Bezbožni savez: okultni, mistični i ezoterijski koreni nacizma

“Uvek postoji trn na dnu magičnog sveta, i sve sveto je uvek povezano sa užasom. Onaj ko u sebi nema demonsko seme nikada neće roditi magični svet.”

(Pasus koji je Adolf Hitler podvukao na svom primerku knjige Ernsta Šertela “Magično: istorija, teorija i praksa”, 1923)

Kad se pomene reč nacizam, šta će većini današnjeg sveta prvo pasti na pamet? Koncentracioni logori, sa svojim gasnim komorama i krematorijumima, Staljingrad i Normandija, arijevski natčovek, masovni mitinzi, kukasti krstovi i jevrejske žute zvezde, autoputevi, Folksvagen, filmovi Leni Rifenštal… O tome su pisali istoričari, te slike smo gledali u filmovima, čitali u knjigama, viđali po muzejima. One su postale deo naše kolektivne svesti.

O nacističkoj ideologiji, a još manje o njihovoj filozofiji (o tome koliko je upotreba oba ova pojma, u slučaju nacizma, teorijski ispravna bavićemo se nešto kasnije) znamo relativno malo. Poneko je čitao Hanu Arent ili Umberta Eka, ponekad u svom okruženju, sa zebnjom, u nekoj pojavi prepoznamo neki od njihovih markera fašizma. Uglavnom, o tome više osećamo nego što znamo: svesni smo da je to nešto zlo i – u vrtoglavici postmodernog sveta koja nam ostavlja sve manje vremena da razmišljamo – da je to nešto čime običan čovek nema neke naročite potrebe da se bavi; evo, neka to proučavaju eksperti, ako već nemaju pametnija posla. Jer, mi smo navikli – čitava druga polovina dvadesetog veka nas je tome učila – da o nacistima razmišljamo kao o surovim automatima, a o njihovom režimu kao o užasnom trijumfu sekularne racionalnosti i birokratske efikasnosti.

O onoj drugoj, pomalo egzotičnoj viziji nacizma –  o Longinovom koplju, Svetom Gralu i Parsifalu, o poslednjoj Tuli, Hiperboreji i Atlantidi, o Arijevcima kao drevnoj hinduističkoj ratničkoj kasti, istočnjačkoj mistici i ekspedicijama na Tibet, o nordijskim mitovima i paganskim božanstvima – čuli smo uglavnom iz lake, zabavne literature. Veza svih tih okultnih pojmova sa nacizmom nama je ili nepoznata, ili smo je smestili u onaj odeljak svesti u kojem i inače držimo razne bizarne pojmove – brkatu ženu ili tele sa dve glave.

Zaista, zar je najsavršenija mašinerija smrti u istoriji čovečanstva mogla da ima tako banalne korene? Zar je narod Getea i Holbajna, Vagnera i Hajnea, mogao baš toliko da pomeša bajke braće Grim sa stvarnošću?

Ovaj esej baviće se okultnim, mističnim i ezoterijskim korenima nacizma, načinima na koje su ovi pojmovi ugrađeni u njegove ideološke i filozofske postavke i tehnikama kojima su oni eksploatisani u propagandi.

Osvrnućemo se na nekoliko manje poznatih aspekata tog bezbožnog saveza i, u ovom putovanju u prošlost, provešćemo čitaoca i kroz nekoliko zanimljivih sudbina ljudi povezanih sa ovim fenomenom.

 

I

Preteče

Pitanja konstruisanja tradicije, koncepata porekla i sećanja, kao i tehnike i prakse prenošenja znanja, važna su za kulturu uopšte. U ezoterijskom, međutim, ta pitanja i tehnike igraju presudnu ulogu i o njima se, u ezoterijskoj literaturi, vrlo široko raspravlja.

Ezoterijske paradigme ne shvataju sebe samo u elaboriranim mitsko-poetskim narativima, kao nosioci “starijeg”, “skrivenog”, “višeg” znanja. One takođe tvrde da je njihovo znanje specifičnog porekla. I one tvrde da im je to znanje preneto preko posebnih, drugim ljudima nedostupnih, ezoterijskih, tehnika, medija i grupa.

Prema tome, ezoterijsko ne uključuje samo konstrukciju njegove sopstvene tradicije; ono takođe može biti shvaćeno i kao specifična forma tradicije i transmisije.

Za mnogo posmatrača danas, svet okultnih i ezoterijskih grupa predstavlja otvoreno odbacivanje nasleđa Prosvetiteljstva; on im je istovremeno i stran i nerazumljiv. Međutim, za mnogo obrazovanih Nemaca Vilhelmijanske ere, okultno i ezoterijsko nudilo je moćnu, uzbudljivu i izazovnu, alternativnu formu Prosvetiteljstva.

Ezoterijski pogledi na svet obećavali su prosvetljujuće znanje o najdaljim granicama kosmosa i najdubljim granicama duše, otvarajući tako pristup skrivenim izvorima duhovne mudrosti i uvid u tajne univerzuma. Preoblikujući ključne teme modernosti, pristalice okultnog u imperijalnoj Nemačkoj prigrlile su ezoteriju kao alternativu onoj svakodnevnoj, prozaičnoj, pomalo dosadnoj, i – sve češće – “jevrejskoj” nauci.

***

Prvi koreni kasnije apologije iracionalnog mogu se naći već i kod ozbiljnih filozofa devetnaestog veka: Šopenhauera, Ničea, Spenglera i Junga.

Naznake antisemitizma nalazimo i u Vagnerovim operama (Zigfrid i Parsifal) a iracionalni i metafizički koncept naroda (Volk) nalazimo u njegovim esejima (šire o uticaju Vagnera na duhovno sazrevanje Adolfa Hitlera videti u odeljku IV):

“Das Volk (narod) je uvek bio suština svih pojedinaca koji su konstituisali kao zajednica. Na početku, postojali su porodica i plemena; onda su se plemena ujedinila, kroz jezičku jednakost, u naciju.”

Suočena sa ratnim porazom 1918. i serijom boljševičkih revolucija 1919. godine, nemačka buržoazija, već u tom trenutku, oseća da su sva sredstva za odbranu njene vlasti opravdana. Tada se i mitsko i magično izvlače iz salona i kafea, da bi bili iskorišćeni u borbi protiv razuma i revolucije. Poplava pseudonaučnih pamfleta i ogleda, na najraznovrsnije teme, postaje dominantan proces. One društvene klase u Nemačkoj kojima jezik takvih spisa nije blizak, oduševljene su, recimo naučnom fantastikom.

Zajednički lajt-motiv svih tih žanrova je da sazrelo vreme za “duhovnu preorijentaciju”: pozivi na senzaciju i imaginarne fantazije pomažu da se savlada materijalizam i njegov duhovni pandan, realizam. Evo, na primer, kako je taj fenomen video časopis Der Orchideengarten, čija je primarna preokupacija, inače, bila naučna fantastika:

“Ima mnogo naznaka da mehanicistički materijalizam – izveden iz egzaktnih nauka – koji je ostavio svoj pečat na poslednjoj deceniji, konačno odumire, i to zbog nedavne duhovne revolucije. Očigledno, transcedentalne težnje većine čovečanstva ne mogu biti dugoročno potisnute… Počnimo od toga da smo ponovo došli do “čuda” kao tačke gledišta. Mi više ne odbacujemo kao besmislice sve stvari koje nisu objašnjive terminima koji su poznati zakonima fizike. Misteriozne veze između ljudskih bića, nezavisno od njihove prostorne i vremenske razdvojenosti, pojava duhova, sve je to ponovo u domenu mogućeg.”

***

Taj “duh vremena” izražavao se na razne načine, uključujući i neke vrlo bizarne: jedna parobrodarska kompanija iz Kila smenila je svog direktora “jer se njegov rukopis nije dopadao grafolozima”; motociklisti su izbegavali auto-put između Hamburga i Bremena zbog glasina o “misterioznim vanzemaljskim zracima” koji su izazivali saobraćajne udese; čudotvorac koji je na svoje predstave dovodio prikazu mrtvog Bizmarka da razgovara sa prisutnima, a posle posetioce lečio oblogama od belog sira imao je dovoljno sledbenika za jedan omanji grad; još jedan njegov kolega je zamalo izabran za poslanika u Rajhstagu; treći je, u svojoj kampanji obećavao da izvede čudo kojim će zaustaviti nemačku hiperinflaciju; Jozef Gebels je za jednog od ključnih saradnika u svom propagandnom aparatu angažovao izvesnog Hansa Hajnca Everta, koji je u Vajmarskoj republici bio među najplodnijim piscima priča strave i užasa…

Do čega je taj duh vremena doveo? Većina Nemaca je, čak i pre dolaska Hitlera na vlast, intimno verovala (mada je nekima bilo neprijatno da to javno priznaju) kako je ceo tok svetske istorije ništa više od zlokobne posledice delovanja drevnih tajnih društava, uglavnom masona, Jevreja i jezuita. Da li su oni koji su ovo mislili znali tačnu razliku između sva tri pojma? Naravno da ne: bilo im je dovoljno da je svaki označavao nešto strano, misteriozno i samim tim opasno…

Kao što je liberalni novinar, Rudolf Olden, u godini pre dolaska nacista na vlast (1932) napisao, “Hitlerova magična misao pogodila je možda samo polovinu stanovništva”. Ostali su ga držali kao predmet podsmeha. Ali, podrška svih onih koji su ga sledili bila je uslovljena:

“…hiljadama malih proroka, i unutar i izvan NSDAP – teozofa, antropozofa, čudesnih rabina… zraka smrti, tri hiljade mađioničara koliko je živelo samo u Berlinu… Božjih ljudi… astrologa… mnogo sekti, političkih i medicinskih čudotvoraca.”

Milioni Nemaca tražili su spasenje u ovim “proponentima ezoterijskih nauka… i okultistima koji su govorili o nepoznatim silama”, koji se se kretali oko Firera.  Sve ove grupe funkcionisale su kao politička i kulturna laboratorija, koja je gajila fantazije o rasnoj utopiji i kolonizaciji Istoka, i – u konačnici – dale svoj doprinos oblikovanju nacističke imaginacije natprirodnog, kao modernog fenomena.

Dakle, krajem 1920-tih godina, u trenutku pojave nacional-socijalizma u Vajmarskoj Nemačkoj kao ozbiljne političke opcije, kontradikcije i iracionalnosti klasičnog kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema i njegovih struktura moći već su uveliko transponovane u jednu, očigledno naturalističku, ideologiju i apologiju.

Eksploatativna i klasno-zasnovana moć postala je rasizam, sa rasom gospodara i mistikom njenog vođstva; ciklusi ekonomskih kriza postali su kosmički zakon večitih ciklusa; svojstvo otuđenosti nauke i tehnologije, zloupotrebljenih kao instrumenata vladanja, postalo je temeljni koncept pseudo-religioznih tajnih kultova; zaostalost ekonomije i tehnologije, zajedno sa preovlađujućim društvenim uslovima, postali su opskurna mešavina industrijalizma i teorije “krvi i tla”. Nastavak vlasti prevaziđenih društvenih klasa bio je očuvan mitovima o “zaverama”, dok su potlačenim masama bila ponuđena žrtvena jagnjad kao izduvni ventil za njihove duboke, maligne, potisnute agresije.

 

II

Geografsko poreklo rase: mit o “poslednjoj Tuli”

Carta Marina (detalj), 1539.

Ostrvo Tula, mitska zemlja dalekog severa, ne postoji. Nikada nije ni postojalo – iako su ga, prilično dugo i uporno, ucrtavali na razne srednjovekovne mape. Samu ideju o njenom postojanju je začeo još Platon, rimski pesnik Vergilije ga u svojim Georgikama naziva “poslednjom Tulom” (Ultima Thule), kao “daleku zemlju van granica poznatog sveta”. U raznim hinduističkim legendama nazivali su je “belim ostrvom”, a u devetnaestom veku priču je razvila izvesna Helena Blavacki, koja se bavila proučavanjem raznih okultnih pojmova, u svojem spisu nazvanom, pomalo pretenciozno, “Tajna doktrina”.

Prvi put se pominje u putopisu grčkog istraživača Piteja, gde je zapisano da se “ta zemlja vatre i leda, u kojoj sunce nikad ne zalazi, nalazi u severnom Atlantiku”. Kasnije je pominju i Eratosten, Dionisije Perijeget, Strabon, Pomponije Mela, Plinije Stariji. Svi oni se, uglavnom, slažu da se radi o najsevernijoj kopnenoj tački na Atlantskom okeanu.

Iz poezije i putopisa, Tula dolazi i na geografske karte: najpoznatija od njih je Carta Marina, švedskog istoričara, kartografa i sveštenika (poslednjih trinaest godina života proveo je kao rimokatolički biskup Upsale i primas Švedske), Olafa Magnusa (1490 – 1557) iz 1539. godine. Na njoj je ostrvo nazvano Tile.

I dok su jedni smatrali da su pesnici opisivali a kartografi crtali neko od stvarnih ostrva – današnji Grenland, Island ili Špicberška ostrva – drugi su poverovali u priču o misterioznom kopnu koje je progutalo more u prirodnoj katastrofi. Prema toj predaji, Tula je bila tzv. severna ili nordijska Atlantida, ledeno ostrvo bogate i moćne civilizacije koje je nestalo pod talasima hladnog mora. Stanovnici koji su preživeli, spas su navodno pronašli na evropskom kontinentu, i to na germanskom prostoru.

Ovo će kasnije poslužiti pripadnicima društva Tule da legendu povežu sa istorijskim činjenicama: preživeli sa Tule su bili praoci tevtonskih plemena koja su 9. godine nove ere porazila rimske legije u Teutoburškoj šumi; ta pobeda, koja je i sama postala deo germanskog mita, legitimisala ih je kao naslednike izgubljene superrase.

Negde na toj tački dolazi i do spajanja legende o poslednjoj Tuli sa hinduističkom teorijom tzv. teozofista. Teozofisti su isto tvrdili da su stanovnici Tule preživeli kataklizmu i postali nadljudi, odnosno super-rasa. Nakon kataklizme, najpre su migrirali na zapad (misleći na zapad Indije), potom u pustinju Gobi, i na kraju u Tibet; njihovi duhovni mentori povukli su se u skriveni duhovni centar zvan „Asgard“, podzemni grad. Ova bića u Hindu/Budističkoj tradiciji poznata kao „Lame svih Lama“ ili „Kraljevi sveta“ i mogu se kontaktirati samo duhovnim putem.

Na prelazu XIX u XX vek, termin “natčovek” (Übermensch) prihvataju mnogi evropski filozofi – među kojima je najpoznatiji bio Fridrih Niče, u svom delu “Tako je govorio Zaratustra” (1883).

***

Nemačko Društvo Tule, kao grupu za proučavanje nemačkih korena i starina, osnovao je, po jednim izvorima, još 1910. godine Feliks Najdner, kao ekstremnu nacionalističku organizaciju; po drugim, to je učinio nemački avanturist – bio je istovremeno okultist, mason, astrolog i sufist – Rudolf Glauer, a.k.a. Rudolf fon Sebotendorf 1918. – kao minhenski ogranak tajnog društva „Germanenorden“.

Kao i svako tajno društvo, i društvo Tule je imalo i specifične obrede i postupke inicijacije, pa su tako članovi morali za pristupanje društvu da predoče dokaz o svojim arijevskim korenima, i to kroz najmanje tri generacije. Postoje i podaci koji govore kako su članovi društva praktikovali obrede koji veličaju paganske običaje i ratničke vrednosti starih Germana.

Na nejasnom mitu, jednoj nepotvrđenoj priči o zemlji za koju se nikada nije utvrdilo ni da li je uopšte postojala, a posebno gde je tačno bila, sa tradicijama koje su vodile u sam početak nove ere, izgrađeni su temelji višestruko moćne propagandne mašinerije.

***

Iako nema dokaza da je Adolf Hitler bio prisutan na bilo kojem skupu koje je organizovalo društvo Tule, veliki broj kasnijih visokih funkcionera nacističke stranke jeste: Hans Frank, Herman Gering, Karl Haushofer, Rudolf Hes i Hajnrih Himler. Ipak, presudan uticaj na formiranje teorijske osnove i propagandnog aparata nacizma, imala su dva čoveka iz tog kruga: Ditrih Ekart i Alfred Rozenberg.

Ekart i Rozenberg bili su među vodećim članovima Društva; oni su i kreatori teze o Arijevcima kao potomcima drevnog naroda Tule koji imaju atletsko držanje, plavu kosu i plave oči. Članovi te rase predodređeni su da osvoje Lebensraum („životni prostor“) na štetu drugih, manje vrednih, naroda.

Ditrih Ekart, novinar, pesnik i dramski pisac (bio je naročito popularan po svojim adaptacijama drama Henrika Ibzena na nemački), inače i učesnik neuspelog Minhenskog puča 1923. godine, upoznao je Hitlera prilikom jednog od njegovih prvih govora, još 1919. godine. Negde u to vreme, društvo Tule je opsednuto proročanstvima o “nemačkom Mesiji” koji će iskupiti zemlju posle izgubljenog svetskog rata.

Ekart – ubeđen da je prepoznao čoveka najavljenog u proračanstvu – postaje Hitlerov mentor, učitelj govorništva, neka vrsta Pigmaliona koji mu otvara vrata nemačkog visokog društva; upoznaje ga sa Helenom Behštajn, ženom bogatog proizvođača klavira Edvina Behštajna, koja austrijskom skorojeviću postaje učiteljica bontona i lepih manira; upoznaje ga i sa Alfredom Rozenbergom, koji će kasnije postati ključni (neki kažu, i jedini ozbiljni) ideolog Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke.

9. novembra 1923. godine, Ekart učestvuje u neuspelom Minhenskom puču; biva uhapšen, zajedno sa Hitlerom, i njih dvojica provode neko vreme u zatvoru Landsberg. Zbog narušenog zdravlja (patio je od hroničnog srčanog oboljenja) Ekart biva ubrzo oslobođen. Nepuna dva meseca kasnije, pred samu smrt, svojim prijateljima je zadovoljno rekao:

“Sledite Hitlera! On će plesati, ali ja sam onaj koji je komponovao muziku!”

O tome šta se sve, u toj ćeliji, tačno dešavalo nisu ostali pismeni izvori. Ipak, među upućenim savremenicima dugo je kružila priča da je, u tih par nedelja koje su proveli zajedno u zatvoru, Ekart Hitlera uputio u tajna učenja Društva Tule, otvorio njegove centre vizije i pokazao mu načine komunikacije sa natprirodnim. Koliko je sve to tačno, danas više nema živih svedoka koji bi mogli da potvrde ili opovrgnu; ipak, Mein Kampf, napisan u toku ta 264 dana koje je 1924. proveo u zatvoru Landsberg, Adolf Hitler je posvetio upravo – Ditrihu Ekartu.

