Related image

Семиотика је, у принципу, дисциплина која изучава све што може бити искоришћено да би се слагало. Ако се нешто не може употребити да каже лаж, следствено томе, не може се ни употребити да каже истину: оно, у ствари, не може “да каже” ништа уопште.

(Умберто Еко, “Теорија семиотике”)

Кад  год видимо голуба помислимо на мир; јастреб нас опет подсети на рат, а сова на мудрост. Врапца смо ми Београђани усвојили – он је у нашем граду и зими, док нам се превртљиве ласте враћају тек на пролеће, као и роде – за које, док смо мали, мислимо да ће нам са собом донети и бебе.

Сви знамо да холандски фудбалери играју у наранџастим дресовима, да су три француске боје плава, бела и црвена, да је симбол међународног комунисгичког покрета црвена петокрака звезда а да су болничка возила, барем она у Европи и Америци, означена црвеним крстом.

Знамо и за јеврејску Давидову звезду, хришћански крст и исламски полумесец, масонско “око Провиђења” виђали смо на доларским новчаницама, а малу данску заставу у слову “О” на флашицама Кока-коле – мада ју је тамо мало нас и приметило.

И даље, међутим, тек ретко ко зна да су четири тзв. оцила на грбу Србије у ствари четири грчка слова бета – прва слова четири речи у реченици Basileus Basileon Basileuon Basileuonton, која је била мото византијске династије Палеолога.

Тако је: данас ћемо се бавити симболима: њиховим настанком, развојем, и интегративном функцијом коју имају у разним људским заједницама: школама, фудбалским клубовима, компанијама, црквама, тајним друштвима, нацијама, државама и идеологијама. Испричаћемо и неколико веселих анегдота.

А читалац који буде издржао до краја овог текста, у последњем одељку моћи ће да прочита и понешто о симболима грађанских протеста који се тренутно одвијају против режима Александра Вучића по градовима Србије. Зашто су нам они преко потребни и шта од њих очекујемо; које услове они морају да испуне да би остварили своју улогу; зашто неки симболи могу то да буду, а неки не могу.

 

I

Дефиниција и њени проблеми: слике, знакови и симболи

The Treachery of Images by René Magritte

Шта видите на слици? Лулу, одговорићете на први поглед. Али, њен аутор, белгијски уметник надреалиста Рене Магрит, баш зато је уз слику додао и текст: “Ceci n’est pas une pipe” (за оне који не знају француски: “Ово није лула”). Рене је у праву: то што видимо не можемо напунити дуваном, узети у уста, одложити и очистити после пушења. Јер, то што гледамо није лула, него слика луле.

Овим малим триком Магрит нас је увео у предмет наше данашње расправе: симбол.

Симбол је знак, облик или предмет, који се користи да представи нешто друго: знак у облику срца, најчешће црвене боје, је симбол љубави – моја Тања га често користи у порукама на телефону, јер јој је исувише дуго да словима напише “волим те”.

Али, симбол је исто тако и нешто што користимо да опишемо одређени апстрактни квалитет, или идеју – вода је, обично, симбол живота.

Коначно, симбол је и број, слово или знак који користимо у математици, музици, физици и другим егзактним дисциплинама људског знања – симбол за кисеоник је слово О, симбол за слово Ц у НАТО фонетском алфабету је реч Чарли (Charlie), а симбол за пунолетство, у највећем делу света, број 18.

Одређени предмет или знак може бити употребљен као симбол нечег другог под једним условом: да га довољан број људи, без потребе да им се посебно објашњава, у својој свести повезује са тим другим. Овде долазимо и до питања на које ћемо се касније детаљније вратити: симболе тумаче људи, људи живе у одређеном историјском времену, и зато и симболе увек морамо да тумачимо у историјском контексту у којем се користе.

Берлински зид је, на пример, био симбол Хладног рата у Европи у другој половини двадесетог века јер су људи, који су тада живели, знали контекст у којем је зид сазидан и та два појма су лако могли да повежу. Да ли би Берлински зид, чак и да је остао на месту где је био, значио то исто генерацијама које ће живети за неколико векова?

Кинески зид, на пример, данас сви доживљавамо као симбол градитељске вештине и моћи древне Кине – нико више као симбол одбране од напада агресивних монголских племена са севера – као што су га доживљавале генерације које су га градиле.

У етимолошком погледу, реч симбол проистиче из грчке речи σύμβολον symbolon, у значењу “мото” или “знак”, од σύν syn “заједно” и βάλλω bállō “бацам”. Еволуција овог значења у старогрчком језику ишла је, дакле,  од “бацити ствари заједно” до “знакова употребљених у поређењу како би се утврдило да ли је нешто аутентично”. Реч симбол, дакле, свој смисао касније добија у новом значењу: “спољни знак” нечега.

Први случај када је, у енглеском језику, употребљена у њеном данашњем значењу – “нешто што стоји уместо нечег другог” – забележен је 1590. године у алегоријској поеми песника елизабетанске епохе, Едмунда Спенсера “Вила краљица”.

