Ako je Evropa nimfa,
Onda je Napulj jedno svetlo, plavo oko
Varšava njeno srce, koje kuca kao strofa
Sve do Sevastopolja i Azova, žestoko

Trnje su Petrograd, Jelgava i Odesa
Dok hodala je bosa, zabodeno u stopalu njenom
Pariz je glava, zarobljena u Londonu, okovratniku uštirkanom, Dok joj je plava kosa pod Rimom, pelerinom

(Julius Slovacki, “Put na istok”, 1836; prepev sa poljskog na engleski: Norman Dejvis, 1996; prepev sa engleskog na srpski: Zoran Čičak, 2019)

 

I

Prolog: nova paradigma

EP

U četvrtak je počelo, a danas završava, glasanje za sedam stotina pedeset jednog poslanika Evropskog parlamenta, po deveti put otkad je, 1979. godine, počeo direktan izbor članova ovog tela. Preko četiri stotine miliona birača, u dvadeset osam zemalja, izabraće svoje predstavnike koji će, opet, izabrati novu Evropsku komisiju – vladu Evropske unije – i, u narednih pet godina, usvajati razne, one važne i one manje važne, evropske zakone.

Po obimu teritorije i broju ljudi na koje će ovi izbori uticati, i po značaju koji će oni imate po zemlje, privrede i narode izvan same Evrope, radi se nesumnjivo o jednim od najvažnijih izbora na našoj planeti. Pošto Kinezi svoj parlament i ne biraju na demokratskim izborima, ovo su drugi izbori (posle Indije) po broju birača koji u njima učestvuju. I drugi (posle Sjedinjenih Američkih Država) po uticaju na sudbinu ostatka sveta.

Tri godine posle dva događaja (britanskog referenduma o Bregzitu i pobede Donalda Trampa u SAD) ovo je prvi put da se trenutno dominantna populistička paradigma stavlja na ispit: Evropljani se upravo izjašnjavaju da li da nastave u neistražene vode kojima je njihov brod krenuo ili da ga vrate nazad u ono što su, donedavno, smatrali mirnom lukom.

Izbor, sa jedne strane, nije lak: mnogi misle da će povratak suvereniteta u manje (nacionalne) zajednice sam po sebi značiti više demokratije; drugi, opet, smatraju da se društveni i, u krajnjoj liniji, istorijski progres može lakše obezbediti u većim zajednicama. Jedni misle kako će njihovim zemljama i narodima biti bolje sa spoljnim (vanevropskim) saveznicima kao što su Trampova Amerika, Putinova Rusija, Erdoganova Turska ili čak daleka Kina. Drugi veruju da će se Evropa – i u tom sklopu i oni sami – lakše nositi sa spoljnom konkurencijom ako bude jedinstvenija.

Ali, sa druge strane, da li ona mirna luka iz 2014. uopšte dalje postoji? Koliko će Unija, čak i ako opstane, morati da se menja? Nisu li njene unutrašnje, konstrukcione, greške bile te koje su, u konačnici, i dovele do talasa populističkih izazova sa kojima se suočavamo danas? Koliko je u njoj moguće obezbediti pravednije modele raspodele društvenog bogatstva? Koliko je sam pojam Evrope, još od Karla Velikog, neraskidivo vezan za hrišćanske tradicije? A koliko je, opet, naslednik prosvetiteljskih, agnostičkih, ako ne i ateističkih, tradicija Francuske revolucije? Koliko mesta ona pruža za druge tradicije, religije i kulture?

***

Sva ova pitanja bila su, u prethodnih pet godina, predmet zanimljivih, često žučnih i ne uvek tolerantnih, rasprava u kojima je učestvovao veći deo našeg kontinenta. Pisaca, filozofa, publicista, sociologa, istoričara, demografa, ekonomista, novinara. Njihove rasprave bile su, više nego što nisu, ne samo analiza činjenica nego i izrazi političkih interesa i odrazi već ukorenjenih emocija, stereotipa i predrasuda.

Jedni Evropljani su drugima često govorili kako su fašisti: nacionalni ili nadnacionalni, već kako je kome to bilo zgodno. Ipak, dok je sam izraz, olako i površno upotrebljavan, gubio na svom autentičnom značenju, broj onih pravih fašista, pseudofašista, protofašista i kvazifašista se sve vreme povećavao. Migranti su često bili u položaju u kojem su, za vreme onih pravih fašista, bili Jevreji. Karikature u austrijskim medijima su često podsećale na Rozenbergov Volkischer Beobachter iz tridesetih godina prošlog veka. Poljskim i mađarskim sudijama tabloidi su slali snažne poruke da je volja naroda iznad zakona, baš kao što je Gebels ponekad podsećao nemačke sudije. Orbanove propagandistkinje su pred TV kamerama saplitale majke sa malom decom u naručju, samo zato što nisu bile hrišćanke. Putinova Rusija se izjednačavala sa Staljinovim Sovjetskim Savezom, Trampova Amerika sa izolacionističkom Ruzveltovom Amerikom.

Uhvaćena u raskoraku između sopstvene prošlosti, koju kao da je htela da proživi ponovo, i budućnosti u koju se plašila da uđe, Evropa je – po rečima bivšeg švedskog premijera Karla Bilta“sve manje bila globalni igrač, a sve više igralište za druge”. Nacionalne elite su, naravno, bile jako zabrinute zbog mogućnosti da se konstituiše tzv. “evropski politički narod”; to bi značilo i kraj njihovih monopola na tumačenje istorije i oblikovanje budućnosti. Ipak, osećale su se komfornije u poznatom okruženju, onom gde je stvarnost samo ono što se one same međusobno dogovore.

Sve više i sve dublje, u predvečerje ovih izbora Evropljani su počeli da se dele ne kao što su to vekovima do sada činili, na pojedine države i narode, nego na nov način: po svojim viđenjima budućnosti. Tako je nemački levičar postao bliži španskom levičaru, britanski fašista mađarskom fašisti, a poljski liberal austrijskom liberalu, nego što je svako od njih ostao blizak svojim sunarodnicima.

Polako, od zapadnih obala Irske do istočnih granica Estonije, Poljske i Rumunije, formirala se jedna suštinski nova paradigma: Evropi nacija, na kojoj su tako agresivno insistirali svi evroskeptici suprotstavila se Evropa građana.

U bitku su se, onda, uključili i intelektualci – pisci, filozofi, istoričari – raznih ideoloških uverenja i iz raznih zemalja, od Moskve do Amsterdama: Milan Kundera i Salman Ruždi; Elfride Jelinek i Orhan Pamuk; Abdulah Sidran i Mario Vargas Ljosa; Ismail Kadare i Agneš Heler – svi su dali podršku ideju Evrope:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/02/06/pismo-30-pisaca-filozofa-i-istoricara-evropskoj-javnosti-borite-se-za-evropu-inace-ce-je-rusitelji-unistiti/

I društvo koje se sakupilo sa druge strane bilo je, isto tako, vrlo šaroliko: apologeti Amerike i Rusije, revizionisti Drugog svetskog rata, hrišćanski fundamentalisti, razni nacionalisti, ekstremni levičari i desničari – ukratko, svi kojima su urbane legende o “zlom Vavilonu iz Brisela” izgledale dovoljno mistično da, u odsustvu realnih i sprovodivih politika, privuku simpatije svojih pristalica.

