Umberto-Eco-

“Pristaše se moraju osjećati poniženima zbog očiglednog bogatstva i moći svojih neprijatelja. … Neprestanim mijenjanjem retoričkog fokusa neprijatelji su čas slabi čas jaki.”

(Umberto Eko, “Večni fašizam”)

 

Pre više od dvadeset dve godine – krajem juna 1995. – u Njujorškoj književnoj reviji Umberto Eko je objavio svoj esej “Večni fašizam”.

Prevod na srpskohrvatski koji smo koristili kao izvor citata u daljem tekstu uradio je Kenan Efendić 2010. godine i on je, februara prošle godine, objavljen na sajtu Peščanika:

http://pescanik.net/vjecni-fasizam/

***

U ovom eseju Umberto Eko pokušava da iz različitih oblika fašizma koji su se pojavljivali u dvadesetom veku – od onog prvobitnog, Musolinijevog, preko Hitlerovog nacizma, Frankovog falangizma, Pavelićevog ustaškog pokreta, pa sve do neofašističkih derivata nastalih posle Drugog svetskog rata – izvuče karakteristike koje bi bile zajedničke, neka vrsta najmanjeg zajedničkog sadržaoca za ono što je pisac nazvao tzv. “večnim fašizmom”.

Eko je nabrojao 14 takvih karakteristika:

1. Kult tradicije
2. Odbacivanje modernizma
3. Iracionalizam
4. Neslaganje kao izdaja
5. Strah od razlike
6. Individualna ili socijalna frustracija
7. Opsesija zaverom
8. Osećaj poniženja zbog moći neprijatelja
9. Život kao permanentno ratovanje
10. Prezir prema slabijem
11. Kult heroizma i herojska smrt
12. Mačizam
13. Selektivni/kvalitativni populizam
14. Novogovor

Kad je pisao ovaj esej, sredinom devedesetih, Eko je mogao da prilično samopouzdano konstatuje:

“…premda jesam zabrinut zbog raznih nacoidnih pokreta koji se javljaju tu i tamo u Evropi, što uključuje i Rusiju, ne mislim da će se nacizam u svom originalnom obliku nanovo javiti kao svenarodni pokret.”

I zaista, u Evropi tog vremena, od četrnaest Ekovih markera teško da bi se u nekom evropskom društvu odjednom (bivšu Jugoslaviju tada zahvaćenu građanskim i verskim ratovima za momenat isključujem iz te analize) moglo identifikovati više od tri ili četiri.

Ali, onda je došla ekonomska kriza 2008. godine. Kao što je njena starija i veća sestra iz 1929. porodila Hitlerov nacizam, tako je i ona porodila niz totalitarnih pokreta po Evropi. Oni na zapadu kontinenta su za sada poraženi – najpre u Austriji i Holandiji, da bi svoj Vaterlo doživeli u Francuskoj, Makronovom pobedom.

Na istoku kontinenta, u bivšim komunističkim zemljama, totalitarni pokreti su našli mnogo plodnije tle, ili – što se opet svodi na isto – mnogo manje organizovanih snaga koje bi im se suprotstavile.

Tako su, već posle 2009-2010. na ruševinama iluzije o evropskom raju, nastali politički projekti Jaroslava Kačinjskog u Poljskoj, Viktora Orbana u Mađarskoj i Aleksandra Vučića u Srbiji. Neoosmanski totalitarizam Redžepa Tajipa Erdogana je svakako šlag na toj torti, vrhunac prezira prema sekularnoj Evropi koja baštini tekovine Francuske revolucije.

***

Svi ovi politički projekti usvojili su mnoge markere iz Ekovog eseja – neki manje, neki više, a poneki skoro sve.

Najpre, svi oni se zasnivaju na tzv. sinkretičkim ideologijama, čerupanju praznih reči – kao što su “pravo”, “pravda”, “napredak” – izvan njihovog istorijskog i logičkog konteksta i potom njihovoj zloupotrebi u cilju sticanja, učvršćivanja i očuvanja vlasti.

Svi oni se odnose prema Evropi kao prema nekom priglupom a bogatom turisti, kome treba uzeti što više para, jer ih “oni” ionako imaju previše, a “mi” time ispravljamo stare istorijske nepravde. Taj “vajmarski sindrom” danas homogenizuje poljskog, mađarskog, srpskog ili turskog malograđanina, kao što je pre osamdeset godina homogenizovao nemačkog.

Konačno, Musolinijev fašizam je od Hitlerovog nacizma delila ne italijanska neorganizovanost naspram nemačke discipline i pedantnosti nego filozofska slabost njegove ideologije.

Isto tako i istočnoevropske diktature dvadeset prvog veka od totalitarnih pokreta iz prve polovine prošlog veka deli isto to – svi oni su preuzeli Ničeovu “volju za moć” i nespretno je upakovali u kasnohegelijansko shvatanje o “apsolutnoj i etičkoj državi”.

U tu čorbu su potom dodali malo izlizanih predrasuda Osvalda Špenglera prema Zapadu, Evropi, liberalima, masonima i međunarodnom imperijalizmu – ali sve to naprosto nije bilo dovoljno da se do kraja zaokruži ideologija porobljavanja. Bez te ideologije, ni praksa, ma koliko bila neprijatna, štetočinska i sramotna, nije mogla da bude dosledna.

***

Da je Umberto Eko danas živ, da li bi ga slika žena i dece na mađarskoj granici, na ogradama od bodljikave žice kroz koje je puštena struja, podsetila na slike Aušvica i Treblinke?

Da li bi ga navodni pokušaj vojnog puča u Turskoj prošle godine asocirao na paljenje Rajhstaga 1933?

Da li bi čitajući Vučićeve tabloide, sa njihovim stalnim pričama o unutrašnjim i spoljnim zaverama, možda pomislio da čita Völkischer Beobachter Alfreda Rozenberga?

Da li bi ga novi poljski zakoni o abortusu naveli da ponovo razmišlja o Nirnberškim rasnim zakonima Hansa Globkea?

I, da li bi se Umberto Eko, slušajući jeftine i sladunjave fraze Federike Mogerini i Johanesa Hana, dok obilaze sve ove zemlje i hrabre njihove ministre da istraju u tzv. reformama, setio Čemberlena i Daladjea sa njihove Minhenske kapitulacije pred Hitlerom 1938. – mada je tada imao samo šest godina?

Umberto Eko se, februara prošle godine, preselio u svet iz svojih knjiga, i odgovore na ova pitanja od njega nikada nećemo dobiti.

To, međutim, ne znači da mi ne treba da ih postavljamo samima sebi, uvek iznova. I da se pri tome ne plašimo da ćemo, možda, neki od režima u veku u kojem mi živimo, uvrediti poređenjem sa onima o kojima je pisao Umberto Eko u ovom eseju.

Jer, kao što se to uvek sa fašizmom i njemu sličnim fenomenima događa, mnogo je bolje preterati u kritici nego preterati u popustljivosti.

***

Objavljeno 31.07.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/07/vjecni-fasizam/

Advertisements