dacic thaci

“Veliki umovi raspravljaju o idejama. Srednji umovi raspravljaju o događajima. Sitni umovi raspravljaju o ljudima.”

Um Ivice Dačića, pisca ove rečenice kojom počinje njegov autorski tekst o tzv. kosovskom dijalogu u jučerašnjem Blicu, izgleda da još nije naučio čak ni da pravilno citira tuđe umove.

Najpre, pomenutu rečenicu je zaista izrekla Elinor Ruzvelt, supruga američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, ali to nije bila njena rečenica niti je ona sama pretendovala da jeste. Još 1901. ju je u svojim memoarima (strana 33) napisao engleski pravnik Čarls Stjuart, i to citirajući istoričara Henrija Tomasa Bakla, od kojeg ju je sam čuo na jednoj večeri u Londonu, dok je još bio dete, dakle sredinom XIX veka. Bakl je, opet, citirao atinskog filozofa Sokrata, koji ju je izrekao prvi.

Sokrat je, da podsetimo Ivicu, živeo nešto pre Bakla, Stjuarta i gospođe Ruzvelt, a svi oni zajedno su živeli pre Vikipedije čije citate Ivica voli da koristi, i to videli smo površno – valjda ga je Vučić tome naučio? Površno, kakav je i on sam.

Drugo, ova rečenica je i netačno citirana, odnosno pogrešno je prevedena na srpski jezik. O događajima, rekao je Sokrat a ponovili Bakl, Stjuart i Elinor, raspravljaju prosečni umovi, a ne srednji, kao što je napisao Ivica. Šta je to “srednji um”, inače, mogla bi da se povede zanimljiva semiotička rasprava u kojoj bi Ivica svakako mogao da pruži značajan doprinos.

Međutim, na ovom mestu moramo Ivici priznati da je, nehotice, upotrebio sasvim odgovarajući citat da opiše samog sebe. Jer, odmah nakon opaske da “sitni umovi raspravljaju o ljudima”, autor teksta i sam započinje ništa drugo nego baš raspravu o ljudima, dakle ono što odlikuje “sitne umove”:

“Ako nemaš danas šta da radiš, a nemaš; ako nemaš nikakvu ideju, a nemaš; ako nemaš politiku, a nemaš; i ako ti je um sitan, a jeste, ti lepo daš izjavu o Vučiću lično, i verovatno si ubeđen da si silno doprineo rešavanju najvažnijeg pitanja u Srbiji danas.

Pritom zaboravljaš da sve i da kojim čudom ta nemoguća misija uspe, i da ti i neki mediji smenite Vučića, to glavno pitanje, na čije rešenje je on pozvao, ostaje.

I šta onda? Kojom ličnošću ćeš posle da se baviš? Kome ćeš da odbiješ poziv, kažeš „ne”, o kome da objaviš ogroman naslov ili nategnuti tvit?”

Ova tri pasusa zaslužuju posebnu analizu, iz više razloga.

Najpre, Ivica koristi drugo lice jednine, i to u formi tzv. “familijarnog obraćanja”, on je sa primaocem ove poruke na “ti”. Znači li to da ga poznaje? Možda su nekada radili zajedno? Možda nešto zajedno rade i danas? Ili se Ivica nada da će nešto zajedno raditi sutra? Ili je možda primalac ove poruke zapravo Ivičin alter ego?

Drugo, Ivica zna da onaj kome je upućena ova poruka “smenjuje Vučića” sa “nekim medijima”. Verovatno i sam Vučić zna koji su to mediji – ide i kukumavči već dva meseca o njima – ali, da li Vučić zna ko je Ivičin tajanstveni poznanik (prijatelj, saradnik?) koji ga zajedno sa tim medijima “smenjuje”?

Treće, ako primaocu poruke “kojim čudom nemoguća misija uspe” problem Kosova će ostati i bez Vučića, piše Ivica Dačić. Naravno da hoće, problem Kosova je postojao i pre Vučića, i ostaće i posle njega.

Ova rečenica je oksimoron u svemu, osim u jednom detalju koji se Vučiću nikako neće dopasti: njegov koalicioni partner i šef diplomatije očigledno je počeo da promišlja i vreme posle njega. Ako Vučić još ne shvata šta znače ta Ivičina promišljanja, može da pita Borisa Tadića i Vojislava Koštunicu, oni se sećaju vrlo dobro.

I četvrto, Ivica pita (imaginarnog ili stvarnog) primaoca svoje poruke: “kome ćeš onda da odbiješ poziv, kažeš “ne”, o kome da objaviš ogroman naslov ili nategnuti tvit?” Drugim rečima, Ivica se vajka da li će primalac njegove poruke smeti da kaže “ne” Metju Palmeru ili da objavi “nategnuti tvit” o Hojt Jiu? Da ni Vučić ni Ivica to nisu smeli već nam je poznato. Nije nam međutim poznato da li se Ivica ovde nada da će i Vučićev naslednik deliti isti provincijalni kompleks sa njima dvojicom, ili se pribojava da možda i neće?