Kako će se Evropljani prebrojati, i kakav će biti ishod ove prve velike bitke koja se vodi na najvećem delu našeg kontinenta – videćemo za par sati. Ali ono što već sada možemo da uočimo, dok se glasačke kutije još uvek pune listićima, od Dablina do Talina, to su učesnici u ovoj bici. Pod uticajem preovlađujuće površnosti i senzacionalizma, novinari i drugi posmatrači često su skloni da i ovo pitanje posmatraju binarno, crno-belo: neko je ili za Evropu, ili protiv nje; kao da iza te, površinske, podele ne postoji baš ništa drugo, i kao da ona neutrališe, ili bar čini irelevantnim, sve druge razlike koje postoje između nas?

***

Mi ćemo, međutim, u ovom tekstu krenuti jednim drugim putem: umesto crno-bele skice, pokušaćemo da napravimo jedan rendgenski snimakEvropljanina 2019. godine (bez obzira živeo u samoj EU ili izvan nje) I kad taj njegov rendgenski snimak usmerimo prema svetlu, velika je verovatnoća da ćemo svakog Evropljanina moći da uvrstimo u jedno od šest osnovnih plemena.

Pogrešno bi bilo nazvati ova plemena ideološkim, jer – kao što ćemo videti – ono što Fince, Poljake, Slovence ili Špance deli unutar svake od njihovih zemalja – dok ih opet ujedinjuje u neko od plemena koje svaku od tih granica prevazilazi – nije ideologija u onom klasičnom smislu, koliko skup navika, sistema vrednosti, kulturnih obrazaca, odnosa prema životu i očekivanja od njega.

Na ovom putovanju vodič će nam biti jedan zanimljiv čovek: Evropljanin, koji je već pet vekova jedan od simbola našeg kontinenta, svetski putnik i autor čuvene Pohvale ludosti, Erazmo Roterdamski.

Erazma smo, dakle, ljubazno zamolili da privremeno napusti svoje prebivalište u kojem čeka kraj večnosti – mermernu grobnicu u kripti katedrale u Bazelu – i povede nas putevima koji spajaju (i razdvajaju) naših šest evropskih plemena. On bi trebalo da sam vidi njihov način života, porazgovara sa njima, raspita se o strahovima, nadama i očekivanjima. Da proveri gde koje od tih plemena najviše obitava, koliko su stari, obrazovani i bogati njegovi saplemenici, ima li među njima više žena ili muškaraca, šta oni misle o Evropi, migrantima, smrtnoj kazni…

Erazmo će na svoj put krenuti ne obazirući se na geografske karte i državne granice. On će Evropu obilaziti drugim redosledom, od najvećeg do najmanjeg plemena, i usput pokušati da vidi koliko se i sam, posle pet vekova, uklapa u svako od njih. Svoj zadatak trebalo bi da privede kraju do osam sati večeras: tada će Evropljani završiti svoje glasanje, a mi ćemo Erazma vratiti nazad, u večnost – iz koje smo ga, za ovu priliku, pozajmili.

 

II

Oklevajući Evropljani

Sunce se već primicalo horizontu u utorak, kada je Erazmo ujahao u prvo selo na svom putu. Sa obe strane puta mogao je da vidi redove istih kuća: zgrade ofarbane u belo, sa kapijama od kovanog gvožđa i saksijama cveća na prozorima. Selo nije izgledalo ni mnogo siromašno, ni mnogo bogato. Videlo se, doduše, odmah da je veliko: ovde, ipak, živi oko 36% svih Evropljana, oko sto osamdeset miliona ljudi.

U sredini sela, trojica besposlenih ljudi igrala su domine:

“Šta mislite o današnjim izborima?” – upitao ih je Erazmo – “Šta mislite o Evropi?“, dodao je malo potom, još iščekujući odgovor.

“Pih, ništa posebno.” – procedio je prvi, još pažljivije studirajući svoje domine.

A šta da mislimo? Biće kako većina odluči. Kako svima, tako i nama.” – procedio je drugi.

“Mož’ sve da bidne, al’ ne mora ništa da znači.” – filozofski je zaključio treći.

Sveštenik je izašao iz crkve i pozdravio svog uglednog starijeg kolegu:

“Oče Erazmo, našim vernicima je potrebno da ih neko ipak malo ubedi u tu Evropu. Jedva smo ih i ubedili i u gospoda našeg Isusa Hrista. Bili su potrebni vekovi da napuste svoja paganska božanstva.”

“Zar je Evropa za njih pitanje vere?” – bio je zbunjen posetilac.

“Za njih je sve pitanje vere. I utiska. I većine. Ni po kojoj ceni oni neće da odudaraju od proseka.” – sveštenik je, očigledno, dobro znao svoje seljane.

Krčmar je – kao i svi krčmari ovog sveta -bio govorljiviji:

“Nemam ja ništa protiv te Evrope” – rekao je – “ali vlast mora da se vrati u moju zemlju!”

“Kada ste to shvatili?” – upita ga Erazmo.

“Kad sam video na televiziji.”

Ovo selo, zaista, ima jednu omiljenu zabavu: da gleda televiziju. Sutradan seljani međusobno prepričavaju ono što su videli prethodne večeri i tako formiraju svoje javno mišljenje. Ono se, shvatio je Erazmo, neće promeniti na osnovu činjenica, pa čak ni njihovih sopstvenih životnih iskustava. Promeniće se tek kad na televiziji budu videli nešto drugo, nešto različito od onoga što su do tada gledali.

“Kako živite?” – upitao je seljanku koja je išla putem, očigledno nazad svojoj kući; uskoro je trebalo da počne novi rijaliti.

“Pih. Kao i ostali. Prosečno. Moglo bi bolje, ali moglo bi i gore.” – apatija u njenom glasu bila je očigledna.

“Ovi ljudi nemaju mišljenje ni o čemu” – Erazmov živahan, istraživački, duh počeo je da se dosađuje – “Pa ni o Evropi.”

Mrak je već bio pao kad se vratio u krčmu i – dok su gosti gledali novi rijaliti na televiziji – pisao svoju belešku:

“Najviše ih ima u Poljskoj i Mađarskoj; ali, dosta ih je i u Italiji, Francuskoj i Grčkoj. Većinom su žene. Nemaju svoje mišljenje ni o čemu. Neće da se razlikuju ni po čemu. Nisu ni zadovoljni ni nezadovoljni. Mogli bi da prihvate Evropsku uniju; ali mogli bi i da je sahrane. Misle da imaju kontrolu nad svojim životima, ali u stvarnosti sve zavisi od toga šta čuju i vide na onoj čudnoj kutiji kvadratnog oblika priljubljenoj uz zid. Đavolska rabota!”

III

Zadovoljni Evropljani

Osvanula je i sreda: pomalo već umoran od tih dosadnih oklevajućih Evropljana i njihovih malograđanskih navika, Erazmo je uzjahao svog konja i krenuo prema sledećem selu. Usput se, kod glasnika i trgovca koje je sreo, raspitao ko tamo živi.