Alfred Rozenberg, sin bogatog latvijskog trgovca iz Rige, doktor nauka sa Politehničkog univerziteta Bauman iz Moskve, Nemce sreće prvi put tek za vreme okupacije Latvije u Prvom svetskom ratu, 1918. godine. Zaista, izvesni Kristijan Šel, novinar sa ambicijama privatnog detektiva, o njemu će 1936. – za potrebe Rozenbergovih konkurenata u nacističkoj piramidi moći, Geringa i Gebelsa – napisati pamflet u kojem će tvrditi da u njegovim venama “ne teče ni kap nemačke krvi”. Navodno, među precima Alfreda Rozenberga uspeo je da pronađe samo Latvijce, Jevreje, Mongole i Francuze.

Kad se 1918. zatekao u Minhenu, Rozenberg je neumoran na raznim poljima: jedan je od prvih članova Nemačke radničke partije (kasnije NSDAP), član Društva Tule, osnivač Aufbau Vereinigung (Organizacija Obnove), tajnog društva belih emigranata iz Sovjetskog Saveza i – što je za ovu našu priču posebno zanimljivo – prvi urednik časopisa koji je osnovalo Društvo Tule (a već 1921. vlasnička prava otkupio sam Adolf Hitler, kao fizičko lice) – zloglasnog Völkischer Beobachtera. Na Ekartov predlog, dok je bio na robiji u zatvoru Landsberg, Adolf Hitler privremeno rukovođenje nacističkom strankom poverava baš – Alfredu Rozenbergu.

1939. godine Rozenberg objavljuje i svoju knjigu: “Der Mythus des 20. Jahrhunderts” (Mit o dvadesetom veku) u kojoj na gotovo pet stotina strana čitalac može da se upozna sa njegovim refleksijama o rasi i njenoj duši, ljubavi i časti, misticizmu i akciji, prirodi “germanske umetnosti”, volji i instinktu, ličnosti i stilu… Iako pun patetike i metafizičkih osvrta na niz ličnosti iz evropske istorije, od Lojole i Dantea do Getea i Tolstoja, Mit o dvadesetom veku je u intelektualnom smislu daleko ozbiljniji tekst od Hitlerovog Majn Kampfa. Ako se za neko književno delo može reći da predstavlja Bibliju nacizma, onda je to ovo.

Prvo Ekart, a posle i Rozenberg, imali su ključnu ulogu, kako u ideološkoj izgradnji i oblikovanju svesti mladog Hitlera, tako i u oblikovanju društveno prihvatljive slike o njemu. Međutim, ni uloga drugih članova Društva Tule tu nije bila zanemarljiva.

Tako je, recimo, član Društva, zubar Fridrih Kron, 1920. godine predložio Hitleru za zaštitni znak njegovog pokreta koji je još bio u nastajanju – kukasti krst. Drevni indijski simbol sreće, svastika, bila je i tradicionalni simbol Tora, nordijskog boga groma. Oduševljen tako bogatom i višeznačnom simbolikom, sa moćnim izvorom mističnog, Hitler odmah prihvata predlog…

A osnivač Društva Tule, već pomenuti Rudolf fon Sebotendorf, predložio mu je i drugi ugaoni kamen nacističke estetike: čuveni pozdrav, “Sieg Heil”, sa podignutom desnom rukom.

***

Društvo Tule nikada nije imalo previše članova: u Minhenu, u kojem mu je bilo sedište, oko dve stotine pedeset; u čitavoj Bavarskoj, oko hiljadu pet stotina; u drugim delovima Vajmarske Nemačke, za njega je malo ko bio i čuo. Ljudi prilično bizarnih mentalnih sklopova, opsednuti mističnim i onostranim, uvek na nejasnoj, maglovitoj granici između sna i jave, rastrzani između obožavanja imaginarnih nordijskih junaka i mržnje prema realnim, jevrejskim bankarima, nisu bili ljudski materijal pogodan za mnogo više od fantaziranja. Posebno ne materijal pogodan za praktičnu politiku.

Sam osnivač, Rudolf fon Sebotendorf, suočen sa optužbama da je, u vreme Bavarske revolucije 1919. godine, svojom nepažnjom izazvao hapšenje nekoliko članova organizacije (od kojih je sedam i streljano) napušta organizaciju koju je osnovao. Već oko 1920. godine odlazi, najpre u Švajcarsku, pa u Tursku. Tamo sredinom 1920-tih godina objavljuje dve knjige, čiji su naslovi sasvim jasno govorili o njegovim životnim preokupacijama: Die Praxis der alten türkischen Freimauerei: Der Schlüssel zum Verständnis der Alchimie (“Praksa stare turske masonerije: ključ za razumevanje alhemije”) i poluautobiografski roman, Der Talisman des Rosenkreuzers (“Talisman Rozenkrojcera”).

Istovremeno, ambiciozniji članovi Društva svoje interese traže u stranci koja će im, kako su se tada nadali, omogućiti da dođu na vlast. Jednom kada je već bio rado viđen gost u visokom društvu, i sam Adolf Hitler ih brzo zaboravlja. Društvo Tule se raspušta, svojom odlukom, već 1925. godine.

Pre nego što završimo ovaj odeljak o Društvu Tule, osvrnućemo se kratko na sudbinu njegovog osnivača, jer je poučna. Rudolf fon Sebotendorf vraća se u Nemačku po Hitlerovom dolasku na vlast, 1933. godine. Ponosan na svoju ulogu u njegovom ideološkom sazrevanju, objavljuje knjigu  Bevor Hitler kam: Urkundlich aus der Frühzeit der Nationalsozialistischen Bewegung (“Pre nego što je Hitler došao: dokumenti iz ranih dana nacional-socijalističkog pokreta”) u kojem detaljno opisuje i Hitlerove veze sa Društvom Tule. Novi vođa, razumljivo, nije oduševljen ovim podsećanjima: knjiga je zabranjena, a njen autor uhapšen. Ipak, zahvaljujući starim minhenskim vezama, Rudolfu je omogućeno da pobegne iz zatvora i već 1934. se ponovo vraća u Tursku.

Od 1942. do 1945, već u drugoj polovini svojih šezdesetih, u neutralnom Istanbulu radi kao agent nemačke vojne obaveštajne službe Abver; istovremeno je i dvostruki agent njihovih britanskih kolega iz SOE.

Njegov nemački hendler, Herbert Ritlinger, kasnije ga je opisao kao “potpuno beskorisnog” (eine Null, jedna nula), ali ga je ipak zadržao u službi do kraja rata. Kako je sam rekao, uglavnom zbog:

“…saosećanja prema ovom čudnom, sasvim osiromašenom, čoveku, čiju istoriju nisam znao, ali koji je pretendovao na entuzijazam za nacističku stvar i obožavanje SS-a, ali je u stvarnom životu bio malo zainteresovan i za jedno i za drugo, i uglavnom voleo da priča o Tibetancima.”

Prema većini dostupnih izvora, Rudolf fon Sebotendorf, osnivač Društva Tule i autor nacističkog pozdrava “Sieg Heil”, izvršio je samoubistvo u Istanbulu, skočivši u vode Bosfora, poslednjeg dana Drugog svetskog rata u Evropi – 8. maja 1945. godine. Tada je imao 70 godina.

Od Društva Tule, Adolfu Hitleru su tako ostale tri stvari: kukasti krst, pozdrav “Sieg Heil” i stranački list, “Volkischer Beobachter”.

 

III

Pseudohrišćanski artefakti i nacizam: Longinovo koplje i Sveti Gral 

Longinovo koplje i kukasti krst

“Hrišćanstvo je podelilo nemačkog varvarina na gornju i donju polovinu i omogućilo mu da, potiskujući tamnu stranu, odomaći svoju svetliju polovinu i učini je podesnom za civilizaciju. Ali donja, tamnija, polovina i dalje čeka iskupljenje i drugu priliku da se odomaći. Sve do tada, ona će ostati povezana sa nasleđem preistorijskog doba, sa kolektivnim nesvesnim, koje može da bude predmet čudnog i iznenadnog aktiviranja. Kako hrišćanski pogled na svet gubi svoj autoritet, tako će se i “plava zver” čuti kako riče iz svog podzemnog zatvora, spremna da u svakom trenutku iz njega iskoči i dovede do razarajućih posledica. Kada se to dogodi u pojedincu, sa sobom nosi psihološku revoluciju; ali, takođe, može da poprimi i odgovarajući socijalni oblik.”

Ove rečenice švajcarskog antropologa, psihologa i psihoanalitičara Karla Junga, iz 1918. godine, možda najbolje opisuju kontroverzni odnos hrišćanstva i raznih nemačkih narodnjačkih ideologija; odnos, koji svoje korene ima još u velikim verskim ratovima sedamnaestog veka, intenzivira se pojavom nemačkom romantizma u devetnaestom, a svoj klimaks doživljava u dvadesetom, sa pojavom nacizma.

Tema ovog teksta – okultni, mistični i ezoterijski koreni nacizma – ne omogućava nam da se bavimo širim aspektima odnosa hrišćanstva i nacizma. Zadržaćemo se, međutim, na mističnim interpretacijama koje su, u intelektualnim i kulturnim krugovima koji su, u raznim orbitama, kružili oko nacizma, bili pridavani određenim predmetima koji su predstavljali deo šireg hrišćanskog, ili pseudohrišćanskog, nasleđa.

***

Prvi takav predmet je tzv. Longinovo koplje. Radi se o koplju kojim je, prema Jevanđelju po Jovanu (19:31-37) rimski vojnik probo Isusa Hrista na krstu, ne bi li se uverio da je mrtav. Pisac ovog teksta dalje tvrdi da je, iz Isusovog tela, tada potekla krv pomešana sa vodom, Origen iz Aleksandrije je to kasnije proglasio čudom, a tek tri veka kasnije, u apokrifnom Nikodemovom jevanđelju, taj rimski vojnik dobija i svoje ime: Longin. Svi ovi detalji nas, međutim, ne interesuju na ovom mestu. Jer, u vreme kada su ovi spisi pisani, predmet na koji su se oni odnosili još uvek je bio samo zamišljen.

Prvi pisani trag o Longinovom koplju, koji se odnosi na neki materijalni  predmet, datira tek iz 570. godine: hodočasnik Antonin iz Pjačence u svom putopisu tvrdi da ga je video u bazilici na brdu Cion u Jerusalimu. U narednoj deceniji, zapise o koplju nalazimo i kod Kasiodora i Gregorija iz Tura, mada ni jedan od njih dvojice nikada nije bio u Jerusalimu. U vreme persijske opsade grada, 615. godine, koplje je razbijeno na dva dela: manji deo, sa vrhom, poslat je u Konstantinopolj (tamo je jedno vreme čuvan u crkvi Aja Sofija, a posle prenet u Katedralu device sa Farosa) a veći deo je ostao u Jerusalimu, gde ga je izvesni Arkulpije, biskup Galije, navodno video punih pola veka kasnije, prilikom hodočašća.

Mit o Longinovom koplju, a naročito priče o njegovim čudotvornim svojstvima, privlačile su toliku pažnju ranih srednjovekovnih pisaca, da nije čudno što se, vremenom, ovaj predmet pojavljuje (ceo ili u delovima, u raznim oblicima i veličinama) u više gradova odjednom. Ubrzo, on dobija i svoja dva deskriptivna naziva, koja se, već vekovima, alternativno koriste: “sveto koplje” i “koplje sudbine“.

Predmet koji je toliko fascinirao naciste predstavljao je, dakle, samo jedan od nekoliko čiji su vlasnici bili ubeđeni i tvrdili da poseduju Longinovo koplje. Jedan je bio u Rimu, drugi u Parizu, treći u Jermeniji, četvrti u poljskom Krakovu, peti u Antiohiji u današnjoj Turskoj. Ovaj se, od neutvrđene godine u desetom veku, nalazio u Beču. Arheolozi i istoričari umetnosti tvrdili su da se radi o tipičnom primerku koplja franačke Karolinške dinastije (VII vek), ali su dozvoljavali mogućnost da je reč o koplju koje je koristio Konstantin Veliki (IV vek) ili Sveti Moris (III vek). U svakom slučaju, ni u jednoj ekspertizi koja je u prethodnih nekoliko vekova rađena na ovom predmetu nije se čak ni pominjala mogućnost da bi to moglo da bude Longinovo koplje. Jednostavno, u vreme kada je živeo Isus Hrist, rimski vojnici u Judeji su koristili sasvim drugi tip koplja.

Kao i uvek kada se naučne činjenice sukobe sa potrebama propagande, prevagu je i ovog puta odnela propaganda. Od 1273. godine koplje se koristi prilikom krunisanja Svetih rimskih careva; 1350. mu je dodat zlatni omotač sa natpisom Lancea et clavus Domini (“Koplje i oštrica Gospoda”); 1424. preneto je u Nirnberg kao deo “carskih regalija” (Reichskleinodien); 1796. se, pred Napoleonovim konjanicima, sklanja u Beč, gde ga – po raspuštanju Svetog rimskog carstva 1806. godine – na kraju kupuju Habzburgovci i ono postaje deo njihovog porodičnog blaga.

Adolf Hitler je opsednut Longinovim kopljem još od ranih dana; on ga pominje već 1925. u Majn Kampfu:

“Carske insignije su još sačuvane u Beču i izgleda da funkcionišu kao magični relikti, pre nego vidljiva garancija večne unije. Kada se habzburška država raspala u komade 1918. austrijski Nemci su instinktivno u njima tražili nadu za uniju sa njihovom nemačkom otadžbinom.”

Odakle tolika Hitlerova fascinacija baš Longinovim kopljem? Stav samog Hitlera, a i njegovih glavnih saradnika, propagandista i ideologa (Himlera, Rozenberga i Gebelsa) prema hrišćanstvu dobro je poznat. Niko od njih nije bio vernik, i svi su na nemačke crkve (i katoličku na jugu i protestantsku na severu) gledali kao na nužno zlo. One su za njih bile korisna transmisija vlasti, ali i stalni konkurent u borbi za duše ljudi, i potencijalno žarište otpora i bune.

Sam Rozenberg, nesporno glavni ideolog nacizma, je u toku Drugog svetskog rata čak sastavio i poseban program u trideset tačaka, o rešavanju tzv. “crkvenog problema” (Kirchenkampf). Neke od najzanimljivijih tačaka ovog dokumenta bile su:

• Osnivanje tzv. “Nemačke državne crkve” koja bi preuzela sve verske objekte.
• Istrebljenje tzv. “stranih religija” (pod “stranim” su smatrane religije koje su u Nemačkoj počele da se ispovedaju posle 800. godine.
• Prestanak štampanja Biblije.
• Uklanjanje raspeća, Biblija i likova svetaca sa crkvenih oltara.
• Obavezno isticanje Mein Kampfa na svakom oltaru, “kao najsvetije knjige nemačkom narodu, a samim tim i Bogu”.
• Uklanjanje krsta sa svih crkava i njegova zamena kukastim krstom (svastikom).

Međutim, između stvarnog Longinovog koplja, artefakta čija je istoričnost od početka bila sporna (sinoptička jevanđelja ga, na primer, nigde ne pominju) a autentičnost predmet sporova među brojnim pretendentima, i nacističkih ideoloških instrumentalizacija tog predmeta, opet se umetnuo jedan mit. Radi se o mitu o Svetom Gralu, Parsifalu, i njegovim kasnijim interpretacijama i obradama u delima Riharda Vagnera o čemu će kasnije biti nešto više reči.

Ali, šta se posle desilo sa kopljem?

Nakon Anšlusa, marta 1938. godine, nacisti su sve regalije vratili u Nirnberg, gde su prvi put izložene na kongresu stranke, u septembru te godine. Sa početkom Drugog svetskog rata, kako bi bilo zaštićeno od vazdušnih napada, koplje je preneseno u kompleks srednjovekovnih bunkera i tunela, izgrađen ispod starog zamka u Nirnbergu.

Iako su na kraju Drugog svetskog rata Saveznici relativno lako uspeli da pronađu većinu regalija, pet najvažnijih su nacisti, očekujući da posluže kao politički simboli koji će im pomoći da se vrate na vlast, sakrili u proleće 1945. godine. Potragu za njima je vodio profesor Valter Torn, ekspert za Srednji vek i izbeglica iz nacističke Nemačke, tada u štabu Patonove Treće armije. Posle serije glasina, ispitivanja i provera, jedan odbornik u skupštini grada Nirnberga priznao mu je da su on i njegov kolega sakrili pet nedostajućih predmeta, 31. marta 1945. godine, tri nedelje pred ulazak američkih trupa u grad. Početkom avgusta, Longinovo koplje je pronađeno, sakriveno iza zida u podzemnom hodniku jednog od srednjovekovnih podruma, oko dva metra ispod zemlje. U januaru 1946, koplje je vraćeno u Beč, gde se i danas nalazi, u imperijalnoj riznici Palate Hofburg.

Istraživanja vršena početkom XXI veka uključivala su i rendgenske snimke koplja. Sva su potvrdila da se radi o predmetu sačinjenom od materijala koji potiče iz sedmog ili osmog veka, i da na vrhu koplja – onom kojim je, navodno, Isus Hrist bio proboden na krstu u Jerusalimu – nema tragova ljudske krvi. Predmet za koji je Adolf Hitler, do kraja života, verovao da poseduje natprirodne moći i da može da promeni tok istorije, pokazao se kao ništa drugo nego samo jedan od brojnih falsifikata.

***

Drugi pseudohrišćanski artefakt koji je bio jako prisutan u nacističkoj simbolici i mitologiji bio je tzv. Sveti Gral. Šta je zapravo bio Gral? Etimološki, rekli bismo da se radi o reči koja označava neku posudu, pehar ili tanjir (u nekoliko tekstova koristi se reč gradale, koja se koristila za posudu za birana jela). Po jednim tumačenjima, radilo se o peharu iz kojeg je Isus Hrist pio na Tajnoj večeri; po drugim, u tu posudu je skupljena krv koju je prosuo na raspeću; neke kasnije interpretacije smatraju da je reč o istoj posudi, iskorišćenoj u obe ove prilike.

Legenda o Svetom Gralu je, istorijski gledano, deo tzv. arturijanskih legendi, sklopa različitih ranobritanskih usmenih predanja o mitskom kralju Arturu, vitezovima Okruglog stola i čarobnjaku Merlinu – koja su sve kasnije zapisana, menjana i dopisivana, u periodu od čak pet vekova: između šestog i jedanaestog. Mit o Svetom Gralu dolazi u kontinentalnu Evropu tek krajem dvanaestog veka, preko Francuske: Kretjen de Troa oko 1180. godine piše svoju Pripovest o Gralu (“Conte du graal”).