***

Симболи дозвољавају људима да иду изван онога што је познато (или виђено) стварањем веза између иначе врло различитих концепата и искустава. Сва модерна технолошка комуникација и обрада података одвија се кроз употребу симбола. У облику речи, звукова, гестова, идеја или слика, они се користе да пренесу друге идеје и веровања.

На пример, црвени осмоугаоник је у целом свету симбол за знак СТОП;  цифре су симболи за бројеве; слова алфабета за звукове; црвена ружа је симбол за љубав и страст; у математичкој једначини, варијабла “x” може да буде симбол за положај честице у простору.

Симболи су средства комплексне комуникације која често имају вишеструке нивое значења. Они су основа човековог разумевања и служе као трансмисија за концепцију целокупног људског знања. Симболи олакшавају разумевање света у којем живимо, служећи тако као основа на којој формирамо наше судове. На тај начин, људи користе симболе не само да би дали смисао свету око себе, већ и да би сами себе идентификовали и узајамно сарађивали у друштву кроз тзв. конститутивну реторику.

Паул Јохан Тилих, немачки егзистенцијалистички филозоф и протестантски свештеник, сматрао је да се знаци изумеју и забораве, а да се симболи рађају и умиру. Постоје, дакле, мртви и живи симболи, нешто слично мртвим и живим језицима.

Живи симбол може да нам открије индивидуалне скривене нивое значења, трансцедентних и религиозних стварности. За Тилиха симбол увек “показује испред себе” у нешто што је немерљиво и мистериозно; симболи отварају “дубину димензије саме реалности”.

Симболи су комплексни и променљиви: њихова значења се развијају онако како се развијају појединци и културе који их прихватају. Када симбол изгуби своје првобитно значење и моћ у односу на појединца или културу у којој је био прихваћен, он постаје мртви симбол.

Насупрот томе, када се сам симбол током времена потпуно идентификује са дубљом реалношћу на коју се односи, он постаје идолсимбол узет као реалност. Симбол је замењен са реалношћу коју је првобитно само преносио.

Јединствена улога симбола је да нам он даје приступ дубљим нивоима реалности које би нам, иначе, биле недоступне.

 

II

Врсте симбола: функције и контексти

Related image

У картографији, симболи преносе географскске информације: плава линија на карти означава реку, зелена површина долину, плава море а бела подручје под сталним снегом и ледом.

Као и са другим симболима, различите визуелне варијабле, као што су облик, величина, оријентација или текстура дају симболу његово значење. Према семиотици, симболе на мапама читају корисници мапе који онда повезују графичку ознаку на мапи (знак), генерални концепт (тумач) и одређену стварност на терену (референт). Организован скуп свих таквих ознака представља тзв. легенду, кључ за читање мапе.

Зависно од тога на који начин сугеришу ову везу, симболе на мапама можемо поделити у неколико категорија:

  • Сликовни симболи (слике, иконе) појављују се као особине које постоје у стварном свету, иако често у генерализованој, уопштеној, форми: нпр. сличица дрвета означава шуму; зелена боја, вегетацију.
  • Функционални (репрезентативни) симболи директно представљају неку активност која се дешава на месту које описују: нпр. фигура скијаша представља скијалиште; шатор представља логор.
  • Концептуални симболи представљају концепт повезан са местом које описују: доларски знак представља банкомате; Двидова звезда означава синагогу а крст цркву.
  • Конвенционални (асоцијативни) симболи не садрже никакву интуитивну везу али су толико често употребљени да су читаоци мапе на крају научили да их аутоматски препознају: црвена линија представља аутопут а црвени крст – болницу.

Апстрактни (геометријски) или ad hoc симболи су облици које картограф арбитрарно бира да на мапи пренесу информацију о делу стварности: већи градови се означавају црним квадратом а они мањи црним кругом.

Али, за разлику од картографије у којој су, још од холандског географа и космографа Герхарда Меркатора у шеснаестом веку, постепено успостављени међународни стандарди па данас сви ми, сваки знак и на свакој мапи, тумачимо исто – за многе друге појмове ипак смо задржали различите, некада и потпуно супротне, симболе.

***

Различита симболичка схватања истих знакова често нас могу довести у неочекиване, смешне, а понекад и незгодне и опасне ситуације. Узмимо за пример белу ружу

Бела ружа је била симбол куће Јорк у Енглеском грађанском рату у петнаестом веку; али, иста бела ружа (die Weiße Rose) била је и симбол тајне организације ненасилног отпора нацистима коју је основала група студената и професора на Универзитету у Минхену, у двадесетом веку; у сасвим другом контексту, међутим, за разлику од црвених ружа које су симбол страсти, беле руже се сматрају симболом платонске љубави.

Дакле, коначно и прецизно значење појединог симбола увек морамо да тражимо у одговарајућем, њему прилагођеном, контексту.

***

Различите врсте симбола могу да садрже своју симболичну вредност у три примарне форме: идеолошкој, компаративној и изоморфној.