“Zadovoljni Evropljani”, glasio je odgovor.

Ovo je drugo po veličini evropsko selo, broji 23% ukupnog stanovništva našeg kontinenta – negde između sto petnaest i sto dvadeset miliona ljudi.

Posle dosadnog iskustva prethodnog dana, Erazmo je bio ushićen: ovo selo je bilo puno nekog veselog sveta: mi smo optimistični, volimo Evropu i ponosni smo što smo Evropljani; i da, sasvim smo zadovoljni sa statusom kvo i ne želimo ništa da menjamo.

Beše to mlad svet: uglavnom svi između osamnaest i dvadeset devet godina, pretežno studenti. Sa zadovoljstvom, Erazmo je primetio da su to ljudi izrazito slobodnog duha i liberalnih navika, da se osećaju dobro i puni samopouzdanja.

“Oni misle da su sasvim dobro obavešteni o tome kako Evropska unija funkcioniše…”, zapisao je Erazmo na svom papirusu. “…i misle da je ona demokratska. Takođe su vrlo pozitivni oko migranata.

U ovom plemenu se smatra, više nego u bilo kom drugom, da je pronađena savršena ravnoteža između Evropske unije i njenih članica te da tu ne bi trebalo išta menjati.

“Nisu posebno srećni idejom Sjedinjenih Država Evrope”, zabeležio je Erazmo.

Žive uglavnom u gradovima, naročito na istoku Evrope, u Mađarskoj i Poljskoj, ali i na jugu, u Španiji, a dosta ih je i u Nemačkoj i Austriji. Pretežno su levičarskih opredeljenja i zadovoljni svojim primanjima koja su iznad proseka.

“Erazmo, Erazmo!” – povikale su tri živahne studentkinje sa univerziteta Loran Etveš u Budimpešti, kada su prepoznale lik sa starih slika. Da, u ovom plemenu ima nesrazmerno više žena nego muškaraca (čak 57% prema 43%).

I ko zna šta bi se desilo sa našim junakom, da za života nije bio poznat kao ženomrzac? Verovatno bi ostao tu negde na obalama Dunava i tako nam onemogućio da ga ispratimo do kraja njegovog puta. Ovako, obukao je svoju monašku rizu iz mladih dana, ostavio razočarane obožavateljke koje su očekivale selfi, uzjahao konja i krenuo do narednog plemena.

Tamo će se suočiti sa novim izazovom: čeka ga treće evropsko pleme; oni grozni ljudi na koje ga je već bio upozorio jedan mladi advokat u Krakovu: rušitelji Evrope.

 

IV

Rušitelji Evrope

Uzavrele strasti, primitivne fizionomije i atmosferu nasilja primetio je u četvrtak ujutro, već na samom ulazu u treće selo: okružena i ohrabrena oduševljenim pristalicama, jedna mlada žena je, pred TV kamerama, saplela majku sa malom bebom. Sapletena žena je pala uz bolni jauk, dok su se posmatrači cerekali zadovoljno.

“Šta je skrivila ova jadna žena?”

Erazmo je bio zapanjen; ovako nešto nije video još otkad su u njegovom rodnom Roterdamu spalili vešticu; imao je tada dvadeset godina ali se još sećao smrada izgorelog ljudskog mesa i krika koje je nesrećnica ispuštala na lomači; seća se i lokalnog sveštenika koji u rukama, kao najveću svetinju, drži Malleus Maleficarum, Hajnriha Kramera iz Kelna, priručnik za pronalaženje i suđenje vešticama.

“Kako šta je skrivila? Prokleta muslimanka!” – povikao je debeli mesar iz Segedina.

“Došla je da isprlja našu hrišćansku zemlju. Sa svojim smrdljivim kopiletom.” – mesara je zdušno podržao piljar iz Klagenfurta.

“I to sve zbog onih masona i Rotšilda u Briselu!” – dodao je besno apotekar iz Milana.

Erazmo se prekrstio i poluglasno izgovorio molitvu:

“Pater dimitte illis non enim sciunt quid faciunt dividentes vero vestimenta eius miserunt sortes.”

Nije bilo previše razloga za šapat: stanovnici ovog sela jedva da su znali da čitaju i pišu i na svom sopstvenom jeziku, a da bi mogli da prepoznaju molitvu na latinskom  – da Bog oprosti onima koji ne znaju što čine. Erazmo je otvorio svoju kožnu torbu i izvadio flašicu vode; dodao ju je ženi sa bebom u prašini.

Odnekud se stvorio žandar, sa licemernim osmehom:

“Dali ste neovlašćeno vodu i hranu migrantima; mandatna kazna za ovaj prekršaj je pet stotina evra.”

Erazmo je dao žandaru pet zlatnika i nastavio svoj put, praćen uvredama i dobacivanjima iz mase. Ubrzo, njegov pogled su privukle brojni plakati, zastave i fotografije; bilo je jasno da se i ovo selo sprema za izbore. Parole su bile na raznim jezicima, ali su sve završavale znakom uzvika. Očigledno, ovi seljani nisu želeli nikakvu raspravu, a još manje su dozvoljavali argumente koji im se nisu sviđali. Ispod krošnje starog hrasta, Erazmo je počeo svoj izveštaj:

“U ovom selu su vrlo ljuti, na politiku uopšte, a na Evropsku uniju posebno. Smatraju da od te tvorevine nisu imali nikakve koristi. Ne osećaju nikakvu solidarnost sa drugim narodima Unije. Njihovim osećajima dominira bes, gađenje, strah i pesimizam. Ovo je treće selo po veličini u Evropi: ukupno ih ima oko sedamdeset miliona: uglavnom u Engleskoj, Francuskoj, Belgiji i Austriji.”

Popio je gutljaj crnog vina, a onda je primetio drugu grupu besnih seljana; okružili su pekaru preko puta krčme, uzvikivali besno neke nerazumljive parole i na kraju na pekarova kola stavili odsečenu svinjsku glavu.

“Od svega što se dešava na kontinentu, ovi ljudi se najviše bave muslimanima. Kada god prekrše neki zakon, misle da je država nepravedna što ga sprovodi baš prema njima. Ali, za to opet neće da krive svoju državu, nego Evropu, jer misle da je ova nedemokratska i da na vlasti u njihovoj zemlji nekim čarobnim napicima namerno održava mafijaše i izdajnike.”

Ali, tek što je došao do kraja prethodnog pasusa, a ponovo je morao da prekine svoj rad: glavnom ulicom se kretala bučna kolona; na njenom čelu su išli dobošari. Svi su nosili kratke crne pantalone i braon košulje, na čijim su rukavima bile crvene trake sa crnim krstom, nekog čudnog, iskrivljenog oblika. Povorkom je dominirala velika fotografija čoveka sa čudnim razdeljkom, smešnim brčićima i ludačkim pogledom.

“Ko su ovi ljudi?” – upita Erazmo krčmara koji je i sam podigao desnu ruku u znak pozdrava.

