Prisoners of War Painting by Igor Barkhatkov | Saatchi Art

U celini, pandemija korona virusa stvorila je – već posle nepunih šest meseci – jedan ne samo komplikovaniji, zdravstveno rizičniji, skuplji i svet mnogo više histeričan čak i od onoga u kojem smo živeli do ovog proleća. Stvorila je – ili da budemo precizniji, još uvek stvara i izgleda da ne namerava uskoro sa tim da prekine – i jedan mnogo opasniji svet.

Već mesecima, najvažnije svetske i regionalne međunarodne organizacije, najveće države, banke i svetski mediji bave se, gotovo isključivo, pandemijom: merama neophodnim da se njeno širenje zaustavi, što pre otklone njene ekonomske posledice, pronađu vakcine. Globalni Sever zaokupljen je samim sobom; on više nema previše vremena, interesa ni resursa da bi se bavio globalnim Jugom.

Na svim onim tačkama na kojima je bezbednost sveta i pre korona virusa bila ranjiva – sada je postala još ranjivija. Kombinacija starih rizika – siromaštava, nedovršenih društava, etničkih i verskih sukoba, neokolonijalnih rivalstava – sa onim novim, nastalim u toku globalne zdravstvene krize – zatvaranjem granica i entropijom zdravstvenog sistema – povećava opasnosti za mnoge države.

Nekoliko uporednih pokazatelja: projektovani pad društvenog proizvoda, mortalitet stanovništva, stepen siromaštva, obim trgovinske aktivnosti, ključni zdravstveni pokazatelji, demografska struktura, obim i struktura dijaspore, tip političkog režima – mogu da nam pomognu da, sa priličnom preciznošću, predvidimo kako će se kretati glavni tokovi krize u svakoj zemlji pojedinačno.

Koliko je, dakle, korona virus – sam po sebi – doprineo da društveni ugovor u nekoj zemlji više ne funkcioniše? Da ga zameni neko produženo stanje nemira, građanskih, socijalnih ili etničkih; ili građanski rat; ili potpuni raspad državne strukture i različite forme anarhičnih improvizacija?

Svakako, mnoge zemlje sveta bile su na ivici (ili preko ivice) oružanih sukoba i u toku 2019. godine, tako da su njihove prognoze za ovu godinu bila su daleko od ružičastih i davno pre nego što su se pvi slučajevi korona virusa pojavili. Međutim, ove projekcije su se već u toku prvog, a posebno drugog kvartala 2020. godine dodatno pogoršale: verovatnoća da u toku 2021. i 2022. dođe do oružanih sukoba (lokalnih ili unutrašnjih) danas je prisutna u dodatnih trinaest zemalja u kojima nije identifikovana 2019. godine; ukupno, ona je sredinom ove godine postojala u čak trideset pet zemalja sveta – što je najveći broj u poslednjih trideset godina.

U već ionako nestabilnim delovima sveta, bezbednosne posledice pandemije izvesno će biti prisutne i u doglednoj budućnosti. Ratovi i drugi oblici oružanih sukoba, tipičnih za nestabilna okruženja. narušavaju osetljivu ravnotežu. Ona smanjuju količinu dostupne hrane, čiste vode i lekova; konfliktne zone predstavljaju bezbednosne pretnje za susede i druge države u okruženju, jer one mogu postati tačke okupljanja terorističkih grupa ili područja sa kojih se širi pandemija.

Kako će ta matrica, uglavnom, da funkcioniše? Možemo uočiti tri osnovne faze.

Prvo, u pojedinim zemljama, politike socijalnog distanciranja će smanjiti ekonomsku aktivnost, što će dovesti do naglog pada cena sirovina, smanjenja tražnje i katastrofalnih posledica po životni standard i javne prihode. Zemlje koje zavise od uvoza hrane verovatno će iskusiti ozbiljne i dugotrajne nestašice, povećanja cena i strože režime izvoznih kontrola.

Drugo, svi ovi procesi će, posledično, povećati rasprostranjenost siromaštva i dovesti do sporadičnih pojava gladi. Vlade će, sa znatno smanjenim raspoloživim prihodima, imati ozbiljne probleme da obezbede značajnu pomoć stanovništvu i to će, opet, dovesti do naglog pada poverenja u javne vlasti i njihovu efikasnost.

Treće, frustrirani zbog pada prihoda, u nekim zemljama će mnogi građani, odjednom, početi da pribegavaju različitim oblicima nasilja. Vlasti će negde da reaguju povećanom represijom i smanjivanjem ionako ograničenog korpusa ljudskih prava. U drugim sredinama, pošto će tradicionalne klijentelističke mreže biti ugrožene ili čak  potpuno razorene naglim padom raspoloživih prihoda, delovi elita će biti u iskušenju da pokušaju razne vrste pobuna kako bi sačuvali svoje ranije pozicije.

U nekim zemljama (po našoj proceni, trenutno najveći rizici postoje u Alžiru, Avganistanu, Libiji, Maliju, Siriji, Sudanu i Jemenu) ovi novi procesi će dodatno pojačati već postojeće konflikte i hronične krize.