Идеолошки симболи, на пример они религиозни или државни, преносе комплексан сет уверења и идеја које заједно указују шта је “пожељна ствар коју треба урадити”. Тако ће се муслиман приликом молитве клањати а хришћанин склопити руке; Јеврејин неће јести свињетину а Индус говедину; у грађанским друштвима, уобичајена форма обраћања је господин, у социјалистичким друг.

Све ово су симболи са јасном и препознатљивом идеолошком садржином: постоји анегдота да су се Робеспјеру, када су га водили на погубљење, стражари обратили са “господине” (уобичајена форма обраћања у Француској револуцији до тада је била “грађанин”) на шта је он наводно рекао: “Револуција је данас завршена”.

Компаративни симболи су они који се подразумевају за одређени статус: тако, на пример, престижне адвокатске канцеларије на Западу имају адресе у тачно одређеним улицама или деловима града; њихове просторије су украшене скупоценим уметничким сликама и разним повељама, наградама и признањима које, урамљене, висе по зидовима. Сви ови компаративни симболи треба да нам дају индиректне одговоре на питања “боље или горе”, “супериорно или инфериорно”.

Изоморфни симболи мешају се са остатком културног окружења, тако да омогућавају појединцима или организацијама да избегну друштвену или моралну критику. Примери симбола са изоморфном вредношћу су ношење тамног одела са краватом за време пословног састанка, руковање приликом поздрављања на Западу или наклон на Истоку.

Руковање је један од типичних симбола који је, током историје, мењао своја значења. У раном средњем веку руковале су се само непознате особе, и то онда када би се сусреле на путу: свако би пружио своју десну руку (ону којом се, у тим временима, вадио мач из корица или бодеж сакривен за пасом) и пружао је човеку који би му ишао у сусрет у тренутку када би се мимоилазили. Тако је сваки од двојице био сигуран да онај други неће извадити неко оружје и убити га.

Отуда и обичај, који је у Европи трајао вековима, да се женама љуби рука а да се са њима не рукује; као и уврежено мишљење да је увредљиво када се некоме, приликом руковања, пружи лева рука уместо десне. Жене, наиме, тада нису носиле оружје и није било потребе руковањем проверавати да га нису сакриле; руковање левом руком, опет, остављало је сумњу да је оружје можда сакривено у десној…

 

III

Случајни симболи: једна кратка историјска читанка

Сви знамо да холандски фудбалери играју у дресовима наранџасте боје. Они који би се крајем априла затекли у тој земљи видели   би мноштво наранџастих застава које су – бар тог једног дана који се прославља као Краљев дан – бројније од националних (црвено-бело-плавих) тробојки. А они који су мало детаљније изучавали историју холандског покрета отпора у Другом светском рату знају и за обичај холандских домаћица да, за време окупације, у вешу који се сушио на прозорима увек буде и неки наранџасти комад.

Шта је то што Холандију тако дубоко и трајно везује за ову боју?

Заправо, три потпуне случајности које су се – опет сасвим случајно – укрстиле у једном веку. Најпре је један Немац и протестант, Вилијем од Насауа, обавештен о тестаменту свог далеког рођака, Француза и католика, Рене Шалона, принца од Оранжа, који је умро без наследника и оставио му своје имање и титулу.

Потом је Вилијем, сада већ од Насау-Оранжа, отишао у Холандију где се налазио већи део поседа које је наследио. Своје већ не мало богатство додатно је увећао првом у низу мудрих женидби и убрзо од шпанског краља добио титулу гувернера неколико холандских провинција.

Коначно је, негде на почетку холандског устанка против шпанске власти, бивши краљев гувернер одлучио да промени страну, положи заклетву Скупштини државних сталежа Уједињених провинција Холандије – и тако постане вођа побуњеника које је већ годинама пре тога тајно финансирао.

Сам Вилијем није много причао – у историји је зато понео и надимак Вилијем Ћутљиви – а није много ни поживео. Католички фанатик Балтазар Жерар убио га је 1584. године, док је вечерао са Рембрантовим тастом у свом дому у Делфту. Између осталог, Вилијем је био и први шеф неке државе који је био убијен из пиштоља. Али је, пре тога, за педесет једну годину живота, оставио чак шеснаесторо деце са четири жене, и тако постао оснивач династије која је и данас, барем номинално, влада Холандијом.

Тако је Оранж, један савим мали град на југозападу Француске, остављен тестаментом једном Немцу који је променио страну и почео да се бори против Шпанаца – у коначници довео до тога да је наранџаста данас национална боја Холандије.

Нације које се формирају случајно, и своје симболе добијају – случајно.

***

Када су четрнаестог јула 1789. опсели Бастиљу, око девет стотина љутих Парижана – било је ту трговаца вином, крчмара, носача, студената, вагабунда, градске сиротиње, беспосличара и шверцера – нису имали униформе. Маркиз Лафајет, послат од националне скупштине да их организује и предводи, прогласио их је на лицу места, стојећи на једном бурету, Милицијом града Париза. Није било времена да им се сашију униформе, али је – као професионални официр – Лафајет знао да је оно што редовну војску разликује од бандита, јединствена ознака. Симбол.