“Naš Nacionalni front paradira, izborni je dan. Da se one Ješe, Muje i komunjare useru od straha i ostanu u svojim pacovskim rupama. Oni su izveli i onaj divan performans sa svinjskom glavom. Jebem li ga, dao sam im ja iz zamrzivača i sad nemam meso za ručak, ali ne žalim! Radije ću da crknem od gladi nego da mi rasu prljaju te poluživotinje.”

Erazmo je klimnuo glavom, i zapisao nove reči koje je čuo: “Ješe, Muje i komunjare”. Ovo selo je puno iznenađenja, pomislio je, a onda se vratio svom izveštaju:

“Skoro svako u ovom selu misli da Unija ima isuviše velika ovlašćenja; razlikuju se po tome što bi jedni hteli da se ona smanje i da njihove države opet postanu svemoćne, a drugi su za to da nikakve unije više i ne bude. Ali, saglasni su u mnogim drugim stvarima: svi bi hteli da se zabrani ulaz svim strancima, a naročito onima koji nisu hrišćani; saglasni su da se ponovo uvede smrtna kazna; svi su protiv brakova između pripadnika istog pola.”

Razne grupe su se kretale selom, najčešće u neredu. Kad bi im ponestalo Ješa, Muja i komunjara jurili su sumanuto svakog čoveka koji bi im samo i ličio na školovanog:

“Učenjake smatraju čarobnjacima koji šire vradžbine i gospodare crnom magijom. Idealni patriota je nepismen.” – zapisao je Erazmo, dodajući:

“Relativno malo je mladih ljudi među njima; uglavnom su srednjih godina, većina su manuelni radnici, ili su nezaposleni. Prijatelje traže samo među pripadnicima svoje nacije. Uglavnom su svi siromašni; ipak na svakih stotinak nađe se i po jedan bogati čovek. Svoje bogatstvo je stekao švercom, kriminalom ili baveći se politikom. Veruje kako bi širenjem uticaja Evropske unije došao i kraj njegovoj moći i uticaju u selu.” 

Padalo je veče i krčmar je ponudio Erazmu sobu da prespava: ako bi ostao kod njih mogao bi da prisustvuje tradicionalnoj noćnoj svečanosti: Front će, sa bakljama, marširati kroz centar, a onda će se, na trgu, spaljivati izdajničke knjige.

“Koje su to knjige izdajničke?” – upitao je Erazmo.

Krčmar je slegao ramenima; iznad noćnog stočića ima Bibliju i izborni letak Fronta; ni jedno ni drugo nije nikada pročitao; bio je, naime, nepismen.

“Verovatno su im sve knjige izdajničke. Eh, šta bi tek pomislili o mojima, kad bi kojim čudom znali latinski.”

Erazmo nije bio oduševljen idejom da noć provede okružen bakljama, dobošima i svinjskim glavama. Nije ni znao hoće li uzbuđeni seljani pronaći nekog novog Ješu, Muju, komunjaru ili čarobnjaka. Miris izgorelog ljudskog mesa sa lomače potpaljene knjigama nije mu prijao ni danju, a kamoli noću. Dao je krčmaru zlatnik sa likom Karla Velikog.

“Ko je ovaj čovek?” – upitao je zbunjeni seljanin.

“Otac evropske ideje” – mirno je odgovorio Erazmo, penjući se na svog konja.

Krčmar je jedno vreme u ruci držao zlatnik, pažljivo ga okrećući sa svih strana. Negde duboko u sebi, znao je da je ovo jedan od onih trenutaka u kojima se pravi izbor, izbor između ideja i zlata. Onda je dukat sa mrskim likom mirno spustio u džep na kecelji.

“Pa šta, i svi drugi u selu bi isto učinili. Nisam ja najveća budala ovde.” – utešio je sam sebe i ušao u krčmu.

Žena mu se još nije vratila i dobri hrišćanin je imao još oko pola sata vremena; onih pola sata koje je u takvim situacijama obično provodio u ostavi sa nestašnom konobaricom…

Jašući ka izlazu iz sela, u pravcu sunca koje se kretalo ka horizontu, Erazmo je podsetio sam sebe da, sutra ujutro, dopiše i poslednju rečenicu u svoj izveštaj o ovom selu:

“Sve svoje ideje i verovanja biće na kraju priče spremni da prodaju za jedan dukat.”

V

Frustrirani pro-Evropljani

Svanuo je i petak, četvrti dan Erazmovog puta. Prethodne večeri je ušao u selo po mraku i nije ni stigao da ga dobro osmotri. Prvo što je primetio kada je iz krčme izašao na trg bila je grupa uzbuđenih ljudi, srednjih godina. Bili su, očigledno, nezadovoljni…

“O ne, ne ponovo.” – Erazmu je u sećanju još ostala mržnja iz prethodnog dana, a ovde je izgleda bio na putu da se susretne sa novom – “Na šta su ovi ljudi sada besni?”

Iznenađenje, ipak, nije bilo malo: ako su seljani prethodnog dana svoj bes usmerili na daleki Brisel i njegove institucije, ovi među kojima se zatekao danas bili su ljuti na svoje sopstvene države, jer one nisu – po njihovom mišljenju – bile dovoljno evropske. Raznim birokratskim smicalicama otežavale su dublje povezivanje sa unijom, u kojoj je bio jedini spas. To su – bili su u ovom selu ubeđeni – njihove vlade radile samo zato što bi jaka unija značila kraj malverzacijama i korupciji političara.

“Tačku na pljačku!” – uzvikivala je učiteljica iz Barselone; “Evropa protiv lopova” – tercirao joj je softverski stručnjak iz Bolonje; “Budimo realni – tražimo nemoguće!” – sa njima je bio saglasan i student iz Pariza.

Erazmo je pažljivo zapisao u svoj izveštaj:

“U ovom selu žele Evropsku uniju koja će biti vođena progresivnim vrednostima ali ne osećaju da ih je do sada uopšte bilo. Žele da se više ovlašćenja prenese na institucije u Briselu iako nisu osetili nikakve prednosti dosadašnjeg članstva.”

Humanisti i stručnjaku za formalnu logiku, koji se obrazovao na delima Aristotela, Cicerona i Svetog Avgustina, nije bilo teško da uoči dve osnovne kontroverze u gledištima sa kojima se susreo, po prvi put u ovom selu:

“Oni u drugom selu su zadovoljni svojim životima, i zato podržavaju uniju; oni u trećem su nezadovoljni i zato su protiv nje; ovi su, opet, nezadovoljni ali hoće više unije? To što su manji od prethodna dva plemena – ima ih oko 9% u Evropi, ili četrdesetak miliona – ne znači previše. To je već dovoljan broj da možemo da ustanovimo matematički trend.”

Seoski trg je bio pun crvenih zastava; na nekima od njih su se nalazili i razni simboli; najčešće, to su bili srp i čekić, ili zvezda:

“Politički, oni su pretežno levičari. Nalaze se u najboljim godinama, između tridesete i četrdeset pete; osećaju da od svog života još mogu nešto da učine; i frustrirani su jer misle da im njihove države to onemogućavaju, u stalnim formalističkim prepucavanjima oko vlasti. Ako bi sva vlast bila u Briselu, taj problem bi bio rešen jednom za svagda.”

