РАЗГОВОРИ С МИЛОШЕВИЋЕМ

“Da su Srbi periferan faktor u regionu, mogli bismo da ih pustimo da se kuvaju u vlastitom sosu. Međutim, kako su oni strateški značajni, moramo da nađemo način da kanališemo njihovu energiju ka pozitivnom izlazu. Pokušaj da to uradimo bio je za sve nas težak zadatak, a pregovori s Miloševićem jedan od poslednjih velikih izazova bilateralne diplomatije u XX veku.”

(Ajvor Roberts, Razgovori s Miloševićem, str. 177)

I

Prolog: ambasador iz Brehtove priče

Kalendarske priče - Breht - Kupindo.com (64782237)

U svoju zbirku “Kalendarske priče” (Kalendergeschichten) napisanu pred kraj života (1954-1955), Bertold Breht je uneo i kratku pričicu “Poslanik”. U njoj, Pripovedač se kod Gospodina K, svog fiktivnog sagovornika, raspituje za sudbinu Gospodina X, poslanika jedne strane sile, “koji je u našoj zemlji izvršio izvesne naloge svoje vlade, i pošto se vratio, kao što smo sa žaljenjem saznali, bio oštro kažnjen, mada se vratio sa velikim uspehom“.

“Prebacuje mu se kako se, da bi izvršio što mu je naloženo, suviše zbližio s nama”, kaže Pripovedač.

Gospodin K. na to objašnjava kako je – da bi postigao svoje ciljeve, strani poslanik morao tako da se ponaša:

»Pa zar mislite da bi mogao postići takve uspehe da se nije tako držao? Sigurno ne bi … trebalo je dobro da jede da bi mogao pregovarati sa svojim neprijateljima, trebalo je da laska zločincima i da se ruga svojoj zemlji, da bi postigao svrhu.«

Ali Pripovedač je i dalje zbunjen: ako je Gospodin X svoj posao obavio dobro, zašto je onda po povratku obasut tolikim prezrenjem?

»Pa biće da se navikao na dobro jelo, nastavio da se druži sa zločincima i sud mu postao nepouzdan” – objašnjava gospodin K – “i tako su ga morali kazniti.”

Zbunjeni Brehtov Pripovedač sa upitnom nevericom na to konstatuje da su oni – poslanikovi poslodavci u njegovoj zemlji – onda dobro postupili?

“»Pa da, kako inače da postupe?” – potvrđuje njegov sagovornik, sa tipičnim brehtovskim cinizmom – “On je imao smelost i zaslugu da se prihvati jednog na smrt opasnog zadatka. Na njemu je umro. Zar je sad, umesto da ga sahrane, trebalo da ga ostave neka trune na vazduhu i da mu podnose smrad?”

II

Ozbiljan čovek za ozbiljne stvari

Слика може припадати 8 особа

Ova Brehtova kratka priča često mi je padala na pamet prethodnih dana, dok sam čitao knjigu “Razgovori sa Miloševićem”, bivšeg britanskog ambasadora u Beogradu (1994-1997), Ser Ajvora Robertsa (Službeni glasnik, 2012, str. 211). Ajvorovu knjigu dobio sam, kao rođendanski poklon, one godine kada je objavljena i – verovatno je to bilo podsvesno – odlagao sam njeno čitanje evo, skoro, deset godina. Kada sam završio sa čitanjem, prva – opet verovatno podsvesna – misao bila je da je trebalo da sačekam još deset godina.

Međutim, knjiga je štampana u samo hiljadu primeraka, njeno englesko izdanje pojavilo se tek 2016. godine, mnogi današnji (a verovatno i sutrašnji) događaji odvijaće se po matrici koju je autor, kao svoje iskustvo, već opisao, ko zna šta će se dogoditi za deset godina – pa sam iz tih razloga rešio da, kad sam već uložio napor i pročitao knjigu, uložim još jedan, i napišem ovaj prikaz. Pisanje teksta, u koje se neminovno upleo niz sećanja i uspomena, bilo je, naravno, sve pre nego zahvalan posao – mada verovatno ne toliko, koliko pretpostavljam da je bilo autoru knjige. Imao sam prilike da razgovaram sa obojicom glavnih (i mnogo sporednih) junaka, učestvujem u nekim od događaja opisanih u tekstu, o njima formiram svoj sud i tada i – sa distance od, evo, skoro četvrt veka – to učinim ponovo, nakon završetka čitanja.

U celini, Ajvor Roberts – u meri u kojoj je odlučio (odnosno u kojoj mu je bilo dozvoljeno) da ide u detalje – dosta verodostojno opisuje period od svog dolaska u Beograd, februara 1994. godine, do svog odlaska u oktobru 1997. godine, kao i nekoliko (tada) tajnih misija koje je imao toku 1998. godine, kada je njegov ambasadorski mandat već bio završio. To je period od vrhunca rata u Bosni i Hercegovini do početka rata na Kosovu i Metohiji pa je logično da će prvi utisak čitaoca biti da autor sebe, i intimno, doživljava kao ratnog ambasadora. U manjem delu, knjiga se dotiče i nekoliko zanimljivih mirnodopskih tema – lokalnih izbora i zimskih protesta opozicije 1996. godine, nadmudrivanja oko slobode medija, odnosa sa Crnom Gorom i njenim rukovodstvom – ali je očigledno da one autoru ni tada (a, utisak mi je, ni kada je pisao knjigu) nisu bile od presudnog značaja.

Za Ajvora Robertsa se u salonima Beograda tog vremena (i vladajućim i opozicionim podjednako), a i u mnogim salonima u Londonu, smatralo da je izuzetno blizak Slobodanu Miloševiću. Neki površni posmatrači taj utisak bili su skloni da tumače time što je on “Miloševićev čovek”, dok su neki drugi, opet, samog Miloševića doživljavali kao “Ajvorovog čoveka”. Naravno da su – po običaju – preterivali i jedni i drugi, ali je isto tako tačno da su njih dvojica imali jedan specifičan odnos, koji Slobodan Milošević, za svih desetak godina svoje vlasti, nije razvio ni sa jednim drugim ambasadorom.

Ajvorov nemački kolega Vilfrid Gruber bio je jedan dosadan birokrata, Italijan Rikardo Sesa beskrajno šarmantan ali uglavnom beskoristan, od odlaska kontroverznog Vorena Cimermana Amerikance je u Beogradu predstavljao otpravnik poslova Ričard Majls, koji je (onako proćelav i sa negovanom bradicom) više podsećao na nekog profesora (i tako se uglavnom i ponašao) pa je Roberts objektivno bio jedini ozbiljan čovek Zapada sa kojim je tada Slobodan Milošević mogao da pregovara (a ne samo ćaska) o ozbiljnim stvarima. Uostalom – taj detalj je u to vreme u Beogradu znao jako uzak krug ljudi a ni dan-danas ga nećete naći u Robertsovoj zvaničnoj biografiji – novi britanski ambasador je u jugoslovensku prestonicu došao sa jednim živopisnim detaljom u karijeri: bio je načelnik Uprave za borbu protiv terorizma u Forin Ofisu. Džems Bond, prerušen u profesora, gotovo bi se moglo reći? Mnogo godina kasnije, kad je njegov mandat u Beogradu odavno bio završen, već uveliko u novom veku, ostalo nam je nekoliko njegovih pikantnih fotografija sa vrhunskim foto-modelima u Dablinu, od kojih smo jednu rešili da podelimo i sa čitaocima ovog teksta.

Tako se, još dosta rano, između Miloševića i Robertsa oblikovala jedna čudna hemija koje su obojica bili svesni i koristili je, već po potrebi, svako za svoje ciljeve. Modus operandi je, otprilike, bio ovakav: Ser Ajvor bi – pre nego što je zvanično smeo to da uradi – Miloševiću odao neki delić tajnih informacija (sa sastanaka Kontakt grupe ili nekog drugog međunarodnog tela koje se bavilo jugoslovenskom krizom) omogućavajući mu da tako stekne neku početnu prednost u igri sa Tuđmanom, Izetbegovićem ili Karadžićem; za uzvrat, Milošević bi nešto – što je Zapadu bilo važno – dao baš Robertsu (odnosno Velikoj Britaniji) a ne Amerikancima ili drugim evropskim saveznicima, što je mnoge visoke diplomate u Vašingtonu i Parizu izluđivalo, a ser Ajvoru među njegovim kolegama u Beogradu povećavalo broj neprijatelja.

Kako je to u praksi funkcionisalo? Evo jedne male ilustracije, koje nema u knjizi. U onim danima između Nove godine i Božića, 1995. godine – kada je Beograd uvek pust – jedan od Robertsovih bliskih saradnika (kojeg pominje i u knjizi) pozvao me na popodnevni čaj. Bili smo gotovo sami u klubu na Terazijama, ćaskali o sasvim nevažnim stvarima i gledali u januarski sneg. Na stolu je, između nas dvojice, sve vreme ležao žuti koverat formata A4, u kome je bilo, možda, pedesetak listova papira. Kad smo popili čaj, moj sagovornik je pogledao u koverat koji je doneo sa sobom i rekao: “Mi ovo još ne smemo da vam zvanično predamo, jer će tek za dve nedelje da bude usvojeno. Ali ja mogu to da zaboravim na stolu, a ti da to primetiš, pa da mi vratiš sutra?” Tada smo se pozdravili, čovek je otišao a u nezatvorenom kovertu ostala je konačna, nezvanična, verzija plana Z4 Kontakt grupe o autonomiji Srba u Hrvatskoj. Koliko je vremena Roberts kupio srpskoj strani ovim malim špijunskim trikom? Dvadesetak dana, ne više. Plan je zvanično predstavljen 30. januara 1995.

Ajvor Roberts je voleo da odnos koji je gradio sa Slobodanom Miloševićem poredi sa odnosom koji su svojevremeno imali Ser Ficroj Meklin i Josip Broz Tito. To poređenje je, naravno, bilo preterano na više nivoa: niti su Velika Britanija i SR Jugoslavija u Ratovima za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) bili na istoj strani (kao što su bile Britanija i Jugoslavija u vreme Drugog svetskog rata), niti je ikada Ajvor Roberts u 1990-tim imao takav pristup vrhovima britanske vlasti kao što je Ficroj Meklin imao Vinstonu Čerčilu, niti su on i Milošević ikada bili lični prijatelji, kao što su to bili Meklin i Tito. Ipak, ova mala istoricistička parabola je jako godila Robertsu, verovatno i Miloševiću i doprinosila auri mita koji je, sredinom 1990-tih, u Beogradu stvoren o tadašnjem britanskom ambasadoru.

