 1789. godine, poslanici Trećeg staleža Francuske (građani) pokušali su da uđu u salu u Versaju u kojoj se održavala Skupština državnih staleža i tamo raspravljaju neke svoje poslove. Kako na tom zasedanju nisu hteli da učestvuju njihove kolege iz druga dva staleža (plemstvo i sveštenstvo) vrata dvorane su bila zaključana i pred njih je bila postavljena naoružana straža.

Tada je 576 poslanika Trećeg staleža donelo odluku kojom je počela Francuska revolucija: otišli su do prazne dvorane za loptanje Versajskog dvorca, tamo se proglasili jedinim legalnim predstavnicima francuskog naroda i položili zakletvu. Sve što se događalo posle tog dana: pad Bastilje, suđenje i pogubljenje Luja Šesnaestog, vatreni govori Robespjera i borbeni taktovi Marseljeze – sve je to bila samo romantična, a ponekad i patetična, scenografija. Revolucija je, suštinski, izvedena onog dana kada je Treći stalež, preko svojih izabranih predstavnika, odlučio da sam sebe (i jedino sebe) proglasi suverenim i kada su ti predstavnici, jedni drugima, položili zakletvu – trenutak istorije koji je slikar Žak-Luj David ovekovečio na svom platnu.

Ako režim Aleksandra Vučića odluči da se kocka, i da zakaže izbore bez prethodnog suštinskog političkog dogovora, na te izbore pobunjeni građani neće izaći. Time će se otvoriti prostor za ponavljanje versajskog scenarija: neki predstavnici naroda, izabrani od strane manjine, sedeće u skupštinskim klupama; neki drugi će šetati ulicama i trgovima. Evropa će se suočiti sa krizom koja će, po svom obimu, potencijalu prelivanja na susedne zemlje i mogućim posledicama, biti znatno opasnija od odavno zamrznutog konflikta između Beograda i Prištine.

Evropa bi, u tom slučaju, po onoj narodnoj poslovici, zaklala vola za jednu šniclu. Ne bi joj to bio prvi put – znamo da su i mnogi njeni volovi stradali zbog loše spremljenih šnicli – ali bi, što se nas tiče, lako mogao da joj bude poslednji. Ako bi Evropa, prethodno prihvatajući kao legitimne rezultate bojkotovanih izbora, napravila inženjering kojim bi omogućila da diktatura potpiše nekakav “pravno obavezujući sporazum” sa vlastima na Kosovu, to bi onda verovatno bio kraj evropske ideje, bar za ovu generaciju građana Srbije – o tom riziku ćemo detaljnije raspravljati u odeljku X.

Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može da bude uspešan samo pod jednim uslovom: da objektivno znači početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno da dovede do fizičkog nasilja – videli smo to već iz prethodnog teksta – ali posle njega više ne bi moglo da bude povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova u tom slučaju verovatno bi se negde sastali, doneli svoje sopstvene političke odluke, uspostavili sopstvene međunarodne kontakte, i počeli da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju onim delom društva koje bi im poklonilo poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda se ne može žaliti ako pobunjeni građani odluče da naprave svoje institucije.

Ukoliko pobunjeni građani (zajedno sa svojom političkom suprastrukturom) nisu u stanju da unapred predvide i procene sve te posledice, pripreme alternativne taktike i tehnike borbe i prihvate sve rizike koje bi takav tok događaja sa sobom doneo, onda im je svakako bolje da se avanturu tolikih razmera uopšte ne upuštaju.

VII

Železničke stanice istorije: modeli, tehnike i rizici prelazne vlade

Image result for railway station paintings vintage

Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Za razliku od dosadnih i već pomalo zamorenih društava na severu i zapadu, mi ovde, na samoj granici Orijenta, te trenutke već vekovima proživljavamo kroz sekvence istih slika koje se stalno ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.

Svaka od takvih dramatičnih promena je svojevrsna železnička stanica istorije: jedna politička garnitura je u odlasku, druga u dolasku, otpravnik vozova dune u svoju pištaljku i dve kompozicije se, u jednom kratkom trenutku, mimoiđu u toj stanici. Te trenutke, kada su i jedni i drugi još tu, i kada jedni drugima moraju da garantuju živote i još po nešto, u političkom rečniku zovemo prelaznim vladama.

