Usred svih apokaliptičnih prizora, dostojnih kičice Hijeronimusa Boša, koje kao da je vratila u naš vek, korona je – baš kao i njena čukun-čukun baba od pre sedam vekova, kuga ili Crna smrt – i sama bila jedno kompleksno iskušenje, globalno na više nivoa: kako na onom spoljnom, geografskom, tako i na unutrašnjem, psihološkom.
Pandemija je testirala ne samo krajnje granice fizičke izdržljivosti, kolektivne i pojedinačne, mnogih od nas – počevši od boraca prve borbene linije, lekara i medicinskih sestara – nego i snagu našeg duha i veru u sebe. Na ispit je, isto tako, stavila i našu solidarnost sa drugim ljudima, osećaj empatije, čojstvo – kako bi Njegoš to rekao – sve one osobine koje nas, u konačnici, i čine ljudima.
Vrlo jasno, nemilosrdnom ali preciznom i pravičnom vododelnicom, kao i u svim drugim vremenima velikih kolektivnih drama i tragedija, pandemija je razdvojila ljude od neljudi, onaj kvalitetan ljudski materijal od bezvrednog škarta.
U tom smislu, držanje u pandemiji često je bilo mera viteštva.
Evropljani su i na početku ovog trećeg milenijuma, kao i toliko puta u prethodna dva, pojurili da utehu u vremenima egzistencijalnih strahova i neizvesnosti nađu u nekom žrtvenom jagnjetu, koje bi svi zajedno zgodno okrivili za nevolje koje proživljavaju. Pronalazili su ga u ranjivim društvenim grupama, u svima koji su bili dovoljno drugačiji od malograđanske većine da bi mogli da posluže u tu svrhu: onda u Jevrejima, vešticama, Ciganima, vagabundima, leproznima i prosjacima, a danas u migrantima, intelektualcima, eliti, tajnim društvima.
Kao i u vreme svih istorijskih pandemija, i u ovoj današnjoj optužbe zasnovane na etničkim, verskim, regionalnim ili kulturnim identitetima imaju ključnu ulogu u oblikovanje emocija uplašenog čoveka, dok zaraza traje. Društvene mreže, površni internet portali, tabloidi i drugi populistički mediji danas igraju, otprilike, istu ulogu koju su u Srednjem veku imale razne verske sekte.
***
U mnogim zemljama zapadne Evrope, na talasima teorija zavere, česta meta su bili muslimani; tvrdilo se da oni šire virus namerno, kršeći ograničenja kretanja. Desničarski ekstremisti su, sa očiglednom zlom namerom, širili stare video snimke iz kojih je gledalac sticao pogrešan utisak kako su džamije još uvek otvorene; histerična javnost je na to reagovala masovnim pozivima u policiju, otežavajući i ometajući njen rad, u inače teškoj sitaciji (takvi slučajevi zabeleženi su u Londonu, Lidsu i Birmingemu).
Anonimni postovi na Fejsbuku i tvitovi, pozivali su na spaljivanje svih džamija, jer će se time, navodno, “izlečiti” virus; muslimanke u svojoj tradicionalnoj odeći bile su žrtve verbalnih i fizičkih napada različitog intenziteta, ali uvek sa zajedničkom porukom da su one krivci za širenje korona virusa.
U svim ovim slučajevima, islamofobija, već godinama prisutna u mnogim društvima zapadne Evrope, pojačana je strahom od zaraze; širenje lažnih vesti bilo je instrument kojim je strah pojačavan, a onda pretvaran u mržnju. U jednom slučaju u Britaniji, ženi koja je nosila hidžab i zaštitnu masku, čovek je u supermarketu dovikivao: “pazite, bomba”; u drugom, čovek je priveden jer je namerno kašljao muslimanki u lice, preteći joj da ima korona virus.
Pomešana sa teorijama zavera stvorenim u vreme pandemije, islamofobija je u Evropi dobila novi kvalitet: ubrzanje. Pomerajući se sa margina društva u centar zbivanja, polako je prodirala i u zonu koju smo dotad obično smatrali zaštićenom zdravim razumom; sve više, pod normalnim okolnostima umerenih, ljudi sada je počinjalo da veruje “kako tu nečeg ima”. Kao da su sve one uobičajene, prirodne, brane odjednom popustile, Evropa je mržnju prema drugačijima naprosto upijala, kao jedan džinovski sunđer.