Nešto kasnije ga pominje Rober de Boron u delu Josif iz Arimateje. Tu se prvi put pojavljuje hipoteza da je Josif – nakon što je u pehar usuo Hristovu krv sa krsta – pobegao iz Judeje na zapad, dospevši u Avalon, gde je pehar predao na čuvanje bolesnom Kralju Ribaru.

U nemačku tradiciju priča o Svetom Gralu ulazi oko 1220. godine sa epom “Parsifal”, viteza i pesnika Volframa fon Ešenbaha. U njegovoj interpretaciji Gral od pehara postaje kamen, lapis, bolesni kralj, od Ribara – Amfortas, a mesto gde se relikvija čuva, od Avalona –  Munsalveše. To mesto, naravno više nije u Britaniji nego u kontinentalnoj Evropi (u jednom drugom viteškom romanu, Jungerer Titurel (“Titurel Mlađi”), Albrehta fon Šarfenberga, nalazi se u Galiciji, na primer). Ako i zanemarimo ovo geografsko pomeranje, interesantno je da Gralsburg (ogroman okrugli hram u kojem se čuva Gral) tu podseća na Solomonov hram iz Jerusalima, a vitezi koji ga čuvaju na templare.

Sa završetkom Srednjeg veka prestaje i dalja produkcija viteških romana bretonskog ciklusa. U epohama renesanse, baroka i prosvetiteljstva priča o Gralu gotovo da pada u zaborav. Iz tog zaborava izvlače je, tek u devetnaestom veku, romantičari: nemački i britanski, podjednako. Predstava o Gralu ponovo oživljava u platnima slikara prerafaelita, koji se – u sklopu vraćanja srednjovekovnoj duhovnosti – ponovo usredsređuju na temu Vitezova Okruglog stola; zatim u mnogim masonskim obredima i na tajnim skupovima rozenkrojcerovskih društava; konačno, Žozefen Peladan krajem XIX veka osniva poseban Red Ruže i Krsta, Hrama i Grala.

Ipak, da bi mit o Gralu ušao u nemačku masovnu kulturu tog perioda bio je potreban autor koji je, sam po sebi, bio nacionalni simbol. Ešenbahov tekst je negde oko 1845. pročitao – tada tridesetogodišnji – Rihard Vagner; svoj životni opus Vagner završava baš “Parsifalom”, koji je prvi put izveden 1882. u pozorištu u Bajrojtu. Zanimljivo je da ovu svoju poslednju operu on i ne naziva operom, nego predstavom za osvećenje pozornice (Bühnenweihfestspiel). Ovo delo je napisano pod jakim uticajem filozofa Artura Šopenhauera i, preko njega, budizma; u njemu se javljaju motivi samoodricanja, saosećanja i reinkarnacije. Vagner je čak od publike tražio da ne tapše na kraju prvog čina, u znak poštovanja prema Svetom Gralu; to je nekada dovodilo i do komičnih scena, kada publika nije znala sme li da tapše i na samom kraju predstave…

Ešenbahov i Vagnerov Parsifal je zapravo de Boronov Persival, jedan od vitezova kralja Artura, kojem je poverena misija potrage za Gralom i koji ju je uspešno okončao.

***

Međutim, još pre dolaska nacista na vlast uočena je i dublja simbolika u trouglu: Sveti Gral – Vagner – Hitler. 1928. godine u Štutgartu je objavljena knjiga austrijskog filozofa Valtera Johana Štajna, Deveti vek: svetska istorija u potrazi za Svetim Gralom u kojoj autor ispituje okultni potencijal Grala i njegov kapacitet u izgradnji totalitarne ideologije. Štajn, koji je Hitlera inače upoznao u jednoj bečkoj prodavnici polovnih knjiga još 1909. godine, tome će posvetiti i narednih dvadeset godina svog života. Prinuđen, kao Jevrejin, da emigrira iz Nemačke 1933. godine, za vreme Drugog svetskog rata radi za britansku tajnu službu i umire u Londonu, 1957. godine.

Originalnoj, Ešenbahovoj verziji mita, obogaćenoj vagnerovskom nordijskom, narodnjačkom mistikom, Štajn dodaje i nov detalj koji je uočio: zanimanje za ideal “čistote” bogumilstva i templarskih vitezova; ono je prenosilo, s jedne strane, zamisao da oni baštine nekakvo “hiperborejsko” znanje drevnih druida, a s druge strane začetak ideala arijevske čistote, koji se već gajio u nacističkim krugovima u nastajanju.

***

Pre nego što završimo ovaj odeljak o pseudo-hrišćanskim artefaktima u službi nacizma, i materijalnoj i simboličkoj, ukratko ćemo se osvrnuti na još jednu u nizu zanimljivih sudbina ljudi čiji su životi bili “tačke vezivanja” nacizma i natprirodnog. Radi se o nemačkom piscu, istraživaču Srednjeg veka, ariozofu, zaljubljeniku u simboliku Svetog Grala i SS oficiru, Otu Vilhelmu Ranu (1904 – 1939).

Zainteresovan od rane mladosti za mistične legende o Parsifalu, Svetom Gralu, Loengrinu i Prstenu Nibelunga, Oto Ran na Univerzitetu u Gizenu biva podstaknut od svog profesora, barona fon Gala, da proučava albigenijansku (katarsku) jeres u jugozapadnoj Francuskoj. Kao i u većini sličnih slučajeva u razvijenom Srednjem veku (radi se o događajima sa početka trinaestog veka) i kod Albigenijanaca, pripadnika jedne neo-gnostičke sekte, radilo se o nameri francuske krune da centralnu vlast proširi na (tada udaljene) provincije, opravdavajući neizbežni rat imperativom verske dogme.

Oto Ran putuje u Pirineje, na špansko – francusku granicu, 1931. godine. Potpomognut francuskim mistikom Antoninom Gadalom, takođe istraživačem katarske jeresi, Ran postavlja smelu – iako naučno nedokazanu – hipotezu; povezujući mitove o Katarima sa Ešenbahovom interpretacijom arturijanskih legendi o Parsifalu, on tvrdi da su Katari jedno vreme bili čuvari Svetog Grala, dopunjavajući tako već bogatu mapu mesta na kojima se, navodno, duže ili kraće vreme nalazio ovaj mitski predmet. Ključ legende se, po Ranu, nalazio negde u masivu Pirineja, gde je – posle pada poslednje katarske tvrđave Monsegir – ostao čudotvorni pehar.

Po povratku u Nemačku, Oto Ran o ovome piše dve knjige:  Kreuzzug gegen den Gral (Krstaški rat protiv Grala), 1933. godine i Luzifers Hofgesind (Luciferov sud), 1937. Na – kako ćemo kasnije videti – Ranovu nesreću, već prva knjiga izaziva pažnju još jednog zaljubljenika u okultne veštine u nacističkoj vrhušci, Hajnriha Himlera. I Himler je već godinama fasciniran legendom o Gralu, i on planira razna istraživanja, i imponuje mu da se u sve to uključi i mladi naučnik: priča bi, svakako, dobila na ozbiljnosti.

Oto Ran se pridružuje ekspedicijama koje organizuje i finansira SS: najpre u raznim mestima u Nemačkoj, potom ponovo u Francuskoj, pa u Italiji i konačno na dalekom Islandu. Na svim tim mestima je, najpre, u formalnom statusu rezervnog oficira, ali – negde od početka 1936. godine – postaje i punopravni pripadnik SS, u činu poručnika (Obersturmführer).

Himler je sve više oduševljen njegovim knjigama: naručuje da se čak pet hiljada primeraka drugog izdanja odštampa i poveže u najfiniju kožu, kako bi imao prigodan poklon za svoje goste. Pisac, opet, sa zgražavanjem saznaje da se, u toj verziji, nalaze i čitavi pasusi sa jakim antisemitskim porukama, koje je napisao nepoznati autor, a objavljeni su pod njegovim imenom. Ogorčen, počinje da se kreće u anti-nacističkim krugovima u Nemačkoj, kako bi se tako osvetio falsifikatorima. Bila je to njegova prva greška…

Gestapo prati Rana, i izveštaji o njegovom ponašanju sve češće nerviraju, sada već bivšeg, obožavaoca: 1937. godine, Himler koristi situaciju u kojoj Ran, u pijanom stanju, biva uvučen u jedan nasilan homoseksualni incident. Bivši štićenik, po kazni, biva raspoređen na rad kao čuvar u koncentracionom logoru Dahau. Kazna je trajala tri meseca, Ran ju je izdržao do kraja, ali je na njega delovala sasvim obrnuto od onoga što je Himler očekivao; postao je još više ogorčen.

1938. godine Oto Ran i formalno daje otkaz na svoje radno mesto i čin u SS paradržavi. Bio je to, za sve vreme postojanja Trećeg Rajha, jedini takav slučaj. Himler, samo sa prividnim mirom, prihvata ovaj šamar i daje saglasnost na otkaz. Istovremeno, razni “dobronamerni posrednici” vrše psihološki pritisak na Ota, jasno mu stavljajući do znanja da je jedini način da izbegne javnu sramotu – suđenje za homoseksualizam i (nikad dokazanu) špijunažu za Veliku Britaniju – samoubistvo.

Oto Ran je potom iščezao: verovalo se da pokušava da pobegne u Italiju, izbegavajući puteve i naseljena mesta, pešačeći preko neprohodnih planinskih staza. U martu 1939. godine njegovo duboko smrznuto telo nađeno je, posle neutvrđenog vremena, u austrijskim Alpima, blizu granice sa Nemačkom. Ranova smrt je zvanično zavedena kao samoubistvo. Imao je samo trideset četiri godine.

Misteriozne okolnosti pod kojima se dogodio kraj života Ota Rana dale su povod za brojne kasnije spekulacije, koje su se nastavile decenijama: od one da je bio ubijen, do one da se radilo o režiranom samoubistvu i da je nastavio život u inostranstvu pod drugim identitetom. Bizarna životna priča Ota Rana preživela je, u krugovima zaljubljenika u okultne teme, i do danas. Između ostalog, poslužio je i kao inspiracija Holivudu za lik Indijana Džonsa…

***

Ranohrišćanski mitovi; arturijanske legende srednjovekovne Engleske; bretonski viteški romani i njihova naknadna germanocentična adaptacija; vagnerovska mistika nordijskih bogova sa Valhale; katarska jeres nesrećnog Ota Rana – sve ovo je, u jednom ili drugom periodu i u različitoj meri, bilo povezano i spojeno u nacističkoj verziji priče o Svetom Gralu. I sve ovo su bili delići fantazmagorične priče o čudotvornom peharu u kojem je, navodno, Josif iz Arimateje sakupio krv koju je Isus Hrist prolio na krstu kada je bio proboden Longinovim kopljem…

Naravno, ozbiljni istoričari, antropolozi, istoričari umetnosti, etnografi i teolozi, svih zemalja, dobro su znali koliko je ovaj eklektički skup simbola – toliko mnogo njih i uzetih iz toliko različitih istorijskih i kulturnih epoha – jedna ordinarna besmislica. Zaista, ako je u istoriji ljudske kulture nešto predstavljalo kič – to je bila nacistička eksploatacija mitova o Svetom Gralu. Očigledno, ono što je trebalo da posluži kao legitimacijska osnova za jedan ideološki kič nije moglo da bude mnogo različito od – kulturnog kiča.

 

IV

Duhovno očinstvo: Vagner i Hitler

Rihard Vagner, 1871.

Sada, nakon razmatranja o uticaju pseudohrišćanskih simbola na oblikovanje nacističke ideologije i simbolike, i uticaju Vagnera na inkorporaciju ovih simbola u kulturu nemačkog romantizma, postavlja se logično pitanje: koliko je, u duhovnom smislu, i sam Adolf Hitler bio Vagnerova kreacija?

Slavni kompozitor je već osamnaest godina bio mrtav kada je Hitler, u pozorištu u austrijskom gradu Lincu, prvi put čuo jednu njegovu operu, “Loengrin”. Bilo je to 1901. godine, kada je imao dvanaest godina. Već u šesnaestoj, od svog malog džeparca stalno izdvaja pare kojima kupuje karte za Vagnerove opere: postao je njegov strastveni ljubitelj.

Po sopstvenom kasnijem priznanju, kada je prvi put čuo Vagnerovog “Riencija”, sa libretom napisanim po romanu Edvarda Bulver-Litona, o “poslednjem rimskom tribunu”, Kolo di Rienciju, Hitleru je po prvi put palo na pamet da bi i sam mogao da bude “narodni tribun”, odnosno političar.

Vagnerovi antisemitski i nacionalistički stavovi na austrijskog adolescenta, u formativnim godinama, imaju kvazi-religiozni efekat; Hitlerove teorije o rasnoj čistoći su, delimično, izgrađene na recepciji i interpretaciji Vagnerovih stavova, a njegov esej “Judaizam u muzici” dao je Hitleru ideju koliko daleko može da se ide u antisemitizmu. Kompozitor u tom tekstu poziva na “pad Jevreja”; i zaista likovi kakvi su Mime, u Zigfridu, ili Kundri u Parsifalu, kao da su namerno izgrađeni po arhetipu karikaturalnog zla, inferiornog Jevrejina.

Taj uticaj će kasnije potvrditi i šef nacističke propagande, Jozef Gebels: “Rihard Vagner nas je naučio šta je Jevrejin”. I zaista, kada su (marta 1945. godine), u Bad Tolcu u Bavarskoj formirali poslednju od trideset osam SS divizija koliko ih je postojalo u toku Drugog svetskog rata, nacisti su joj dali naziv “Nibelungen”, po Vagnerovom poznatom ciklusu opera “Prsten Nibelunga”.

Ipak, od svih Vagnerovih dela na Adolfa Hitlera je najveći uticaj ostavio baš Parsifal, u kojem se elementi pseudohrišćanske mistike (Longinovo koplje i Sveti Gral) spajaju sa nordijskim mitovima i – kroz Šopenhauerovu filozofiju – sa budizmom. Kako je sam Hitler shvatio ovo eklektičko spajanje civilizacija i stilova:

“Ono što mi slavimo nije hrišćanska šopenhauerijanska religija sažaljenja, nego čista i plemenita krv, krv čiju čistoću čuva bratstvo posvećenih. … Vagnerova linija razmišljanja je meni intimno bliska. U svakoj fazi svog života ja sam mu se vraćao.”

Analiza koju je 1943. izradila američka tajna služba OSS (Office of Strategic Services, preteča  CIA), A Psychological Analysis of Adolph Hitler: His Life and Legend (Psihološka analiza Adolfa Hitlera: njegov život i legenda) jedan od izvora američkih obaveštajaca citirao je sledeću Hitlerovu opasku o Vagneru:

“Za mene, Vagner je nešto božansko i njegova muzika je moja religija. Idem na njegove koncerte kao što drugi idu u crkvu.”

1923. godine Vagnerova snaha, Vinifred, poziva mladog političara da prisustvuje, kao njen gost, muzičkom festivalu u Bajrojtu, mestu na kojem se svakog leta tradicionalno okupljala nemačka kulturna, poslovna i politička elita. Austrijski skorojević je oduševljen; to je prvi put da on dobija pristup takvom društvu. U toku boravka u Bajrojtu Hitler posećuje i Vagnerov grob; tom prilikom on se zavetuje da će – ako ikada bude u mogućnosti – obezbediti da se Parsifal izvodi samo u Bajrojtu, kao što je njegov autor u poslednjoj volji i tražio.

Samo godinu dana kasnije, 1924. dok je izdržavao zatvorsku kaznu za neuspeli pokušaj puča u Minhenu, Adolf Hitler piše Mein Kampf, na papiru, olovkama i gumicama, mastilom i penkalama koje mu, sakrivene između paketa sa hranom i knjiga Geteove poezije sa posvetom, u zatvor Landsberg šalje – Vinifred Vagner.

Podršku pruženu na početku karijere Adolf nije zaboravio Vinifred: 13. januara 1933. godine, na pedesetu godišnjicu kompozitorove smrti i manje od tri nedelje pred preuzimanje vlasti u Nemačkoj nacistička partija organizuje grandioznu memorijalnu ceremoniju u Lajpcigu, Vagnerovom rodnom mestu. Počasni gosti bili su Vinifred Vagner i njen sin Viland.

I posle dolaska na vlast Hitler redovno odlazi u Bajrojt; tamo je, za njegove privatne potrebe, sagrađena i posebna vila; ali, često je boravio i u dvorcu Vagnerovih. Bilo je to nešto najbliže domu, što je ikada – posle smrti majke i konačnog odlaska iz Linca – imao. Kada je 1930. godine umro Zigfrid  Vagner i Vinifred ostala udovica, dobar deo nemačke malograđanske javnosti priželjkivao je i očekivao njen brak sa Hitlerom. Iako poreklom Engleskinja, ona je već tada smatrana nemačkom nacionalnom ikonom…

Da li je u trenucima pred samoubistvo, 30. aprila 1945. godine, u svom berlinskom bunkeru, Adol Hitler pomislio o poslednjoj od četiri Vagnerove opere u nibelunškom ciklusu, “Sumraku bogova”? Berlin je, svakako, u tim trenucima predstavljao savršenu scenografiju za to delo.

 

V

Astrologija i nacizam: smrtonosna veza

Erik Jan Hanusen za vreme spiritističke seanse, Berlin 1932.

Među prednacističkim ljubiteljima astrologije je bio nemački okultista Gvido fon List (1848-1919). List se bavio raznim okultnim potragama, po njemu je bilo nazvano i društvo povezano sa astrologijom i teozofijom (ovim drugim pojmom ćemo se baviti u narednom odeljku). List se u četrnaestoj godini zavetovao da jednog dana sagradi hram bogu nordijskih pagana, Vodanu. Sebe samog je video kao živu vezu sa „Armenenom“, drevnim društvom nemačkih magova koji su, zanimljivo, isto tako koristili kukasti krst kao svoj simbol. List je takođe propagirao i tevtonsku mitologiju, koja će se kasnije inkorporisati u mejnstrim nacističke ideologije.

***

Koliko je sam Adolf Hitler verovao u astrologiju? Malobrojni rasuti podaci, kojima raspolažu istoričari – uglavnom svedočenja, iz prve ili druge ruke, ljudi koji su ga poznavali, kraće ili duže vreme – kontradiktorni su. Tako se, na primer, u već pomenutoj analizi nemačkih obaveštajaca citira izvor, koji je u godinama pred Drugi svetski rat radio u holandskoj ambasadi u Berlinu:

“Ne samo da Firer nikada nije dao da mu se napravi horoskop, nego je bio i protiv horoskopa u principu, jer je osećao da bi oni mogli podsvesno da utiču na njega.”