Dok je Erazmo na papirusu ispisivao redove svojim pedantnim rukopisom koji se, idući prema kraju svakog reda, pomalo spuštao na dole, na trg je stigla majka sa detetom; umorna, prljava, izranjavljena, uplašena; oboje su bili gladni; dete je plakalo. Erazmo pogleda malo bolje kroz svoj monokl: to je bila ista ona žena koju prethodnog dana zamalo nisu ubili u selu rušitelja Evrope!

“Uspela je da spase glavu od onih vajnih hrišćana” – pomislio je – “Kako li će proći ovde?”

Erazmo je, sa iznenađenjem i pomalo zebnje, primetio da je ovo prvo evropsko selo u kojem još nije video nijednu crkvu: “Ovim ljudima kao da Bog nije potreban? A opet, deluju mnogo više nalik božjim stvorenjima od onih divljaka juče.”

Učiteljica iz Barselone i pariski student zajedno su pomogli pridošlicama: našla se tu brzo i voda, dečja hrana, topao konak. Medicinska sestra iz Atine je stručno dezinfikovala ogrebotine od prethodnog dana. Celo selo je nesrećnicima pomoglo, kao jedan tim:

“U ovom selu veruju da problem migrantske krize Evropa može da reši jedino zajedničkom akcijom svih njenih država. Da svaka od njih, prema unapred utvrđenoj kvoti, mora da primi određeni broj: veće da prime naravno više, a one druge manje, sve do najmanjih – koje opet, kao znak solidarnosti, moraju da prime bar neke.”

I dok se evropski putopis ispisivao, okupljeni su poslali softveraša iz Bolonje da u obližnjoj radnji kupi nešto nove odeće za dvoje neočekivanih gostiju: prisutni Nemci i Šveđani dali su po dvadeset evra, Francuzi deset, Grci i Španci po pet…

“Osećaj solidarnosti u ovom selu preovladava.” – Erazmo je pažljivo zabeležio utisak koji je poneo iz ovog skupljanja priloga – “Bogatije zemlje moraju da prilože više, a siromašnije manje, za zajedničke potrebe. Pored toga, dužnost je bogatijih društava da i neposredno pomognu onima koji su trenutno u nevoljama.”

Na trgu je bilo ljudi svih starosnih grupa, gotovo podjednako i muškaraca i žena; većinom su bili Italijani, Francuzi, Španci i Belgijanci; našao bi se i poneki Poljak i Nemac.

“Svi su nezadovoljni i misle kako bi njihovi životi mogli da budu mnogo bolji. Ali zato ne krive jedni druge, niti briselske institucije. Smatraju da je centar korupcije u političkim elitama njihovih sopstvenih zemalja, a Uniju bi voleli da promene i pretvore u svog saveznika u borbi protiv sopstvenih elita. Originalna zamisao.” – napisao je na kraju svog izveštaja Erazmo.

 

VI

Pobunjenici protiv štednje

Osvanula je i subota, dan peti. Nakon mirno provedene noći, Erazmo se zahvalio domaćinima i spremio se za nastavak svog puta. Do narednog sela, rekli su mu, nema više od dva sata jahanja.

“Oni su brojni koliko i mi” – rekoše mu na odlasku frustrirani pro-Evropljani – “Ima ih oko četrdesetak miliona. Ali su vrlo različiti od nas, i morate da ih upoznate. To su pobunjenici.”

Erazmo je još bio pod utiskom groznih scena koje je doživeo među rušiteljima Evrope u petak. Kakvi sad pobunjenici? Zar će se opet susresti sa braon košuljama, lomačama i svinjskim glavama?

Slika je, ipak, bila bitno drugačija: velika grupa ogorčenih ljudi protestvovala je na seoskom trgu; ali, za razliku od rušitelja Evrope koji su svoj gnev iskaljivali na nemoćnim i usamljenim, ovi ljudi su ga usmerili prema onim moćnim; za razliku od onih koji su rešenje tražili u rušenju Evropske unije, ovi su se borili za njenu promenu.

“Uglavnom su nezaposleni; prošli su kroz mnoge teškoće i dolaze iz područja najteže pogođenih nedavnom ekonomskom krizom: Grčke, Italije, Španije i Austrije. Siromaštvo od kojeg su se bili odvikli već nekoliko generacija dovelo je do toga da ovi ljudi više ne osećaju ponos što su Evropljani. Nezadovoljni su politikom i Evropskom unijom; smatraju da je ona samo pomogla da bogati budu još bogatiji a siromašniji još siromašniji.”

Erazmov pogled fiksirao je ribara sa Krita i vlasnicu malog pansiona u Valensiji; oboje su grcali pod teretom bankarskih kredita sa lihvarskim kamatama:

“Osećaju se ljutim, zgađenim, uplašenim i vrlo pesimistički su raspoloženi prema Evropskoj uniji. Ipak, svi se slažu da je rešenje u preraspodeli bogatstva unutar nje na jedan pravedniji način, a ne u njenom rušenju. Siromaštvo je lakše podnositi u velikim zajednicama nego u malim. I šanse je tamo lakše naći.”

Pobunjenici su se spremali da glasaju; njihove partije su odavno tražile da bogatije države pomognu one siromašnije, a da teret migrantske krize svako podnosi srazmerno svojim mogućnostima. Prihvatali su potpuno princip kvota za migrante, isti za koji su se zalagali i stanovnici prethodnog sela.

“Ako bi se energija iz ovog sela udružila sa frustracijom iz onog prethodnog, a one opet sa optimizmom iz sela broj dva, to bi onda značilo…” – Erazmo je iz torbe izvadio staru računaljku – “….oko 41% svih Evropljana, ili oko dve stotine miliona ljudi. Oni iz sela broj jedan će ionako tek na televiziji čuti šta treba da misle; njih, dakle, sada možemo da zanemarimo.” – razmišljao je.

“Jedino ostaje problem gde da nađemo novac za oblikovanje takve Evrope?” Zaokupljen svojim mislima, Erazmo nije ni primetio da je poslednju rečenicu, umesto da je zapiše u izveštaj, izrekao na glas. Zato je i bio pomalo iznenađen kada je na glasno izrečeno pitanje dobio i odgovor:

“Novac, nepoznati stranče, možemo da nađemo samo tamo gde ga ima.” – bibliotekarka sa Malte skinula je naočare sa debelim okvirima; ispod njih je Erazmo mogao da vidi par pomalo sanjalačkih očiju – “A to je samo jedno od naših šest sela. Tamo se nalazi i odgovor na pitanje koje tražiš.”

Erazmo je bio zbunjen:

“Video sam siromašna i manje siromašna sela na svom putu. Video sam i neka u kojima se živi iznad proseka, zaista. Ali nisam dosad video nijedno bogato baš toliko da bi se ovaj plan mogao ostvariti. Postoji li ono uopšte?” – upitao je svoju sagovornicu.

I dobio neočekivan odgovor:

“O, postoji. I sutra ćeš biti u njemu. To je raj na Zemlji.”