U susednoj Makedoniji, slična krizna situacija je jula 2015. godine rešena potpisivanjem suštinskog političkog dogovora, tzv. Sporazuma iz Pržina, uz posredovanje Evropske unije. Time je razrešena višemesečna ustavna kriza i izbegnuta eskalacija nasilja iz političkog u fizičko. Ovaj sporazum je, uz aktivan pritisak evropskih institucija kojim je obezbeđeno njegovo poštovanje, omogućio održavanje izbora u decembru 2016. i relativno mirnu tranziciju vlasti u aprilu 2017. godine.

Sličan kompromis, doduše uz nešto manje vidljivu ulogu evropskih institucija, postignut je i u Crnoj Gori i trajao je od februara do oktobra 2016. godine. To je bila tzv. vlada izbornog poverenja. I najnovija kriza u ovoj zemlji, prema prvim najavama, mogla bi da vodi ka ponavljanju istog scenarija, uoči redovnih izbora 2020.

U oba ova slučaja, deficit uzajamnog poverenja i kriza institucija rešavani su privremenom podelom vlasti, dovoljno suštinskom po kvantitetu i kvalitetu ustupaka da obema stranama obezbedi dovoljne garancije kako će predstojeći izbori biti fer i pošteni. U jednom od ova dva slučaja (makedonskom) takav aranžman je omogućio miran odlazak diktatorskog režima, a u drugom (crnogorskom) nije.

Sam model inače nije nov: on je zasnovan na praksi tzv. okruglih stolova u bivšim komunističkim državama u istočnoj Evropi 1989. godine, kao i na iskustvu prelazne vlade u Srbiji u periodu između 5. oktobra 2000. godine i vanrednih republičkih izbora u januaru 2001. godine.

Šta su preduslovi da bi ovaj model mogao da bude primenjen? Kao što je poznato, nijedan diktatorski režim (čak ni onaj racionalan – za razliku od Vučićevog koji je suštinski iracionalan) ne daje nijedan ustupak dobrovoljno. Negde intimno, svaki od njih ionako smatra da je već i sama činjenica da pobunjeni građani još nisu uhapšeni, prebijeni ili ubijeni, već dovoljan ustupak.

Ali, ako cinizam ostavimo po strani, do kojih zaključaka možemo da dođemo?

Prvo, ustupci se moraju izboriti. Taj proces nikada nije brz i lak, i uvek zahteva određenu dozu pritiska. Pritisak, međutim, ne sme da pređe u nasilje sve dok institucije diktature već nisu razglavljene, zaplašene i iznutra penetrirane do te mere da fizičko nasilje više nije ni potrebno.

Drugo, u realnosti jugoistočne Evrope u kojoj živimo, za svaki tranzicioni aranžman moraće da garantuje tzv. međunarodna zajednica. Tačno, nama se to neće preterano svideti – jer će biti isuviše vidljiv pokazatelj kako živimo u zemlji ograničenog suvereniteta – ali ionako svi znamo da je jedini put kojim taj suverenitet možemo povratiti jeste prethodno zbacivanje diktature.

Treće, uspeh demokratske pobune – jednom kada se ona sa ulica prenese u institucije – zahtevaće ozbiljniji, organizovaniji i disciplinovaniji pristup od pesničke razbarušenosti ulice.  Pobunjeni građani moraće – nekako – da izrode svoj inženjerski tim: stručne i iskusne ljude koji će strpljivo, pažljivo i uz puno rizika demontirati sve tempirane bombe koje je u temelje državnog aparata godinama postavljao amalgam diktature i organizovanog kriminala. Urednike i novinare, sudije i tužioce, policajce i obaveštajce. To će biti sve drugo samo ne lak posao: neko od minera će napraviti grešku i stradati, neko će podleći sirenskom zovu i izdati, ali, grosso modo, većina neće učiniti ni jedno ni drugo. Zadatak je, sam po sebi, težak ali ostvariv.