Ipak, izgleda da su brojniji i pouzdaniji drugi izvori, oni koji potvrđuju sasvim suprotno gledište. U delu Hitlerove biblioteke koji nije bio uništen u bombardovanju i borbama ili opljačkan, niti je bio ratni plen Crvene armije – govorimo o oko hiljadu i dve stotine knjiga koje se danas nalaze u biblioteci Kongresa SAD  i dostupne su javnosti – nalazi se čak sto trideset knjiga na razne natprirodne, pseudoreligijske, magijske i slične teme. Među njima su i Nostradamusova proročanstva, ali i knjige o spiritističkim seansama, zapadnom okultizmu i istočnjačkom misticizmu, skrivenim simbolima u hramovima drevnih Maja, “Magija” Ernsta Šertela (citirana na početku ovog teksta), Trijumf volje nad besmrtnošću, Matilde fon Kemnic, pa čak i dvanaest crno-belih fotografija na kojima su (bar po mišljenju onih koji su ih snimili, ali i vlasnika biblioteke) bili – duhovi.

Pretpostavku o Hitlerovom verovanju u okultno i magijsko – i, u tom sklopu, u astrologiju – ipak možemo najbolje da analiziramo na nesrećnoj sudbini Erika Jana Hanusena.

Adolf Hitler je krajem 1932. bio u ozbiljnoj psihološkoj krizi: njegova ljubabnica, Eva Braun (tada je imala dvadeset godina), pokušala je samoubistvo u avgustu, nacional-socijalisti su gubili mesta u parlamentu, a konflikt sa Georgom Štraserom (biće ubijen u toku Noći dugih noževa, 1934. godine) doveo je čak do formiranja disidentske poslaničke grupe od 30-40 poslanika u Rajhstagu, po prvi i poslednji put u Hitlerovoj karijeri. Vizija velike imperije kao da iščezava pred njegovim očima. Jedno vreme razmišlja i o samoubistvu – a onda se upoznaje sa berlinskim astrologom, hipnotizerom, proricateljem sudbine i čitačem misli, koji mu se predstavlja kao Erik Jan Hanusen.

Ova, ekstremno inteligentna ali višestruko opskurna ličnost (između ostalog, češki Jevrejin koji se lažno predstavlja kao danski aristokrata) mu garantuje da će se preokret dogoditi u trideset dana nakon što dobije čarobnu biljku; savetuje mu da ode u Austriju, u svoj rodni Braunau na Inu, i nađe koren biljke mandragora (Mandragora officinarum; Vuk Karadžić u svom Rečniku iz 1852. koristi narodni izraz raskovnik).

Tih meseci, Hanusen ga obučava kako da, prilikom govora, postigne najbolje dramske efekte. Konačno, on sam putuje u Austriju, nalazi koren i poklanja ga Hitleru na prvi dan nove 1933. godine. 30. januara 1933. Hitler biva izabran za nemačkog kancelara.

Novo, na prvi pogled neobjašnjivo, predviđanje Hanusen je rekao Hitleru već u nedelju, 26. februara, u toku nove astrološke seanse: on tada vidi “veliku zgradu kako nestaje u plamenu”. Rajhstag je izgoreo narednog dana, u ponedeljak.

Šta bi racionalni čovek, da je bio na mestu Adolfa Hitlera, zaključio? Verovatno da je njegov “astrolog” imao isuviše kvalitetne izvore insajderskih informacija: i o pregovorima Hitlera sa Ludendorfom, oko nove 1932/33. godine, a i o pripremama za podmetanje požara u Rajhstagu. Pojačao bi kontraobaveštajnu zaštitu svojih kontakata.

Ali, Hitlera je zavodljiva moć “onostranog” onemogućila da razmišlja racionalno: on je fasciniran Hanusenom; u tom trenutku, ne postoje više nikakve granice njegovog poverenja u natprirodne moći astrologa. Herman Štajnšnajder, ambiciozni sin kućepazitelja u bečkoj sinagogi i pevačice tako ostvaruje svoj plan: dobija stalni, neograničeni i nekontrolisani pristup Fireru. Nacistička vrhuška je u šoku.

I tako, on pravi grešku koja ga je u konačnici koštala života. Gering i Gebels, zabrinuti za svoje pozicije i uticaj na Hitlera, organizuju fabrikovanje jednog policijskog izveštaja: Hanusen je, navodno, hipnotisao Marinusa van Lubea, psihički nestabilnog holandskog komunistu, da zapali Rajhstag. Time je i Hanusenov životni put završen: već 25. marta grupa SA jurišnika ga je ubila i na brzinu zakopala na jednom polju u berlinskom predgrađu Štansdorf.

***

Treći Rajh je, kasnije, angažovao i astrologe koji su učestvovali u bizarnoj organizaciji nazvanoj Berlinski institut. Cilj instituta je bio da pripremi sve okultne veštine, od astrologije do crne magije, kao podršku Vermahtu. Astrolog Vilhelm Vulf je bio član ove grupe i kasnije je opisao njene rezultate kao „jadne“:

“Apsurdno je da bilo ko misli da natprirodni uticaj može biti angažovan u vojne ciljeve na takav način.”

Nacisti su, dakle, verovali u astrologiju, baš kao i Rimljani pre njih; a kao što se desilo u carskom Rimu i nacisti su istovremeno i verovali u astrologiju i pokušavali  da spreče njeno javno praktikovanje, čim je Hitler došao na vlast. 1941. nacisti su specijalno zabranili astrologiju uz ostale okultne filozofije i delatnosti. Ova zabrana je bila deo onoga što je jedan istoričar nazvao velikom „bežanijom“ okultista iz Nemačke. Veoma slično rimskom imperatoru Domicijanu pre njega, i Adolf Hitler je očito bio zabrinut mogućnošću da neko uradi njegov horoskop i tako otkrije njegove slabosti.

Hitlerov zamenik Rudolf Hes (1894-1987) je čvrsto verovao u astrologiju. Ona je, prema nekim istoričarima, možda imala ulogu i u njegovoj – u istoriji nikada objašnjenoj – odluci da sam odleti u Škotsku 10. maja 1941, u pokušaju da zaključi primirje sa Britanijom. Pominje se da je Hes verovao kako je astrološki uticaj na Hitlera bio veoma nepovoljan krajem aprila i početkom maja te godine. Misija je bila neuspešna: Hes je zadržan u Britaniji, suđeno mu je u Nirnbergu nakon rata i osuđen je na doživotnu robiju. Hes je inače bio učenik astrologa i geopolitičara Karla fon Haushofera, koji je takođe bio i jedan od mentora Hitleru.

Za SS poglavara Hajnriha Himlera (1900-1945) se takođe navodi da je bio privržen astrologiji i jednom je objasnio već pomenutom Vulfu da su zakoni protiv nje imali nameru da spreče astrologe od primene svoje veštine na tobože nižu, „nearijevsku“ rasu. Na primenjivanje astroloških znanja na sve ljude sveta očito se gledalo kao na poricanje uzvišenog statusa arijevske rase.

Čak i pre nego što su antiokultistički zakoni stupili na snagu, astrolozi pod Hitlerom su uvideli da neblagovremena ili loše usmerena proročanstva mogu značiti nevolju. Astrolog po imenu Karl Ernest Kraft je jednom predvideo da će Hitlerov život biti u opasnosti između 7. i 10. novembra 1939. (stolar Johan Georg Elzer je zaista postavio eksploziv u rupu nosećeg stuba u minhenskoj pivnici Bürgerbräukeller, 9. novembra; Hitler je izbegao smrt napustivši pivnicu pun sat vremena pre nego što je to protokolom bilo predviđeno, a samo dvanaest minuta pre eksplozije). Kraft je čak poslao telegram Rudolfu Hesu, upozoravajući da će Hitler ostati pod pretećim astrološkim uticajem nekoliko dana. Nakon što je poslao ovo upozorenje, Kraft je uhapšen a kasnije je prešao da radi u ministarstvu propagande pod Jozefom Gebelsom, prepravljajući Nostradamusova proročanstva – da bi, u tako prepravljenoj verziji, Hitler čitaocu izgledao kao nepobediv.

Kad se u Londonu pročulo da Hitler ima astrologa koji radi u njegovu korist, predsednik vlade Vinston Čerčil je zaposlio astrologa po imenu Luis de Vol da mu govori kakve savete bi mogao da prima Hitler. Inače, ova okultna obaveštanja su jako zabavljala Čerčila: „Zašto bi Hitler imao monopol na astrologe?“, šalio se.

Nemačka astrologija je poprimala tragičnu dimenziju kako se Drugi svetski rat bližio kraju. Gebelsov saradnik Hans Friče, optuženik na Nirnberškom procesu 1946. rekao je da je ministarstvo za propagandu pokušalo da podigne moral u poslednjim danima rata emitovanjem lažnih astroloških predviđanja: o privremenim teškoćama posle kojih će za Nemačku nastupiti srećna vremena. Ova lažna astrološka proricanja, rekao je Friče, u jednom trenutku su postala jedina stvar koja je održala nadu kod mnogih Nemaca.

 

VI

Ezoterijski ideološki sistemi (1890 – 1930): teozofija, teozoologija, arijanizam i ariozofija

Simbol društva Tule

Koncept Teozofije, jedne od osnova kasnije nacističke eugenike, prvi je teorijski postavio Adolf Jozef Lanc, a.k.a. Jerg Lanc, koji se predstavljao i kao Lanc fon Libenfels, austrijski politički i rasni teoretičar i okultista. Ovaj bivši fratar objavio je 1903-1904 članak “Anthropozoon Biblicum” (“Biblijski čovek-životinja”) u jednom žurnalu za biblijske studije čiji je urednik bio izvesni Moric Altšiler, inače Jevrejin.

Već 1905. Lancu pisanje po drugim časopisima više nije dovoljno i osniva svoj sopstveni: ezoterijski časopis Ostara, Briefbücherei der Blonden und Mannesrechtler (1905), za čiji naziv je uzeo ime starogermanske boginje, i čiji će biti urednik i jedini autor punih dvanaest godina.

I sam pojam teozofije prvi put se pojavio u časopisu. Ova teorija, možda najjasnije, pokazuje opskurne motivacije rasističkog manihejstva. Kao i sa većinom drugih simbola i koncepata koje srećemo u nacističkoj i paranacističkoj simbolici, i ova je plagijat. Lanc je, naime, reinterpretirao antropogenezu Blavacke i Besana, samo u seksualnom kontekstu. Šta je suština teozofije?

Po Lancu, čovečanstvo je palo, jer su muškarci seksualno opštili sa ženkama životinja; u Lancovom mizoginom sistemu “sve nevolje istorije sveta… prouzrokovane su zbog oslobođenih žena”. Prema Lancovoj teoriji teozofije:

“Rasa punokrvnih, čistih arijevskih muškaraca nije bila rezultat samo prirodne selekcije. Kako nas upućuju ezoterijski spisi, on je bio rezultat pažljive i svesne veštačke selekcije od strane viših bića, kao što su Teozoe, Elektrozoe, Anđeli, i drugi, koji su jednom živeli na Zemlji.

Oni su bili savršene elektrobiotičke mašine i odlikovali su se natprirodnim znanjima i moćima. Njihovo znanje je obuhvatalo sve što je postojalo u univerzumu i izvan njega, u metafizičkim prostorima četvrte, pete i n-te dimenzije. Oni su zapažali takve objekte preko njihovog elektromagnetsko- radiofotičkog oka na čelu, čiji su tragovi prisutni i kod današnjeg čoveka, kao cerebralna epifiza  (epiphysis cerebri).

Oni su imali znanje o svim stvarima, i mogli su da čitaju prošlost, sadašnjost i budućnost, jednu iz druge. Zbog toga su vršili dužnosti proroka, još daleko u istorijskim vremenima, i žive čak i danas, u medijumima. Posedovali su natprirodne, božanske moći, čiji je centar bio smešten u kičmenoj moždini. Njihova tela su emitovala zrake vatre i svetlosti, koji su se… materijalizovali na jednoj strani i dematerijalizovali na drugoj, razbijajući atome i rekonstruišući ih, poništavajući tako gravitaciju.”

Po Lancu, sve “štetne i beskorisne vrste” biljaka, životinja i ljudi, predstavljaju prirodan rad tzv. Demonozoa (“palih anđela”). Praroditeljski greh Homo sapiensa (odnosno, po Lancu, Homo Arioheroicusa) prouzrokovale su ženke ovih plavih, bogolikih, Arijevaca, privučene (“tada kao i danas”, navodi Lanc u časopisu) veličinom polnog organa mužjaka “antropo-saurijanaca” i njihovih današnjih potomaka, “ljudsko-životinjskih rasa” (crnaca, Mongola, Jevreja – navodi Lanc).

U ovom pornografsko-političkom osvrtu, Lanc dalje navodi:

“…žene su kopulirale sa ovim nižim bićima na sodomitski način (more sodomitico)… Facijalne crte boljševičko-jevrejskih krvoloka podsećaju nas danas na užasna lica pre-diluvijanskih zmajeva-čudovišta… Oni su direktni potomci dvonogih dinosaurusa-hominida te i dalje pripadaju životinjskom kraljevstvu.”

Za ubijenu predvodnicu nemačke levice, Rozu Luksemburg, koja je bila jevrejskog porekla, Lanc piše da se radi o “malom kultivisanom primerku Bezah-patuljka, nalik na one koji su pre dve hiljade godina odgajani u hramovima-zoološkim vrtovima Palestine”.

Konačno, “boljševizam, marksizam, sovjetizam, komunizam, socijalizam i demokratija su sve potomci ove zajedničke primordijalne baze i inferiornog rasnog porekla”.

Austrijski psihijatar i psihoterapeut Vilfrid Daim jedini je ozbiljno izučavao Lanca – kao pacijenta – i svoje stručne nalaze opisao je u knjizi  Der Mann, der Hitler die Ideen gab (Čovek koji je dao Hitleru ideje) koju je objavio posle njegove smrti. Ironijom sudbine, Lanc fon Libenfels je bezbedno proživeo čitav Drugi svetski rat i umro u dubokoj starosti u Beču, 1956. godine. “On je bio jedna hodajuća dijagnoza”, lapidarno završava svoju knjigu Daim.

No, uprkos tome, Lancov časopis je, u Austro-Ugarskoj uoči Prvog svetskog rata, imao u nekim trenucima i celih sto hiljada pretplatnika. A, kako je sam Lanc, decenijama posle ponosno prepričavao, a na kraju i napisao u svojim memoarima objavljenim 1951. godine, u avgustu 1909. u njegovu redakciju u Beču ušao je bubuljičavi mladić, u krajnjoj nemaštini, koji ga je očajnički molio da mu da dva stara broja, koje nije imao para da kupi, za njegovu kolekciju. Bio je učtiv, pomalo stidljiv i zanesen dok je pričao o mističnim iskustvima. Dopao se Lancu: poklonio mu je nekoliko primeraka časopisa i na kraju dao dve krune za tramvajsku kartu u povratku. Bio je to Adolf Hitler.

Danas, nama nije teško da zamislimo Hitlera, u njegovom malom stanu u bečkoj Felberštrase, zatrpanog jeftinim akvarelima sa bečkim motivima koje nije uspevao da proda. Susret sa Lancom, sa njegovom grandioznom rasističkom (völkisch) kosmologijom, u Hitlerovoj mašti je stvorio jedan sasvim drugi svet: svet podeljen na svetlo i tamu, u kojem se plavi nordijski heroji nalaze u večnoj borbi sa legijama čudovišta, “podljudi”. Jer, već tada je njegova svest potpuno utopljena u širu völkisch subkulturu kojoj je pripadao i sam Lanc: pangermanske propovedi Georga fon Šenerera, histerični antisemitizam bečkog gradonačelnika Karla Lugera.

Tako je nacistička ideja o “natčoveku”, sa jedne strane zaista imala korene u kasnoj ničeanskoj filozofiji, ali se, sa druge, završavala u mutnoj mešavini ezoterije, pornografije, mizoginije i naučne fantastike.

***

Teozoologija je, zapravo, samo jedan od derivata teozofije; utemeljivač ovog pojma je, takođe, Jerg Lanc a.k.a. Lanc fon Libenfels. On je 1905. godine objavio knjigu Theozoölogie oder die Kunde von den Sodoms-Äfflingen und dem Götter-Elektron (Teozoologija ili nauka o malim sodomitima i božanskom elektronu), u kojoj zagovara sterilizaciju bolesnih i pripadnika “nižih rasa”, prinudni rad za “kastrirane nedodirljive” i glorifikuje “arijevsku rasu” kao Übermensch (nadljude) ili Gottmenschen (ljude -bogove).

Po Lancu, ova ezoterijska rasna teorija ima biblijske osnove: Eva, koja je pre toga bila božansko stvorenje, seksualno je opštila sa demonom, a kao potomstvo proisteklo iz tog odnosa stvorene su “niže rase”. Kao i u tekstovima koje smo već komentarisali (gde se bavio tzv. teozofijom) ni ovde Lanc nije mogao da izbegne pornografske digresije: navodno, kao jedna od posledica tog Evinog greha nastala je i sklonost plavuša ka muškarcima tamne puti (demonima)…

Već na tom mestu se teozoologija spaja sa teozofijom, uz nekoliko dodatnih, živopisnih, detalja (o Atlantidi, potonulom kontinentu, o arijevskom – a ne semitskom – poreklu Isusa Hrista, i tako dalje).

Nacisti su neke elemente Lancovih “teozooloških učenja” (o “nižim rasama” i “natčoveku”, na primer) inkorporisali u svoju službenu propagandu; neke druge (o prinudnoj kastraciji mentalno bolesnih) primenjivali su u praksi. Cela Lancova “teorija” je, međutim – čak i za njih – bila isuviše bizarna i u sferi naučne fantastike da bi je ikada in extenso preuzimali i koristili.

Ipak, neke tipične Lancove umotvorine nalazimo i godinama nakon što je, službeno, postao disident. Takva je, recimo, priča o vukodlaku (Werwolf), stvorenju nastalom iz seksualnog odnosa ljudske ženke i vučjeg mužjaka, koje navodno ima sposobnost da menja svoj izgled i ponašanje.

Radi se, opet, o jednoj od vrlo starih evropskih legendi (rimski pisac Gaj Petronije Arbiter pominjao ju je još u vreme Nerona) koja se zadržala kroz ceo Srednji vek (Žervaz od Tilberija je o njoj pisao u dvanaestom veku, Luka Kranah stariji ju je koristio kao motiv na svojim slikama početkom šesnaestog, a nesrećni nemački seljak Peter Štamp je pogubljen na točku kao vukodlak, 1589. godine).

Nacisti su – delimično pod uticajem Lancovih tekstova a delimično zbog strahopoštovanja koje su inače imali prema svemu natprirodnom i okultnom – i sami verovali u magijske sposobnosti vukodlaka. Izvesno, bilo je dosta njih koji su smatrali da oni postoje i u stvarnom, a ne samo u mitskom svetu. To se odrazilo na zanimljiv način i u nacističkoj simbolici.