Шваље из комшилука су, на брзину, већ готове комаде црвеног и белог платна, (црвена и бела су традиционалне боје Париза) узете са најразличитијих делова одеће и разних димензија, зашиле заједно. Људи су их закачили на своје капе, и тако је настала прва револуционарна кокарда. Краљева војска која је бранила Бастиљу је, насупрот њима, носила белу – та боја се, опет, сматрала старом бојом династије Капета.

Када је Бастиља освојена (или, боље речено, предата после спорадичне борбе), Лафајет је добио задатак да организује револуционарну милицију у целој Француској. Неко је у расправама тих дана мудро приметио како ће то тешко бити могуће под бојама које су толико повезане са градом Паризом – шта ће рећи људи у другим градовима? Ако сваки град буде за кокарду бирао само своје боје, из тог хаоса никада неће настати армија?

Хроничари Француске револуције писали су да је маркиз Лафајет тог дана у Скупштини узео парче плавог платна, ставио га поред већ постојеће бело-црвене кокарде Париза и рекао да је плаво “стара боја Француске”. Неки су касније тврдили да је последњу реченицу измислио на лицу места, зли језици су причали како је то парче плавог платна Лафајет исцепао са гаћица своје љубавнице Дијане од Антињија, које је понео у скупштину као трофеј после претходне ноћи, али све је то сада неважно…

Овако комбинована, тробојна кокарда је била прихватљива и Парижанима и становницима других градова – и тако је Француска добила не само ознаку за униформу своје војске која се у том тренутку тек стварала, него и своју будућу заставу – симбол под којим је већ два века позната у целом свету.

А још једна нација на свету је створена, опет, под сасвим случајно изабраним симболом.

***

Вероватно мислите да је црвена петокрака звезда, тај историјски вишезначан и вишеслојан симбол (међународног комунистичког покрета, Совјетског Савеза, антифашизма) прихваћена као резултат неких озбиљних идеолошких дебата, конгреса, стратешких размишљања?

Није. И она је последица више случајности. Чак три.

Све је у ствари почело једним романом. Александар Малиновски, руски лекар, филозоф и левичар, једно време озбиљан конкурент Лењину за главног идеолога бољшевика, који је писао под псеудонимом Александар Богданов, написао је 1908. научно-фантастични роман о комунистичком друштву на Марсу. Роману је, после дужег размишљања, дао наслов “Црвена звезда” (Красная звезда). Асоцијација је, јасно, била на Марс, међу астрономима познат и под именом “црвена планета”.

Роман је једно време био популаран, у руским интелектуалним и анархистичким круговима. Као и сви други научно-фантастични романи, никада, међутим, није био схваћен озбиљно, а још мање је његова симболика имала неку политичку тежину. Остао је пример тзв. лаке литературе, не ретке у европској и руској литератури на почетку прошлог века. Убрзо је и заборављен.

Скоро десет година касније, у данима између Фебруарске и Октобарске револуције 1917. хиљаде дезертера из руске војске, са аустријског и немачког фронта, долазе у Москву. И даље су у униформи, и на градским улицама тешко их је разликовати од редовних војника Московског гарнизона. Да би спречио неспоразуме, командант гарнизона пуковник Константин Рјабцев, наређује да се његовим војницима поделе мале, алуминијумске, звезде које су нађене у неком магацину. Била је то друга случајност.

Пар месеци касније, много војника Московског гарнизона прешло је на страну бољшевика. Када их је видео, у њиховим униформама, са све алуминијумским белим звездама које им је тог лета поделио Рјабцев, Лав Троцки се сетио романа свог партијског друга Богданова о колонији комуниста на Марсу. И рекао: “Нека ове беле звезде офарбају у црвено.”

Све остало: од оне црвене звезде која се још увек налази на врху Кремља, па преко оне која се завијорила на Рајхстагу 1945, звезди на капама партизана, у ратним филмовима, на ордењима и уметничким сликама, па све до оне Црвене звезде која је 1990. у Барију постала шампион Европе – последица је ове три случајности.

IV

Јунгови архетипи: симболи, психоанализа и реторика

Image result for Jung symbols

Алтернативно објашњење симбола, које га разликује од појма “знак” предложио је швајцарски психоаналитичар Карл Густав Јунг. У његовим студијама о ономе што је касније названо “Јунговим архетипом”, знак је ознака за нешто што је познато – свака реч је, у одређеном референтном систему (језику), ознака за неки познати појам. Насупрот томе, симбол је ознака за нешто што је непознато, или бар недовољно јасно и прецизно одређено, па зато, зависно од контекста у којем се користи, може имати и различита значења.