I četvrto – neophodno je izbeći zamku da se protesti potpuno i definitivno završe i zamene institucionalnim akcijama. Tačno, svi ćemo na kraju prve faze biti jako umorni; jedva ćemo čekati trenutak u kojem ćemo moći da se vratimo svojim redovnim poslovima; različite evropske birokrate će vršiti manje ili više suptilne pritiske na političku suprastrukturu  da se situacija “normalizuje”; mnogi oportunisti će videti svoju priliku da ulove u mutnom baš u tom “prelaznom periodu”; mnogi opozicioni političari će intimno doživeti olakšanje da više ne moraju da se pravdaju nekakvim dokonim građanima…

Istina je, međutim kristalno jasna i otrežnjujuća: ako snaga narodne pobune i izbori neke ustupke, ti ustupci će trajati samo dok se diktatura bude plašila te snage. Ako bi, makar u jednom jedinom trenutku, pomislila da te snage više nema – nijedan ustupak ne bi vredeo više od papira na kojem je napisan. To, naravno, ne znači da desetine hiljada ljudi moraju ostati na ulicama svakodnevno; ali znači da, svakog dana, moraju biti spremni da na ulice ponovo izađu i odbrane ono što je izboreno.

 

VIII

Pesnici i poslovođe: odnos građana i političara

Related image

Pobunjeni građani su pesnici – razbarušeni, zaneseni, puni emocija, ponekad besni, ponekad euforični, ponekad malodušni: njima je sve to dozvoljeno. Političari koji bi ponekad hteli da idu ispred njih a ponekad se toga i pribojavaju, su poslovođe: oni su (ili se bar od njih očekuje da to budu) hladni, proračunati, profesionalci.

U stvarnosti to, naravno, ne funkcioniše baš tako. Neki građani već se ponašaju kao političari, neki političari su, opet, odavno samo građani. Građani, dalje, ne veruju baš previše političarima. Političari, opet, znaju dobro da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom novom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, četvrtak je već dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo rezultat netrpeljivosti kao što se ponekad pogrešno misli – ono je, pre, odraz obostranog straha od neizvesnosti.

I ovde dolazimo do narednog ozbiljnog problema: pobunjeni građani od političara zahtevaju politički program; od njih traže da se izjasne o svim onim osetljivim pitanjima o kojima i sami imaju različita i vrlo podeljena mišljenja.

Treba li Srbija da ide na Zapad ili ne, i po koju cenu? Da li da nastavi pregovore sa Kosovom – jer svi znamo jedini put gde ti pregovori vode – ili ne? Koliko biti radikalan prema predstavnicima sutra poraženog režima – i šta je to tačno lustracija, osim toga što nam se reč sviđa? Šta uraditi sa tabloidima i fabrikama elektronskih laži?

Građani očekuju da političari daju odgovore na sva ova – i mnoštvo drugih – pitanja jer je to njihov posao. Političari dobro znaju da se oko većine njih ne mogu dogovoriti među sobom ni sami građani, pa ne mogu ni oni. Političari, naravno, izbegavaju da se izjasne konkretnije o bilo čemu što deli građane – sasvim logično, jer bi time suzili svoju bazu podrške.

***

I dok neki građani veruju da već danas, do kraja i poslednjeg zareza, političari moraju da im kažu baš svaki detalj onoga šta će raditi čim se osvoji sloboda, ovi drugi pokušavaju da iz tzv. prelaznog programa isključe ideologiju (pod ideologijom ovde podrazumevamo sve one tačke na kojima se mi objektivno razlikujemo) i ograniče ga na institucije, tehnike i procedure. Uslove za poštene izbore, nezavisne sudove, slobodne medije, itd.

Naravno, svi znamo da su ove lepe reči samo smokvin list za onaj ključan i zapravo jedan jedini važan, zahtev: odlazak Aleksandra Vučića, njegovu ostavku ili smenjivanje, demontiranje njegovog vaninstitucionalnog klijentelističkog kartela, sudsko procesuiranje njegovih ključnih saradnika i (pod uslovom da javni tužilac uspe da sakupi dovoljno dokaza) zabranu rada njegove političke stranke – koju ionako već svi smatramo organizovanom kriminalnom grupom.

Izvan tog ostrva izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana ali na kojem smo i dalje svi zajedno, i pesnici i poslovođe?

Najpre, ako želimo da političarima koji će doći olakšamo posao (a sebi život) bilo bi dobro da prvo sami postignemo saglasnost oko jedne važne stvari.

Reč je o principu: oko onih fundamentalnih, presudnih, pitanja mi kao društvo, svi zajedno, ne smemo da se preglasavamo. I to ne samo danas, u uslovima diktature, kada to i ne možemo, nego ni sutra, kada budemo imali optimalne uslove za nekakve izbore.