Tako je, recimo, jedan od štabova Adolfa Hitlera, iz kojih je vodio operacije na Istočnom frontu (1942-43), kod mesta Vinica u današnjoj Ukrajini nosio kodni naziv Führerhauptquartier Werwolf (Firerov glavni štab Vukodlak). A naredne, 1944. godine, kada su pripremali plan za gerilske i ilegalne operacije iza savezničkih linija, u već delimično okupiranoj Nemačkoj, nacisti su mu dali kodno ime  Unternehmen Werwolf (Operacija Vukodlak).

***

Arijanizam. Sam termin “arijevac” je prvi put, 1819. godine, upotrebio Fridrih Šlegel, nemački pesnik, književni kritičar i filozof. Šlegel je bio prijatelj Novalisa, Getea, Fihtea i Šilera i jedan od osnivača nemačkog romantizma.

Kao autor teorije o indo-arijevskoj migraciji, odnosno o kolevki velikih civilizacija u dolini reke Ind i njihovim kasnijim migracijama (mirnim ili nasilnim) na zapad, oko 1500. godine p.n.e. Šlegel se – što je još jedan od paradoksa sa kojima se susrećemo na ovoj temi – istovremeno smatra osnivačem dva velika svetska nacionalizma: nemačkog i hinduskog.

***

Ariozofija, etimološki, znači “filozofija nadmoćnosti arijevaca”. Jerg Lanc, kojeg smo već šire opisali u pododeljku o teozofiji, je još 1907. osnovao Ordo Novi Templi (Red novih templara) čije su programske ideje poslužile i kao inspiracija samom Hajnrihu Himleru, prilikom osnivanja SS. Lanc je pripadnicima “nižih rasa” namenio kastraciju, sterilizaciju, deportaciju na Madagaskar ili spaljivanje kao simbolički čin prinošenja žrtve paganskim božanstvima.

1912. je u Berlinu formirano udruženje Germanenorden, društvo zasnovano na suptilnijem, manje ekstremnom, ali suštinski istom, konceptu ariozofije. Društvo su osnovali Teodor Friš, Filip Štauf i Herman Pol, koji je izabran i za njegovog prvog predsednika. Germanorden je bilo tajna organizacija, usmerena na više slojeve nemačkog društva i imalo je hijerarhijsku unutrašnju strukturu (“bratstvo”) na principma masonerije. I njegov simbol je bila svastika, kukasti krst.

Lokalne podružnice ove sekte okupljale su se da proslavljaju letnju kratkodevnicu, značajan neopaganski praznik u narodnjačkim (i kasnije nacističkim) krugovima i čitaju tekstove različitih staronordijskih epova i nemačkh mistika.

Pored magične filozofije i okultnog, Germanorden je svoje članove učio da šire i podstiču ideologije nordijske rasne superiornosti i antisemitizma, koje su tada bile popularne na širem prostoru zapadnog sveta.

U ceremonijalu koji je postao tipičan za sve narodnjačke organizacije, ono je tražilo od svojih kandidata za članstvo da dokažu da nemaju nikakvo ne-arijevsko poreklo, kao i da se obavežu da će, u eventualnim budućim bračnim vezama, sačuvati svoju rasnu čistoću.

Za vreme Prvog svetskog rata, 1916. godine, Germanenorden se podelio na dva dela. Eberhard fon Brokhuzen postao je veliki majstor “lojalističke” frakcije, a Herman Pol je osnovao “šizmatički” ogranak: Germanenorden Walvater des Heiligen Grals. Iz njega, zajedno sa Rudolfom fon Sebotendorfom, od avgusta 1918. pravi Društvo Tule kojim smo se već bavili u odeljku II.

 

VII

Logografija okultnog: runski zapisi i SS

Armanske rune

Armanske rune (Armanen Futharkh) su serija od osamnaest runa (slova kojima su pisala germanska plemena pre usvajanja latiničnog alfabeta), tesno povezana sa istorijskim skandinavskim runama (Younger Futhark) iz devetog veka.

Još u devetnaestom veku, narodnjački pokret u Nemačkoj (völkische Bewegung) obnovio je interes za tzv. runske alfabete; bila je to jedna od reakcija na brzu modernizaciju Drugog rajha pod kajzerom Vilhelmom I. Kolaps Vilhelmijanske Nemačke na kraju Prvog svetskog rata doveo je do procvata narodnjačke ideologije, koja je odbacila liberalizam, demokratiju, socijalizam i industrijski kapitalizam – sve vrednosti koje je odražavao politički sistem Vajmarske Nemačke – kao “ne-nemačke” i inspirisane “subverzivnim jevrejskim” i “zapadnim plutokratskim” uticajima.

Na kraju Prvog svetskog rata u Nemačkoj je bilo oko sedamdeset pet različitih narodnjačkih grupa, koje su promovisale mnoštvo pseudo-istorijskih, mističnih, rasističkih i antisemitskih gledišta. Te grupe su sačinjavale embrion kasnije nacističke partije.

To je bilo okruženje u kojem je “armanske rune”, proučavajući razne predhrišćanske izvore i prilagođavajući ih zahtevima narodnjačkog javnog mnenja, sastavio i dalje razvijao Gvido fon List. O njima je  prvi put pisao u svom tekstu Das Geheimnis der Runen (“Tajna runa”) objavljenom kao članak, u časopisu “Neue Metaphysische Rundschau” (1906), a potom i kao separat, 1908. godine. Sam naziv “armanske rune” asocirao je na mitske armane, koje je List smatrao drevnim arijevskim sveštenicima-kraljevima.

Fon List je najpre tvrdio da su mu rune “otkrivene” dok se nalazio u jedanaestomesečnom stanju privremenog slepila, posle operacije katarakte na oba oka, 1902. godine. Tada mu se, kako je kasnije pričao, otvorilo unutrašnje “treće” oko, preko kojeg je spoznao “tajne runa”.

Kasnije je, u pokušaju da svom otkriću da ozbiljnije teorijske osnove, napisao da su one prvi put bile zapisane u spevu Runatal, koji je sačinjavao deo staronordijskog epa Eda, prevedenog u ranom Srednjem veku na latinski kao Codex Regius. U ovom spevu, u stancama 147-165, nordijski paganski bog Odin navodi “osamnaest mudrosti”, protumačenih kao “pesma osamnaest runa”. List i njegovi sledbenici verovali su da su ove rune tzv. primarne rune, na osnovu kojih su izgrađeni svi kasniji regionalni varijeteti.

Listova knjiga je kasnije poslužila kao jedan od kapitalnih izvora nemačkog misticizma i nacističkog okultizma. Armanske rune su, isto tako, služile i u magične svrhe, u radovima Fridriha Bernharda Marbija (1882-1966) i Zigfrida Adolfa Kumera (1899-1977) – obojice, inače, uhapšenih za vreme Trećeg rajha, zbog “nedozvoljenog bavljenja okultizmom”.

Nacistička partija je, pored kukastog krsta, od okultizma pozajmila i Listove armanske rune: one su postale sastavni deo korpusa nacističkog ezoterijskog simbolizma, a – s obzirom da je jedan od najvećih ljubitelja okultnog u vrhu Trećeg rajha bio Hajnrih Himler – posebno su iskorišćene u ikonografiji SS jedinica.

Neke od runa su, doduše, još ranije bile u upotrebi od strane pripadnika SS (i drugih, sličnih nemačkih paravojnih formacija) ali je Himler prvi sistematizovao njihovu upotrebu. Do 1945. godine, čak dvanaest Listovih runa, pored kukastog krsta i crnog Sunca (Sonnenrad) bilo je u upotrebi u SS jedinicama – na zastavama, uniformama i drugim predmetima korišćenim u ovoj formaciji – kao simboli različitih aspekata nacističke ideologije.

Do 1939. godine, svi novi pripadnici SS su, prilikom regrutacije, morali da prođu i posebnu obuku iz runskog simbolizma. Rune su predstavljale vrednosti poželjne kod pripadnika SS jedinica i bile su dizajnirane u skladu sa proširenom verzijom od 24 slova runskog alfabeta koju je 1934. godine, na osnovu Listovih prethodnih radova, sastavio austrijski okultista, kasnije član užeg Himlerovog kabineta i SS–Brigadeführer, Karl-Marija Viligat.

U jednom televizijskom intervjuu koji je dao posle rata, general Karl Volf, nekadašnji zapovednik SS jedinica u Rimu, pričao je o Hitlerovom naređenju da kidnapuje papu Pija XII i dovede ga u Rim, kao i da tom prilikom zapleni određene rune iz Vatikanske biblioteke. Rune su, za Hitlera, očigledno imale veliku ezoterijsku vrednost. Volf je tvrdio da je, kao jedan od izgovora zbog kojih je stalno odlagao ovo kidnapovanje, Hitleru rekao i kako je jako teško precizno odrediti na kom mestu se tražene rune nalaze.

Bez obzira da li je ovom prilikom Volf rekao istinu ili ne (postoje neke druge indicije da je plan za kidnapovanje pape stvarno postojao), bizarni detalj sa runama nam potvrđuje da je okultizam kod Hitlera bio jako prisutan. Sa jedne strane, okultno je bio prostor njegovog bekstva od svake moderne naučne teorije (za koju je smatrao da je jevrejskog porekla), a sa druge, prostor traganja za čistom i iskonskom “germanskom mudrošću”.

 

VIII

Kosmogonija okultnog: teorije o večnom ledu

Iz Herbigerove knjige “Glacijalna kosmogonija”, 1913.

Pored hipeborejskog mita, u korpusu različitih teorija koje su nacisti, kao ljudi skromnog obrazovanja, nekritički prihvatali bilo je i još luđih geo-astronomskih tvorevina.

Negde od 1925. godine oni su prigrlili i popularisali ideje austrijskog kvazinaučnika, Hansa Herbigera, poznate pod imenom WEL (skraćenica za Welteislehre, teorija ledenog sveta). Ove zbrkane misli Herbiger je formulisao još deceniju ranije, u knjizi Glacijalna kosmogonija (1913) koju je napisao sa Filipom Fautom, ali ih tada još uvek nije uzimao za ozbiljno.

Po Herbigeru, kosmos je poprište večne borbe između vatre i leda, koja za posledicu nema evoluciju, već samo smenjivanje ciklusa i epoha. Nekada davno, postojalo je jedno veliko, vrelo nebesko telo (“više miliona puta veće od Sunca”) koje se sudarilo sa ogromnom masom nagomilanog kosmičkog leda. Masa leda prodrla je u ovo užareno telo, i pošto je “stotinama miliona godina” delovala u njegovoj unutrašnjosti, izazvala je eskploziju.

Neki delovi pomenutog tela su završili u ledenom prostoru, dok su drugi dospeli u umereniju zonu i obrazovali Sunčev sistem. Mesec, Mars i Jupiter su okovani ledom, prsten od leda je i Mlečni put (u kojem tradicionalna astronomija vidi zvezde, ali je po Herbigeru, zapravo reč o optičkoj varci). Sunčeve pege su, opet, posledica ledenih blokova koji se odvajaju od Jupitera.

Snaga prvobitne eksplozije se sa vremenom smanjuje, tako da svaka planeta nema elipsastu putanju (kako to tvrdi ona “službena nauka”) već se kreće nevidljivom spiralnom putanjom, privučena većom planetom. Na kraju ciklusa u kojem mi živimo, Mesec će biti toliko blizu Zemlji da će se voda u okeanima podići i poplaviti sve osim vrhova najviših planina koji će viriti iz vode, dok će kosmički zraci postati jači i izazvati genetske mutacije. Mesec će na kraju eksplodirati, konačno se raspasti u prsten leda, vode i gasa i onda pasti na Zemlju…

Zbog složenog procesa izazvanog uticajem Marsa i sama Zemlja će na kraju postati ledena lopta koju će Sunce ponovo apsorbovati. I onda će doći do nove eksplozije i novog početka, kao u drevno doba, kada je Zemlja imala čak tri satelita – koja je vremenom apsorbovala…

Ovakva “kosmogonija” je u savršenom ontološkom skladu sa svim drugim pseudo-naučnim teorijama, drevnim mitovima i epopejama koje su nacisti bili tako oduševljeno prigrlili: fikcija o “večnom ciklusu” poništava empirijsku realnost, jer je sve ne samo moguće, nego se, nekada ranije, već i dogodilo; poznavanje tradicije je dovoljno i ono poništava “lažno znanje” kojim nas zavodi “liberalna i jevrejska” nauka; sama imaginarna predstava “glacijalne kosmogonije” je toliko simbolički povezana sa duhom “nordijskog” i “arijevskog”; ćutanje “jevrejsko-demokratske” nauke o Herbigerovim “otkrićima” je tipičan slučaj “zavere mediokriteta”.

Ako vam se sve ovo čini kao trabunjanje, potpuno ste u pravu. Ali, ovo trabunjanje je proizvelo i sasvim opipljive, materijalne, posledice. Prema istraživanjima ozbiljnih istoričara, teorija o “kosmičkom ledu” je odigrala značajnu ulogu u formiranju dubokog Hitlerovog verovanja da će se Vermaht lako nositi sa oštrom ruskom zimom 1941/1942. godine na Istočnom frontu; pa pobogu, zar mi nismo deca kosmičkog leda? Isto tako, “potreba da se sazna kako će kosmički led reaguje” uticala je na kašnjenje ispitivanja vezanih za prototip krstareće rakete Fau 1, koja je, po mišljenju nemačkih vojnih stručnjaka, mogla da reši ishod rata.

 

IX

Toponimija okultnog: putovanja i ekspedicije

Nemačka ekspedicija na Tibetu sa domaćinima; Lasa, 1939.

Kao i mnoge druge totalitarne ideologije, i nacisti su bili ubeđeni da svaka teorijska i filozofska postavka koju su odlučili da prihvate, mora da ima odgovarajuće globalno objašnjenje. Sledstveno tome, Nemačka je bila mala da pruži dovoljno objašnjenje: arheološko, antropološko, geografsko, arhitektonsko, koje god. Potraga za delićima koji bi se onda naknadno uklapali u veliku genijalnu sliku zato je vođena po čitavom svetu. I nikada nije prestajala.

Naravno, nacistička ideologija se čak nije mogla ni racionalno tumačiti u realnom, postojećem prostoru; ona je, suštinski, bila toliko iracionalna da je korespondirala samo imaginarnom, nepostojećem prostoru, nekoj vrsti “nedođije”. Već i sama zvanična linija nacističke propagande, da je “Hitlerov intelektualni razvoj na nivou koji Zapadna civilizacija uopšte ne može da pojmi”, posredno potvrđuje ovu našu hipotezu: nacizam je bila ideologija koja je imala smisao samo u apsolutnom ništavilu.

Dualizam između civilizacije i Kulture, koji se izražavao u nizu kontradikcija (o ovome videti šire odeljak XI) našao je svoj izraz i u sferi nauke i filozofije: nasuprot misli Zapada, koja se manje ili više konzistentno razvijala već posle Dekarta, izgrađena je “nordijska misao”; nasuprot psihoanalizi Frojda, postojao je misticizam Gurdijefa, teozofija madam Blavacke, i nordijski arhetipi o Vodanu (Odinu); nasuprot Njutnove fizike i Ajnštajnove teorije relativiteta, stajale su teorije o “šupljoj zemlji” i Herbigerova kosmogonija o “večitom ledu”.

Svaka grana kartezijanske nauke imala je tako svoju antitezu. Kako su šezdesetih godina u svojoj knjizi “Jutro mađioničara” (Le Matin des magiciens) primetili Pauel i Berže, “nacistička era jednostavno ne podleže nijednom metodu konvencionalne analize”.

Dve ključne geografske divergencije u odnosu na prostor srednje Evrope na kojem se, istorijski i fizički, stvarao i nalazio onaj realni, stvarno postojeći, nemački narod, nacisti su tražili na severu i istoku. Zanimljivo, iako su ove dve divergencije jedna drugu isključivale, one su razvijane paralelno. Severna divergencija je polazila od više varijanti hiperborejskog mita (o čemu smo detaljno pisali u odeljku II) a istočna divergencija od Šlegelovog mita o indoevropskoj migraciji kao objašnjenju porekla arijevaca.

***

U nameri da za svoje pseudonaučne hipoteze pribave što više “dokaza”, nacisti su organizovali veći broj ekspedicija u najrazličitije krajeve sveta. Pre početka Drugog svetskog rata one su bile maskirane kroz naučna, kulturna i turistička putovanja, a posle 1939. godine su se obavljale na okupiranim teritorijama, pod zaštitom Vermahta. Većinu ovih putovanja organizovao je institut Anenerbe, kojim ćemo se detaljno baviti u odeljku IX.

U periodu od 1935 – 1939, najzanimljivija od tih putovanja bila su: Karelija (Finska), 1935. godine, u potrazi za etnografskim tragovima legendarnog finskog speva Kalevala i tragovima natprirodnih sila kroz pričanja vračeva i vidovnjaka; Bohuslan (jugozapadna Švedska), 1936. godine, u potrazi za starim nordijskim ideogramima uklesanim u stenama; Val Camonica (Italija), 1937. gde se tragalo za nordijskim runama uklesanim u stene, koje bi potvrdile hipotezu da su stari Rim osnovali nordijski doseljenici; zapadna Eurazija (Bukurešt – Istanbul – Atina – Bejrut – Damask – Bagdad – Niniva), 1938. u potrazi za tragovima navodnog nordijsko-semitskog konflikta kao uzroka pada Rimskog carstva; Antarktik, 1938 – 1939, brodom Schwabenland iz Hamburga, kada su na pojedinim tačkama na obali ostavljene nacističke zastave, na osnovu čega je ceo taj sektor Antarktika nazvan Nova Schwabia, a nemačka vlada izdala dekret kojim ga je proglasila svojom kolonijom, po pravu prvog zauzimanja nenaseljene teritorije; Tibet, 1938 – 1939, u pokušaju da se nađu dokazi za hipotezu da su prvi arijevci osvojili veći deo Azije, došli do Kine i Japana, te da je i sam Buda bio zapravo pripadnik arijevskog ogranka nordijske rase, inače daleki predak samog Adolfa Hitlera (zbog čega njih dvojica, tvrdilo se, delimično imaju i zajedničku ideologiju).

Sa izbijanjem Drugog svetskog rata prostor za ekspedicije se geografski suzio (tako su, na primer, morale da budu otkazane već zakazane misije u Boliviju, Iran, na Kanarska ostrva i na Island, 1939-1940) na prostor koji je kontrolisala nemačka vojska. Međutim, u sadržinskom smislu, taj prostor se znatno proširio: ako su, pre rata, nacistički “istraživači” u stranim, suverenim, državama bili ograničeni uglavnom na razgovore, beleške, skice, fotografije i filmove, na okupiranim teritorijama Evrope oni su mogli da se u potpunosti posvete svojoj glavnoj opsesiji: pljački arheološkog i muzejskog blaga.