 

VII

Evro-federalisti

Osvanula je i nedelja: dan u kojem će većina Evropljana glasati, a Erazmo svoje putovanje završiti u poslednjem, šestom selu. Ovde je živelo i poslednje pleme na njegovom putu: evro-federalisti. Oni su specifično pleme po mnogo čemu. Najpre, najmanji su: samo oko 8% Evropljana ulazi u njega. To je nekih četrdeset miliona ljudi, od Finske do Portugalije.

Ono što je Erazmu prvo palo u oči bila je raskoš u kojoj su ovi seljani živeli; velike kuće, na jedan ili dva sprata, skupi automobili, luksuzni hoteli, banke i osiguravajuća društva, srećni i lepo obučeni ljudi…

Bilo je i vrlo živo: na sve strane su se kretala vozila, glasnici su donosili vesti i odnosili naredbe, bankari gomilali kese pune novca, a trgovci punili skladišta prepuna luksuznih roba. Ovo selo je, direktno ili indirektno, zaista uticalo na živote u svih pet sela koja je Erazmo prethodno obišao.

“Ovo naselje više podseća na grad nego na selo” – pomisli – “Na neki bogat, utopijski grad, kao Amaurot kod mog prijatelja Tomasa Mora?”

I stvarno, ovde su živeli najbogatiji od svih Evropljana, oni sa najviše uticaja u društvima u kojima žive. Na glavnom trgu, smeštenom između gradske kuće, luksuznog hotela, stare katedrale i moćne banke, svetina je slušala govornika sa odobravanjem:

“Evropa mora da se ujedini do kraja. Da postane jedna država. Kao što postoje Sjedinjene Američke Države, SAD, moramo napraviti i Sjedinjene Evropske Države, SED.”

“Predizborni miting?” – upita Erazmo starijeg čoveka u marinsko plavom blejzeru, oslonjenog na vrata poslednjeg modela Majbaha?

“Ah da, ali to je deo uobičajenog rituala, više nego stvarne potrebe. Svi mi već ionako znamo za koga ćemo glasati. Za gospodaricu Evropu.”

“Zovete je gospodaricom?” – Erazmo je pažljivo zapisao ovu reč na svoj papirus – “Kao da je živa?”

“Veća tržišta obezbeđuju veće zarade, veće zarade znače bolji život.” – njegov sagovornik je govorio sa mešavinom blagonaklonosti i superiornosti, kao majstor koji neukom šegrtu objašnjava osnove principe zanata.

“Baš je lepo videti ljude koji su potpuno zadovoljni svojim životom.” – dodao je, više za sebe, Erazmo.

“Nismo baš potpuno. Prvo, nas ima suviše malo, naročito za ovako bogato selo. Ovde se nalaze bogatstva nagomilana pet vekova, koja niko neće moći da potroši u narednih pet. A onda, mi smo isuviše stari. Nema mladih ljudi. I konačno…” – šeretski je namignuo svom gostu – “…pretežno smo muškarci. Na svaka dva muškarca u ovom selu dolazi po jedna žena.”

U tom trenutku, pogledi obojice muškaraca skliznuli su na savršene obline dve mlade devojke boje bele kafe, koje su veselo prelazile preko trga, noseći korpe sa hranom:

“Žene možete obezbediti i iz ostalih sela? Govore vaše jezike, veruju u vaše bogove, slušaju vašu muziku. Zašto više volite ove koje dolaze iz zemalja na granicama Evrope?” Jeftinije su? – Erazmo je bio ljubopitljiv.

“Gospodine dragi, to je, kako da objasnim, čista egzotika. One obezbeđuju svežu krv.”

Pola sata kasnije, na terasi hotela “Savoj”, Erazmo je zapisivao svoje utiske:

“Pripadnici ovog plemena imaju i najviše obrazovanje, skoro svi su fakultetskim diplomama i poligloti su (u proseku govore po tri jezika). Ono što je zanimljivo to je širina, dubina i intenzitet socijalnih kontakata evro-federalista. Oni imaju puno prijatelja u drugim evropskim zemljama i ne osećaju kulturne razlike unutar Unije.”

Čovek u marinsko plavom blejzeru je polako vozio svoj Majbah prema izlazu sa gradskog trga; zaustavio ga je pored Erazmovog stola i kroz prozor pružio svoju vizitkartu:

“Ako ponovo budete dolazili kod nas, javite mi se. Možemo da odemo i pogledamo Ticijanova platna i krunski nakit Habzburga; stare ruske ikone i manuskripte Servantesa; Mikelanđelovog Davida i Rodenovog Mislioca. U ovom selu su sva bogatstva Evrope. Mi smo, u stvari, Evropa.”

Poslednje reči su se pomešale sa blagim, gotovo nežnim zvukom Majbahovog motora. Dok je posmatrao elegantan profil automobila koji se udaljavao, Erazmo Roterdamski pogleda u vizitkartu. Na njoj je, kitnjastim slovima, bilo ispisano:

Baron David Rene de Rotšild

Potom je umočio guščje pero u mastionicu i – strpljivo kao i svi monasi – nastavio svoj izveštaj:

“U toku života nisu imali mnogo prilike da iskuse profesionalne, finansijske i socijalne nevolje. U celini, vrlo su zadovoljni svojim životima i smatraju da su imali jasne, i značajne, socijalne benefite od Evropske unije. 

Geografski, ovo pleme je naročito prisutno na mediteranskom jugu Evrope (Italija i Španija), i nešto manje, ali isto tako natprosečno, na njenom istoku (Poljska) i zapadu (Francuska i Belgija). Uglavnom živi u većim gradovima.”

Sat na starom tornju je počeo da otkucava. Erazmo je iznenađenom konobaru ostavio dukat i rekao da zadrži kusur. Tamo odakle je došao, i gde se vraćao, novac mu ionako nije bio potreban. Kada je zvuk zvona odjeknuo osmi put, biračka mesta, od Talina na istoku do Dablina na zapadu, zatvorena su. U narednih nekoliko sati, vredni pisari prebrojaće oko dve stotine miliona glasačkih listića.

“Koje selo će dobiti ove izbore?” – pomisli pisac, vraćajući mastionicu, pero i papirus u svoju kožnu torbu – “Ili će dva, možda i tri sela morati da se udruže, da bi zajedno vladala nad svih šest?”

Odgovor na ovo pitanje mi ćemo dobiti za nekoliko sati. Pisac izveštaja koji smo pročitali, međutim, neće: sa osmim otkucajem sata na starom zvoniku, Erazmo Roterdamski se vratio tamo odakle smo ga za ovu priliku i bili pozajmili: ispod mermerne ploče svoje grobnice, u kripti katedrale u Bazelu, gde obitava još od 1536. godine.

 

VIII

Šta smo naučili iz Erazmovog izveštaja? 

Image result for Europa paintings

Šta smo mogli da naučimo iz ovih par desetina rečenica, nabacanih zbrda-zdola u Erazmovom izveštaju? Kako su raspoloženi današnji Evropljani? Kako su i oko čega oblikovane njihove podele? Oko čega se slažu, a oko čega ne? Najpre, Erazmovo putešestvije nam je pokazalo da je stari kontinent podeljen po tri osnovne linije.