Ove emocije širene su kroz hiljade postova na Fejsbuku, tviteru, raznim zatvorenim grupama na Telegramu i Viberu: zaraza je počela da se širi iz džamija; policija tretira muslimane povoljnije od hrišćana; muslimani su krivi za svaku četvrtu smrt od korone…
Tako su se, uporedo sa širenjem pandemije, razvijali i tradicionalni anti-muslimanski narativi, zasnovani na starim predrasudama; oni su isto evoluirali i transformisali se u potpuno novi socijalni kontekst. U ovom novom kontekstu, islam i muslimani su povezani direktno sa uzrocima pandemije, uklapajući se tako u šire i već poznate stereotipe ekstremne desnice gde su muslimani predstavljeni kao paraziti društva: stranci, čudnog i bolešljivog izgleda.
Posebno osetljiv period bio je vreme tradicionalnog islamskog praznika, Ramazana, od kraja aprila do kraja maja 2020. godine: okupljanje islamskih vernika na molitvama i obedima sa prijateljima evropski desničari proglasili su “inkubatorima” korone, šireći apokaliptična proročanstva o “milionima novih slučajeva” korone koji će se, navodno, sa tih verskih obreda proširiti po svim evropskim zemljama.
Islamski savet Britanije je sve ove glasine osudio, kao neistinite i opasne, izdavši savet svojim vernicima da za vreme pandemije ostanu kod kuće i sve predviđene verske ceremonije obave sa neke od digitalnih platformi. Oko četiri stotine džamija i drugih islamskih svetilišta u Britaniji suspendovalo je versku službu čak i pre nego što je vlada Borisa Džonsona zvanično uvela policijski čas, a savet je izdao i posebno uputstvo teološke prirode: svaki vernik je bio pojedinačno oslobođen svoje lične obaveze da petkom obavlja tradicionalnu molitvu, za sve vreme trajanja pandemije.
***
Druga velika grupa ljudi koji su u Evropi bili proganjani zbog pandemije korona virusa bili su Kinezi, ali i mnogi drugi radnici, doseljenici ili turisti, poreklom iz jugoistočne Azije. Niz evropskih policija zabeležio je skok učestanosti zločina mržnje prema ovoj populaciji. Agresija prema ljudima kineskog (i uopšte azijskog) porekla opala je tek kada je virus počeo da se širi i sa drugih, evropskih lokacija, pa više nije bio povezan, samo ili pretežno, sa Kinom.
U toku leta, propaganda Trampove administracije (kada je virus počeo uporno da da se naziva “kineskim”) doprinela je širenju antikineskog raspoloženja u SAD i porastu broja incidenata protiv Kineza u Americi.
Sledeća velika grupa, globalno ugrožena usled pandemije, bili su Jevreji: u tom smislu, gotovo ništa se nije promenilo u odnosu na četrnaesti vek i pandemiju Crne smrti u Evropi, osim toga da Jevreje, u dvadeset prvom veku, nisu fizički žive spaljivali, kao onda.
Mentalno, međutim, jesu: izveštaj Specijalnog izvestioca UN za slobodu religije, Ahmeda Šaheda, navodi da je antisemitski govor mržnje u naglom porastu, uporedo sa širenjem globalnog straha od zaraze, koja je “iskorišćena za širenje mrženje prema Jevrejima i drugim manjinama” usled širenja teorija zavera po kojima su Jevreji “odgovorni za razvoj i širenje virusa”.
Zemlja na kojoj se obrasci širenja antisemitizma, povezanog sa strahom od korone, mogu precizno pratiti je Erdoganova Turska: već godinama mentalno devastirana kao poligon primitivnog i agresivnog nacionalizma i verskog fundamentalizma, Turska je ksenofobiju i antisemitizam prigrlila prirodno, kao logično objašnjenje za pandemiju.