U periodu 1939 – 1944. godine misije su obavljene u Poljskoj, 1939. godine, gde su opljačkani oltar Svete Marije iz katedrale u Krakovu, pet vagona eksponata iz Državnog arheološkog muzeja u Varšavi i neki eksponati iz Zoološkog muzeja; Sovjetskom Savezu, 1942 – 1943, na više lokacija u Ukrajini i na Krimu, gde se tragalo za tzv. “Gotskom krunom Krima”, ali se završilo na pljački arheoloških eksponata koje Crvena armija nije uspela da evakuiše pre povlačenja; Francuskoj, 1941 – 1944, gde su se istraživali crteži preistorijskih ljudi u pećinama u Dordonji, u pokušaju da se “utvrde” arijevski koreni nepoznatih umetnika, ali i pokušala pljačka sedam stotina godina stare tapiserije iz Bajea iz podruma pariskog Luvra.

Naravno, sva ova pseudonaučna putovanja nisu uspela da dokažu ništa od postavljenih ciljeva, pošto su i same početne hipoteze bile besmislene i, kao takve, nedokazive. Međutim, sve ekspedicije su bile praćene iskusnim fotografima i kamermanima koji su snimili dovoljno kvalitetnih fotografija i filmova na egzotičnim mestima. Te fotografije i filmovi su kasnije masovno eksploatisani u nacističkoj štampi i u bioskopima, podgrejavajući tako maštu nemačkih malograđana, i služeći tako kao vizuelni dokaz osnovanosti Hitlerovih teorija o gospodstvu nad celim svetom.

 

X

Od fabrike mita do fabrike smrti: Institut Anenerbe (1935 – 1945)

Znak instituta Anenerbe

Sa dolaskom Hitlera na vlast, 1933. godine, završava se i dotadašnji period nezvaničnog flertovanja nacista sa raznim astrolozima, okultistima, profesorima sumnjivih biografija i pacijentima raznih psihijatrijskih klinika. Princip ein Volk, ein Reich, ein Führer podrazumevao je i jednu mistiku: onu državnu. Dosadašnji slučajni saputnici su mogli da izaberu da li će postati činovnici, prognanici ili zatvorenici.

Već pet meseci posle formiranja SS, prvog jula 1935. godine Hajnrih Himler je u sedištu svoje paradržave organizovao sastanak na kojem se raspravljalo o ideji da se osnuje institut za preistorijska istraživanja. Tog dana se u zgradi u Prinz-Albrech-Strasse okupilo čudno društvo: pored domaćina tu su bili i Rihard Valter Dare, ministar poljoprivrede Trećeg Rajha i jedan od vodećih ideologa “krvi i tla”; holandski ekspert za preistoriju, Herman Virt; propagandista Johan fon Ler; magnat berlinskih robnih kuća, Robert Hercog; arheolog Vilhelm Unverzagt, direktor Državnog arheološkog muzeja; Urhe fon Gronhagen, finski plemić i antropolog.

Organizacija, osnovana kao jedan departman Uprave SS za rasnu i useljeničku politiku (RuSHA), nazvana je “Deutsches Ahnenerbe Studiengesellschaft für Geistesurgeschichte” (Društvo za studije istorije prvobitnih ideja); kasnije je ovaj naziv skraćen samo na Ahnenerbe; bio je to nemački izraz za “nešto što smo nasledili od naših predaka”. Za njenog predsednika izabran je Holanđanin Virt, a Himler je za sebe izabrao mesto “glavnog superintendanta”. Njen formalni cilj bila je “promocija nauke o drevnoj intelektualnoj istoriji”. Prvo sedište Anenerbea bilo je u Brüderstrasse 29-30, ulici u centru Berlina koja je postojala još od trinaestog veka; prostorije su bile zakupljene od već pomenutog učesnika osnivačkog sastanka, Hercoga. Na početku je zapošljavala samo sedam ljudi.

Zbog Virtove fiksacije na drevno arijevsko pismo, prva oblast istraživanja bile su studije pisama i simbola. Gronhagen se bavio sakupljanjem starih finskih drvenih kalendara na kojima su bili gravirani razni čudni simboli.

Himler je, opet finansijski podržavao i često posećivao radove na nemačkim iskopinama; čak dva departmana SS bila su posvećena arheologiji: Abteilung Ausgrabungen of the Persönlicher Stab des Reichsführers der SS i  Abteilung für Vor- und Frühgeschichte, tzv. departman RA IIIB – neka vrsta SS štaba za sve vezano za preistoriju, odgovornog za arheološka istraživanja i propagandu u vezi sa njima, obuku i indoktrinaciju pripadnika SS, koji je vodio geolog Rolf Hene. Sve ove poslove je, polako, preuzela Anenerbe.

Prema kanadskoj istoričarki Heter Pringl, Anenerbe je bio elitni nacistički istraživački institut, sa dvojakom misijom: njegov prvi cilj je bio da otkrije nove dokaze o dostignućima predaka savremenih Nemaca “koristeći egzaktne naučne metode”; drugi je bio da ta otkrića prenese u nemačku javnost, kroz članke u časopisima, knjige, muzejske izložbe i naučne konferencije. Očigledno, institut je bio u potpunosti u funkciji “proizvodnje mita”, kroz iskrivljavanje istine i prezentiranje pažljivo izabranih dokaza, u funkciji podrške rasnim idejama Adolfa Hitlera. Neki članovi instituta su svesno menjali njihove faktografske nalaze i njihova tumačenja, tako da se poklope sa Hitlerovim stavovima. Bilo je, međutim, i onih koji – bar neko vreme – nisu ni bili svesni kako njihova privrženost nacističkoj doktrini oblikuje njihova naučna tumačenja.

Sam Himler je na Anenerbe gledao megalomanski: institut bi trebalo da potpuno poništi svo prethodno naučno znanje o razvoju čovečanstva i otkrije da su Hitlerove ideje o svakom pitanju bile jedine tačne. On je takođe, izgleda, iskreno verovao da će istraživanja ove grupe o poljoprivredi, medicini i ratničkoj veštini i praktično koristiti nacističkoj Nemačkoj. Zato je angažovao stručnjake iz širokog kruga znanja i veština, od arheologije, antropologije, etnologije, folkloristike, runologije, klasičnih disciplina, istorije, muzikologije, pa do filologije, biologije, zoologije, botanike, astronomije i medicine. Himler je smatrao da će eksperti iz svih tih različitih polja, zajedno, uspeti da sastave jedan konzistentan pogled na prošlost, koji će revolucionisati uspostavljena tumačenja. Po njegovim rečima, radilo se o “stotinama hiljada kockica u mozaiku, koje će, kada se sklope, naslikati istinsku sliku porekla sveta”.

Uporedo sa uspostavljanjem “principa vođe” (Führerprinzip) u drugim segmentima nemačkog društva, menjaju se i pravila u Institutu. Već krajem naredne, 1936. Holanđanin Virt biva marginalizovan na formalnu funkciju počasnog predsednika, da bi posle godinu dana izgubio i nju; navodno Hitleru se nije dopao njegov govor o tome kako su Nemci vodili poreklo sa potonule Atlantide – budio je isuviše negativne asocijacije. Novi predsednik je Valter Vist, ekspert za indoevropsku istoriju i rektor Univerziteta u Minhenu i u isto vreme doušnik službi bezbednosti. Volfram Sivers, Himlerov čovek koji je operativno vodio Institut objasnio je razloge za Vistov angažman na ciničan način:

“On je najsposobniji da nauku uprosti toliko da je razume običan čovek.”

Sa vremenom, sve više nemačkih naučnika – i onih koji su na početku kategorički odbijali da se priključe onome za šta su verovali da je bezvredna šarlatanska organizacija – prinuđeno je da popusti. Jednima su upućena ozbiljna upozorenja, drugima su obećani fondovi za istraživanja, treći su već shvatali sami duh vremena koje je dolazilo. Herbert Jakun, nemački arheolog i ekspert za stare vikinške naseobine, izdržao je sve do 1939.

Još uvek, Anenerbe je u pravnom smislu hibrid: departmana SS i udruženja građana (eingetragener Verein). Ali ni taj neodređeni status neće trajati dugo. Institut najpre preuzima izdavanje časopisa Germanien, koji se besplatno deli svim SS vođama. Profesori angažovani u Institutu dobijaju radnu obavezu da, povremeno, pišu uvodnike i u SS nedeljniku Das schwarze Korps, koji se distribuira širokoj publici.

Konačno, januara 1939. Institut je potpuno integrisan u strukturu Allgemeine SS. U tom trenutku on je angažovao 137 profesora i istraživača i 82 pomoćna radnika: fotografa, laboratorijskih tehničara, računovođa, bibliotekara i sekretarica. Nakon prve godišnje konvencije, održane u nemačkom gradu Kilu, Anenerbe konačno dobija i monopol: gasi se rivalski Deutsche Gesellschaft für Vorgeschichte (Nemačko društvo za preistoriju), osnovano još 1909. I do tada je bilo preživelo samo zbog diskretne podrške još jednog zaljubljenika u okultne, mistične i ezoterijske priče iz vrha Trećeg Rajha: Alfreda Rozenberga.

***

Sa početkom Drugog svetskog rata, dotadašnja šarlatanska komedija preko noći poprima obrise tragedije, dostojne platna Hijeronimusa Boša. Anenerbe dobija novi zadatak od nacističke elite – da pripremi istorijske, teorijske i naučne osnove, objašnjenja, opravdanja, ali i praktična sredstva za Holokaust.

Prvi takav pseudo-naučni zadatak pripao je arheologu Herbertu Jankunu. Oslanjajući se na arheološke nalaze oko hiljadu mumija – još iz vremena Gvozdenog doba – u severnoj Nemačkoj, Danskoj i Norveškoj, koje su sve nađene u močvarama (tzv. mumije iz močvara), on postavlja hipotezu da se radi o ljudima koji su namerno ubijeni i bačeni u močvare, jer su bili homoseksualci – iako za to nije bilo nikakvih indicija, a kamoli dokaza. Zatim, on ovu hipotezu razvija i dalje, obrazlažući kako je takav potez bio nužan, jer je homoseksualnost prenosiva bolest koja je mogla da se proširi.

Na kraju, Himler koristi njegov “naučni” rad kao dodatni izvor legitimiteta: ako su još naši preci pre osam hiljada godina bili svesni da se homoseksualci moraju istrebiti, onda tim pre to moramo učiniti mi, moderni Nemci. Oko petnaest hiljada nemačkih homoseksualaca je poslato u koncentracione logore (računa se da je tamo, do 1945. godine, ubijeno oko 60% njih) na osnovu ovog “istraživanja” Herberta Jankuna.

Ipak, najmračnije stranice Anenerbea tek je trebalo da se napišu. 1940. Institutu je pripojen Institut für Wehrwissenschaftliche Zweckforschung (Institut za vojnonaučna istraživanja), koji je sprovodio široke medicinske eksperimente na ljudima.

Zigmund Rašer, lekar, za potrebe nemačkog ratnog vazduhoplovstva (Luftwaffe) sprovodi istraživanje o efektima leta na velikim visinama; kao zamorčići su uzeti zatvorenici iz logora Dahau i držani u vakumiranim komorama.

U drugom istraživanju – koliko piloti mogu da opstanu u hladnoj vodi – zatvorenici su bili primorani da stoje goli na temperaturi od nule, u periodu od četrnaest sati; ili u bazenu sa vodom na tački zamrzavanja, u periodu od tri sata. Njihov puls i temperatura bili su mereni preko serije elektroda. Za one koji bi preživeli ovaj eksperiment, zagrevanje bi se vršilo potapanjem u vrelu vodu, a – po Himlerovoj ideji – i seksualnom stimulacijom koju bi vršile za to određene zatvorenice.

Rašer je eksperimentisao i sa efektima Poligala, supstance sastavljene od mešavine repe i jabukovog pektina, za koju se verovalo da ubrzava zgrušavanje krvi prilikom ranjavanja u borbi. Ispitanicima bi bile davane tablete Poligala, a zatim bi im se amputirale ruke ili noge, bez anestezije.

Ipak, najmorbidnije “istraživanje” Anenerbea sprovedeno je na Jevrejima. Odeljenje za primenjene prirodne nauke je u Beču, od januara 1939. godine, u sklopu emigracionih vlasti, vršilo merenja na oko dve hiljade Jevreja koji su napuštali Treći Rajh. Pokazalo se, međutim, da šef ovog projekta, izvesni Valter Grejte, nije podatke zapisao tačno, i bili su neupotrebljivi. U decembru 1941. godine Institut traži od SS “sto dvadeset jevrejskih lobanja”. U ovom “projektu” učestvuje i švajcarski anatom, profesor na Univerzitetu u Strazburu, izvesni Ogist Hert.

Na kraju, u logorima i zatvorima u Nemačkoj i sedam okupiranih zemalja (Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Austriji, Grčkoj i Poljskoj) nađeno je osamdeset šest Jevreja čije su se anatomske mere poklapale sa specifikacijama koje je poslao Anenberg: pedeset sedam muškaraca i dvadeset devet žena. Čak polovina od njih bili su iz jednog evropskog grada: Soluna. Sa lobanja, “projekat” je proširen na čitave skelete.

Taj put je prešao Menahem Tafel, berlinski trgovac mlekom: po dolasku u Aušvic, marta 1943. godine, uočen je kao “odgovarajući primerak”. Nakon što su to potvrdila antropološka merenja, njegova žena i deca su odmah ubijeni u gasnim komorama, kao nepotrebni, a on je poslat u drugi koncentracioni logor, Nacvajler-Strathof, u planinskom masivu Vogeza, u današnjoj Francuskoj. Tamo je najpre dobro hranjen, kako bi dostigao željenu težinu, a potom ubijen, u avgustu iste godine. Isto u gasnoj komori – da skelet i muskulatura ne bi bili oštećeni.

Kada je američka Sedma armija generala Pača oslobodila Nacvajler-Strathof, u novembru 1944. godine, u jednom skladištu je zatekla prizor iz Danteovog “Pakla”: osamdeset pet tela (jedan zatvorenik nije hteo da dobrovoljno uđe u gasnu komoru pa je ubijen iz pištolja – njegovo telo je, bezvredno za eksperiment, bilo odmah spaljeno u krematorijumu). Većina od 85 preostalih tela bila je još u formalinu, neka kompletna, poslagana kao sardine; neka bez glave koja je čuvana odvojeno; neka raskomadana; sa nekih je delimično već bilo skinuto meso; neka su bila skuvana i od njih su ostali samo kosturi.

Od megalomanskog naučnog projekta instituta Anenerbe “antropometrijska merenja jevrejske rase”, nije, međutim, bilo ostalo baš ništa. Nikakve beleške, nikakva merenja, nikakve analize ni zaključci. To je iznenadilo i savezničke istražitelje pa su se detaljnije pozabavili ovim slučajem. Ispostavilo se na kraju da nikakav projekat nikada zaista nije ni postojao – cela ideja o “naučnom projektu” je bila obmana, izmišljena samo da se iz budžeta Trećeg Rajha dobiju novi fondovi.

Tako je, kombinacijom ritualnog ubistva i prozaične prevare, završila neslavna naučna istorija tzv. instituta Anenerbe. Mogao je da počne i završni čin: suđenja i samoubistva.

Ostaci samih tela su, konačno, sahranjeni tek 1951. godine na jevrejskom groblju u Strazburu. Decenijama je, od svih imena, bilo poznato samo ono Menahema Tafela, berlinskog trgovca mlekom. Tek 2005. godine forenzičkim tehnikama koje su u međuvremenu postale dostupne, utvrđen je identitet ostalih žrtava. A u julu 2015. godine, francuski doktor Rafael Toledano, sa Forenzičkog instituta u Strazburu našao je u teglama sa formalinom u muzeju još jednu količinu tkiva koje je nekada bilo deo čovekovog tela; pretpostavljalo se da je reč o tkivu koje je pripadalo Tafelu i ono je sahranjeno naknadno, u septembru te godine.

***

Kakve su bile posleratne sudbine vodećih ljudi Anenerbea?

Volfram Sivers, generalni sekretar, a kasnije i direktor, uhapšen je kad su američke trupe kod Vahenfelda otkrile sanduk sa dokumentima koja su potvrđivala eksperimente na ljudima. Na većini njih, nalazio se njegov potpis. Suđeno mu je u Nirnbergu, na tzv. “Doktorskom suđenju” (1946-1947). Zbog dugačke plave brade, američki dopisnik Vilijem Širer u svojim izveštajima sa suđenja nazvao ga je “nacistički Plavobradi”. Branio se tvrdnjama da je bio pripadnik Pokreta otpora i da je funkciju u Anenerbeu prihvatio po instrukcijama Pokreta, kako bi mogao da bude blizu Himleru i sazna važne podatke. Sudije time nisu bile impresionirane: u odsustvu bilo kakvih dokaza za te tvrdnje, proglašen je krivim po četiri tačke optužnice za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Obešen je u minhenskom zatvoru Landsberg, juna 1948. godine.

Rihard Valter Dare, jedan od ideologa “krvi i tla”, učesnik osnivačkog sastanka Anenerbea u Berlinu 1935. i ministar poljoprivrede Trećeg Rajha, uhapšen je u Ludvigsburgu, u američkoj okupacionoj zoni, i izveden na tzv. “Ministarsko suđenje” (1947 – 1949). Od sedam tačaka optužnice proglašen je krivim za tri, i osuđen na sedam godina zatvora. Oslobođen je već 1950. zbog lošeg zdravstvenog stanja. Umro je 1953. u Minhenu, od raka jetre.

Edmund Kis, arheolog, planer nikada ostvarene ekspedicije u Boliviju za koju je bio zainteresovao i samog Himlera, i pristalica “teorije o kosmičkom ledu“, oslobođen je u Nirnbergu; njegova odbrana je bila dovoljno ubedljiva u dokazivanju da je bio samo ekspert. Pedesetih godina napisao je još dve knjige o misticizmu; jedna od njih se bavila i lokacijom potonule Atlantide. Umro je 1960. godine.

Valter Vist, ekspert za hinduistiku, rektor Univerziteta u Minhenu, policijski doušnik i protokolarni predsednik Instituta Anenerbe, izveden je na suđenje 1949. godine. Njegove tvrdnje da nije bio upoznat sa medicinskim eksperimentima na živim ljudima prihvaćene su od strane suda. U procesu denacifikacije kategorisan je kao “prekršilac”  (Belasteter) a naredne 1950. i kao “niži prekršilac” (Mitläufer). Vratio se kao predavač na Univerzitet u Minhenu. Umro je 1993. godine.