Prvo, to jeste podela na elite (njih je Erazmo uglavnom sreo u plemenima broj dva, četiri i šest) i mase (pretežno u plemenima jedan, tri i pet). Mišljenja ove dve grupe su drastično različita, pre svega, o pitanjima solidarnosti, demokratije i osećaja evropskog identiteta. Međutim, nisu isti ni njihovi opšti stavovi, verovanja i životna iskustva. Elite su, u mnogo većoj meri, imale priliku da osete koristi od evropskih integracija, one su liberalnije i optimističnije. Istovremeno, postoji intenzivno, mada  prilično neodređeno i na predrasudama zasnovano, osećanje nezadovoljstva u širokoj javnosti; njeni veliki delovi Evropsku uniju vide u negativnom svetlu, osećaju da bi neka njena ovlašćenja trebalo vratiti državama članicama, i zabrinuti su zbog posledica imigracije sa prostora izvan Unije, na njenim istočnim i južnim granicama. Samo 34% Evropljana u celini (nasuprot 71% pripadnika evropskih elita) smatra (oseća) da je lično imalo koristi od EU. Preko polovine svih Evropljana veruje da je njihova zemlja bila bolje mesto za život pre dvadeset godina.

Drugo, dok se kretao među običnim svetom, Erazmo je uočio i jednu oštru, fundamentalnu podelu na liberalne i autoritarne grupe, posebno kada je reč o pitanjima identiteta. Za oblikovanje odnosa Evropljana prema EU, ova podela igra mnogo značajniju ulogu od razlika u ekonomskom statusu ili u iskustvima socijalnih nevolja. Politički izazovi izazvani ovom podelom stvaraju emocije, oblikuju svest i opstaju mnogo godina, čak i nakon što je ekonomska kriza prevaziđena i privredni rast ponovo pokrenut.

I treće, Erazmo je u razgovoru sa pripadnicima raznih evropskih elita primetio nedostatak konsenzusa o mnogim pitanjima značajnim za pravac daljeg kretanja Unije. Iako se radi o ljudima koji svi pretežno osećaju da su od ove političke zajednice imali koristi, oni nisu jedinstveni o putu dalje integracije. Suprotno verovanjima da su sve evropske elite nepodeljeno za dalju centralizaciju EU, čak 28% njih u stvari podržava status kvo, samo 37% misli da bi Unija trebalo da dobije nova ovlašćenja a čak 31% suprotno – da bi (bar neka) ovlašćenja trebalo vratiti državama-članicama. Ideju o “Sjedinjenim Državama Evrope” sa centrom u Briselu, koju je Erazmo osećao tako bliskom Evropi “ujedinjenog hrišćanstva”, sa centrom u Rimu, u kojoj je i  sam živeo, više pripadnika današnjih evropskih elita ne podržava, nego što podržava. Ono za šta bi se, eventualno, mogao pronaći konsenzus među elitama na našem kontinentu jeste dalje prostorno širenje zone monetarne integracije, tzv. Evrozone.

Erazmov izveštaj jasno pokazuje da se evropska politika promenila: ona je iz perioda medijacije između nesporno integracionističke političke klase i povremeno skeptične javnosti evoluirala u jedan sasvim drugačiji politički ambijent, u kompleksniju sliku unutar obe ove grupe. Ovaj proces će se nastaviti i imati značajne posledice po budućnost Evrope.

***

Šta nam pokazuju dubinske analize svakog od šest plemena koja je Erazmo obišao? Pre svega, da postoji značajni rezervoar podrške, kako među najširom javnošću, tako i u okviru elita, za uniju zasnovanu na solidarnosti. Čak 50% u prvoj, i 77% u drugoj grupi, veruje da bi bogatije države trebalo da finansijski pomažu one siromašnije; sa tim stavom se ne slaže samo 18% običnih ljudi i 12% elita. Ovaj rezervoar podrške ne uprošćava izazove sa kojima su Evropljani suočeni u izgradnji jedne poštenije, čvršće zajednice, ali naglašava njihovo verovanje da bi unija, iako će u svojoj suštini ostati zajednica sa vrlo različitim nivoima dohotka i ekonomskog rezultata, ipak trebalo da ostane zasnovana na solidarnosti.

Podele među Evropljanima, sa kojima se Erazmo suočio na svom putu, i između raznih plemena, ali i u okvirima svakog od njih, ostavljaju isto tako i prostor za nove ideje i vizije, ali i za neke nove ljude. Ne postoji konsenzus između elita o ravnoteži moći između Unije i država-članica, ali isto tako ni o federalističkoj viziji Evrope. Ovaj zaključak nam potvrđuje potrebu za novim kvalitetima političkog vođstva: za izgradnjom nove generacije političara, sposobne da artikuliše održivu dugoročnu viziju, koja će dobiti podršku i većine elita i većine običnih ljudi. Izbori koji se danas završavaju mogli bi, iako ne bi nužno morali, da označe početak novog ciklusa u kojem će se, uporedo, konsolidovati evropska ekonomija i postići relativna politička stabilnost; ako se ova pretpostavka ostvari, to će biti šansa koja se pruža samo jednom u generaciji.

Evropa, u svakom slučaju, mora da se pokrene; ona mora da uđe u novi prostor za političku debatu, koji će biti izvan (ili iznad) dosadašnjih binarnih, crno-belih, rasprava. Odsustvo jasne većinske vizije o putu kojim bi trebalo ići zahteva jednu koloritnu agendu integracije, koja priznaje i prihvata različite perspektive evropske budućnosti, umesto dosadašnje, koja je bila beznadežno redukovana na fraze o “više” ili “manje” Evrope. Erazmo se susreo sa plemenima koja su, načelno, zadovoljna funkcionisanjem Unije ali ne žele da ona dobije nova i veća ovlašćenja; razgovarao je i sa onima koji misle kako su lično imali koristi od Unije ali bi opet voleli da se neke nadležnosti vrate njenim članicama; konačno, bio je i kod onih koji su frustrirani, ali bi rešenje potražili u jačoj, efikasnijoj i više centralizovanoj uniji. Zaključak našeg putnika, koji se i u svom veku suočavao sa sličnim problemima, je jasan: i ovoj Evropi, kao i onoj njegovoj, potrebna je otvorenija i imaginativnija debata, čak i po cenu da ona ponekad bude konfliktna.

Ovde je i mesto za osvrt na još jednu od, u poslednjoj deceniji vrlo čestih, političkih zabluda. Naime, one strategije za budućnost EU koje naglašavaju potrebu tzv. “Evrope sa više brzina” su suštinski pogrešne; one su rezultat površnosti i lošeg obrazovanja koje odlikuje veliku većinu današnjih evropskih političara. Koncept “Evrope sa više brzina” potpuno ignoriše činjenicu da se sve one bitne, ključne, linije podela danas protežu uzduž i popreko celog kontinenta; te linije se ne poklapaju ni sa postojećim državnim granicama, a još manje sa imaginarnom granicom između “stare” Evrope, one koja je postojala do 1990. godine, a ponegde se i danas smatra “jezgrom” Unije, i “nove” Evrope, bivših socijalističkih zemalja na Istoku, koje se – često u jednom ponižavajuće redukcionističkom kontekstu, još uvek tretiraju kao “periferija”. Oblikovanje zajedničke budućnosti mora da se gradi izvan tih stereotipa i bude mnogo fleksibilnije i, rekli bismo, imaginativnije.