I u Turskoj je histerija počela na društvenim mrežama: najpre sa teorijama zavera po kojima je Izrael u svojim laboratorijama proizveo ceo virus, zatim sa zluradim proslavama prvog zabeleženog slučaja korona virusa u Izraelu, potom sa optužbama “cionističkih agenata” da su bili iza skandala sa ostavkom turskog ministra unutrašnjih poslova (koji je, u stvari, samo nespretno pokušao da organizuje policijski čas – jednu od mera sasvim uobičajenih u Evropi tih nedelja),
U jednom drugom incidentu, snimljenom na video klipu koji je postao viralan na turskim društvenim mrežama, vozač minibusa svojim putnicima detaljno objašnjava kako Jevreji u svojoj krvi nose virus; ugledan kolumnista tiražnog lista piše niz članaka u kojima pandemiju povezuje sa jednom bogatom jevrejskom porodicom “koja je sve to finansirala”; turska policija je bila prinuđena da pooštri mere bezbednosti u sinagogama – iako su one u tom trenutku zatvorene zbog pandemije; mnogi Jevreji su po ulicama Istanbula i Ankare bili prinuđeni da se, iz razloga bezbednosti, predstavljaju kao Španci, na primer ili da svoje tradicionalne jevrejske kapice sakrivaju ispod kačketa za bezbol.
Tviter, Fejsbuk i Instagram su za samo nekoliko nedelja u Turskoj generisali toliki intenzitet i bogatstvo različitih oblika antisemitizma, da ih se ni Gebelsova propagandna mašinerija ne bi postidela.
Tako je, na primer, članak u turskoj štampi o radu na razvoju vakcine u Izraelu bio praćen komentarima uobičajenim za sve teorije zavere: pošto su oni proizveli virus, logično je da prvi pronađu i vakcinu.
Turska, naravno, predstavlja sredinu specifičnu po mnogo čemu: obnovljenom islamskom fundamentalizmu u društvu, vekovima starim verskim podelama, inherentnom nestabilnošću politike u poslednje dve decenije. Zbog toga je Turska bilo pogodno tle za ovaj fenomen: kao kod svakog drugog događaja koji je teško racionalno razumeti, običan čovek bi pojurio za nagonom krda i kratkim, brzim i jednostavnim odgovorima. To je uvek mnogo lakše od strpljive i sofisticirane naučne, političke ili sociološke analize.
Međutim, kao i u drugim fobijama u drugim društvima – setimo se samo islamofobije u Velikoj Britaniji sa početka ovog teksta – ni u Turskoj se antisemitizam uzrokovan pandemijom nije zadržao duže vreme. Činjenica da se virus širio celim svetom bez razlike, i da nijedna zemlja nije bila pošteđena njegovih posledica, otežala je i da se bilo koja od njih proglasi posebnim krivcem za nju. Posle izvesnog vremena, i turski antisemitizam se vratio tamo gde je bio i pre korone: na margine društva.
Jevrejska zajednica u Turskoj je mala: po poslednjem popisu, imala je oko petnaest hiljada pripadnika i Erdoganov režim je često navodi kao argument da u zemlji postoji verska tolerancija. Ali daleko od toga da je bila i jedina meta ksenofobije u vreme pandemije: istanbulska policija je, na primer, imala slučaj čoveka privedenog zbog pokušaja izazivanja požara u Jermenskoj pravoslavnoj crkvi – bio je, naime, ubeđen da su – od svih naroda na Zemlji – baš Jermeni napravili pakleni plan i započeli pandemiju korone!
***
Međutim, žrtvena jagnjad korone nisu samo manjinske rasne, verske ili etničke grupe – bili to muslimani, Jevreji, Kinezi, ili neki drugi – nego i svi oni koji se, iz bilo kog razloga, nekad čak i simbolički, doživljavaju kao protivnici dominantnih populističkih narativa. Samo u prvom kvartalu ove godine, glasine, stigmatizacije i teorije zavere – povezane sa korona virusom – zabeležene su na čak dvadeset pet jezika, u osamdeset sedam zemalja sveta.
Uzorak – koji je obuhvatio 2.311 pojedinačnih izveštaja – pomogao je analitičarima da precizno definišu ove pojmove.
Glasina je “svaka nepotvrđena informacija ili tvrdnja, bez kredibilnog izvora, za koju se posle provere može utvrditi da li je tačna, zasnovana na nekim tačnim elementima ali suštinski izmenjena (fabrikovana), tačna ali irelevantna ili potpuno izmišljena (lažna)”. Glasine su, na primer, tvrdnje: “kokošja jaja su zatrovana korona virusom”; “pijenje izbeljivača za rublje ubija virus”.