Sam Roberts, opet, u knjizi priznaje da je u Beograd došao pod utiskom jednog drugog mita – onog koji je, pre toga, na Zapadu bio stvoren o Slobodanu Miloševiću:

“Moj podsekretar u Londonu rekao mi je, pre nego što sam otišao, da je na jednom sastanku u Briselu sa evropskim ministrima spoljnih poslova, u decembru 1993, iz Miloševića curila moć.”

Na jednom drugom mestu, on navodi zanimljiv detalj iz ćaskanja sa državnim sekretarom za spoljne poslove u Forin Ofisu, Daglasom Hogom, neposredno po izlasku iz zgrade Predsedništva Srbije, gde su zajedno bili na sastanku sa Miloševićem:

Kad smo napustili sastanak, Daglas Hog je primetio: On poseduje izvestan nezgrapan šarm. Treba stalno da se podsećam na sve grozne stvari koje je uradio.”

Međutim, sve su to bili pojedinačni utisci – formirani na osnovu jednog ili par sastanaka – često na osnovu prepričanih anegdota, prethodnih saznanja ili predrasuda. Po sopstvenoj računici, Ajvor Roberts se sa Slobodanom Miloševićem video, u raznim situacijama, različitim povodima i u raznim kontekstima, “nekih četrdeset puta” i u tom smislu je – bez ikakve konkurencije – zapadni diplomata koji je sa njim najviše razgovarao i, naravno, bio u najboljoj prilici da o njemu stekne svoj sud. Evo šta o tome Roberts piše u knjizi:

“Zgrada Predsedništva Srbije nalazi se u starom delu Beograda. Građevina s kraja devetnaestog veka deluje depresivno i prljavo spolja, a u to vreme je bila mračna i neprijatna i iznutra. I skoro pusta. Nije bilo užurbanosti na kakvu biste naišli u nekom zapadnoevropskom ministarstvu. Tokom nekih četrdeset poseta Miloševiću, izuzev telohranitelja i službi bezbednosti, u zgradi nikada nisam sreo više od dvoje-troje ljudi.

Obrazac je uvek bio isti. Ako je to bio sastanak delegacije … održavao se u nagizdanom salonu u prizemlju, sa teškim nameštajem iz devetnaestog veka i modernim slikama na zidu. Milošević bi neizostavno ušao namerno fiksirajući gosta plavim očima, a potom bi se rukovao toplo i srdačno, kao da je taj gost najvažnija ličnost koju je ikad sreo. Mislim da je te jednostavne trgovačke trikove naučio kada je, u bankarskim danima, odlazio u Njujork. U svakom slučaju bilo je to u oštrom kontrastu sa zakopčanim, povučenim, istočnoevropskim stilom.”

Međutim, kada su Roberts i Milošević uspostavili prisniji međusobni odnos, promenilo se i mesto na kojem su vodili razgovore:

“Svi takvi mali sastanci održavali su se u Miloševićevim kancelarijama na prvom spratu; bio je to niz od tri međusobno povezane sobe, sa čekaonicom desno, kancelarijom njegovog ličnog sekretara u sredini i njegovom kancelarijom levo, iz koje su dalje vodile druge prostorije koje su se mogle koristiti za obroke. Njegova kancelarija je bila velika i klasična. Nije bilo televizije ili nekih drugih drangulija. Veliki sto sa relativno malo hartije za rad – Srbija svakako nije bila autokratija koja počiva na papiru – i velika fotografija njegove supruge na zidu, levo od stola. Milošević mi je ponudio da sednem u jednu od četiri ili pet fotelja koje su bile razmeštene oko okruglog staklenog stola, na kojem je stajao veliki časovnik. Uprkos očiglednim pokazateljima, on je retko ostavljao utisak da mu se naročito žuri. Formalno oslovljavanje ostalo je sačuvano: gospodine predsedniče, gospodine Roberts. Ponudio mi je uobičajeno: kafu, voćni sok ili šljivovicu.”

Odnos Ajvora Robertsa prema Slobodanu Miloševiću bio je višestruko kontroverzan. Sa jedne strane, on je – sprovodeći vrlo revnosno politiku soje vlade – javno bio kritičan prema srpskoj strani rata. Sa druge je opet, u brojnim privatnim razgovorima pokazivao razumevanje za mnoge osetljive tačke u tadašnjoj srpskoj poziciji, među njima čak i za onu koja je – na celom Zapadu – bila fetiš još od zaključaka Badinterove komisije 1991: moguće promene granica. I samog Miloševića je, dakle, posmatrao u toj dijalektici: jučerašnji protivnik, koji danas može da bude i saveznik, da bi se sutra, ako se okolnosti promene, opet pretvorio u protivnika.

Ta dijalektika, ta nepodnošljiva lakoća inverzije, provejava kroz celu ovu knjigu: kad god bi se, u nekom trenutku beskrajnih pregovora, Milošević naljutio na Zapad (sam Roberts, zanimljivo, priznaje da je – ne retko – ta njegova ljutnja bila opravdana) britanski ambasador bi krivicu svalio na – kako je sam tvrdio, hronično nepouzdane – Amerikance, a narolito na Roberta Gelbarda i Ričarda Holbruka, kao glavne krivce što neki dogovor nije u praksi sproveden. Najčešće, Roberts bi se vajkao kako je “Amerikancima lako da budu neodgovorni” jer nemaju svoje trupe na terenu u Bosni i Hercegovini, a evropske zemlje koje učestvuju u kontingentima UNPROFOR-a (pre svega Britanija) ne mogu tako olako da se ponašaju. Tako je ovo suptilno huškanje na Amerikance, Gelbarda i Holbruka postala Robertsova valuta kojom je, nepogrešivo, kupovao Miloševićeve simpatije i jačao svoj položaj.

Koliko je u tome na kraju bio uspešan, možda najbolje ilustruje ovaj odeljak, koji opisuje jedan njihov razgovor s proleća 1997. godine:

Ipak, nasuprot našem verbalnom sukobu tokom demonstracija, ovaj razgovor, kao i većina mojih poslednjih razgovora sa Miloševićem, protekao je sasvim mirno: hemija se beše sasvim promenila. Nije bilo vatrometa, nije bilo teatralnosti. Opšta atmosfera je bila blaža. Mnogo se žalio na Holbruka i SAD, koji su ga, tvrdio je, “namagarčili”. Bio je ponosan na ovaj izraz i pitao me je da li mi je poznat. Objasnio sam mu da je to odavno u upotrebi sa obe strane Atlantika.

Tvrdio je da su mu u Dejtonu obećali potpunu normalizaciju, a umesto toga je dobio spoljni zid sankcija. Kad sam se bolje upoznao sa situacijom ispostavilo se da je Holbruk obećao da će “dati sve od sebe” da administracija i Kongres prihvate normalizaciju. Ništa konkretnije i ništa napismeno.”

III

Susreti sa istorijom

Deal of the Week: Conversations with Milošević by Sir Ivor Roberts |

U toku tri i po godine koliko je proveo u Beogradu, Ajvor Roberts se video i sa mnogim ljudima koji se nisu aktivno bavili politikom, ni na vladajućoj ni na opozicionoj strani, ali su – iz različitih razloga – uticali na kreiranje javnog mnenja tadašnjeg Beograda. Neke od tih susreta opisao je i u knjizi, ti opisi su divne, gotovo literarne, minijature, priče u priči i predstavljaju pravu poslasticu za čitaoca. U ovom prikazu zadržaćemo se samo na dva, po našem mišljenju najbolja, takva opisa. Jedan se odnosi na razgovor sa Milovanom Đilasom, drugi na susrete sa Dobricom Ćosićem.

Susret sa Milovanom Đilasom Ajvor Roberts je imao neposredno po dolasku u Beograd, u proleće 1994. – otprilike godinu dana pre Đilasove smrti. Autor čitaocu odmah saopštava i svoj motiv:

Titov bivši ratni drug, koji je postao njegov najljući kritičar, bio je čovek kojem sam se dugo divio izdaleka.”

Ali, pored tog ličnog razloga, intelektualne radoznalosti koju jedan pisac budi u drugom, ambasador je imao i profesionalni razlog za ovu posetu: zanimalo ga je da, od čoveka koji je neposredno učestvovao u određivanju međurepubličkih granica nove Jugoslavije, čuje mišljenje o njihovom značaju. Bilo je to samo tri godine posle čuvenog mišljenja Badinterove komisije Evropske zajednice, kojim su one, praktično, priznate i kao međudržavne, i u vreme kada – u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj – iako priznate, faktički nisu postojale. Roberts je, inače, u celoj knjizi (vratićemo se na ovaj momenat kasnije) opterećen pitanjem granica. U tom smislu, on pomalo podseća na britanske diplomate viktorijanske ere, koje su i same crtale desetine takvih granica, u raznim delovima imperije nad kojom sunce nikad nije zalazilo.

Đilas je Robertsu ispričao nekoliko zanimljivih detalja o tom istorijskom periodu: o predlogu Moše Pijade da se uspostavi autonomna pokrajina Srba u Hrvatskoj, o prvobitnoj ideji da cela Bosna i Hercegovina bude “autonomna regija” Srbije, o Titovom pristupu da svim tim raspravama smanji značaj, tako što će sve međurepubličke granice proglasiti “administrativnim linijama”.

Ono što, međutim, pleni pažnju čitaoca u opisu tog – jedinog – razgovora Milovana Đilasa sa Ajvorom Robertsom, mnogo više od interesovanja novopečenog ambasadora jesu teme koje su, pred kraj života, plenile pažnju disidentskog veterana Evrope. Naime, Đilas se požalio Robertsu kako “iako svi pričaju o njegovim političkim i istorijskim delima, nikada nije dobio pohvale kao romansijer” – na šta mu je njegov gost odgovorio:

“Gospodine Đilas, uz najveće poštovanje, Vi ste bili partizanski general, prva ličnost u borbi za uništenje komunizma iznutra i Vaši spisi još uvek se smatraju klasičnim tekstovima. Zar ne mislite da je malo previše da očekujete da Vas slave i kao velikog romanopisca?”

***

Drugi razgovor, na koji se u ovom prikazu vredi osvrnuti, autor je vodio sa Dobricom Ćosićem, početkom leta 1994. Kao i neke druge u to vreme (na primer sa profesorima Mihailom Markovićem i Svetozarom Stojanovićem) i razgovor sa Ćosićem Roberts je vodio očekujući da – preko svojih sagovornika – utiče na ponašanje bosanskih Srba, kako ih on zove u knjizi. Čitalac ne ostaje u dilemi: britanski ambasador nije želeo da zavisi samo od Miloševića, i pokušavao je – kao svaki iskusni diplomata – da izgradi svoju autonomnu bazu kontakata.