Симбол је, по Јунгу, мост између свесног и несвесног дела личности. Симболи могу да буду конкретни – у облику људи, животиња или биљака, или апстрактни – круг, коцка, крст, лопта… Од прастарих времена, дневно кретање Сунца и смењивање дана и ноћи је представљено серијом слика као мит о умирању и поновном рађању хероја и те слике у утиснуте у људску психу. Многи Јунгови архетипови су у ствари симболи: сенка, животиња, стари мудрац, дете, мајка… Типичан пример је, рецимо, Исус Христ – имбол архетипа који је Јунг дефинисао као “себе”.

Амерички песник, есејиста и књижевни теоретичар Кенет Берк, који се бавио анализом природе знања описао је Homo Sapiensa као особу која “ствара, користи и злоупотребљава симболе”. Теорију о психолошкој злоупотреби симбола Берк је доказао експериментом извршеним на човеку којем је речено да је храна коју једе сало од кита – то сазнање га је готово довело до повраћања – иако је заправо јео обичне кнедле. Реакција је, дакле, била директна последица психолошког доживљавања сала као нечег нејестивог, услед симболичног значења које је човек, учењем, придао том појму у својој свести.

Описујући симболе као деривате Фројдовог опуса о кондензацији и сублимацији, Берк је установио да симболи нису значајни само у теорији снова него и у тзв. нормалним симболичким системима. По Берку, симболи су међусобно повезани кроз субституцију, где се једна реч, фраза или симбол замењују другом, у намери да се пренесе њихово значење. Другим речима, ако једна особа не разуме извесну реч или фразу, друга особа је може заменити синонимом или симболом, како би пренела исто значење које у првом покушају није схваћено. Међутим, након учења новог начина тумачења специфичног симбола, особа може променити њене већ формиране идеје како би инкорпорисала нове информације.

Амерички психолог и свештеник Жана Далби Клифт сматрала је да људи не само да додају своја лична тумачења (и значења) општеприхваћеним симболима, већ и да стварају своје личне симболе који представљају њихова сопствена разумевања својих живота: оно што је назвала “дубинским сликама” једне особе. Клифтова је тврдила да симболични рад са овим “личним симболима” или “дубинским сликама” може бити користан као и рад са симболима из снова у психоанализи.

Вилијем Индик је сугерисао да симболи који се обично налазе у миту, легенди и фантазији, испуњавају психолошке функције и да отуда уобичајени архетипови као што су “херој”, “принцеза”, “вештица”, остају, практично непромењени, већ вековима.

Разматрајући последице симбола на човекову психу, у свом есеју “Симбол без значења”, Џозеф Кемпбел је написао:

“Симбол је агент који подиже, и усмерава, енергију.”

У даљем тексту, објашњавајући ову дефиницију, Кемпбел каже следеће:

“…симбол, као и све друго, има двоструки аспект. Ми, дакле, морамо да уочимо разлику између “осећаја” и “значења” симбола. Мислим да је сасвим очигледно да су сви симболички системи у прошлости, и велики и мали, функционисали симултано на три нивоа: телесном – пробуђене свести; духовном – сна, и неописивом – онога што је апсолутно непознато. Израз “значење” може да се односи само на прва два нивоа којима се данас бави наука – домен, као што знамо, не симбола него знакова. Неописиво, оно што је апсолутно непознато, може бити предмет само осећаја, а не сазнања. То је домен уметности, која није само, или чак примарно, израз него тражење, формулисање, на искуству заснованих слика које буде енергију:  стварајући оно што је Херберт Рид згодно формулисао као “осећајно разумевање бића”.

Хајнрих Цимер даје концизан преглед природе, и вечите релевантности, симбола:

“Концепти и речи су симболи, исто као што су и визије, ритуали и слике; то су такође и навике и обичаји у нашем свакодневном животу. У свима њима се огледа трансцедентна реалност. Постоји толико много метафора које рефлектују и имплицирају нешто што, иако изражено на различите начине, остаје необјашњиво, и, иако постоји у више облика, остаје неописиво. Симболи повезују свест са истином, али сами нису истина, и зато је увек варљиво позајмљивати их. Свака цивилизација, свака епоха, мора да створи своје сопствене.”

Различите људске културе користе симболе да би кроз њих изразиле специфичне идеологије и социјалне структуре које зависе од њихових специфичности; другим речима, значење сваког појединог симбола није универзално и инхерентно самом том симболу, него се учи посебно, у контексту сваке појединачне културе у којој се тај симбол користи: у јудео-хришћанским културама црна боја се сматра бојом жалости; у хиндуистичким и њима блиским културама у Азији – тај исти симбол је бела боја.

 

V

Људи као симболи

Related image

Имена, некада само она лична, а данас комбинована са презименима, понекад и са надимцима и хипокористицима (именима од миља) представљају симболе којима се означавају људи: у теорији бар, сваки од седам и по милијарди људи колико их данас живи на Земљи може да се одреди као јединствено створење које се не може заменити ни са једним другим, живим или мртвим, човеком, и то кроз идентификацију која се врши комбинацијом више симбола: имена и презимена, датума, године и места рођења, и имена једног од родитеља.