Da budem vrlo precizan: i nekakva većina da se Kosovo prizna kao nezavisna država ali i nekakva većina da se zaustavi proces našeg ulaska u evropske institucije, čak i kada bi obe u formalnom smislu bile sasvim perfektne, ostavile bi sa druge strane dovoljno velike, ogorčene i duboko frustrirane manjine da bi samo dodatno produbile već postojeće podele. I o ovome će biti više reči u odeljku X.

Mi, jednostavno, oko određenih pitanja prvo moramo da postignemo prethodni suštinski kompromis, pa da tek onda odgovore, pronađene kroz taj konsensualni proces, formalizujemo kroz izbore, referendume i parlamente.

Ako mi, kao građani, steknemo svest o značaju tog principa, i postignemo saglasnost o tome, onda će i političarima, svakako, biti mnogo lakši njihov deo posla.

 

IX

Budimo realni – tražimo nemoguće: izazovi prvog dana slobode

Grafit koji je pre pola veka ponosno krasio pariske zidove i mostove preko Sene danas se izgleda vratio u Beograd. Odjednom želimo sve: da sutra budemo primljeni u Evropsku uniju, da se naša vojska i policija vrate na Kosovo, da lustriramo sve one koji nam nisu simpatični a višak njihovog bogatstva podelimo svima koji to jesu.

Zahtevi građana u protestu su raznorodni i, po vrednostima koje su u njih ugrađene, suštinski različiti. Te razlike gotovo rendgenski precizno odražavaju našu realnost: neko kao prioritet doživljava borbu za Kosovo i Metohiju; neko drugi evropske integracije, a treći opet socijalnu pravdu i preraspodelu društvenog bogatstva.

I jedni, i drugi, i treći – za sada ispravno uočavaju baš Aleksandra Vučića kao glavnu prepreku za ostvarenje svojih ciljeva: on tajno pregovara oko Kosova i Metohije; on svojim mutnim aranžmanima sa Putinom i Erdoganom, Arapima i Kinezima, ugrožava evropsku budućnost Srbije; on je vaninstitucionalno prisvojio sve mehanizme raspodele društvenog bogatstva stavljajući ih u funkciju održavanja sopstvene klijentelističke strukture.

Sva tri ključna motiva narodne pobune (pri čemu je svaki od njih pojedinačno sasvim legitiman) u ovom trenutku se nalaze u sinergiji. Uprkos spinovima kojima je režim pokušao da ih međusobno konfrontira, uprkos nespretnim, pa čak i ekstremnim oblicima u kojima se oni ponekad izražavaju, i uprkos nekim koloritnim predstavnicima koji ih zastupaju, građani su do sada pokazali začuđujuće visok stepen hladnokrvnosti i političke zrelosti i ojačali sopstvenu unutrašnju koheziju.

***

“Revolucija je ideja koja je pronašla svoje bajonete”, rekao je, sa uobičajenom dozom francuske patetike, jedan od malog broja ljudi koji su zaista stvarali evropsku istoriju, Napoleon Bonaparta.

Znamo, bar mi na Balkanu, šta su bajoneti. Ali, znamo li šta je ideja?

Problemi će, izvesno, nastati u fazi neposredno posle oslobođenja od diktature: tada će svaki od ova tri motiva dobiti na značaju. Njegovi zagovornici će, prirodno, smatrati da je baš njihov zahtev (a ne ona druga dva) bio presudan u mobilizaciji energije koja je u konačnici dovela do oslobođenja. U odsustvu zajedničkog protivnika, u atmosferi visokog emocionalnog naboja, u vakuumu autoriteta i sa urušenim institucijama, a bez ličnosti koja bi uživala zajedničku podršku, to ostaje jedan od prvih rizika osvojene slobode.

Drugi rizik će, izvesno, nastati u onom trenutku kada stotine hiljada danas pobunjenih, a sutra pobedničkih, građana spoznaju realnost da svi njihovi zahtevi neće moći da budu ispunjeni. Ili bar, da neće moći da budu ispunjeni onoliko brzo i onoliko mnogo koliko oni sada veruju.

Hajde da se suočimo sa jednom hladnom i nemilosrdnom činjenicom: obim zloupotreba počinjenih od strane različitih funkcionera u režimu Aleksandra Vučića, za poslednjih sedam godina, od vrha do dna piramide je toliki da višestruko prevazilazi ukupne kapacitete pravosuđa u Srbiji.