Dobrica Ćosić (bilo je to oko godinu dana nakon njegovog smenjivanja sa mesta predsednika SR Jugoslavije) bio je očigledno loš izbor posrednika:

“Ćosić nije bio uopšte raspoložen da pozitivno ili konstruktivno utiče na bosanske Srbe. Jednom me je pitao, sasvim ozbiljno, zbog čega je nezgodno imati za cilj Veliku Srbiju kad mi imamo Veliku Britaniju. Nije mi poverovao kada sam pokušao da ga ubedim da naziv Velika Britanija služi samo tome da se pravi razlika u odnosu na Bretanju.”

IV

Avanture ratnog ambasadora

Sir Ivor Roberts - Images | mike abrahams

Druga linija Robertsovih kontakata – koja je samo delimično obrađena u knjizi – bili su njegovi direktni razgovori sa najvišim rukovodstvom Republike Srpske (“bosanskih Srba”), Radovanom Karadžićem, Momčilom Krajišnikom i Nikolom Koljevićem. Koljević – koji je, kao šekspirolog, odlično govorio engleski – činio se Robertsu na samom početku kao potencijalno najisplativiji sagovornik, uprkos glasu koji ga je pratio:

“Često je odbacivan, delimično kao alkoholičar, delimično kao Miloševićeva marioneta (zbog čega nije imao uticaja na Palama), a delimično kao nacionalistički gad koji je odgovoran za granatiranje dragocene biblioteke u Sarajevu.” – piše autor, i odmah dodaje: “Sve to davalo je pomalo iskrivljenu sliku.”

Roberts je o Nikoli Koljeviću ipak stekao bolje mišljenje od čaršijskih priča:

U vreme kad sam ga prvi put sreo, aprila 1994, oni najgori izlivi nacionalizma kao da behu iscureli iz njega. Nikada u mom prisustvu nije upotrebljavao omalovažavajuće izraze o muslimanima ili Hrvatima i teško da mogu da zamislim da bi kombinacija njegovog poimanja vojnih ciljeva i teška kratkovidost mogle da budu od velike koristi za artiljeriju bosanskih Srba.”

Ove simpatije su samo na prvi pogled čudne – autor, naime, otvoreno, priznaje da je od veze sa Koljevićem očekivao puno:

“U našim pokušajima da zabijemo klinove između Beograda i Pala i da pronađemo slabe karike u vođstvu bosanskih Srba, Koljević je bio spreman, iako ponekad nesvestan partner. On je bio ta slaba karika. Istovremeno je bio blizak s Miloševićem, što ga je činilo dvostruko korisnim.”

Ipak, kontakti sa Koljevićem konačno su se pokazali kao beskorisni – dok su oni sa Krajišnikom, obično održavani u tajnosti, u jednom hotelu u Zvorniku – bili ne samo dosadni nego, kako Roberts piše, krajnje iscrpljujući:

“Krajem januara 1995, sastao sam se sa Krajišnikom i Koljevićem u bosanskom pograničnom gradu Zvorniku. U hotelu u kojem smo se sastali bilo je veoma hladno. U Bosni nije bilo mazuta za grejanje za nevladine potrebe. Tokom sedmočasovnog sastanka bili smo u kaputima dok su Krajišnik i Koljević igrali onu tradicionalnu igru “toplo – hladno”. Na Palama je Krajišnik bio poznat kao Brežnjev. Njegov krut psihički sklop, seljačka lukavost a iznad svega beskrajna sposobnost izvrdavanja i strpljenje u istrajavanju na odabranom kursu, sve ga je to činilo teškim i dosadnim sagovornikom.”

Slobodan Milošević je znao za ove Robertsove paralelne kontakte i to mu je – ne skrivajući zluradost – stavljao do znanja uvek kada bi, na nekom od tih sastanaka, pretrpeo (ko zna koji po redu) neuspeh:

“S obzirom na svoje komunističko obrazovanje, bio je veoma sumnjičav. Da li je to pokušaj Zapada da ga zaobiđe, da marginalizuje Srbiju i da sklopi sporazum direktno sa Palama? Zašto se, pitao je Koljevića (koji mi je odmah preneo to ptanje) toliko viđam sa bivšim jugoslovenskim predsednikom, okorelim nacionalistom i ocem bosanskih Srba, Dobricom Ćosićem.”

A ponekad bi – piše Roberts – Milošević odjednom prekinuo njihov razgovor na neku sasvim drugu temu, na izgled bez ikakvog povoda, samo da bi mu prepričao najnoviji trač o ljudima koje, u tom trenutku, nije voleo:

“Karadžić ga, smatrao je on, neprestano muči porukama. Najnovija poruka “tog ludaka” bila je, u stvari, molba da Milošević garantuje da ga neće izručiti Tribunalu za ratne zločine i da će ga postaviti za direktora psihijatrijske bolnice u Beogradu. Milošević je odgovorio na Karadžićeve zahteve samo u slučaju da Karadžić prihvati plan Kontakt grupe. Od tada je nastao tajac.”

***

Dok je britanski ambasador – neuspešno – pokušavao da na Palama dobije koncesije koje nije mogao u Beogradu, Milošević je, u jednom trenutku, došao na ideju da taj Robertsov entuzijazam iskoristi za svoju agendu – podsticanje sukoba između Radovana Karadžiža i Ratka Mladića:

“Početkom 1995. Milošević je sredio da se sretnem sa generalom Mladićem u Beogradu. Moj cilj je bio da pojačam poruku koju smo pokušavali da prenesemo bosanskim Srbima posredstvom Miloševića, da plan Kontakt grupe treba prihvatiti… Takođe sam želeo da procenim njegovo raspoloženje i njegovu očigledno složenu i nastranu ličnost. Sastanak je održan u vili srpske vlade, udaljenoj oko 300 koraka od moje rezidencije u Beogradu. Uveden sam u društvu Džordža Bazbija, prvog sekretara u mojoj kancelariji, odličnog analitičara srpske scene i čoveka koji je od osoblja Forin Ofisa najbolje govorio srpskohrvatski.

Mladić je delovao potpuno opušteno. Uveo nas je Mladićev general, gospodin Gvero, koji se više ponašao kao medicinska sestra koja dovodi posetioce mentalno obolelom pacijentu. Mladić nije bio u uniformi, nosio je tesnu crnu košulju i bio je drzak na svoj način. Uopšte nije bio šarmantan ali je o sebi imao visoko mišljenje. Očitao nam je standardnu bukvicu bosanskih Srba o Srbima kao čuvarima kapije Evrope koji odbijaju nevernike. Njegova mržnja prema slovenskoj braći muslimanima bila je neobuzdana i neskrivena.”

I ovaj sastanak završio je neuspešno, ali autor iznosi jednu zanimljivu opasku:

“Kad sam se posle toga video sa Miloševićem, jedva je čekao da čuje šta mislim. Još uvek je čvrsto stajao na stanovištu da Mladić preuzme upravljanje srpskim entitetom i da Karadžić bude smenjen.”

Robertsova neposredna reakcija na Miloševićeve pokušaje da ga uključi u svoje kadrovske planove u Bosni bila je originalna: tražio je (i dobio) sastanak sa načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, Momčilom Perišićem. Naravno, u razgovoru sa Perišićem Roberts nije pominjao ništa o ovim osetljivim spletkama u vrhovima vlasti – čak je i sam sastanak, formalno, zakazao sa obrazloženjem da “želi da proveri njegovu rešenost da drži granicu na Drini zatvorenom” (bilo je to u vreme kada je Beograd uveo interne sankcije Republici Srpskoj, kao vid pritiska na Karadžića da prihvati mirovni plan Kontakt grupe) – ali je, suštinski, hteo da stekne utisak o ličnim odnosima u vrhovima Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske. Evo kako je Roberts u knjizi zabeležio taj susret:

“Bio je sasvim otvoren. Da, naravno, on sprovodi odluke političara, iako se ne slaže sa političkim rascepom između srpskih lidera. Srpski narod je jedinstven, čak i kada su njegove vođe priveemeno u sukobu. Dugoročno gledano, prevagnuće osećanje naroda. Što se tiče njegovih odnosa sa generalom Mladićem, oni su dugo bili braća po oružju u staroj jugoslovenskoj vojsci, JNA, što znači da su njihove prijateljske veze mnogo važnije od privremenih podela među političarima. Perišić je srpskohrvatsku reč “političari” izgvorio sa posebnim prezirom.”

Zanimljivo je da, nakon tih susreta, Milošević više nikada nije razmatrao plan da – nekooperativnog – Karadžića zameni sa, kako je on tada bio ubeđen, kooperativnim Mladićem. Pre Robertsovih memoara, uglavnom se smatralo da je on od tog plana morao da odustane nakon što je Haški tribunal protiv Mladića podigao optužnicu za ratne zločine. Ali, između ta dva događaja prošlo je celih šest meseci – dosta vremena u godini prepunoj raznih događaja. Da li je, možda, britanski ambasador diskretno upozorio srpskog predsednika da mu načelnik Generalštaba nije preterano lojalan (Milošević je, na kraju, zaista i smenio Perišića tri i po godine kasnije – u novembru 1998. godine, uoči rata sa NATO paktom)? Robertsova knjiga ne nudi odgovor na ovo pitanje. Ili bar ne nudi eksplicitan odgovor. Ono što je najbliže odgovoru je sledećih par rečenica:

“Izgledalo je da je Milošević opsednut idejom da ubedi Mladića da preuzme političku vlast na Palama. Pitao sam se nije li zbog toga zabrinut za Srbiju? Nije uopšte bila tajna da su njegovi odnosi sa načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, generalom Perišićem., tek samo korektni. Ako bi njegov brat po oružju preuzeo političku vlast na Palama, Perišić bi mogao da dođe na sličnu ideju.”

***

Očigledno, hemija koja je uspostavljena između Miloševića i Robertsa nije mogla da se ponovi i u slučaju Mladića: kulturološke razlike bile su prevelike. Ipak, ovi pomalo bizarni Miloševićevi pokušaji provodadžisanja imali su druge posledice, o kojima autor ne piše u knjizi, ali su o njima ostali sačuvani podaci na drugim mestima. Forin Ofis je – nezvanično, na Robertsov predlog – poslao svog specijalnog izaslanika na Pale, kao oficira za vezu sa bosanskim Srbima, kako je (ne)zvanično nazivan. U toku 1994. i 1995, sve do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, ovaj posao obavljao je Kristofer Geidt (1961), koji je završio međunarodne odnose na Kembridžu i Vojnu akademiju u Sandherstu, sa prethodnim iskustvom u Obaveštajnom odeljenju britanske vojske. Tako su i Karadžić, i Krajišnik, i Mladić konačno dobili sagovornika koji se razumeo u obaveštajni rad, mogao da shvati vojne i bezbednosne aspekte krize u Bosni i Hercegovini, i sa njima o tome kvalifikovano razgovara – a da o tome ne samo Milošević ništa ne zna, nego da čak i Roberts može ubedljivo da mu prećuti osetljive detalje.