Симболи нам, дакле, помажу да спречимо забуну и једног човека заменимо за неког другог.

Али, некада и људи, сами по себи, представљају симболе. Док су живи, а нарочито после њихове смрти.

Тако је Мерилин Монро данас општеприхваћени секс симбол; Ернесто Че Гевара је симбол револуције; Махатма Ганди је симбол ненасилног отпора; Видкун Квислинг колаборације са окупатором а лидијски краљ Крез богатства; француски маркиз Алонс Франсоа де Сад је симбол садизма а аустријски гроф Леополд Сахер-Мазох мазохизма; Лорд Сендвич је постао симбол за комад шунке између два парчета хлеба, а Мерцедес Јелинек, ћерка аустријског предузетника Емила – аутомобила; Коко Шанел парфема а Мери Квант – мини сукње.

На сличан начин, неки људи су постали и симболи неких земаља и народа: Свети Патрик је симбол Ирске, Јованка Орлеанка – Француске, Тадеуш Кошћушко – Пољске, Симон Боливар – Боливије а Џорџ Вашингтон – Сједињених Америчких Држава. Многи сматрају да је симбол Србије Растко Немањић, познатији као Свети Сава, док је симбол Југославије, бар оне друге, био Јосип Броз Тито. Све донедавно Македонија и Грчка су се спориле, деценијама, око тога која од те две земље има више права да Александра Великог користи као свој национални симбол.

И велике религије су за своје симболе, између осталог, изабрале и одређене људе, своје осниваче: монах, просјак, филозоф и учитељ Сидарта Гаутама из данашњег Непала, познатији као Буда је симбол будизма; харизматски исцелитељ и путујући пророк из Јудеје Исус Христ хришћанства; трговац камилама из Арабије, Абу ал-Касим Мухамед ибн-Абдалах, познатији као Мухамед ислама; а саксонски професор, повремено композитор, пивопија, женскарош, теолог и монах Мартин Лутер – протестантизма.

Међународни комунистички покрет је изабрао чак тројицу људи за своје симболе: Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Владимира Иљича Лењина. У Совјетском Савезу су овој тројици касније додали и Стаљина – нешто са чиме се Југословени нису сложили, па су га зато, бар у својој земљи где су то могли, врло брзо заменили са Титом.

Иако нико од свих ових људи одавно више није жив, њихова имена или ликови живе и даље међу нама. Сви они су остали запамћени у каснијим генерацијама и свима им је време, смештајући их увек у нове историјске контексте и ситуације, оне слике које су о њима били створили савременици замењивало новим, које су стварали они који су долазили, и пролазили, после њих.

Када данас на телевизији видимо једног политичара како излази из мерцедеса, па онда за њега кажемо да је садистички квислинг Вашингтона, који људе купује сендвичима док му је брат богат као Крез – да ли смо свесни да смо у једној јединој реченици поменули чак шесторо људи?

Најчешће, нисмо. Имена њих шесторо људи смо искористили као симболе за сасвим друге ствари, оне које понекад имају везе са њима а понекад баш и не.

VI

Симболички чин

Image result for Flag desecration Vietnam

Симболички чин је поступак који нема, или има врло мало, практичних последица али означава, или симболизује, оно што особа која га је учинила жели, или у шта верује. Сам чин преноси значење посматрачима.

Такав чин, на пример, може да буде симболички говор:

“Ceterum censeo Carthaginem esse delendam”,  била је реченица са којом је римски политичар Катон старији завршавао сваки свој говор у Сенату; без обзира о чему је причао, он би слушаоцима увек слао исту завршну поруку – да Картагина, архинепријатељ Рима, мора бити уништена. Војсковођа, гувернер Шпаније, две године конзул Републике, Катон је читав свој живот посветио уништењу Картагине. Иронија судбине је да није доживео да се то и деси – римски генерал Сципион Емилијан је, коначно, победио Феничане у Трећем пунском рату и разорио град, 146. године п.н.е. тек три године после Катонове смрти. Али, у историји је уништење Картагине, заувек, остало везано за Катона, а не за Емилијана.

***

Међутим, симболички чин не мора да буде само говор, то може бити и поступак.

Понекад, такав чин може да буде драматичан, са дубоким последицама по онога који га предузима, а да опет буде, по својој суштини и поруци, симболички. Таква су, на пример, сва симболичка самоубиства.

Јануара 1969. године студент историје на Карловом универзитету у Прагу, Јан Палах (20) спалио се у центру града, на Вацлавским наместима, у знак протеста због совјетске окупације Чехословачке, августа прошле године. Умро је у болници, три дана касније.

Овај чин имао је симболичну, али јасну, дубоку и драматичну политичку поруку. Сама сахрана се претворила у протест десетина хиљада људи, вишегодишње бизарно прегањање тајне службе и дисидената око његових посмртних остатака исто тако, па је чак и обележавање двадесете годишњице овог догађаја, 1989, означило почетак масовних протеста који су неколико месеци касније довели до тзв. плишане револуције и краја комунистичког режима у Чехословачкој.