Bruno Beger, antropolog, učesnik Anenerbeove ekspedicije na Tibetu i asistent Ogista Herta u selekciji logoraša koji će biti uključeni u projekat “jevrejskih skeleta”, najpre je oslobođen 1948. godine. Tvrdio je, dosta ubedljivo, da nije znao šta će se dogoditi sa logorašima koje je merio. Vlasti SR Nemačke izvele su ga na suđenje još dva puta: 1960. je oslobođen posle tri meseca pritvora; 1970. je osuđen na tri godine zatvota kao saučesnik, ali je kazna posle preinačena u uslovnu. Umro je 2009. godine.

Zigmund Rašer, doktor koji je organizovao i sprovodio eksperimente na živim ljudima, imao je zanimljivu sudbinu. U nameri da Himleru dokaže uspeh svog navodnog pronalaska – preparata koji je produžavao plodni vek žena – predstavio mu je eksperiment sa sopstvenom ženom. Gospođa Rašer je, posle svoje 48. godine, navodno rodila čak troje dece. Himler je fotografije porodice Rašer koristio za propagandu plodnosti i vitalnosti arijevske rase. Kada je, međutim, gospođa Rašer uhapšena u pokušaju da kidnapuje jednu bebu (koja je trebalo da bude njeno četvrto dete), otkriveno je da su i prethodne tri bebe bile ili kupljene ili kidnapovane. Himler se osećao prevarenim i Zigmund Rašer je uhapšen od strane nemačke policije, aprila 1944. godine.

U toku istrage utvrđene su i finansijske prevare, naučni plagijati i ubistvo bivše laboratorijske asistentkinje. Oboje supružnika poslati su u koncentracione logore. Zigmund Rašer, potencijalno neugodni svedok na svakom suđenju, ubijen je 26. aprila 1945. godine u logoru Buhenvald, tri dana pred oslobođenje. Po direktnom Himlerovom naređenju, na njega je, kroz rupu za dostavljanje hrane na vratima ćelije, pucao SS narednik Bongarc.

Ogist Hert, Švajcarac koji je bio rektor Univerziteta u Strazburu za vreme nacističke okupacije, i glavni organizator projekta sakupljanja jevrejskih skeleta, pobegao je iz Strazbura u septembru 1944. godine. Jedno vreme se krio u nemačkom gradu Tibingenu. Izvršio je samoubistvo tri nedelje po završetku rata, 2. juna 1945. u Crnoj šumi, u Baden Virtembergu. Sahranjen je, a da njegov identitet nije otkriven. Suđeno mu je, in absentia, za ratne zločine u Mecu, u Francuskoj, 1953. godine. Kako skoro dvadeset godina nije bilo informacija o njemu, negde sredinom šezdesetih izraelska tajna služba MOSAD obavila je u tajnosti ekshumaciju kostura, za koji je postojala sumnja da može biti njegov, i uzela uzorke. Izraelski forenzičari su potvrdili identitet ostataka.

 

XI

Naslednici (1): Hladni rat

Hubert Lancinger, “Der Bannertrager”, ulje na drvetu, 1934 – 1936.

Svet oblikovan posle Drugog svetskog rata, u obe svoje faze, Hladnog rata (1945 – 1990) i Postmoderne (1990 – 2019) nije ostao imun ni na recidive nacizma a ni na stalno, ciklično, obnavljanje mitoloških i pseudonaučnih narativa. Kao što je nacizam, u strahu od naučnog znanja kojeg se podsvesno plašio, prigrlio okultno i mistično, tako je to – iz istih razloga – uradio i neonacizam.

U nemogućnosti da se otvoreno (samo)identifikuje, neonacizam je svoje prostor za delovanje tražio i nalazio u nizu različitih šovinističkih, klerikalnih, kvazikulturnih i pseudonaučnih formi. Sajentološka crkva, Kju Kluks Klan, tzv. Ordo Templi Orientis (Red istočnog hrama), “Zlatna zora” Alistera Kroulija, skinhedsi, Čarls Menson i Andres Brejvik, razne proto-nacističke kolonije u Latinskoj Americi – spisak ovakvih formi je gotovo neiscrpan.

Iako stvorene u različitim istorijskim i društvenim kontekstima, sa simbolikom koja se samo delimično međusobno poklapa, za sve njih su zajedničke neke temeljne teorijske postavke klasičnog nacizma: shvatanje o “natčoveku” i “izabranom soju” i svest o “istorijskoj misiji” da se ostvari prevlast nad ostatkom čovečanstva.

Kontinuitet nacističkih i neo-nacističkih simpatija prema okultnom i natprirodnom možemo najbolje da pratimo kroz zanimljiv, iako nesporno bizaran, životni put Maksimijane Julije Portas (1905-1982). Ćerka Maksima Portasa, francuskog državljanina grčko-italijanskog porekla, i Engleskinje Julije postaje ubeđeni nacional-socijalista na hodočašću u Palestini, 1928. godine. Već 1932. ona putuje u Indiju, u potrazi za paganskim arijevskim korenima. Tamo prihvata hinduizam, menja ime u Savitri Devi (na Sanskritu: boginja Sunčevih zraka), udaje se za Asita Krišnu Muherdžija, bengalskog bramana koji je takođe bio ubeđeni nacista, i pomalo se bavi špijunažom za Japance.

Posle Drugog svetskog rata, ova žena se vraća u Evropu, u Švedskoj upoznaje Svena Hedina, fotografa, geografa i istraživača koji je putovao po Himalajima tragajući za korenima arijevske civilizacije u srcu Azije. Potom u angloameričkoj okupacionoj zoni putuje vozom, deleći nacističke letke, provodi osam meseci u savezničkom zatvoru i biva proterana iz Nemačke. Da bi mogla u nju da se vrati, svoj britanski pasoš koji je dobila u Indiji menja za grčki – izdat na njeno devojačko prezime – i 1953. počinje novo hodočašće, obilazeći nacistička “sveta mesta”, povezana sa životom Adolfa Hitlera. “Nemačka je duhovni dom svih rasno svesnih modernih Arijevaca” – opisala je to putovanje u svojoj knjizi posle nekoliko godina.

Na tom putovanju Maksimijana Portas upoznaje i Hansa-Ulriha Rudela, proslavljenog jurišnog pilota Luftwaffe, koji je na dan pada Berlina, 8. maja 1945. upravljao poslednjim avionom koji je uspeo da uzleti iz grada i pobegao na aerodrom u Pragu, u tom trenutku pod američkom okupacijom. Rudel se baš tada vratio u Nemačku posle osam godina provedenih u Argentini. U njegovom domu Maksimijana završava svoju knjigu “The Lightning and the Sun” (Munje i sunce) gde, obrazlažući svoju filozofiju istorije i kritiku modernog sveta, iznosi i hipotezu da je Adolf Hitler (kao i Džingis Kan pre njega) zapravo bio avatar hinduističkog boga Višne. Knjiga je objavljena krajem 1958. godine u Kalkuti, Indija.

Preko Rudela upoznaje i druge viđene naciste koji su u tom trenutku na slobodi: Johana fon Lera, osnivača stranke i počasnog majora SS, koji, pod imenom Omar Amin, živi u Kairu i radi kao savetnik Gamala Abdela Nasera; sa njim provodi nekoliko meseci, da bi se, preko Damaska, Bagdada i Teherana, vratila kući u Delhi.

1961. živi jedno vreme u Madridu, kod legendarnog komandanta Abverovih padobranaca, Ota Skorcenija, potom jedno vreme provodi kao učiteljica u Francuskoj, ali joj je taj posao dosadan. Početkom šezdesetih postaje član Britanske nacionalne partije, učesnica njenog kongresa u Glosteru i potpisnica Kotsvoldskog sporazuma između britanskih i američkih nacional-socijalista, kojim je 1962. godine osnovana Svetska unija nacional-socijalista.

Posle penzionisanja, 1970. godine, provodi jedno vreme u Normandiji, u kući svoje dobre prijateljice, Fransoaz Dior, nećake Kristijana Diora i jednog od glavnih finansijera neonacista u posleratnoj Evropi. Ali, bizarne životne navike gošće (između ostalog, nije se uopšte kupala i stalno je žvakala beli luk) uznemirile su malo francusko mesto i sredinom naredne godine Maksimijana se vraća u Indiju. Tu živi sa većim brojem mačaka i, po rečima službenice francuske ambasade u Delhiju, Mirijam Hirn, koja je o njoj vodila računa, “najmanje jednom kobrom“. U seriji intervjua, 1978. godine, bila je prva koja je javno iznela tezu da je Holokaust jevrejska izmišljotina.

Već ozbiljno narušenog zdravstvenog stanja, napušta Indiju 1981. godine, provodi jedno vreme u Bavarskoj, potom u Francuskoj, a 1982. polazi na put u SAD, preko Engleske. Na tom putu, u kući prijatelja u Eseksu, umire od infarkta miokarda, 22. oktobra 1982. godine u sedamdeset sedmoj godini.

***

Zašto je ova, bizarna koliko i trivijalna, životna priča o jednoj devojčici iz Liona bila bitna za temu naše današnje priče? Iz tri osnovna razloga.

Najpre, ona – zaslepljujuće jasno – potvrđuje da su i (neo)nacizam i vera u natprirodne sile, bili dva česta pribežišta ljudi sa pomešanim nacionalnim, verskim, jezičkim i kulturnim identitetima. Nesigurni šta su tačno, odsustvo tradicionalnih korena sopstvenog identiteta pokušali su da nadomeste stvaranjem novih, veštačkih.

Drugo, čitav posleratni put Maksimijane Portas a.k.a. Savitri Devi, društvo u kojem se ona kretala, ideje iz njenih knjiga i intervjua – sve nam to pokazuje da je i neonacizam (ili post-nacizam) zadržao iste fundamentalne logičke greške koje je imao i autentični nacizam: sklonost ka konfabulacijama, tvrdoglavi otpor prema činjenicama, opsesiju natprirodnim i neobjašnjivim, fascinaciju jeftinom simbolikom, patetiku koja je uvek bila na granici kiča.

I treće, nasuprot jednom tradicionalnom shvatanju da je nacizam nemački fenomen, priča koju smo ispričali pokazuje da je on, zapravo, bio globalni: fenomen jednog vremena. Od rodnog Liona, preko Atine, Jerusalima i Delhija na istoku, do Švedske, Nemačke, Francuske, Španije i Britanije na zapadu, filozofska i politička uverenja Maksimijane/Savitri oblikovala su se nezavisno od državnih, jezičkih i kulturnih podneblja i granica. U svakoj od ovih zemalja ona je tražila i nalazila svoje istomišljenike, svako od tih društava je uvek imalo dovoljno onih koji su svoje nezadovoljstvo postojećim svetom pokušavali da razreše kreiranjem imaginarne distopije.

 

XII

Naslednici (2): Postmoderna

Sedam stotina slučajeva malih boginja samo u SAD – zbog čaršijskih priča kako su vakcine štetne; zakonske mere koje treba da spreče štetne posledice klimatskih promena zaustavljene u nizu zemalja – jer poslanici ne shvataju razliku između klime i vremena; pristalica teorije o  Zemlji kao ravnoj ploči ima sve više i povezuju se na globalnom nivou.

Sve ovo događa se pred našim očima, uporedo sa jačanjem nacionalizma, ksenofobije, klerikalizma i totalitarnih ideologija – takođe na globalnom nivou.

Ako su nemački hipnotizeri, astrolozi, mađioničari i proricatelji sudbine uspeli da obmanu javnost do te mere da kao spasioca prihvati jednog šarlatana, da li su američke televizije i internet uradili to isto, osam decenija kasnije?

Koliko je, zaista, Karl Marks bio u pravu u onoj čuvenoj rečenici iz Osamnaestog brimera Luja Bonaparte, u kojoj citira Hegela, da “istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa”?

Naučnici koji se bave prirodnim naukama već vekovima imaju odgovore na sva tri pitanja: i ono o vakcinama, i ono o klimatskim promenama, dok im za ono o obliku Zemlje dokaz i ne treba: dovoljno je pogledati bilo koju fotografiju naše planete iz svemira.

Međutim, njihove kolege koje se bave društvenim naukama, i dalje nemaju odgovor na pitanje kako to da, u dvadesetom prvom veku, još uvek postoje ljudi koji znaju sasvim dobro da rukuju kompjuterom a ne znaju da naprave razliku između skrinšota stranice iz Enciklopedije Britanike i obične fotomontaže.

Filozofi nauke, od Horoksa i Njutna, do Vitgenštajna i Popera, potrošili su nekoliko vekova u pokušaju da reše tzv. demarkacioni problem – povlačenja jasne linije razgraničenja između nauke i ne-nauke – i očigledno nisu uspeli. Ponovo se nalazimo u epohi tzv. epistemološkog anarhizma.

Nauku – baš kao ni liberalne vrednosti ljudske civilizacije – očigledno više ne možemo uspešno da branimo samo pričama o njenim uspesima. Postmoderna nema mnogo razumevanja za staru slavu; naprotiv, ona infantilno uživa kada zaslužne ljude vidi u medijskom blatu.

Argumenti koji se zasnivaju na naučnom dokazu, teoriji verovatnoće i formalnoj logici, isto tako, nisu imali puno uspeha. Teoretičari zavere su, do sada, tvrdoglavo pobijali sva tri: naprosto, kažu oni, “ako je vlada mogla da vas slaže o jednoj stvari (a svaka vlada na svetu je, to bar znamo, slagala i o više stvari nego o samo jednoj) zašto vas onda ne bi slagala o svakoj stvari?“

U slikanju svoje freske alternativne stvarnosti, teoretičari zavere ionako krše sve principe empirijskog zaključivanja. Selektivni izbor “relevantnih” dokaza? Da. Prilagođavanje polazne hipoteze ideološkim verovanjima? Da. Konfirmativna predrasuda? Pa naravno. Korišćenje falsifikata i fotomontaža? Vrlo često. Uostalom, ako neko ne veruje u dokaze prikupljene u toku hiljadu godina naučne misli, da li stvarno mislite da će svoj stav promeniti na osnovu dva ili tri nova dokaza koje mu pružite?

Zapamtite: nijedan dokaz neće biti dovoljno pouzdan teoretičaru zavere da bi poverovao u ono što je suprotno njegovim predubeđenjima; istovremeno i najneverovatniju nedokazanu tvrdnju, pročitanu negde na internetu, biće sklon da prihvati kao dokaz za ono što se sa tim predubeđenjima slaže.

Prema tome, čini nam se da ovde polje za buduću intelektualnu debatu leži u drugom prostoru. Tri su tačke koje, na tom prostoru, možemo da identifikujemo.

Prvo, to je demontaža mita o fiktivnoj vertikali nauka – vlada – novi svetski poredak, mita u kojem teoretičari zavere toliko uživaju: svaki istraživač u svakom institutu, finansiran iz nekog budžeta, jer deo “zastrašujuće vladine mašinerije”, a ova je, mutatis mutandis, samo filijala bezbožnog i nehumanog, hakslijevskog globalizma.

Istina je, međutim, potpuno suprotna: bogatstvo naučne misli, širina rasprava koje se u okviru naučne zajednice vode, sa jedne i kompleksnost savremenog sveta, njegovih struktura, interesa i procesa koji se u okviru njega odvijaju, sa druge strane, nedvosmisleno potvrđuju da je teorija o “globalističkoj zaveri” u dvadeset prvom veku u rangu besmislice koju je nacistička teorija o “masonsko-jevrejsko-boljševičkoj zaveri” predstavljala u dvadesetom veku. I jedna i druga su poslužile kao omiljena poštapalica samozvanih proroka i tribuna i sredstvo za hipnotisanje neobrazovanih i primitivnih masa.

Drugo: naučnici, bez obzira čime se bave, uvek su ljudi spremni da promene svoja gledišta; onda kada su suočeni sa novim dokazom čija je vrednost veća od one koju je imao dokaz kojim su prethodno raspolagali. Takav stav je istovremeno i demarkaciona linija, vrlo precizna, između naučnika i verskih, političkih, ideoloških i kulturnih propagandista. Ove druge ćete, nepogrešivo, prepoznati po tome što nikada neće biti spremni da promene svoj prvobitni stav, bez obzira na kvalitet dokaza sa kojima su suočeni.

U nauci, uvek postoji verovatnoća da je neka teorija pogrešna. Ono što razdvaja naučnike od šarlatana je upravo strpljivost i posvećenost kojom sami kritički preispituju svoje teorije. Kada se, u traganju za novim dokazom, naučnik suoči sa nečim što dovoljno ubedljivo pobija njegovu prvobitnu hipotezu, on je primoran da tu hipotezu promeni, ili je čak potpuno napusti. Ukoliko, iz nekog razloga, nije spreman da to učini, on jednostavno više nije naučnik.

Nasuprot tome, u propagandi se nikada ne prihvata mogućnost da je prvobitna tvrdnja netačna. Suočen sa dokazima o suprotnom, propagandista po pravilu reaguje još radikalnijim zastupanjem prvobitnog, pogrešnog stava. Ako ga ipak promeni, ili potpuno napusti, on jednostavno više nije propagandista.

Treće: nauka mora demontirati i raširenu floskulu o tzv. “stoprocentnom dokazu”. Radi se o mitu da je, “sve dok za nju ne postoji stoprocentni dokaz, svaka teorija ista kao i svaka druga”, mitu na kojem, sa naročitom mešavinom zlobe i neznanja, insistiraju “teoretičari zavere” (naročito, na primer, progonitelji vakcina). Naravno da, ni u prirodnim ni u društvenim naukama, ne postoji ništa što bi se moglo nazvati “stoprocentnim dokazom”; svi naučni dokazi, čak i oni koji su potkrepljeni eksperimentom, zasnovani su na verovatnoći. Njihova validnost meri se različitim nivoima te verovatnoće; na primer, dokaz da postoji antropogeno globalno zagrevanje danas je dostigao tzv. “pet sigma nivo”, odnosno postoji jedna šansa u milion da on nije tačan. Izraženo u procentima, verovatnoća njegove tačnosti je 99,9999%.

Da li bi bilo koji razuman čovek, ako bi posedovao ovu informaciju, pre prihvatio ovaj dokaz, ili načelan stav “teoretičara zavere” da je, jer za nju ne postoji “stoprocentni dokaz”, ova teorija ravnopravna sa svim ostalim, za koje ne postoji nikakav dokaz i da je – u odsustvu “stoprocentnog dokaza” – stvar našeg “demokratskog prava na izbor” u šta ćemo da poverujemo? Floskula o “stoprocentnom dokazu” je, u stvari, za nauku irelevantan, a za sve empirijske potrebe, iracionalan standard.