Ironija sudbine je da je Kristofer Geidt, pred svoj odlazak sa Balkana (1996) pomagao prvom visokom predstavniku međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu, Karlu Biltu, u pregovorima sa Miloševićem oko uklanjanja Radovana Karadžića sa položaja. Ova zanimljiva ličnost se, kako smo rekli, u Robertsovoj knjizi uopšte ne pominje – moguće je da je Geidt ostao na onim neobjavljenim stranicama – verovatno zato što je, u vreme kada je objavljena (2012) bio na dužnosti privatnog sekretara kraljice Elizabete II, gde je proveo punih dvanaest godina (2005 – 2017) a danas je u Gornjem domu britanskog parlamenta – kao lord Geidt od Kroberga.

***

Zanimljive su Robertsove beleške o događajima u Srebrenici, u leto 1995. godine:

“Ogorčene borbe u proleće i leto 1992. ostavile su naročito gorko zaveštanje na tom prostoru. Tada je muslimanski garnizon u Srebrenici, pod komandom Nasera Orića … ubio oko hiljadu srpskih civila, tako da se sa srpske strane očekivala odmazda. U junu 1995, napadi iz zaštićenih zona na obližnja srpska sela izazvali su sve žešće napredovanje Srba prema samoj enklavi. Holandski kontingent UN zatražio je vazdušne napade, ali su oni odobreni tek kada je bilo prekasno. Pošto su pale dve bombe, koje su izazvale dodatno uzimanje talaca, holandski ministar odbrane zatražio je obustavljanje vazdušnih operacija. U međuvremenu, 82. divizija bojske bosanskih muslimana istopila se pod okolnostima koje još nisu razjašnjene.

Prema mišljenju Lore Silber i Alana Litla, muslimansko vođstvo smatralo je Srebrenicu i druge enklave (Žepa i Goražde) teretom. … Sam Orić povukao se iz Srebrenice u aprilu, tri meseca pre nego što je enklava došla pod udar. Silberova i Litl tvrde da je bosanskoj i američkoj vladi odgovaralo da Srebrenica padne, što bi bosanskoj vojsci omogućilo da krene napred na drugim mestima i da izbegne stalnu pretnju odmazdom nad izloženim istočnim enklavama. U slučaju SAD, koje su pripremale novu inicijativu, gubitak istočnih enklava bi mnogo olakšao crtanje mapa. Nema dokaza za ovu tvrdnju, ali je bilo mnogo glasina da je Srebrenica bila vojnički praktično napuštena.”

A nešto kasnije u tekstu:

Šta se stvarno dogodilo na sastanku između Miloševića i Mladića verovatno nećemo nikad saznati, iako je Mladić rekao (Karlu) Biltu i generalu (Rupertu) Smitu, na jednoj večeri sa Miloševićem negde u to vreme, da “zaborave na Žepu”. Bila je to jasna poruka da će je zauzeti.”

Da li je Slobodan Milošević bio unapred upoznat sa planom masovnog ubistva u Srebrenici? Roberts nema nepobitan odgovor na ovo pitanje ali je sa čitaocem podelio svoj utisak:

“Čini se da je u ovoj fazi rata Mladić više voleo da se opredeljuje za instrukcije iz Beograda nego sa Pala. I dok je Milošević možda kovao zaveru sa njim, ili mu čak predlagao napad na Srebrenicu ili Žepu, nije bilo verovatno da podržava masakre, budući da mu je bilo potpuno jasno koliko bi se ti masakri odrazili na njegov ugled u vreme kada mu je bilo toliko stalo da igra ulogu mirotvorca.”

Ovaj odeljak o Srebrenici autor završava rečenicom u kojoj sa čitaocem deli svoj razgovor sa tadašnjim generalnim sekretarom UN, Jasušijem Akašijem, o vojnim aspektima razdvajanja zaraćenih strana u Bosni (i, u tom kontekstu, odbrane zaštićenih enklava, među kojima je bila i Srebrenica):

“Generalni sekretar UN procenio je da mu je bilo potrebno oko trideset četiri hiljade vojnika; dobio je manje od sedam hiljada.”

V

Velemajstor beogradskog kruga spletki

Osim Slobodana Miloševića i rukovodstva bosanskih Srba, kako ih naziva, ambasador Roberts je održavao relativno česte kontakte i sa nizom drugih pripadnika tadašnjeg establišmenta, i vladajućeg i opozicionog. Neke od njih je opisao i u knjizi, a neki od tih opisa su toliko živopisni da su na samoj granici indiskrecije.

Takav je, recimo, opis prvog susreta sa liderom Srpskog pokreta obnove, Vukom Draškovićem:

“Jedne od prvih večeri u Beogradu, Elizabet i ja smo izašli na večeru s Vukom i njegovom ženom Danicom. Vuk je izgledao kao da igra glavnu ulogu u Zefirelijevom filmu “Isusov život”. Bio je bestidni apologeta četničkog vođe Draže Mihailovića … bivši novinar i pisac čije su neke knjige (na primer, Nož) bile izrazito nacionalističke. On se, međutim, preobratio u borca za mir i pripadnici tajne policije zatvarali su ga i tukli…”

Na večeri opisanoj u knjizi Vuk Drašković prepričava britanskom ambasadoru svoj sastanak sa Slobodanom Miloševićem, krajem 1993. godine, kada njih dvojica nisu mogli da dogovore učešće SPO u vladi Srbije:

“Drašković je odbio otrovno piće. Da je mogao da dobije ministarstvo unutrašnjih poslova, to bi prihvatio. Ništa drugo. Milošević nije želeo ni da razgovara o tom ministarstvu jer je bio preveliki komunista da bi razmatrao predaju poluga policijske vlasti neverniku kakav je bio Drašković. Pokušao je, međutim, da ga ubedi nudeći mu deset ministarskih mesta.”

***

Zanimljiv je i detalj sa bivšim guvernerom Narodne banke Jugoslavije, Dragoslavom Avramovićem. Roberts najpre otvoreno priznaje (javnosti dosad nepoznat) detalj da je Miloševićevoj odluci o Avramovićevom smenjivanju sa mesta guvernera, maja 1996. godine, delimično i on sam doprineo:

“… uklonio je glavni stub ekonomske stabilnosti u establišmentu – Dragoslava Avramovića, guvernera Narodne banke, bivšeg ekonomistu Svetske banke i člana Brantove komisije, samo nekoliko nedelja posle njegove posete Londonu zbog razgovora koje sam ja ugovorio sa guvernerom Banke Engleske.”

Na ovom mestu, pažljivi istraživač ne može da izbegne pitanje: da li je Roberts – poznajući dobro Miloševića – namerno dogovorio Avramovićev sastanak sa guvernerom Banke Engleske, da bi tako izazvao Miloševićevo nezadovoljstvo i posredno doveo do smenjivanja guvernera? Ili nije dobro procenio posledice svojih postupaka? Tačan odgovor, posle četvrt veka, teško da možemo dobiti – dvojica od trojice učesnika te priče u međuvremenu su umrli a nisu za sobom ostavili nikakav komentar – ali je indikativno da je, samo nekoliko meseci kasnije, Dragoslav Avramović prihvatio da bude nosilac lista opozicione koalicije “Zajedno” na predstojećim saveznim izborima.

Koliko je Ajvor Roberts doprineo dogovoru smenjenog guvernera Narodne banke i srpske opozicije? Evo šta on sam o tome piše:

“Kao što sam već pomeno njega je režim najurio zato što je kritikovao politiku vlade i što je time prekoračio svoja ovlašćenja. Upoznao sam Avramovića … sa zamenikom ministra iz Forin Ofisa na koga je on ostavio jednako upečatljiv utisak kao i na mene. Saslušali smo njegove ideje o sastavu vlade ukoliko pobedi opozicija i poželeli mu sreću.”

Ova situacija je, otprilike nedelju dana kasnije, pretrpela neočekivan i pomalo dramatičan obrt: navodeći zdravstvene razloge, Dragoslav Avramović se povukao sa opozicione izborne liste i iz izborne kampanje. Roberts u knjizi navodi kako je i sam (zajedno sa američkim otpravnikom poslova Ričardom Majlsom i nemačkim ambasadorom Vilfredom Gruberom) bio predmet napada opozicije, jer je navodno izvršio pritisak na Avramovića da se povuče, da bi sprečio pad Miloševića, koji je Zapadu i dalje bio potreban, radi primene Dejtona.

Roberts u knjizi negira ove optužbe: tvrdi da mu je sam Avramović rekao da ima ozbiljne probleme sa bubrezima (akutna bubrežna insuficijencija bila je i neposredan uzrok Avramovićeve smrti, krajem februara 2001. godine, samo nešto više od četiri godine od ovih događaja) ali i daje jedan, pomalo bizaran i svakako brutalan, osvrt na tadašnji opozicioni mit o “Miloševićoj nezamenljivosti“:

Ideja da bi Miloševićeva smrt – fizička ili politička – u zapadnim prestonicama bila smatrana kao bogomdana ili kao pravi blagoslov, bila je smešna. Niko nije bio sklon njegovoj fizičkoj smrti. Međutim, za njim ne bi bilo ni suza. Sva zabrinutost zbog stabilnosti regiona, koja je do tada postojala, brzo bi ustupila mesto olakšanju, posle desetogodišnje noćne more.”

Ali, odmah potom, dodaje:

“Naravno da su izgledi na uspeh koalicije koju je predvodio Avramović nosili sa sobom izvesna strahovanja. Pobeda ultranacionalističkih radikala pod vođstvom Vojislava Šešelja bila je stvarna preokupacija, ali je u to vreme ona bila daleko od verovatne.”

I šta se onda, zaista, dogodilo sa misterioznim povlačenjem kandidature Dragoslava Avramovića 1996? Kako su nastale glasine o zaveri trojice zapadnih diplomata protiv srpske opozicije?

“Beogradska fabrika tračeva pokrenula je priču da je pravi razlog Avramovićevog povlačenja pritisak koji su na bivšeg guvernera izvršili američki otpravnik poslova i britanski i nemački ambasador. … Tek mnogo nedelja kasnije otkrili smo da je izvor zamenik Vuka Draškovića, Milan Božić, koji je najzad priznao da je pustio u opticaj ovu priču kao alibi u slučaju da Koalicija “Zajedno” prođe loše na izborima.”