Stigma je “diskriminacija, osuda ili omalovažavanje grupe ljudi”; na primer, izjava “svaka zarazna bolest je uvek potekla iz Kine” je stigma.
Konačno, teorija zavere je “verovanje da pojedinac ili grupa ljudi tajno rade da bi ostvarili neke zle i opasne ciljeve”, na primer tvrdnja: “korona virus je biološko oružje koje su razvili Bil i Melinda Gejts da bi olakšali prodaju vakcina” je primer teorije zavere.
Videli smo da, u identifikaciji grupe kao neprijatelja – pa samim tim i u njenom označavanju kao potencijalnog žrtvenog jagnjeta – ključnu ulogu igraju različiti narativi stigmatizacije: od onih drevnih (Jevreji koji su trovali bunare bakterijom kuge) do sasvim modernih (korona virus je veštački proizveden u američkim/kineskim/izraelskim vojnim laboratorijama).
Međutim, za označavanje pojedinca kao žrtvenog jagnjeta presudne su različite teorije zavera: otkada je dr Antoni Fauči, koji vodi Radnu grupu za korona virus Bele kuće – ušao u javne polemike sa Donaldom Trampom, dobio je više pretnji smrću, i morala je da mu bude dodeljena policijska zaštita; pretnje smrću upućene su i trima odraslim ćerkama doktora Faučija, koje žive u tri različita grada u SAD – što svedoči o pažljivo pripremanoj akciji zastrašivanja. Doktor Fauči vodi Nacionalni institut za alergijske i infektivne bolesti SAD još od 1984. godine i o ovim pitanjima je dosad savetovao šest američkih predsednika; sada se, po prvi put, dogodilo da je njegov život ugrožen. Koliko je to posledica razmimoilaženja u stavovima sa predsednikom SAD – koga njegovi simpatizeri, i u Americi i izvan nje, posmatraju više kao vođu neke opskurne verske sekte a ne kao državnog službenika koji radi javan posao – a koliko opšte histerije i mržnje protiv nauke koja je u Americi počela da se razvija još znatno pre ove poslednje pandemije, ne znamo. Ako ta dva razloga, zapravo, nisu jedan te isti?
I dok su stigme opasne za grupe, a teorije zavere za pojedince, šta običnog čoveka čini žrtvenim jagnjetom? Naravno, glasine – i to one u koje sam poveruje. Glasine se, naime, često maskiraju, tako da na prvi pogled izgledaju kao kredibilni zdravstveni saveti ili strategije kontrole bolesti, i mogu da imaju jako ozbiljne posledice ako ih oni do kojih dođu prihvate zdravo za gotovo i daju im prednost u odnosu na informacije i savete pravih zdravstvenih institucija. Tako je, na primer, na širokom delu sveta jedno vreme cirkulisao mit da se pijenjem alkohola visoke koncentracije (metanol) organizam iznutra dezinfikuje – čime se ubija virus. Samo u prva tri meseca ove godine, ova glasina je koštala života osamsto ljudi u dvadesetak zemalja; skoro šest hiljada je moralno da bude hospitalizovano na duže ili kraće vreme; šezdeset je ostalo trajno slepo.
A izvesni Mark Grenon, nadbiskup samoproglašene “Crkve drugog postanja” sa Floride uhapšen je pre dva dana u Kolumbiji, po američkoj poternici. Mark i njegova dva sina razvili su svoj mali biznis i u SAD prodavali izbeljivač za rublje kao “čudotvorni mineralni božji lek za korona virus”, sa sve zvaničnom potvrdom “nadbiskupa Grenona”.
Posledica Grenonove terapije je da se sedmoro Amerikanaca, njegovih vernika i pacijenata istovremeno, susrelo sa svojim Tvorcem pre nego što bi inače za to došao sudnji čas. Tako su, verovatno o istom trošku, saznali da su i lek koji su pili i crkva u koju su išli bili lažni; prava u ovoj priči bila su jedino žrtvena jagnjad – oni sami.
zorancicak 