***

Врло често, симболички чин је усмерен ка неком другом симболу. Типичан пример је застава (као симбол државе) која се и поздравља, али исто тако и спаљује, симболички. Спаљивање америчке заставе је, рецимо, било уобичајени симболички чин за време протеста против рата у Вијетнаму, крајем шездесетих година прошлог века.

На овом месту поделићу са вама једну, сада већ готово заборављену, причицу од пре скоро тридесет година. Крајем априла 1992. године у Савезној скупштини проглашена је Савезна република Југославија и усвојен њен први (испоставиће се касније, и једини) устав, којим су проглашени и нови државни симболи.

Тог поподнева, на платоу испред Скупштине спојиле су се на брзину организоване демонстрације дела тадашње опозиције са на брзину организованим церемонијалом којим је стара државна застава, она са петокраком, замењена новом, на којој овог симбола није било. У метежу који је настао, две прилично времешне и помало хистеричне жене су сав свој акумулирани гнев испољиле на застави државе која је тек престала да постоји и поцепале је. Све су то снимили бројни фоторепортери.

Не размишљајући много о правним, а још мање о филозофским, аспектима, полицајци из стотинак метара удаљене београдске станице Мајке Јевросиме (оне исте чије ће оружје бити опљачкано осам година касније у једној од бројних револуција) поднели су против ове две жене кривичну пријаву за дело повреде угледа СФРЈ – земље која је пар сати раније престала да постоји.

Када је, пар месеци касније, у Првом општинском суду у Београду почело суђење, јавно тужилаштво је заступала једна шармантна, али прилично тврдоглава и не претерано виспрена колегиница. Судија је, опет, био свестан да се, сви они заједно, налазе у неистраженим водама.

Поступак оптужених жена је, по његовом мишљењу, био криминалан, али то је било само његово приватно мишљење, а не оно које је могло да издржи проверу закона и формалне логике: стара држава је престала да постоји и њени симболи више нису могли да уживају кривичноправну заштиту. Закони који су је прописивали, додуше, нису још увек били промењени, али су већ, суштински, били закони нове државе и штитили нове симболе.

Судија је покушао да то елегантно реши и скренуо пажњу заступници јавне тужбе:

“Колегинице, хајде Ви ово још једном погледајте, па размислите.”

Ех, али савете вреди давати само онима који могу да их схвате. После поновног проучавања околности случаја, надобудна млада колегиница је оптужни предлог преформулисала у оштећење туђе ствари. Поцепана застава је, наиме, била део инвентара Савезне скупштине, и као таква се, формално-правно, налазила у власништву Федерације; она је имала неку економску вредност и Федерација (стара или нова – за ову прилику било је сасвим свеједно) технички гледано, претрпела је материјалну штету цепањем тог предмета. Задовољно је ушла у судницу поносна на своју домишљатост…

И ту долазимо до кључне занимљивости овог случаја. Видевши овако преформулисан оптужни предлог, судија је реаговао прилично бурно: ослободио је обе оптужене (касније су послате код судије за прекршаје који их је новчано казнио за нарушавање јавног реда и мира) уз образложење (сада га реконструишем по сећању) које је заслужило да уђе у анале правне науке:

“Ово веће не може да прихвати квалификацију јавног тужиоца да се ради о оштећењу туђе ствари. На тај начин, тужилац је државну заставу изједначио са крпом из скупштинског ресторана, која такође има неку економску вредност. Али овај суд сматра да се вредност заставе не може свести на вредност текстила од којег је она направљена. Ако би овај суд прихватио квалификацију тужилаштва, и она кроз пресуду постала саставни део правног поретка земље, државна застава и углед земље били би повређени много теже, и трајније, него што су оптужене, својим несумњиво противзаконитим поступком, учиниле.”

 

VII

Симболи протеста

Image result for protesti protiv Vucica

Дошли смо тако и до самог краја овог нашег малог есеја о симболима. Као што смо на почетку обећали читаоцима, сви који су издржали довде, биће награђени овим одељком.

Да ли протести против диктатуре, који се већ пет месеци одржавају по градовима Србије, заслужују свој симбол? Ако је одговор на ово питање потврдан, да ли је могуће наћи такав симбол? Шта би била његова функција и које услове би он морао да испуњава?

Сва ова питања тичу се, посредно, и идентитета самих протеста, о чему смо већ опширно писали па се тиме нећемо бавити поново:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/02/03/zima-naseg-nezadovoljstva-srbija-godina-pobune/

Задржаћемо се на следећој констатацији, формулисаној у облику питања: уколико протести представљају социјални и политички феномен по себи, нешто што би, у хегелијанској филозофији, било различито од збира простих рефлексија у умовима оних политичара који у њима учествују – онда је нужно да ти протести стекну и свој посебан идентитет – и културни и политички – изван идентитета који већ имају њихови појединачни учесници.