***

Generalno, Robertsovo mišljenje o liderima opozicionih stranaka u Srbiji, sredinom devedesetih godina prošlog veka, dosta je kritično. Na nekim stranicama knjige, ta kritičnost kao da je na granici podsmeha. Ovo se naročito odnosi na autorov opis događaja posle višemesečnih zimskih demonstracija 1996/1997. završenih usvajanjem onog čuvenog lex specialisa u Narodnoj skupštini. Navodeći najpre kako je Milošević krizu rešio “na najnezavidniji način”, tako da mu to “nije donelo nikakav politički kredit, ni kod opozicije u zemlji ni kod demokratskog sveta u inostranstvu” i da je “retko kada izgledao slabije”, autor nastavlja:

“Međutim, baš tada, u pomoć mu je pritekla opozicija. Pošto su se gostili po Evropi (uključujući i pomalo problematičnu posetu Londonu, gde se Đinđić nadao da će biti dočekan kao znamenita ličnost), lideri koalicije “Zajedno” zaboravili su na pištaljke i požurili da se nađu sa Medlin Olbrajt u Njujorku. Kad su se vratili, njihovo krhko jedinstvo konačno se raspalo. Đinđić je bio prinuđen da prizna, posle početnih demantija, da je održao tajni sastanak sa Miloševićem nekoliko nedelja ranije; Drašković je bio sve nepoverljiviji prema koalicionim saveznicima, a naročito je sumnjao u njegovo (Đinđićevo) opredeljenje da podrži njegovu kandidaturu za predsednika Srbije – za mesto koje Milošević mora da napusti do kraja godine. Čak je i Vesni Pešić iz malog Građanskog saveza dojadila Draškovićeva taktika nametanja rokova i ultimatuma koalicionim partnerima, govorilo se, često na insistiranje njegove moćne supruge Danice.”

***

Da li je Ajvor Roberts, možda, više cenio nezavisne novinare nego opozicione političare? Ovo pitanje sam čuo nekoliko puta u toku devedesetih, i sećam se da mi je – od samog početka – delovalo kao pitanje da li šahista više ceni lovca ili skakača: zavisi od toka partije, od otvaranja, pozicije, kombinacije. I nezavisne novinare – baš kao i opozicione političare – Roberts je posmatrao kao figure na šahovskoj tabli: u stalnim pokušajima da svom saigraču Miloševiću oduzme neko polje, kako bi ga tako naterao da mu – na nekoj drugoj tabli – da neki ustupak,

Posle izbora 1996. godine, od kojih je – videli smo to na maloj minijaturi sa Dragoslavom Avramovićem – Roberts očekivao da dobije nešto (i istovremeno se plašio da ne dobije previše) preduzeo je opsežnu operaciju pomoći nezavisnim lokalnim radio stanicama, okupljenim oko legendarne radio stanice B92:

“Moji poslednji meseci u Beogradu bili su uglavnom zasenjeni Kosovom, ali i pretnjom mreži nezavisnih radio-stanica koja je uspostavljena na podsticaj B92, sa značajnom pomoći Bi-Bi-Sija i britanske ambasade. Početkom 1997. kada su demonstracije bile na vrhuncu, pozvao sam na ručak Verana Matića i Sašu Mirkovića sa B92 da ih pitam kako možemo da im pomognemo sa višeg nivoa. (Naša prethodna praktična pomoć za B92 išla je kroz dostavljanje sredstava sa diplomatskim pokrićem preko Budimpešte.) Sada, pošto je pojačana pažnja usmerena na demokratiju u Srbiji i pošto je okončan rat u Bosni, očekivali smo da možemo da im dostavljamo više sredstava.

Ljudi iz B92 tražili su malo vremena da razmisle i brzo su se vratili sa osmišljenim planom da njihove vesti idu preko satelita na lanac sličnih nezavisnih radio stanica u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Mi, Bi-Bi-Si i B92 radili smo mesecima na tom planu. Moj ataše za štampu, Džulijan Brejtvejt, bio je tome potpuno posvećen, tako da je B92 u leto bio spreman da počne da emituje program. Bi-Bi-Si je insistirao na šifrovanom signalu, pa smo morali da nabavimo dekodere za svaku od nezavisnih članica lanca. Znajući da će ih vlasti sigurno oduzeti ako budu išli redovnim poštanskim kanalima, sredio sam da se uvezu pod diplomatskim privilegijama. Zatim sam posudio opremu B92 i Asocijaciji članica bez naplate. Kako su dekoderi ostali vlasništvo ambasade i kako su mogli da se u svakom trenutku zatraže natrag, nadao sam se da ću izbeći pretnju da budu oduzeti.”

Ovaj Robertsov mali trik razbesneo je Miloševića – koji je opet bio isuviše ponosan da svom najboljem neprijatelju prizna da ga je taktički nadmudrio. Bilo je to šest meseci pre ulaska Šešeljevih radikala u vladu Srbije, ali je ksenofobna atmosfera već bila u porastu i nije bilo preterano teško da se u establišmentu napravi koalicija koja je želela da kapitalizuje to Miloševićevo nezadovoljstvo i – kako su se nadali – zauvek se otarasi “tog mrskog Engleza”:

“Nekoliko nedelja kasnije, čuo sam od prijateljske ministarske veze, Danka Đunića, da je Milošević besan i da želi da uništi tu mrežu po svaku cenu. Moje pokvareno ometanje strateškog plana da se jugoslovenskim medijima zapuše usta došlo je na dnevni red u kabinetu, tako da je bilo predloga da se proglasim nepoželjnom osobom, drugim rečima da budem proteran.”

Ishod ove male bure u čaši vode jako je zanimljiv a pomalo i zabavan: komunikaciju sa Robertsom preuzeo je – kako ga on u knjizi naziva – “viši činovnik” Ministarstva inostranih poslova. Neprijatne poruke se, naime, nikada ne prenose direktno nego preko kurira – tako se čuvaju lični odnosi koji će se, izvesno, u jednom trenutku ponovo popraviti. U ovom slučaju, kurir je imao zadatak da prenese poruku da se svi dekoderi moraju demontirati iz radio-stanica i vratiti u zgradu ambasade u roku od četrdeset osam časova. inače će u sve radio stanice ući policija. Pošto je već razgovarao sa kurirom, ni Roberts nije imao razloga da bude preterano pristojan, pa je – prilično bezobrazno – odgovorio da će, u tom slučaju, sve – posle Dejtona ionako sa teškom mukom izborene – autonomne trgovinske povlastice EU Jugoslaviji biti takođe ukinute – takođe u roku od četrdeset osam časova. Složeni mehanizam pretnje i blefa pušten je u pogon.

Kurir je preneo ovu poruku – preko ministra spoljnih poslova – Miloševiću, ovaj je u međuvremenu ohladio glavu, sabrao dva i dva, odmerio daru i meru, june i uže i onda se postavilo ono čuveno pitanje spasavanja obraza. Rešenje koje su konačno – zajedno – pronašli, bilo je gotovo genijalno: britanska ambasada je dobrovoljno prihvatila da plati carinske dažbine za dekodere (kao da ih je uvezla u komercijalne svrhe, radi prodaje, a ne kao opremu diplomatsko-konzularnog predstavništva), oni su naravno mogli da ostanu u B92 i drugim radio stanicama gde su se već nalazili, a Savezna uprava carina – kojom je rukovodio notorni Mihalj Kertes – nikada ambasadi nije poslala fakturu za te dažbine, tako da one u stvari nikada nisu ni plaćene. Tako je i vuk bio sit – Jugoslavija je zadržala trgovinske povlastice EU – i ovce (dekoderi) na broju.

Ove sitne pijačne nagodbe toliko su veselile i Miloševića i Robertsa, da su im se posle osladile. Evo još jednog ličnog sećanja na to vreme, koje takođe nećete naći u knjizi. Par meseci posle bizarnog slučaja sa dekoderima postavilo se pitanje malog lokalnog radija Bum-93 iz Požarevca, koji su vlasti u tom gradu, koristeći razne instrumente državne i paradržavne prinude, proganjale – a novinari su se, naravno, žalili Robertsu. Nekako u isto vreme, Beobanka – u kojoj sam tada radio – imala je problem sa povratkom u međunarodni sistem elektronskog plaćanja, SWIFT, iz kojeg je bila isključena 1992. Nigde nije precizno pisalo da li je i članstvo u SWIFT-u obuhvaćeno tzv. spoljnim zidom sankcija (koji je ostao na snazi posle Dejtona) ili ne, i jedna savesna Belgijanka, činovnica u sedištu ove međunarodne bankarske asocijacije tražila nam je, stalno , neke dodatne potvrde… Na poruku koju sam poslao Robertsu – da imam problem sa Briselom – dobio sam pomalo enigmatični (i duhovito dvosmislen) odgovor: “A ja imam problem sa Požarevcem” i poziv na ručak. Sutradan smo trgovali, između supe i glavnog jela, a već kod kolača je bilo jasno da se na članstvo Beobanke u SWIFT-u ne primenjuje spoljni zid sankcija, a da Bum-93 više neće imati problema u radu. I ovaj dogovor – kao i svi drugi postignuti sa Robertsom – bio je, kako je sada to moderno, a gramatički nepravilno, reći: ispoštovan.

***

Ambasador Roberts održavao je redovne kontakte i sa nizom bliskih saradnika Slobodana Miloševića. U knjizi je opisano nekoliko zanimljivih susreta – i karakternih ocena – predsednika Srbije Milana Milutinovića i Miloševićevog spoljnopolitičkog savetnika Bojana Bugarčića.

Evo, na primer, opisa razgovora sa Milutinovićem u leto 1998:

“Ostavivši Miloševića u njegovoj palati, otišao sam na ručak sa srpskim predsednikom Milutinovićem. Bio je potpuno otvoren i ono što je rekao Miloševićevim ušima bi zvučalo kao izdaja. Smatrao je da je podela rešenje kosovskog problema. Problem je, kako ga je on video, u crtanju karte. Zaboravio je da pomene velike naslage ruda i rudnike uglja. Pitao sam ga da li i Milošević tako misli. “Ne”, odgovorio je.

Milutinović mi je rekao da nalazi pred odlukom da se povuče, budući da je potpuno usamljen u vladi u zalaganju za ozbiljne reforme. … Dao sam Milutinoviću spisak incidenata koji su podrazumevali prekomernu upotrebu sile. Rekao je da će o incidentima detaljno raspraviti sa ministrom unutrašnjih poslova Stojiljkovićem. Rekao sam Milutinoviću da imam nisko mišljenje o ministru unutrašnjih poslova, sa čime se on složio.

Rekao sam Milutinoviću da su u Londonu duboko razočarani Miloševićevim odgovorom na pismo Tonija Blera. Milutinović nije bio upoznat sa time. Dao sam Milutinoviću po jedan primerak oba pisma. Rekao sam da mislim da je pismo pisao ministar spoljnih poslova Jovanović. Bilo je praktično bez sadržaja i krajnje birokratski napisano. Štaviše, nije nas vodilo nikud. Milutinović se složio da je pismo slabo. Jasno je bilo da mu je krivo što se nisu konsultovali s njim.”