Čak i da, kojim čudom, u Srbiji odjednom prestanu da se vrše sva druga krivična dela, da se sve sudije i tužioci posvete samo istraživanju zatečenih slučajeva, za istraživanje svakog od njih pojedinačno bilo bi im potrebno najmanje petnaest godina: otprilike po dve godine za svaku godinu u kojoj su ova dela vršena.

U praksi, ovo znači da ćemo, kao društvo, moći da sebi priuštimo samo desetak slučajeva, onih krupnih i dovoljno simboličnih, da svako neće biti suđenje samo neposrednim izvršiocima tog krivičnog dela nego i čitavoj jednoj epohi: Beograd na vodi i Savamalu, Er Srbiju, prodaju PKB i RTB Bor, kupovinu Kopernikusa, Helikopter, piramidalno finansiranje Vučićeve predsedničke kampanje i druga krivična dela povezana sa izborima, ubistvo Olivera Ivanovića i možda još po neko. Ako svaki čitalac sada napravi mali mentalni eksperiment i pokuša da dopuni ovu listu, teško da će pored ovih desetak slučajeva moći da se seti još deset.

Sve ovo će, naravno, biti jako daleko od ideala da svi krivci budu kažnjeni. I to će, svakako biti naše prvo razočarenje: poneki nitkov će se izvući. To, isto tako, lako može da bude i naša prva sramota: poneki nevin čovek će greškom stradati.

***

Već negde iza ugla, čekaće nas i onaj sledeći izazov: u trenutku osvajanja slobode svi ćemo se zateći mnogo siromašniji nego što smo bili a suočeni sa poraženim protivnikom koji je neuporedivo bogatiji nego što je bio. Imao sam priliku da posmatram kako je taj mehanizam funkcionisao u Makedoniji, i koliko je tamo – sa vremenom – ostalo malo ljudi od integriteta. Iskušenja slobode su, po pravilu, teža od iskušenja borbe – o tome je, uostalom, Kurcio Malaparte ostavio nezaboravne redove u svom romanu “Koža” u kojem opisuje posleratnu Italiju.

I konačno – opet jedno makedonsko iskustvo – nova vlast u Srbiji će se, vrlo brzo, suočiti sa ciničnim uslovljavanjima tzv. međunarodne zajednice koja će, kao faktor pritiska na nju, koristiti upravo ancien regime, njegove kadrove, dosijee i skrivene strukture moći. Danas pobunjeni građani, gotovo uvek emotivno i često bez znanja šta on zapravo znači, koriste termin lustracija – kao neki čarobni štapić koji će obezbediti pravdu. Zapadni  ambasadori, naprotiv, imaju jedan drugi termin: inkluzija. Inkluzija podrazumeva da se sistem resetuje, da se polazi ponovo od nule i da su tada svi, nezavisno od toga ko je šta radio, ponovo dobrodošli u ostvarenju zadatih ciljeva.

Inkluzija je, na primer, omogućila pravnosnažno osuđenom kriminalcu Gruevskom da, preko teritorije čak tri zemlje kandidata za EU – Albanije, Crne Gore i Srbije – neometano pobegne u četvrtu, članicu EU Mađarsku, izbegne izdržavanje kazne i svojim sunarodnicima šalje nepristojne poruke preko društvenih mreža.

To će, izvesno, biti naše treće razočarenje: brza pravda sa sobom nosi rizik nepravde, spora pravda će sa sobom nositi rizik inkluzije. Izazov da se nađe mera između jednog i drugog, takva mera koja će omogućiti najveći mogući stepen pravde na datom prostoru i u datom vremenu, ostaje jedno od prvih iskušenja slobode.

***

Na kraju, kad se unapred suočimo sa svim ovim razočarenjima, postavlja se sasvim logično pitanje: da li će borba za slobodu biti vredna svih žrtava, i kolektivnih i pojedinačnih, kako onih koje smo za nju već podneli tako i onih drugih, koje nas tek očekuju?

Naravno da hoće, i to iz tri razloga od kojih čak i svaki pojedinačno, sam za sebe, daleko prevazilazi sva navedena razočarenja. Prvi je aksiom, drugi jednačina, treći hipoteza.

Prvo, život je borba. Odustajanje od borbe, znači odustajanje od života. Narod koji se ne bori sam je sebe osudio da bude narod živih mrtvaca.