За формирање таквог идентитета важан инструмент је и одговарајући симбол. У Француској су, на пример, такав симбол чувени жути прслуци.

Да би нека слика, парола или песма могле да буду визуелни (односно звучни) симбол протеста у Србији, оне морају да испуне четири основна услова:

  • Прво, оне морају бити једноставне, технички лаке за цртање по зидовима и аутобуским станицама, и певање (односно скандирање). Парола мора да буде кратка, мелодија препознатљива и, пожељно би било, у брзом, борбеном, ритму.
  • Друго, оне морају бити довољно специфичне да би се по њима учесници протеста разликовали од свега онога против чега протестују. Симбол, на пример, не може бити застава Србије јер њу као своју прихватају и противници протеста. Функција политичког симбола је да постави оштру, прецизну, кристално јасну, линију раздвајања између “нас” и “њих”. Симбол је у политици оно што је униформа у рату – уосталом, и униформа је само једна врста симбола.
  • Треће, оне морају бити довољно неутралне, у историјском и идеолошком погледу, да их прихвате све различите (често, видели смо, и дубоко супротстављене) групе људи који заједно протестују. Ту нам већ аутоматски отпадају сви симболи са идеолошком или псеудоидеолошком конотацијом: крстови, орловикруне, звезде, због различитих асоцијација које на њих имамо из двадесетог века, песница због асоцијација са почетка двадесет првог века.
  • Четврто, оне не смеју бити ни исувише партикуларне, у географском смислу: београдски Победник, несумњиви симбол нашег града који је сада угрожен вандалским пројектима неодговорне градске власти, јесте свима нама драг симбол; али, није онај кога би препознала и као свог прихватила цела Србија. Недостаје нам, још увек, оно Лафајетово парче плавог платна, које је додао црвено-белим бојама Париза…

***

У разним дебатама на ову тему, већ више пута је уочен парадокс да је најуспешније удруживање људи у историји човечанства било истовремено и оно које је окупило учеснике најразличитијих идеолошких и културних уверења. То удруживање је, као свој симбол (јер, ништа друго заједничко није имало), узело управо личност која је персонификовала зло против којег се оно борило, па је тако и само у историји остало упамћено баш по тој личности: Антихитлеровска колиција.

***

У неким другим дебатама, на самом почетку ових протеста, чуло се и мишљење да би њихов симбол могла да буде она крвава кошуља Борка Стефановића, због које су – да се подсетимо – ови протести и отпочели.

Заиста, овај симбол би имао јаку мотивациону енергију. Најпре, он је стваран, а не измишљен; то је баш та кошуља, односи се на догађај који се заиста десио, и који још увек није судски разрешен. Друго, крв је – сама по себи – изузетно јак симбол: она је синоним живота, нечег највреднијег што имамо. Није случајно што се, у политичком жаргону, често чују оптужбе “крвопије”, “трговци туђом крвљу”, нити што је Гарибалди (касније га је плагирао и Черчил) своје присталице мотивисао метафором “крв, зној и сузе”.

Колико, међутим, сујетним опозиционим лидерима смета што је то кошуља баш Борка Стефановића, дакле једног од њих? Вероватно, да жртва није био Борко, него неки јавности непознати човек – дакле, неко ко није њихов конкурент – овај симбол би досад био више искоришћен у формирању визуелног идентитета протеста. Али, оставимо ову дилему лидерима – о слабостима опозиционе политичке супраструктуре и њеној неспособности да схвати и управља огромном пробуђеном енергијом, већ смо ионако писали, у тексту цитираном на почетку овог одељка.

***

Оставимо, дакле, за тренутак Борка и његову кошуљу и погледајмо још један од могућих симбола, један од оних о којима смо писали у одељку 5 овог текста, када смо разматрали људе-симболе.

Оливер Ивановић, жртва првог политичког убиства у последњих двадесет година, представља изузетно јак симбол, и то из више разлога.

Најпре, ради се о убиству које, после више од годину дана, још није разрешено – што нас учвршћује у уверењу, формираном истог дана када се оно и десило, да се ради о политичком убиству, чије решавање онемогућавају политичари.

Друго, ради се о убиству које је уследило непосредно после вишемесечне кампање мржње коју су немилосрдно ширили пропагандни инструменти режима Александра Вучића – оног истог против којег се ови протести и одржавају.

И треће, Оливер је, на жалост, мртав – он, дакле, није потенцијални конкурент амбицијама наших опозиционих лидера. Ваљда се, бар њега мртвог, не боје?

Уколико, наравно, нашој опозиционој политичкој супраструктури уопште и одговара да ови протести добију свој симбол? Јер, тај симбол би их, коначно, потврдио као хегелијански феномен по себи и тиме, извесно, увећао њихову моћ. Као што смо у овом тексту видели, то је једна од основних функција сваког симбола. А страх од конкуренције не мора, нужно, да буде само страх од оне појединачне конкуренције; може да буде и од колективне?