Zanimljiv je i opis razgovora sa Bojanom Bugarčićem, kasnije tog istog dana:

Posle otprilike dvočasovne pauze, imao sam petočasovni sastanak (uključujući večeru), na Milutinovićev zahtev, sa Bugarčićem, bivšim šefom kabineta i novimenovanim Miloševićevim savetnikom za spoljne poslove. Bugarčić je bio veoma inteligentan, prefinjeni operativac i prikriveni pristalica opozicije. Počeo je time da se Milutinović nada da ću i dalje biti angažovan. Milošević je spreman da me sluša.

Upitao sam za Šešeljevo uključivanje u srpsku vladu, dodajući da ništa ne može da pošalje negativniju poruku spoljnom svetu od toga da se primitivac kao Šešelj nalazi na vlasti. Bugarčić je rekao da je Milutinović nesrećan zbog toga. Bila je to partijska odluka doneta vrlo kasno u danu kad je Drašković preterao, tražeči devetnaest od trideset šest ministarskih mesta. Štaviše, Miloševićev stav je da, ukoliko bude davao ustupke za samoupravu na Kosovu, želi da Šešelj podeli krivicu s njim.”

VI

Tajni izaslanik u predvečerje rata

Ivor Roberts: Srbija i Kosovo trebaju razmijeniti teritorije | Info-ks.net

Posebno zanimljivo poglavlje Robertsove knjige odnosi se na period između zvaničnog završetka njegove misije ambasadora (oktobar 1997) i agresije NATO na SRJ, marta 1999. U tih godinu i po dana, po nalogu svog tadašnjeg šefa, britanskog ministra spoljnih poslova Robina Kuka, nekoliko puta je dolazio u Beograd u tajnim misijama (to poglavlje knjige on i naziva “tajni izaslanik”) na pregovore sa Slobodanom Miloševićem, oko rešavanja krize na Kosovu koja je 1998. već nezaustavljivo napredovala prema ratu.

Sećam se Robertsovog naslednika na mestu britanskog ambasadora u Beogradu: Brajan Doneli, bivši generalni konzul u Atini i zamenik britanskog stalnog predstavnika u NATO, jedan jako obrazovan i prijatan čovek, ali – po preovlađujućem utisku – nepopravljivi birokrata, sa kojim je čovek mogao da priča satima a da niti išta od njega čuje niti mu išta kaže. Ona Ajvorova iskra – ponekad avanturistička, često trgovačka, a gotovo uvek zabavna – njemu je sasvim nedostajala. Milošević ga je pimio mislim jednom ili dvaput, dosađivao se (kao i svi mi drugi) i Forin Ofis je odmah shvatio da je – u interesu firme – važno da se održi kvalitet odnosa koji je postojao ranije. Zato je Roberts (kome je inače bila jako neprijatna pomisao da bi se njegov naslednik zbog toga mogao osetiti poniženo) tih nekoliko puta 1998. godine dolazio u Beograd kao tajni izaslanik: bio bi smešten u poseban rezidencijalni objekat vlade Srbije i nije imao nikakve veze sa svojom bivšom ambasadom. Izveštaje bi – takav je bio režim tih tajnih poseta – podnosio direktno britanskom ministru spoljnih poslova, Robinu Kuku, čiji je lični izaslanik i bio.

U ovim razgovorima Roberts i Milošević bavili su se, gotovo isključivo, kosovskom krizom: prvi je pokušavao da ubrza projekat međunarodnog posredovanja, sa jasnom idejom da zadrži što je moguće veći stepen britanskog a smanji američkog uticaja u tom procesu; drugi se, opet, trudio da proces uspori, nadajući se da tom kupovinom vremena – ako bi u međuvremenu uspeo da popravi i stanje na terenu – izbori povoljniju početnu poziciju u pregovorima za koje je i sam shvatao da su neizbežni. U praksi, na ova tri tajna sastanka u 1998. godini vodili su se razgovori o organizovanju direktnih pregovora Rugova – Milošević (Roberts je velikodušno preneo ponudu britanske vlade da bude “diskretan” domaćin takvog susreta), zatim o povlačenju “viška” jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga sa Kosova, i o ulozi koju bi, u očuvanju mira u pokrajini, mogle da imaju snage NATO. Ni oko jedne od ove tri tačke – po Robertsu – nije postojalo suštinsko neslaganje između njih dvojice: razlike su bile taktičke, uglavnom oko dinamike njihovog sprovođenja:

“Milošević je rekao da grešim. Sporazum je bliži nego što mi mislimo. On se već složio sa kolegama, još dok je bio predsednik Srbije godinu dana ranije, da Albancima ponudi sve osim teritorije (to jest da ne može biti secesije) i da ne bude kršenja prava manjina na Kosovu, ne samo Srba nego i Crnogoraca, muslimanskih Slovena, Turaka, Roma, itd. …Problem će, međutim, biti ubediti Albance da prihvate ponudu, jer oni veruju da su SAD i druge zemlje spremne da podrže secesiju….

Rekao sam da, ukoliko ponuda znači potpuno prenesenu samoupravu, tako treba i da kaže. Ovde se ubacio Jovanović da kaže da bi to bila loša pregovaračka taktika. Milošević je, ignorišući ga, pitijski kazao da Albanci znaju šta se nudi “budući da mi imamo svoje kontakte”. (Kasnije sam saznao da se bivši šef Komunističke partije kosovskih Albanaca Bakali tajno sastao sa Stanišićem, šefom srpske bezbednosti. Možda je to bila veza o kojoj je govorio Milošević.)”

Međutim kada je svoj poverljivi izveštaj Robinu Kuku podneo posle trećeg (julskog) sastanka sa Miloševićem u 1998. godini, Ajvor Roberts – po prvi put za nekoliko godina svoje javne i tajne diplomatije u Beogradu – više nije pozvan na razgovor na kojem bi se diskutovalo o detaljima. U stvari, nije dobio nikakvu povratnu informaciju, ni usmenu ni pismenu. Iskusnom ambasadoru je bilo jasno da to može da znači samo jedno: da su njegove misije završile. Za nas nekolicinu koji smo taj detalj saznali, poruka je bila još zloslutnija: da je diplomatija ambasadora završena i da umesto nje počinje diplomatija topovnjača. Sam Robertsov naslednik, Brajan Doneli je to shvatio tek nekoliko meseci kasnije, kada je napuštao Beograd krajem marta 1999. godine – neposredno uoči agresije – a kako je i koliko na njega uticalo tih godinu i po dana koje je proveo u Srbiji najbolje govori činjenica da je, ubrzo potom, tražio neplaćeno odsustvo “da se odmori”, kako je govorio. Proveo je naredne dve godine u Britiš Petroleumu.

A čitaoca će, svakako, zanimati i opis poslednjeg razgovora između Slobodana Miloševića i Ajvora Robertsa, kako je naveden u knjizi:

“Zatim me pitao o mojoj budućnosti. Rekao sam mu da idem u Oksford da sredim misli o jugoslovenskoj krizi. Imam sopstvene stavove o greškama koje su ovde načinjene. Gde on misli da je pogrešio? Milošević mi je odgovorio da je sigurno mnogo grešio, ali nije pravio katalog. “Ako imam jedno opšte osećanje”, nastavio je, “onda je to da sam previše verovao ljudima.” …

Kako piše Roberts, Milošević mu je tog dana priznao da je jedna od njegovih najvećih ličnih grešaka bila svađa sa američkim ambasadorom, Vorenom Cimermanom, nakon što je ovaj, u junu 1989. godine, bojkotovao svečanu proslavu 600. godišnjice Kosovskog boja na Gazimestanu:

“Zato je Milošević odlučio da ne primi Cimermana. Tako se nisu sreli duže od godinu dana. Milošević je rekao, ovako iz retrospektive, da se poneo kao “glupa, tvrdoglava budala”. Cimermanovo neprijateljstvo imaće dugotrajne posledice i on još uvek oseća njegov negativan uticaj u odnosima sa Stejt Departmentom i sa ljudima kao što je potpredsednik Al Gor. To je bio najsamokritičniji komentar koji sam ikada čuo od Miloševića.

Bio je manje samouveren i siguran nego ranije. Bio je tvrdoglav po pitanju povlačenja snaga, što me nije iznenadilo s obzirom na stvarne unutrašnje probleme sa radikalskim vođom Šešeljem, koji je uvek nastojao da ga prevede na ultranacionalističku stranu.”

VII

Nekoliko lekcija za novi vek

Mogu li današnji (i sutrašnji) srpski političari i strane diplomate, podjednako, nešto da nauče iz Ajvorove knjige? Ja bih im, svima zajedno, skrenuo pažnju na nekoliko stvari.

Najpre, svaka diplomatija jeste veština mogućeg i zahteva prilagođavanje okolnostima (što je majstorski opisao Breht u onoj kratkoj pričici kojom smo počeli ovaj prikaz). Međutim, ona nije samo tehnologija obmane, kako bi je neki sirovi makijavelista olako nazvao. Ona zahteva i određeni lični integritet, jednu auru, koja proističe iz utiska koji se ostavlja u razgovoru i predstavlja kombinaciju ozbiljnosti, autoriteta, malih blefova, poštovanja dogovora i posvećenosti.

Drugo, diplomatija zahteva i određeni stepen iskrenosti. Pažljivi čitalac ove knjige će primetiti da se Roberts i Milošević (ma koliko u pojedinim trenucima nisu bili prijatni jedan prema drugome) nikada nisu međusobno lagali. Neprijatna istina je bolja od prijatne laži. To, naravno, ne znači da su u razgovorima uvek saopštavali punu istinu, da neke neprijatne činjenice nisu saopštavali kroz eufemizme, ili ih jednostavno prećutali – ali ipak podrazumeva jedan dosta visok standard u komunikaciji.

Treće, sposoban učesnik nekog diplomatskog razgovora uvek će, kao primarni cilj, imati da sazna stvarne pozicije svog sagovornika, one maksimalne i one minimalne, uoči šta u tom međuprostoru može da dobije, a šta mora da žrtvuje, kakav značaj drugi faktori (vreme, prostor, treći učesnici) mogu da imaju u njihovom međusobnom odnosu.

Četrvrto, uspešna diplomatija nikada ne može da se zasniva samo na visokim i svečanim izjavama, patetičnim frazama i ponekoj duhovitoj anegdoti, uz konjak posle dobre večere. Kao što će lepa žena uvek biti privlačnija u maloj crnoj haljini Koko Šanel, ali nijedna mala crna haljina ne može da od rugobe napravi lepoticu, tako će i najveštije diplomate propasti – ako objektivno nemaju čime da trguju. Drugim rečima, uspešna diplomatija uvek počiva na određenoj konvergenciji interesa – čak i među protivnicima. Ili, pogotovo među protivnicima: tvoje prase je tri miliona – za šest mojih gusaka od po pola miliona – i eto nas dvojice sa biznisom od šest miliona.