Drugo, ma kako život u slobodi bio nesavršen i loš, on će opet biti bolji, svetlosnim godinama daleko, od najboljeg mogućeg života u diktaturi Aleksandra Vučića.

I treće: sve navedene nesavršenosti, promašaje, zablude i pogrešne ljude, ispravljaćemo i smenjivati lakše, onda kada u kolektivnoj svesti budemo imali sećanje na ovu jednu, veliku pobedu. Kao što su generacije Evropljana 1945. svoj uništeni kontinent obnavljali i izgrađivali lakše uz sećanje na pobedu nad Hitlerom, tako ćemo i mi svoju uništenu zemlju obnavljati i izgrađivati lakše uz sećanje na pobedu nad Vučićem.

 

X

Kako pobeći sa Balkana: zamke pobednika i pobeđenih

Image result for Balkans map vintage

I jednom u slobodi, Srbija će geografski ostati na Balkanu, poluostrvu čije ime nosi naziv od sintagme turskih reči za krv i med. Videli smo da je, u diktaturi, Srbija pobegla dalje na istok nego što je ikada bila, sa Balkana u Aziju. Može li je sloboda vratiti na zapad, u Evropu?

Odgovor na ovo pitanje neće zavisiti samo od nas, ali će svakako, zavisiti i od nas. On će, najpre, zavisiti od samih Evropljana: hoće li se oni vratiti idejama Šumana i De Gola ili će podleći izazovu raznih avanturista: levih populista, desnih neofašista, klerikalnih, nacionalnih i ksenofobnih ekstemista? Nije ni svaka Evropa ona koju pod tim pojmom obično podrazumevamo. Mi se, drugim rečima, možemo evropeizovati, ali se i Evropa može balkanizovati.

Međutim, odgovor će zavisiti i od nas. Da li ćemo slobodu iskoristiti da pomirimo tradiciju i modernost i integrišemo se kao politički narod? Ili ćemo je zloupotrebiti da u beskonačnost nastavimo već sasvim irelevantne istorijske i ideološke rasprave i tako se fragmentizujemo još više nego što smo to danas? Da li ćemo prihvatiti da ostanemo moneta za potkusurivanje interesa velikih ili ćemo jedanput iskoračiti iz tog nametnutog okvira obnovljenog hladnog rata? Da li ćemo, konačno, svoju budućnost videti u svojoj zemlji ili u tuđim?

Srbija će, u svom bekstvu sa Balkana, morati da ponovo sagleda i svoje odnose sa susedima, baš kao što će i susedi, na istom tom putu, morati da sagledaju svoje odnose sa Srbijom. Matrica koja je dosad bila dominantna – u kojoj su samo populističke elite bile bogom dane za pregovore, dogovore, sporazume i saradnju, dok su obični građani bili osuđeni na uzajamnu mržnju, stereotipe i predrasude – mora da bude promenjena, radikalno i zauvek.

Bekstvo sa Balkana, između ostalog, znači i to da se balkanski narodi moraju međusobno otvoriti: za svoje poslovne ljude, pisce, glumce, sportiste, studente i turiste, podjednako. U takvoj paradigmi postaće beznačajno kakvi su lični odnosi balkanskih političara i njihovi uzajamni interesi: niko od nas više neće biti talac nikoga od njih.

Tek onda kad, umesto današnjih gospodara života i smrti, dobijemo sutrašnje službenike slobodnih građana, mi ćemo – svi zajedno – izaći sa Balkana.

To je jedini način da kičma balkanskih šovinizama, te osobene vrste savremenog fašizma, bude slomljena: njihove institucionalne i društvene strukture temeljno demontirane, kriminalni i interesni karteli procesuirani, pseudoideologije razobličene, mitovi raskrinkani.

I tek u tom momentu, kada ovaj kopernikanski obrat u našim glavama i u našim zemljama bude konačno završen, moći ćemo da pošaljemo i jasnu poruku Zevsovoj ljubavnici Evropi: ne postoji održivo rešenje za Balkan koje bi podrazumevalo da jedan njegov narod – ma koji – bude stigmatizovan kao istorijski krivac i kolektivno osuđen na trajno osećanje duboke nepravde.

Takvo rešenje bi, možda, bilo od kratkoročne koristi nekim evropskim činovnicima; zasigurno bi, neko vreme, bilo na naslovnim stranama novina uvek gladnih senzacija; izvesno bi privuklo legije hohštaplera, oportunista i arivista, svih onih koji su fascinirani površnim blještavilom uspeha.