***

Konačno, u kakvom međusobnom odnosu stoje razlike koje je Erazmo na ovom svom putovanju uočio u šest sela evropske javnosti, sa razlikama između dvadeset osam evropskih država, koje će nam ostati sačuvane u zapisnicima sa raznih samita njihovih lidera? U eri informacionih tehnologija, sa svim novim značenjima koje je Postmoderna dala detalju i slici, neki bizarni događaj u Talinu, Milanu ili Helsinkiju danas dobija veći potencijal da promeni stvarnost nego ikada ranije u istoriji.

Erazmo je, na primer, pred kraj svog života oklevao da podrži Luterovu reformaciju jer se plašio da će ga Inkvizicija spaliti na lomači pre nego što njegova poruka uopšte i stigne do evropskih vernika; zato je svoje, suštinski jeretičke, poruke, jako pažljivo pisao, na jedan kriptičan način, u “Pohvali ludosti”. Tada je, naime, postojala samo Gutenbergova presa; sa Internetom koji bi mu bio dostupan danas, Erazmo bi mogao da u roku od nekoliko sekundi svoj selfi sa Luterom učini dostupnim stotinama miliona Evropljana.

Podele u evropskoj javnosti, međutim, zahtevaju i drugačiju strategiju u odnosu na sve ranije podele. Oni koji bi hteli da pojačaju javnu podršku Uniji ne mogu više da se oslone samo na ekonomsku dobrobit njenih građana. Lideri, i evropski i oni nacionalni, moraju da ulože veći napor da prevaziđu mentalnu provaliju između sopstvenih percepcija i percepcija njihovih građana o celom nizu dubljih društvenih pitanja, kao što su strahovi o gubitku nacionalnog identiteta, pritisak koji donose migracije ili nejednaki pristup šansama za društvenu promociju. Okvir u kojem se debate o budućnosti Evrope vode mora biti preoblikovan tako da obuhvati i brige zbog onoga što se doživljava kao pretnja nacionalnim tradicijama i kulturama, uporedo sa brigama zbog ekonomskih teškoća i rizika.

 

IX

Epilog: pet miliona godina

Related image

Pre pet miliona godina, kada je geološki konačno oblikovan krajnji zapadni deo onoga što danas zovemo evroazijskom kopnenom masom, na njemu još nije bilo ljudi. Na zapadu se nalazio Okean, koji nijedan čovek još nije bio prešao. Na jugu, dva velika spojena mora, sa brojnim ostrvima i poluostrvima. Na severu, kao neka velika meduza, polarna masa koja se, otprilike jednom u svakih milion godina, širila i skupljala, uništavajući, svakim svojim prolaskom kroz naš kontinent, poneku životinjsku vrstu.

Tek sa poslednjim povlačenjem leda nazad na sever, pre nekih dvanaest hiljada godina, u ovo kopno koje podseća na figuru ovce nasađenu na pramac neke velike lađe, stigli su i prvi ljudi. Dolazeći sa nepreglednih prostranstava na istoku, Neandertalci i Kromanjonci – kako ih danas zovemo – imali su svoja lica, imena kojima su jedni druge zvali, živeli svoje živote – i crtali ponešto iz njih na zidovima svojih pećina. Od nekoliko hiljada godina koliko su bili naši sugrađani – jer, oni su bili prvi Evropljani – ostali su nam ti crteži, poneki skelet, komadić grnčarije ili nakita kojim su ukrašavali svoje žene.

A onda, pre pet hiljada godina, kao da su odjednom bili odlučili da nam ostave i nešto malo više. Na nenaseljenom i negostoljubivom ostrvu, koje se nalazilo na krajnjem zapadu kontinenta, podigli su ogromne, vertikalno položene, kamene stubove od kojih je svaki težio po dvadeset pet tona – Stounhendž. Ni danas ne znamo čemu su oni tačno služili, ni koliko ih je na početku bilo. Znamo da ih je danas ostalo oko pedeset, a pretpostavljamo da je ovaj prvi građevinski projekat Evropljana trajao punih petnaest vekova – oko pedeset tadašnjih generacija.

Cela pisana istorija stala je u tih poslednjih pet hiljada godina. Legenda o Zevsu koji je preuzeo obličje snežno belog bika, ukrao lepu feničansku princezu i odveo je na ostrvo Krit. Legenda o čoveku na krajnjoj istočnoj granici prve imperije, koji je umro raspet na krstu i dva dana kasnije uskrsnuo. Legenda o Karlu koji je pomirio Rimljane i Varvare i prvi politički objedinio prostor koji danas nazivamo Evropom; trojica njegovih sinova, kažu ova predanja, postali su prvi Nemac, Francuz i Italijan.

Kontinent nikada nije oskudevao u legendama, i svaki od njegovih naroda priložio je u ovu riznicu najmanje po dve ili tri svoje sopstvene. Ipak, vekovima je oskudevao u sopstvenom imenu: prostor je, uporno, nazivan “hrišćanstvom”; najpre jedinstvenim, onda istočnim i zapadnim, da bi početkom šesnaestog veka Luter odvojio i ono severno. Ali, to još uvek nije bila Evropa: ljudi koji su tada u njoj živeli sebe su smatrali celim svetom.

Tek krajem sedamnaestog veka, sa završetkom velikih verskih ratova koji su trajali decenijama, polako ulazi u upotrebu pojam Evrope, u značenju koje on ima danas. Volter ju je, ushićeno, zvao “velikom republikom”, Bizmark, hladnokrvno, “geografskim pojmom”, a Čerčil, sa gađenjem, “gomilom đubreta i mrtvačnicom, plodnim tlom za zarazu i mržnju”.

Ko je od njih trojice bio u pravu? Kako nam je istorija pokazala, svaki ponekad. Ko će od njih trojice biti u pravu večeras? To ćemo saznati kad prebrojimo glasačke listiće.

***

Napomena: ovaj tekst zasnovan je na podacima dobijenim u istraživanju koje su 2017. i 2018. sproveli profesori Tomas Rejnz, Dejvid Kats i Metju Gudvin, u deset zemalja Evropske unije. U ispitivanje je bilo uključeno 10.000 nasumice izabranih građana i 1.800 pripadnika tzv. “elite” (iz politike, biznisa, medija i civilnog društva). Ilustracije uz poglavlja II, III, IV, V, VI i VII preuzete su od Kraljevskog instituta za međunarodne poslove (Čatam Haus) u Londonu.

***

Ovaj tekst posvećen je jednoj od najstarijih – bar po stažu – učesnica društvene mreže Tviter u Srbiji, ljubiteljki “Pohvale ludosti” Erazma Roterdamskog i vernoj čitateljki ovog bloga, @marymerlak.

Photo credit: Imre Goth, “Art deko lepotica”, ulje na platnu, slikano u Berlinu 1928, 107 x 75,5 cm.