***

Svajako, ovu knjigu bi trebalo da pročitaju – diplomate, političari, istoričari – i zato što, pored opisa razgovora koje je njen autor vodio sa Slobodanom Miloševićem i nizom drugih ljudi koji su uticali na političke i vojne događaje na Balkanu tih godina, sadrži i niz lucidnih zapažanja o Jugoslaviji i Srbiji, ključnim momentima i procesima u njihovoj istoriji, granicama, ideologijama, narodima i odnosima među njima. Autor je, ipak, neuporedivo obrazovaniji od prosečnog britanskog diplomate.

Čitalac se verovatno neće složiti sa svim Robertsovim ocenama, a neke od njih su izvesno formirane na osnovu nepotpunih prethodnih saznanja i ponekad odražavaju uobičajene stereotipe. Međutim, uprkos svemu tome, u odnosu na najveći deo površne i često propagandističke zapadne literature o Balkanu, koja se odnosi na deceniju ratova za jugoslovensko nasleđe, Robertsovi Razgovori sa Miloševićem su jedan daleko kvalitetniji rad, i u saznajnom i u intelektualnom pogledu, knjiga koja ima više slojeva.

Na primer, u jednom od poslednjih odeljaka (“Šta nije u redu sa Srbima?”) Roberts – verovatno u odnosu na sve druge zapadne diplomate, novinare i pisce – daje najkritičniju istorijsku ocenu Haškog tribunala:

“Tribunal se u Srbiji suočava sa ozbiljnom krizom kredibiliteta, što je Milošević cinično eksploatisao, a kojem MKTJ nije do nedavno, posvećivao veliku pažnju. … Daleko od toga da se suoče sa sopstvenom odgovornošću, mnogi Srbi tvrde da se jugoslovenski ratni zločini ne mogu posmatrati odvojeno od događaja koji su se desili pre pedeset godina. Nama može delovati neverovatno – u stvari primitivno – to guslanje o nekadašnjim zverstvima. Ali mi nismo bili napadnuti, niti smo doživeli instalisanje varvarske kvislinške države čiji su zločini izazivali gnušanje čak i nacističkih generala. Više stotina hiljada Srba, Jevreja i Roma ubijeno je u koncentracionim logorima koji su upravljali Hrvati i nešto muslimana. Optužnice MKTJ protiv toliko Srba a tako malo Hrvata i muslimana dokaz su, kažu, ne obrasca ubijanja 1991-1995. nego antisrpske međunarodne zavere. Kažu, vi pričate o pravdi. A gde je pravda za prethodnu generaciju Srba?”

Ovaj pasus – čije se retorike ne bi postidele ni mnoge srpske nacionalističke partije – nije jedini zbog kojeg je Ajvor Roberts, u mnogim albanskim, muslimanskim, hrvatskim, ali i američkim krugovima, smatran prosrpski orijentisanim. Pogledajmo, na primer, šta je u poslednjem odeljku napisao o granicama na Balkanu:

“Jedan od velikih propusta međunarodne zajednice, u trenutku kada je raspad SFRJ postao neminovan, bio je taj što nije iskoristila priliku da preispita celo pitanje granica. Ta mogućnost je često isključivana navođenjem jednog od principa Helsinškog sporazuma, principa nepovredivosti granica. A sporazum, u stvari, predviđa nepovredivost granica bez zajedničkog pristanka na promenu. Međutim, međunarodna zajednica je bila dovoljno fleksibilna da prilagodi sopstvena pravila naročitim okolnostima jugoslovenske krize, oslanjajući se nta princip Badinterove komisije da, budući da se Jugoslavija nalazi u procesu raspadanja, nove međunarodne granice treba da budu stare međurepubličke administrativne granice. Kao što smo videli, te granice nisu ispravile greške koje su tako opipljvo učinjene za vreme Balkanskih ratova, na Londonskoj konferenciji 1913. i na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine.”

Isto tako – i to je verovatno jedna od ocena u ovoj knjizi koja je izazvala najviše polemika u javnosti – Roberts dovodi u pitanje uobičajenu ocenu na Zapadu po kojoj je Milošević (a u nekim varijantama Milošević i Tuđman zajedno) glavni krivac za raspad Jugoslavije. Ulazeći u direktnu polemiku sa svojim američkim kolegom Ričardom Holbrukom, Roberts piše:

“Uzajamno delovanje nacionalističkih vođa bivših jugoslovenskih republika dovelo je do neminovnog nasilnog raspada, a među njima je Milošević imao dominantnu ulogu, ali da li je ta uloga bila najvažnija od svih? Holbruk je tu načisto, kao i američki ambasador Voren Cimerman koji je tvrdio da je Milošević grobar bivše Jugoslavije. … Pomnija analiza uzroka raspada Jugoslavije ukazuje da slika nije baš toliko manihejska i da su, bez obzira na politiku lidera kao što su Milošević i Tuđman koji su nesumnjivo isticali tu žestinu i bili neposredno i posredno odgovorni za ekstremno nasilje koje je srušilo Jugoslaviju, postojali objektivni elementi koji su doprineli neminovnom raspadu.”

Pa šta onda Zapad – po autorovom mišljenju – treba da radi sa tim Srbima, a šta Srbi sa njim?

“Posmatrano sa druge strane teleskopa, postaje sve jasnije da Zapad gubi interesovanje za unutrašnja pitanja Srbije. Problem Kosova Zapad želi da skine sa dnevnog reda što je moguće pre. Čak i ako nastavi da tinja niskim intenzitetom, pod uslovom da je i nasilje na niskom nivou, neće više privlačiti pažnju Zapada. Nesposobnost Srbije da posttigne više za dvanaest godina od uklanjanja Miloševića predstavlja izvor frustracije i gneva mnogih na Zapadu. Bilo bi, međutim, loše za Srbiju da pretpostavi da zato što je uspevala da pleni pažnju Zapada tako dugo (uprkos pogrešnim razlozima) može da nastavi da privlači pažnju, simpatije i podršku.

Uništenje srednje klase, visok nivo korupcije i nepotizma, kao i vaskrsavajući elementi zaraznog nacionalizma prete da zamrznu izglede za strana ulaganja, bez kojih Srbija, kojoj nedostaju prirodni resursi, ne može da se nada napretku. Članstvo u EU ne deluje realno sledećih deset godina. Srbiji bi se moglo na kraju dogoditi da dobije drugorazredni status u EU, kao Turska.”

***

Sve ove citate podelili smo sa čitaocem iz jednog razloga: kao ilustracije koliko se – u onim glavnim, magistralnim tokovima – Robertsova knjiga razlikuje od uobičajene zapadne literature o devedesetim godinama prošlog veka na Balkanu – pretežno zasnovane na predrasudama i crno-belim uprošćenim slikama, pisane iz propagandističkih motiva. Ambasador Roberts je – u obavljanju svog dnevnog, praktičnog posla – bio sve drugo samo ne sentimentalan. Velemajstor političkog trika, ljubazni laskavac, praktičan posrednik i brutalni ucenjivač – sve prema potrebi – on je bio tipičan primer poslanika iz one kratke Brehtove pričice kojom smo počeli ovaj tekst: “...trebalo je dobro da jede da bi mogao pregovarati sa svojim neprijateljima, trebalo je da laska zločincima i da se ruga svojoj zemlji, da bi postigao svrhu.” Međutim, petnaest godina kasnije, kada je ta faza njegovog života bila zauvek okončana, pisac Roberts je drugačiji: on ne pravi kalkulacije sa činjenicama, kompromise sa svojim ubeđenjima, ne ekonomiše sa sećanjima, ne beži od neprijatnih istorijskih paralela.

Osim, naravno, onda kada mora. Potencijalnog čitaoca ove knjige dužni smo da upozorimo – da ne bi bio razočaran – da o nizu događaja i ličnosti, vrlo tesno povezanih sa, Robertsovim mandatom u Beogradu, ovde neće naći ni slova. Tajni angažmani lorda Gejdta, kojeg smo već pomenuli, sa Radovanom Karadžićem; kontakti Jovice Stanišića sa američkim tajnim službama (o tome će Roberts svedočiti u Hagu tek 2019. godine), sva saznanja koja je ambasada imala o Željku Ražnatoviću-Arkanu (i njega će pomenuti u Hagu), itd.

O verovatno najkrupnijem projektu u kojem je lično učestvovao – prodaji 49% kapitala u Telekomu Srbija italijanskom i grčkom telekomu, 1997. godine – Roberts u knjizi nije napisao nijednu jedinu reč. Iako je tom transakcijom Miloševićev budžet dobio injekciju od preko milijarde i po tadašnjih nemačkih maraka, iako je samu operaciju od početka do kraja, preko britanske investicione banke Nat West, vodilo dvoje Robertsovih vrlo bliskih saradnika i ličnih prijatelja – bivši ministar spoljnih poslova, Daglas Herd i politička direktorka Forin Ofisa i šefica britanske delegacije u Dejtonu, baronesa Paulina Nevil-Džons – Ajvor Roberts ovu epizodu u knjizi uopšte nije pomenuo. Hm, možda je knjiga tako kratka baš zbog svih ovih, iz rukopisa naknadno izbačenih, delova?

Da li je Ajvor Roberts nekada bio bolji diplomata ili je danas bolji pisac? Na to je pitanje, verovatno, on sam dao najbolji odgovor, u ovom pasusu:

“Da su Srbi periferan faktor u regionu, mogli bismo da ih pustimo da se kuvaju u vlastitom sosu. Međutim, kako su oni strateški značajni, moramo da nađemo način da kanališemo njihovu energiju ka pozitivnom izlazu. Pokušaj da to uradimo bio je za sve nas težak zadatak, a pregovori s Miloševićem jedan od poslednjih velikih izazova bilateralne diplomatije u XX veku.”

VIII

Post scriptum: nostalgija crtača granica

Satow's Diplomatic Practice: Amazon.co.uk: Roberts, Sir Ivor:  9780198739104: Books

Na samom kraju, nekoliko reči o autoru.

Za Ajvora Robertsa, godine provedene u Beogradu predstavljale su, izvan svake sumnje, vrhunac diplomatske i životne karijere. Ne samo da ni pre (Francuska, Luksemburg, Australija, Španija) a ni posle (Irska i Italija) nikada nije bio u prilici da sa šefom države gde je bio na službi ostvari tako složen, dubok i intenzivan lični odnos kakav je uspostavio sa Slobodanom Miloševićem, već se nikada nije ni bavio tako ozbiljnim poslovima; istovremeno, ni u jednom drugom periodu nije imao tako čest, direktan i visok kontakt sa vrhovima sopstvene vlade, kao što je imao tada. Na njegovom telefonu nalazili su se čak trojica britanskih ministara spoljnih poslova (Daglas Herd, Malkolm Rifkind i Robin Kuk), mnogi ministri odbrane, vrhovi američke, francuske, nemačke i ruske diplomatije, i komandanti NATO pakta – mogao je jednim pozivom da podigne avione i da ih spusti.