Ali dugoročno, baš kao što ni istorijski promašeni koncepti trijanonske Mađarske i vajmarske Nemačke nisu mogli da stvore ništa drugo nego fašizam, tako ni istorijski promašen koncept poražene Srbije, ako bi nam bio nametnut spolja ili iznutra, ne bi mogao da stvori ništa drugo nego nove generacije fundamentalista, avanturista i ekstremista, nove i dublje podele unutar nas samih i tako nas, ponovo i trajno, antagonizuje – ne samo sa našim susedima na Balkanu nego i sa temeljnim vrednostima Zapadne civilizacije.

I tek na taj način, nametanjem kompleksa kolektivne krivice, Srbija bi konačno postala ono što režim Aleksandra Vučića, uprkos tome što se svojski trudio, za sedam godina ipak nije uspeo: feudalni Frankenštajn ruske gubernije i otomanskog vilajeta. U takvoj Srbiji, naravno, ne bi voleo da živi nijedan njen pristojan građanin. I u njoj bi, izvesno, za duže vreme bila mrtva svaka ideja Evrope.

 

XI

Društvo u potrazi za samim sobom: od kutije šibica do požara

Related image

Nismo jedino evropsko društvo koje je u ovoj deceniji u potrazi za sopstvenim identitetom: Britanci i Francuzi, Italijani i Mađari, Poljaci i Turci – svi ovi narodi se nalaze na prekretnicama, baš kao i mi. Ako je fragmentacija postala trend, evropska moda, onda smo, zaista, u punom smislu te reči, i mi danas Evropljani.

Skoro svi pobunjeni građani saglasni su u jednoj tački: da, ovog puta, nisu zadovoljni promenom vlasti nego zahtevaju više: promenu sistema. I na toj tački se, otprilike, i završava njihova saglasnost. Malo ko od njih, osim maglovite predstave da je to nešto loše, tačno zna šta pod sistemom podrazumeva.

Da li je u pitanju poredak parlamentarne demokratije, ili princip podele vlasti, ili načela vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, tržišne privrede? Ako demontiramo taj Levijatan, rastavimo ga na njegove sastavne delove, uočićemo da, u stvari, gotovo niko nema primedbe na te delove pojedinačno. Protesti dosad nisu izrodili nijedan ekstremni zahtev koji bi bio u suštinskoj suprotnosti sa važećim ustavom: jednopartijski sistem, državnu privredu, etnički čisto društvo.

Postoje dva moguća objašnjenja ovog paradoksa, koja se delimično preklapaju.

Prvo, i jednostavnije, da je zahtev za promenom sistema u stvari zahtev da sastavni elementi državnog aparata funkcionišu onako kako je predviđeno a ne onako kako se to već duže vreme događa: da se u skupštini vodi rasprava o zakonima a ne razmena psovki i uvreda; da vlada donosi uredbe i upravlja državnom administracijom a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude a na univerzitetima daju zaslužene diplome. Imajući u vidu u kom stanju se nalazimo danas, već iz par navedenih primera očigledno je koliko bi, u stvari, već samo poštovanje ustava i zakona predstavljalo revolucionarnu promenu.

Nasuprot ovom, preovlađujućem, stavu susrećemo se i sa pojedinačnim zahtevima za potpunim ustavnim i političkim diskontinuitetom: najčešće, oni se formulišu kroz ideju o sazivanju ustavotvorne skupštine. Jedino u tom okviru, smatraju njihovi predlagači, narod bi ponovo bio potpuno suveren; jedino tako bismo, još jednom, mogli da otvorimo raspravu o svim pitanjima: o republici ili monarhiji, nacionalnoj ili građanskoj državi, Istoku ili Zapadu, tradiciji ili modernosti, pluralizmu ili sabornosti.

Na prvi pogled, ovakav pristup liči na praznik demokratije: ne postoji više nijedna dogma, sve je otvoreno za raspravu, oslobodili smo se (konačno) svih predrasuda… Eto konačno onog šestog oktobra koji nam, kao neka fatamorgana, stalno izmiče kad mu se približimo! Ali, čini se da je to, ipak, sve tako samo na prvi pogled. Šta možemo da vidimo iz drugog pogleda?