Neki filozofi nauke – Karl Poper, na primer – smatrali su da jedino oružje nauke i racionalnog, u njihovoj večnoj borbi sa mitologijom i iracionalnim, predstavljaju naučni metod i logika. Usudili bismo se da ovde korigujemo Popera: oružje nauke i racionalnog, bar je takvo dosadašnje iskustvo Postmoderne, predstavljaju i vrednosti; zdrav razum je, svakako, jedna od tih vrednosti.

***

Ovde dolazimo i do narednog zaključka: očigledno je da, i u dvadeset prvom veku, i dalje postoje duboke uzročno-posledične, strukturalne i ontološke veze između neliberalnih (ili, anti-liberalnih) politika i određenih tipova verovanja u okultno i natprirodno.

Renesansa različitih graničnih područja nauke, hipoteza zasnovanih na veri, rezona duboko povezanih sa teorijama zavera – sve se to nalazi u direktnoj korelaciji sa anti-liberalnim i populističkim, političkim i ideološkim ubeđenjima. Ta veza utiče na izbore u mnogim zemljama, oblikuje socijalne politike, formira javno mnenje o pitanjima rata i mira. Fenomen je globalan, i ispoljava se u jačanju neofašističkih grupa (tzv. alt-right) širom Evrope i u SAD, kao i eksponencijalnom rastu i politizaciji fundamentalističkog Islama i Hriščanstva podjednako.

I, očigledno, to je u svojoj osnovi jedan te isti mehanizam, koji se uvek ponavlja kada neka lomljiva, krhka demokratija, pod teretom ekonomskog kolapsa i kulturne pobune, dolazi u situaciju da njeno vođstvo napušta građanske tradicije, upušta se u grozničave fanazije i gubi svaki pouzdani osećaj za realnost. Svaka kultura, posle svega, ima svoju sopstvenu imaginaciju natprirodnog koja može, u vremenima kriza, da potisne empirijsku i naučnu argumentaciju o većini izazova koji formiraju našu društvenu i geopolitičku stvarnost.

Naravno, svako ko veruje u tarot karte, crnu magiju, horoskope, natprirodne sile i tajna društva – nije samo zbog toga i nacista. Ali, svaki nacista veruje – osim u tzv. “istorijsku misiju”, sebe samog i svoje nacije – i u tarot karte, crnu magiju, horoskope, natprirodne sile i tajna društva: zato što su sve to nužni pratioci svih “istorijskih misija”.

XIII

Zaključak: civilizacija protiv Kulture

Georg von Rosen, “Odin čudotvorac”, 1886.

Zakon protiv života; forma protiv sadržine; statika protiv dinamike; klasicizam protiv romantizma; politika protiv metapolitike; internacionalizam protiv rasizma; liberalni kapitalizam protiv nacionalnog socijalizma; pacifizam protiv militarizma; sloboda protiv plemenskog vođe; individualizam protiv totalitarizma; atomizam protiv organskog naroda; razum protiv sile; zlato protiv krvi; Hrist protiv Vodana; Zapad protiv Severa; civilizacija protiv Kulture.

I nauka protiv mitologije.

Da li je svaka od ovih formula, i da li su one sve zajedno, možda isuviše pojednostavljene? Mogu li nas povesti u pogrešnom pravcu? Mogu li biti nepoštene, jer već znamo da presudno zavise od toga koja će ih strana ispuniti realnom sadržinom? Da, odgovori na svako od ovih pitanja mogu da budu potvrdni.

Međutim, čini nam se da navedene paradigme ipak jesu značajan pokazatelj: ako ničega drugog onda jednog dugog, složenog i dubokog konflikta. Skoro svaka značajnija nemačka intelektualna figura, u poslednja dva veka, nosila je u sebi tragove i jednog i drugog. Zbog toga se i nemački mislioci, u tom periodu, više vraćaju na one Geteove “dve duše u jednim grudima” (Faust) nego njihove kolege u bilo kojoj drugoj nacionalnoj kulturi.

Ovaj konflikt je, još početkom devetnaestog veka, pokušao da racionalizuje i objasni Fihte:

“Ako zapadna Evropa, internacionalna u svojoj svesti i tendencijama, gleda na civilizaciju kao na sisteme i načine ponašanja i duhovne koncepte koji su opšteljudski i podložni univerzalnoj primeni, Nemci razumeju Kulturu kao intimnu uniju između njih i prirodnih snaga univerzuma, čije su postupke jedino oni sposobni da shvate i kao plemensku disciplinu izgrađenu da bi ove snage njima odgovarale.”

Alfred Rozenberg, pored Alberta Špera verovatno jedini intelektualac u establišmentu Trećeg Rajha, a za razliku od njega doživotni zarobljenik mističnog i okultnog, i nesporno najveći ideolog nacional-socijalizma, pokušao je – čitav vek kasnije – da ove Fihteove rečenice prilagodi novom vremenu:

“Opet, ono što je bilo germansko pojavljivalo se u dvojnoj antitezi prema ova dva tipa. Ono nije uzimalo zdravo za gotovo pravo da se nepostojećim proglasi postojeći univerzum i njegovi zakoni. Nordijske ideje nisu znale ništa o semitskom fatalizmu ili sirijskoj sudbini i magičnoj obmani. One su povezale sopstvo i sudbinu i proglasile ih uporedo postojećim činjenicama, ne istražujući pri tome kauzalitet između jednog i drugog. Odnos germanskih naroda prema konceptu sudbine ovde je bio isti kao i onaj koji će kasnije pojaviti kod Lutera. On je učio o postojanju prirodnih zakona i lične slobode. Nordijska ideja o duhovnom ponašanju u univerzumu koincidirala je sa Kantovim perceptivno kritičkim istraživanjima kraljevstava slobode i prirodne nužnosti.” 

Od Fihtea, preko Getea i Vagnera, do Rozenberga, polako je i strpljivo građen taj nemački Weltanschaung. U skoro svakom nemačkom intelektualcu tog vremena  tinjao je unutrašnji konflikt, kojeg je on tretirao kao što majka tretira svoje nevaljalo dete: prekorevajući ga, i istovremeno ohrabrujući. To ga je činilo, istovremeno, i genijalnim i demonskim. Ne retko, međutim, taj dualizam je bio psihološki praćen projekcijom, fanatizmom, histerijom, nestabilnošću, manijama gonjenja i proganjanja drugih, iznenadnim izlivima nekontrolisanog fizičkog nasilja…

Sve ovo je, možda, predstavljalo odličan materijal za poeziju, ali izvesno vrlo loš za politiku. Nemogućnost da se racionalno razdvoji od iracionalnog otvorila je širok prostor za prodor demonskog, pseudo-mističnog i ezoterijskog u nemačku misao.

Kriza modernosti u Nemačkoj – otelotvorena u traumama izgubljenog Prvog svetskog rata, hiperinflacije, Versajskog mirovnog ugovora, razarajuće Velike ekonomske krize 1929. godine – pomerila je sve ove elemente iracionalnog sa margina u centar.

Od nordijskih mitova i traganja za potonulom Atlantidom, preko poslednje Tule i hiperboreje, do ranohrišćanskih artefakata i njihovih mističnih svojstava, degradacija racionalnog u nemačkoj inteligenciji prešla je dug put.

***

U blatu rovova na Zapadnom frontu, na Ipru i Somi, dok su drugi vojnici pisali pisma svojim porodicama i svojim ljubavima, jedan beznadežno usamljeni Austrijanac pisao je apokaliptične pesme o starom nordijskom bogu, Vodanu:

“Često u gorkim noćima
Do Vodanovog hrasta na proplanku tihom 
Idem; da kao u mreži sa tamnim moćima 
Gledam runsko pismo pod mesečinom. 

I svi kojima je dan smelost dao punu
Sad malim su postali čarobnom formulom!
Sjajni su čelik izvukli – al’ mesto da u borbu krenu 
Okameniše se stalagmitom.

I tako, pogrešno se od pravog razdvojilo 
Ja uđoh u reči gnezdo 
A onda dadoh dobro i pravedno 
Mojom formulom, blagoslovenom zvezdom.”

(Adolf Hitler, 1915; prevod sa nemačkog na engleski: Džon Toland, 1976; prevod sa engleskog na srspki: Zoran Čičak, 2019)

Osamdeset pet tela u formalinu koje su američki vojnici pronašli u jesen 1944. godine u koncentracionom logoru Nacvajler-Strathof bile su poslednje ljudske žrtve podnete starom nordijskom bogu Vodanu.

***

Šta bi, na kraju ovog malog putovanja u prošlost, mogli da zaključimo? Najpre, jednu pouku: treba da izbegavamo mehanička poređenja i zaključke na prvi pogled. Istorija okultnog i mističnog kod nacista ne daje nam putokaz u današnji dan. Njihov svet je bio različit od našeg, njihova interesovanja drugačija, njihova kultura nije naša.

Isto tako, da – ma koliko to na prvi pogled izgledalo zanimljivo, pa čak i zavodljivo – objašnjenje fenomena nacizma samo magijskim, ezoterijskim i natprirodnim činiocima nije naučno, a može da bude i štetno. Kako je jednom prilikom istakao Matijas Gardel, švedski istraživač komparativnih religija:

“U dokumentarnim filmovima koji predstavljaju Treći Rajh, Hitler je prikazan kao gospodar magije; ovi dokumentarci po pravilu uključuju scene u kojima Hitler govori na ogromnim, masovnim, mitinzima … Režiser onda montira ton njegovog vikanja sa slikama vojske koja maršira pod znakom svastike. Umesto da pruži prevod njegovih verbalnih kreščenda, sekvenca se pokriva glasom spikera koji govori o nečem drugom.

Sve se to kombinuje tako da demonizuje Hitlera kao zlog čarobnjaka koji je hipnotisao nemoćni nemački narod u svoje zombifikovane sluge, sve dok on nije oslobođen savezničkom pobedom posle koje, iznenada, nije ostao nijedan jedini nacista. Kako bi bilo zgodno kad bi ova slika bila tačna! Nacional-socijalizam bi mogao da bude pobeđen belim lukom. Antifašističke organizacije bi mogle da budu zamenjene sa nekoliko ubica vampira i sva sredstva namenjena anti-rasističkim programima mogla bi biti usmerena na nešto drugo.” 

Međutim, ako nam istorija ovog mračnog perioda može biti upozorenje o bilo čemu, onda je to svakako zaključak da modernizacija, industrijalizacija i tehnološki napredak čovečanstva, sami po sebi, ne sprečavaju imaginaciju o natprirodnom, niti garantuju da ćemo svi mi, svuda i uvek, suočeni sa dilemama, razmišljati u skladu sa zdravim razumom.

Još uvek, mnogo ljudi svet shvata – ili bar oseća – kao prostor prepun pravila, sila i mogućnosti koje su izvan preciznih empirijskih iskustava i normi. Često, naročito ljudima nestabilne psihičke ravnoteže, imaginacija natprirodnog deluje čudesno i zavodljivo. I zaista, svi ti horoskopi, kristalne kugle, srednjovekovne misterije, mitske zemlje, alhemijske formule – sve to deluje jako zanimljivo, za ponoćni televizijski program ili kao laka tema kojom ćemo zabaviti društvo u kafani.

Ali, isto tako, u pogrešnim rukama, sve to može brzo da sklizne na mnogo mračnija mesta. Jer, svet u kojem živimo danas, voleli mi to ili ne, nije svet slobodan od duhova.

Pakao, to su srednjovekovne zablude sa tehnologijom 21. veka.

 

XIV

Dodatak: predlog za dalje čitanje

Nicholas Goodrick-Clarke, “The Occult Roots of Nazism”

Literatura koja se bavi ovom temom je koliko brojna, toliko i različitog kvaliteta. Od ozbiljnih knjiga, istorijskih, etnografskih i kulturoloških analiza, naučnih članaka, eseja, preko novinskih tekstova, raznih kompilacija i beletristike, vrednih veće ili manje pažnje, pa sve do raznih teorija zavere, izmišljenih priča sa ambicijama horora ili naučne fantastike i tabloidnih pseudo-naučnih objašnjenja na granici besmislice.

Uzmimo na primer samo desetine knjiga, članaka i dokumentarnih filmova o tzv. Vrilu, tajnom društvu koje je u Berlinu navodno razvijalo leteće tanjire i druge čudotvorne letelice za potrebe Trećeg Rajha – a za koje je pozitivno utvrđeno da nikada nije ni postojalo.

U pisanju ovog teksta bili smo ograničeni na izvore i literaturu na srpskom i engleskom jeziku. Zanimljivosti radi: internet internet pretraživač Gugl, za pojam “okultni koreni nacizma”, na srpskom, daje oko četiri hiljade rezultata; za isti pojam na engleskom “occult roots of Nazism”, daje nešto preko sto trideset hiljada.

Onom čitaocu kojeg bi zanimalo da navode i hipoteze iznete u  ovom tekstu podvrgne kritičkom preispitivanju, ili da naprosto proširi svoje horizonte znanja o ovoj temi, ovde dajemo jednu, sasvim ograničenu, listu izvora koje bi mogao da konsultuje:

• BLACK, Monica, Eric Kurlander, editors. Revisiting the “Nazi Occult”: Histories, Realities, Legacies. NED – New edition ed., Boydell and Brewer, 2015.
• BLAVACKA, Helena, Tajna doktrina (1888), Metaphysica, Beograd, 2007.
• BOLTON, Kerry, Wotan as Archetype: The Carl Jung Essay, 2015. https://www.counter-currents.com/2015/12/wotan-as-archetype-the-carl-jung-essay/
• BULWER-LYTTON, Edward, The Coming Race, Edinburgh, 1871.
• CHAMBERLAIN, Houston Stewart, Foundations of the Nineteenth Century, London: John Lane Co., 1911.
• EKO, Umberto, Istorija mitskih zemalja, Vulkan, Beograd, 2014, str. 223 – 277.
• EVOLA, Julius, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Čačak, 2010.
• EVOLA, Julius, Misterija Grala, Utopija, Beograd, 2007.
• FAUTH, Phillip, Horbigers Glazial-Kosmogonie, Kaiserslautern, Hermann Kaysers Verlag, 1913.
• GOODRICK-CLARKE, Nicholas, The Occult Roots of Nazism: The Ariosophists of Austria and Germany, 1890-1935, The Aquarian Press, 1985.
• GOODRICK-CLARKE, Nicholas, Hitler’s Priestess: Savitri Devi, the Hindu-Aryan Myth and Neo-Nazism, New York University Press, 1998.
• GOODRICK-CLARKE, Nicholas, Black Sun: Aryan Cults, Esoteric Nazism and the Politics of Identity, New Yourk University Press, 2002.
• HEXHAM, Irwin, “Inventing ‘Paganists’: a Close Reading of Richard Steigmann-Gall’s the Holy Reich”, Journal of Contemporary History (January 2007).
• KILCHER, Andreas, Constructing Tradition: Means and Myths of Transmission in Western Esotericism, Aries Book, 2010.
• KOHLER, Joachim, Wagners Hitler, Der Prophet und sein Vollstrecker, 1997.
• KURLANDER, Eric, Hitler’s Monsters: A Supernatural History of the Third Reich, Yale University Press, 2017.
• KURLANDER, Eric, Hitler’s Obsession With the Occult, Yale Books Official London Blog, 30 June 2017, https://yalebooksblog.co.uk/2017/06/30/hitler-obsession-occult-kurlander/
• LANGER, Walter C, A Psychological Analysis of Adolph Hitler, His Life and Legend, Washington, D.C. (1943); deklasifikovano 1999. godine. Tekst dostupan na: https://www.cia.gov/library/readingroom/docs/CIA-RDP78-02646R000600240001-5.pdf
• LANZ, Jörg von Liebenfels, Theozoologie oder die Kunde von den Sodoms-Äfflingen und dem Götterelektron, Vienna 1905; engleski prevod i reprint: Theozoology–or the Science of the Sodomite Apelings and the Divine Electron, 1998.
• LEY, Willy, Pseudoscience in Naziland, u: Astounding Science Fiction, 39/3, May 1947, p. 90-98.
• LEVENDA, Peter, Mailer, Norman, Bezbožni savez, istorija povezanosti nacizma i okultnog, Beograd, Dosije, 2005.
• McINTYRE, Lee, The Scientific Attitude;  Defending Science from Denial, Fraud, and Pseudoscience, Massachusettts, The MIT Press, 2019.
• MEL, Gordon, Hanussen: Hitler’s Jewish Clairvoyant, Feral House, 2001.
• PAUWELS, Louis, Bergier, Jacques, Le Matin des magiciens, Paris, Editions Gallimard, 1960.
• REDLES, David, Hitler’s Milennial Reich: Apocalyptic Belief and the Search for Salvation, New York University Press, 2005.
• ROSENBERG, Alfred, The Myth of the Twentieth Century (1930). https://archive.org/details/TheMythOfThe20thCentury/page/n1
• RYBACK, Timothy W, Hitler’s Forgotten Library, The Atlantic, May 2003; https://www.theatlantic.com/magazine/archive/2003/05/hitlers-forgotten-library/302727/
• SAVITRI, Devi, The Lightning and the Sun, Calcutta, 1958; reprint: National Vanguard Books, 2000.
• SCHULSON, Michael, The Supernatural Pseudoscience of Nazi Germany, Religion and Politics, 2017. https://religionandpolitics.org/2017/10/24/the-supernatural-pseudoscience-of-nazi-germany/
• SHIRER, William L, The Rise and Fall of the Third Reich, New York, Simon&Schuster, 1960.
• SNYDER, Louis, Race: A History of Modern Ethnic Theories. New York: Longmans, Green & Co., 1939. https://archive.org/stream/racehistoryofmod00snyd#page/n1/mode/2up
• SPENCE, Louis, Occult Causes of the Present War, 1940; reprint Kessinger Publishing, 1997.
• STEIN, Johannes, Walter, Weltgeschichte im Lichte des Heiligen Grals, Stuttgart, 1928; engleski prevod: The Ninth Century: World History in the Light of the Holy Grail, Temple Lodge, 1991.
• VIERECK, Peter Robert Edwin, Metapolitics: From Wagner and the German Romantics to Hitler (1941), reprint 2003.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Ranku Krivokapiću (1961), niškom pravniku, crnogorskom političaru i evropskom levičaru. Nakon što sam sredinom 1990-tih isključen iz JUL-a, Ranko je došao u Beograd i u jednom TV intervjuu, pred zgranutom novinarkom (inače, našom zajedničkom prijateljicom) rekao otprilike ovo: “Režimu koji je isključio Zorana Čička nije ostalo još puno vremena.” Tačno dvadeset godina kasnije, 2016. godine, jedan drugi režim smenio je Ranka sa dužnosti predsednika Skupštine Crne Gore, na kojoj je proveo prethodnih deset godina. Krug je tako simbolički zatvoren; sat ponovo otkucava.