Određena nostalgija – koja izbija gotovo iz svake stranice ove knjige – zato je sasvim razumljiva: ljudi vole da se podsećaju vremena kada su bili važni – ili kada su bar to o samima sebi mislili. Vole, isto tako, da naknadno analiziraju događaje i procese u kojima su učestvovali, i pitaju se da li su u ovoj ili onoj situaciji mogli da postupe drugačije, bolje, uspešnije. Sve je to sasvim ljudski i imanentno je memoarskoj literaturi otkad je sveka i veka.

Na izvestan način, Ajvor Roberts je – u promenjenim geografskim i istorijskim okolnostima – pokušavao da u Srbiji i na Balkanu odigra ulogu koju su nekada, za britansku diplomatiju, igrali njegovi veliki prethodnici, Lorens od Arabije ili Ficroj Meklin: da bude ratni ambasador, da stvara države, crta granice; da istovremeno bude pomalo Džems Bond a pomalo Graham Grin: kreira kompleksne diplomatsko – obaveštajne operacije i piše o njima; da od svojih domaćina Srba pomalo uči istoriju a pomalo ih poučava njoj.

Sve je to ova knjiga pokušala da nam dočara, u dosta toga je uspela, u ponečem nije. Relativno skroman obim (211 strana) lišio nas je prilike za jedan opsežniji i detaljniji uvid u autorove misli i sećanja: i u dokumentarnom i u analitičkom pogledu. Relativno veliki (gotovo četvrtina ukupnog teksta) udeo raznih istorijskih reminescencija, najmanje dva dosta opsežna pregleda jugoslovenske i srpske istorije posle Drugog svetskog rata, dosta digresija o raznim ličnostima, istorijskim i savremenim – sve je to verovatno bilo od koristi stranom čitaocu, ili čitaocu manje upućenom u događaje na Balkanu u poslednjih 75 godina. Možda je i predstavljalo suptilan način na koji je autor polemisao sa drugim piscima, manje posvećenim i manje analitičnim nego što je on bio, ili sebe smatrao da jeste. Ali je svakako bitno smanjilo prostor koji mu je preostao da na njemu čitaoca upozna sa detaljima koje je samo on znao.

Ajvor Roberts je u Beogradu imao jedan, najblaže rečeno, kontroverzan imidž: svi su ga poštovali, mnogi su ga se pribojavali, niko ga zaista nije voleo. Svi su znali zašto, a znao je i on. Sam Slobodan Milošević, vrhovi njegovog establišmenta, opozicioni lideri, vodeći političari Republike Srpske, Crne Gore, kosovskih Albanaca, novinari, druge diplomate – svi oni su ponekad pokušavali da ga iskoriste za svoje ciljeve da bi, u najvećem broju slučajeva, na kraju sami bivali iskorišćeni. Takva su, uostalom, pravila igre u kojoj je Roberts, često, jednostavno bio bolji. Ponekad, naravno i nije, i neke od svojih malih neuspeha takođe je otvoreno, i sa dozom humora na sopstveni račun, opisao u ovoj knjizi.

Uprkos ideološkim razlikama, po mnogo čemu – sklopu ličnosti, načinu razmišljanja, osećaju za trenutak – Ajvor Roberts je bio jako sličan Slobodanu Miloševiću. Ta činjenica je, verovatno, predstavljala i osnovni razlog tog specijalnog odnosa koji su njih dvojica uspostavili i održavali tih četiri-pet godina, razlog zbog kojeg je Roberts – sve dok je to mogao – češće spuštao avione nego što ih je podizao. Oni su obojica politiku shvatali kao šahovsku partiju, ispitujući u njoj razne gambite, sicilijanke i indijske odbrane. Kao savršeni taktičari, razumevali su značaj trenutka i rasporeda figura na tabli, ali – da parafraziramo čuvenu Če Gevarinu rečenicu o prolasku iz poraza u poraz do konačne pobede – obojica su prolazila iz pobede u pobedu do konačnog poraza. Milošević nije uspeo da usporavanjem spreči formiranje složene konstelacije spoljnih i unutrašnjih faktora koja ga je na kraju odvela u poslednji u seriji izgubljenih ratova; Roberts, opet, nije uspeo da ubrzavanjem brutalni Pax Americana zameni suptilnijim Pax Britannica. Obojici je, na kraju, pala zastavica na šahovskom časovniku.

Ako bih danas – sa distance od četvrt veka – pokušao da u istoriji odnosa Srbije i Velike Britanije nađem primer državnika i ambasadora na koji me je odnos Slobodana Miloševića i Ajvora Robertsa najviše podsećao, bio je to odnos između kneza Miloša i prvog britanskog konzula u (tada još uvek) Kragujevcu, pukovnika Džordža Lojda Hodžesa.

Učesnik bitke kod Vaterloa 1815. godine, komandant brigade dobrovoljaca sumnjivih motiva u portugalskom građanskom ratu, više avanturista nego diplomata, Hodžes je u Srbiju – još uvek samo autonomnu pokrajinu otomanskog carstva – došao sa činom pukovnika i okolo se šetao u uniformi sa sabljom, što je za Kragujevčane 1837. godine predstavljalo izvor velike zabave: mečka je igrala.

U starim hronikama je ostalo zapisano da su knez Miloš i konzul Hodžes uspostavili vrlo bliske, čak i prijateljske, odnose. Konzul je pomagao Milošu da se obračuna sa svojim političkim protivnicima, koji su tražili više slobode – termin “više demokratije” bi, verovatno bio neprimeren za uslove u tadašnjoj Kneževini Srbiji. Miloš je, za uzvrat, pomagao Konzulu u smirivanju “nacionalnih aspiracija” Srba u Bosni i Hercegovini. Déjà vu?

Pa ipak, Hodžesova pomoć je u konačnici knezu Milošu više štetila nego što je koristila. Hodžesov naslednik na mestu britanskog konzula u Srbiji, Fonblank, u svojim memoarima je na jednom mestu citirao i samog Miloša, koji mu je rekao da “kada je pukovnik Hodžes pokušao da ga podigne u sedlo, dao mu je tako snažnu podršku da se ovaj našao u blatu s druge strane konja”.

Pukovnik Hodžes je u Kragujevcu ostao nešto preko dve godine, ser Ajvor Roberts u Beogradu oko tri i po. I jedan i drugi otišli su iz Srbije otprilike u isto vreme, i na sličan način, kao i vladari, kod kojih su bili akreditovani – prinudno.

***

Danas Ser Ajvor Roberts ima 75 godina, predsednik je Triniti koledža u Oksfordu. Poslednjih petnaest godina, od penzionisanja (2006) bio je predsednik Saveta Britanske škole u Rimu, član borda Kraljevskog koledža u Madridu a, kao znak specijalnog priznanja, Forin Ofis mu je dva puta (2009. i 2017.) poverio da bude urednik Diplomatske prakse, obaveznog priručnika za sve britanske ambasade u svetu, koju je prvi put sastavio Ernest Satov, još 1917. godine. Kao i svaki njegov prethodnik u poslednjih sto godina koji je imao tu priliku, u trenutku kada je potpisao novo izdanje ove knjige, on je postao siva eminencija Forin Ofisa, i to će ostati doživotno.

Ipak, uprkos svim priznanjima, Roberts je na izvestan način ostao i pobunjenik, neka vrsta crne ovce međunarodne diplomatije: čini se kao da – posle razgovora sa Miloševićem – više nije prihvatao bilo kakve autoritete? Italijanska Korijere dela Sera je 2004. godine, dok se nalazio na dužnosti ambasadora u Rimu, izvestila o Robertsovoj opasci – na jednoj večeri britanskih i italijanskih industrijalaca – kako je “Džordž Buš najbolji regrutacioni oficir Al-Kaede“. A britanska javnost još pamti žestinu sa kojom je javno napao Tonija Blera, kada je ovaj bio na vrhuncu moći (2007), nazivajući njegovu kulturu diplomatije “bullshit bingo”.

Roberts je takođe imao i nekoliko sporadičnih javnih istupanja o Balkanu – uglavnom kritikujući konfuznu politiku Evropske unije u ovom regionu, koja je po njegovom mišljenju samo otvarala prostor za razne antievropske političke elite i, preko njih, za prodor Rusije i Kine. Tako je u jednom tekstu u Gardijanu, početkom aprila 2018. godine, javno pohvalio novog makedonskog premijera Zaeva, a – kada je analizirao situaciju u Srbiji – javno izneo svoja velika očekivanja od tadašnjeg ministra rudarstva i energetike, Saše Antića:

A u samoj Dačićevoj partiji, Saša Antić promoviše viziju mlade, progresivne Srbije, koja uživa najtešnje moguće veze sa Zapadom, viziju koja mu je donela prijatelje među britanskim parlamentarcima kada je, prošlog meseca, posetio Veliku Britaniju.”

Robertsove (za sada) poslednje intervencije u balkanski politički kotao dogodile su se 2019. godine. U proleće je, u jednom tekstu javno opomenuo crnogorskog predsednika Mila Đukanovićanajdugovečnijeg evropskog diktatora, kako ga je nazvao – da je vreme da ode. Potom je, u jesen iste godine, kao svedok odbrane Jovice Stanišića pred Haškim tribunalom, izneo dosta hrabru ocenu da je optuženi, u toku većeg dela devedesetih, bio “tajni agent CIA”. Mnogi su te dve lakonske Robertsove opaske shvatili kao pažljivo pripremljene i prenete poruke. Čije poruke, to smo ionako – kada je Ajvor Roberts u pitanju – uvek mogli samo da sumnjamo, nikada do kraja da saznamo.

Oženjen već skoro 40 godina Australijankom Elizabetom Smit – profesorkom francuske poezije i takođe povremenim piscem knjiga i eseja o Balkanu – Ajvor Roberts ima dva sina i ćerku, novinarku koja živi u Rimu. Ovaj dobar poznavalac unutrašnjih koridora moći u Briselu i svih njihovih nedostataka ipak je, u duši, ostao pobornik ideje evropske Britanije. Nakon što se, suprotno njegovoj želji, Bregzit ipak dogodio, Ajvor Roberts je – u znak protesta protiv “poseljačene zemlje” – vratio britansko državljanstvo i uzeo irsko, 2017. godine – otac mu je, naime, bio rođen u Belfastu.