O mnogim pitanjima o kojima bi raspravljala ustavotvorna skupština već je odavno, u istoriji, odlučeno. O njima su odlučili naši preci – u ustancima i na skupštinama, u ratovima, pučevima i revolucijama, u školama i na univerzitetima, gradeći brane na Đerdapu i stambene blokove na Novom Beogradu, pretvarajući tako jedno patrijarhalno i seljačko u moderno i industrijsko društvo.

Činjenica da smo mi, danas, sa pravom nezadovoljni odnosima u njemu, načinom na koji funkcionišu njegove institucije i mehanizmima raspodele, ne znači da se možemo vratiti dve stotine godina unazad i ponovo sve početi ispočetka. Ne zato što bi to samo po sebi bilo loše, nego zato što to jednostavno nije moguće.

Nijedno društvo, pa ni ovo naše, ne može pobeći od svoje sadašnjosti: od mesta u svetu koje su mu diktirale geografija i demografija, od suseda i granica koje mu je odredila istorija i od kvaliteta života koje mu je postavila ekonomija. Povratak u neki romantični trenutak u prošlosti, koji mi danas zamišljamo kao idealan (a, čak i o izboru tog trenutka opet bismo se teško složili) može biti lep predložak za roman, ali se na toj fikciji ne može rešiti nijedna od dilema sa kojima ćemo se suočiti već sutra.

Konačno, čini mi se da je u celoj priči oko tzv. promene sistema moguće i jedno drugo, kompleksnije, objašnjenje.

Ona može da se shvati i kao suštinsko redefinisanje odnosa između države i društva. Nezavisno od ideoloških okvira koji su se menjali, srpsko društvo je, u poslednja dva veka, u svojoj suštini ostalo duboko konzervativno, gotovo patrijarhalno, sa jakim egalitarnim i kolektivističkim matricama i strukturama koje su se opirale modernizaciji. Odnos između zajednice i pojedinca uvek smo rešavali na štetu ovog drugog; zato i ne čudi što su najsposobniji i najtalentovaniji od nas, od Vuka i Dositeja, preko Tesle i Pupina, do Ljube Popovića i Danila Kiša, svoje zvezdane trenutke doživeli tek kada su otišli odavde.

***

“Zaista vam kažem da nijedan prorok nije dobro primljen u svom rodnom kraju” – rekao je, po evanđelisti Luki, Isus Hrist svojim sugrađanima u Nazaretu.

I kao što smo videli u prethodnim odeljcima, opisujući odnos pobunjenih građana prema političarima, mi smo i danas, sa istom gladijatorskom strašću, skloni da u arenu bacimo svakoga ko se usudi da iznese mišljenje suprotno dominantnom trendu. Istovremeno, kao što smo videli u prethodnom odeljku, veliki broj nas i dalje, nekritički i gotovo bez pogovora, prihvata sve što kaže neki spoljni autoritet. Bez obzira radi li se o sudskim presudama, sportu, porezima ili spoljnoj politici još uvek smo skloni da pre poverujemo autoritetima, formalnim ili neformalnim, nego argumentima ili čak sopstvenim očima.

Kao i kod svakog drugog pretpolitičkog stanja, i ova poslednja srpska pobuna – protiv Aleksandra Vučića – još uvek u sebi nosi fermente više različitih procesa, može da se razvije u više oblika i krene u raznim pravcima. Ona može da bude samo još jedna u nizu seljačkih buna, koje su u trenutku buknule i ugasile se, kao kada se zapali kutija šibica. Može da bude i začetak šire i ambicioznije modernističke revolucije – plamena koji će goreti trajno. A može da bude i početak anarhije – apokaliptičnog požara koji će progutati sve pred sobom.

Rešenje te dileme zavisi i od naših ideja ali i od vere u jedno više, moralno opravdanje našeg današnjeg gneva. Zato ovaj tekst i završavamo rečenicama Džona Stajnbeka, nobelovca čijim smo ga citatom i započeli:

“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”

***

Image result for Saša janković

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Saši Jankoviću, nekadašnjem Zaštitniku građana i bivšem predsedniku Pokreta slobodnih građana. Saša je u politiku ušao kao ustavobranitelj a iz nje izašao kao prosvetitelj. Za ono prvo tada nismo bili spremni, ovo drugo sada nismo razumeli. Tražeći, uzaludno, uvek nove pesnike i uvek nove poslovođe.