Kao što smo konstatovali na početku, sva ova tri pasusa odaju neskrivenu bliskost – a ponegde i diskretnu nežnost – između autora teksta i onoga ko “smenjuje Vučića”.

Nije tu problem što Ivica baš i ne bi da se pojavljuje po svim tim groznim naslovnim stranama – prijatnije mu je svakako da na njima ostane Vučić i par njegovih jurišnika – već u nečem drugom, mnogo ozbiljnijem.

Ivica zapravo ne zna da li se onaj kojem se obraća već dogovorio sa onim “čiji poziv ne sme da se odbije” i kojem ne sme da se kaže “ne”, da se Vučić smeni. Kada bi to znao, i njemu bi bilo mnogo lakše, naravno.

Ali, pošto se u poslednje vreme nije pokazao kao preterano pouzdan, Ivica odgovor na to pitanje neće dobiti sve do samog kraja ove male igre. Ni od onog kojem se obratio, a ni od onih čijih se poziva plaši.

***

U nastavku svog autorskog teksta Ivica Dačić predlaže “razgraničenje” između Srba i Albanaca na Kosovu, model koji je neuspešno predlagao (navodno uz američku podršku) još Dobrica Ćosić u razgovoru sa Slobodanom Miloševićem 1991. godine.

Tada je Sloba odbio Dobricu, a Amerikanci, Albanci i Ivica se nisu mnogo pitali. Danas će, verovatno, Ivicu odbiti Vučić, svestan da se Albanci pitaju isuviše mnogo, a kod Amerikanaca on stoji prilično loše. To što je u međuvremenu ovaj predlog podržao i Noam Čomski neće biti od preterane važnosti.

U vreme kada su Šešelj, Nikolić i Vučić zaigrali svoj danse macabre i presudno uticali na Slobodana Miloševića da uđe u rat sa NATO paktom – da bi se tako, kako su rekli, upisao u besmrtnike – Ivica Dačić nije bio za taj rat.

On je bio svestan, kao što je svestan i danas, da je bolje biti običan smrtnik, nego izazvati smrt hiljada da bi se upisalo u besmrtnike, dok su se Nikolić i Vučić upisivali u novobeogradski katastar.

U tom smislu, Ivica je za razliku od Vučića bio bar konsekventan u toku svoje političke karijere, kao što je to i danas kada na samom kraju teksta, opisujući svoje viđenje vrednosti Kosova za nas: “Ona ne sme da bude krvava.”

Međutim, ta vrednost je u našoj istoriji bila krvava, i to četiri puta u toku prošlog veka. Ta istorija se ne može obrisati gumicom, ma koliko bi protagonistima današnje politike, računajući tu i Ivicu, to danas bilo zgodno.

Uostalom, poslednji put kada je vrednost Kosova za nas bila krvava, 1999. godine, ta krv je donela Rezoluciju UN 1244, na koju su se i Ivica i SPS toliko puta pozivali kao na ključni doprinos njihove stranke i njenog tadašnjeg predsednika, Slobodana Miloševića, našoj poziciji na Kosovu. Bez te krvi, i bez te rezolucije, oni teško da bi se danas išta oko Kosova pitali.

I baš zato, da ne bismo prolivali krv ponovo, ne smemo da potcenjujemo krv onih koji su je već prolili. Jučerašnja žurba u rat koji se mogao izbeći nije opravdanje za današnju žurbu u izdaju, koja se takođe može izbeći.

***

Ivica, na samom kraju, koristi jednu simpatičnu floskulu o čoveku koji hoće da proda svog psa za milion evra, da bi na kraju bio prinuđen da ga trampi za dve mačke od pola miliona evra.

U Ivičinom ključu, Kosovo je taj pas kojeg smo mi Srbi, “alavi i glupavi” kako nam on nežno tepa, arogantno precenili, a na kraju ćemo za njega dobiti ne dve mačke, nego jednu, i to onu u džaku.

Posle četvrt veka bavljenja politikom, ovo je jedna od najiskrenijih ocena rezultata sopstvenog rada koje je Ivica Dačić ikada izrekao.

***

Objavljeno 1.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/%D0%B0%D1%83%D1%82%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%82%D0%B5%D0%BA%D1%81%D1%82-%D0%B8%D0%B2%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%B4%D0%B0%D1%87%D0%B8%D1%9B%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%B1%D0%BB%D0%B8%D1%86/

Advertisements