Tipičan primer negativnog uticaja pandemije na bezbednosnu situaciju je Avganistan: još krajem 2019. godine postojala su realna očekivanja da će osamnaest godina građanskog rata između vlade i Talibana da se okončaju nekim oblikom mirovnog sporazuma; u nameri da omoguće povlačenje svojih trupa pre predstojećih predsedničkih izbora, u novembru, SAD su bile aktivno uključene u ove pregovore i celi aranžman učinile privlačnijim svim učesnicima kroz obećanje strane pomoći od čak jedne milijarde američkih dolara.

Međutim, pandemija korona virusa je teško pogodila Avganistan: sa oko 38.000 slučajeva zaraze i skoro hiljadu i po mrtvih, ionako nerazvijeni zdravstveni sistem ove male zemlje napregnut je do krajnjih granica, i sada praktično u celini zavisi od strane pomoći koja je i sama, zbog krize, drastično smanjena. Istovremeno oružani sukobi su se intenzivirali, jer su Talibani procenili da je vlada sada dodatno ranjiva: u terorističkim napadima ubili su desetine vojnika. Međutim, njihove mete nisu bile samo vojne prirode: da bi povećali osećaj panike i opšte nesigurnosti u zemlji, na meti su se našle i bolnice, ambulante, lekari i zdravstvene ustanove; najdrastičniji takav primer bio je napad terorista Islamske države na porodilište u Kabulu, u maju ove godine, u kojem je poginulo ukupno osamnaest žrtava: petnaest porodilja, dve bebe i jedna babica.

Avganistanski bruto društveni proizvod ove godine će verovatno biti u padu od oko 3% (pre pandemije je MMF prognozirao rast od 3,5%) . što će pogoršati sve već ionako prisutne efekte siromaštva i smanjiti šanse da se ova zemlja izvuče bar iz one najbrže spirale kriz. Istovremeno, uporedo sa krizom, osećaj frustracije među stanovništvom – a samim tim i rezervoar podrške za Talibane i Islamsku državu – će porasti, čime će se kriza perpetuirati na novom, višem, nivou i generisati novo nasilje.

***

Lebanese confront devastation after massive Beirut explosion that ...

Primer Avganistana naveli smo samo kao paradigmu, tipičnu ilustraciju složenih oblika i procesa međuzavisnosti pandemije, ekonomske krize i entropije bezbednosnih standarda. Ali, daleko od toga da je on jedini takav u današnjem svetu.

Dugogodišnji građanski rat u Siriji, čiji je intenzitet opao u toku prethodne godine, moglo bi da bude jedno od mesta na kojima će pandemija u toku 2021.dovesti do obnavljanja oružanih sukoba. Sirijska vlada predsednika Bašara al-Asada suočava se sa finansijskom krizom zbog povećanih troškova usled zdravstvene krize; sličan trend očigledan je i kod tri druga ključna igrača na sirijskom teatru: Irana, Turske i Rusije. Manje dostupnih resursa verovatno će ograničiti i mogućnost svih ovih vlada da održavaju svoje trupe na terentu u dovoljnom broju, i time zadrže teritorije preotete od raznih ustaničkih grupa u ovoj zemlji. U severoistočnoj Siriji, vojne formacije Kurda – Kurdske narodne zaštitne jedinice – drže jedan broj zarobljenih boraca Islamske države u svojim zatvorima. Međutim, strah od širenja korona virusa među zatvorenicima, zajedno sa smanjenom američkom podrškom regionu pod kontrolom Kurda, mogao bi da dovede do provala iz zatvora i ponovne mobilizacije snagaga ISIS.

Još jedna zemlja Bliskog istoka, teško pogođena kombinovanim efektima dugogodišnje ekonomske krize, rastuće korupcije, masovne izbegličke krize prouzrokovane građanskim ratom u susednoj Siriji i fragmentiranih političkih elita je Liban. Sve ove tradicionalne konfliktne činioce pandemija korona virusa je ojačala, dovodeći tako društvo do krajnjih granica izdržljivosti. Nedavna serija eksplozija u luci u Bejrutu, u kojima je, po dosadašnjim podacima, poginulo preko 220 ljudi, oko šest hiljada povređeno a veliki deo grada srušen, dovela je do masovnih protesta i ostavke vlade koja nije uspela da okonča pregovore sa međunarodnim finansijskim institucijama. Finansijska pomoć od 300 miliona $ koju je libanski parlament odobrio paketom interventnih zakona usvojenih u maju ove godine, uglavnom je već potrošena.

MMF je prognozirao recesiju u Libanu od skoro 12% u 2020. godini, što – zajedno sa jakim inflatornim pritiscima – u velikoj meri onemogućava normalno funkcionisanje javnih službi, a borba protiv pandemije je prepuštena oskudnim resursima i inicijativi lokalnih vlasti. Libanski Hezbolah, radikalna islamistička organizacija koja već decenijama, faktički, funkcioniše kao država u državu, od nedavno je počeo da, kao sredstvo za jačanje sopstvene popularnosti, obezbeđuje sopstvenu, paralelnu zdravstvenu službu i pomoć u borbi protiv korona virusa.

U celini, verovatnoća da će u Libanu, u naredne dve godine, doći do neke vrste oružanih sukoba, prouzrokovanih različitim razlozima (verskim, političkim, socijalnim ili nekom vrstom njihove kombinacije) sada je najmanje tri puta veća nego pre pandemije korona virusa.

***

Africa press review - In the spotlight: the coup d'état in Mali ...

Još jedan region u svetu u kojem će zdravstvena kriza dovesti do pogoršavanja postojećih konflikata je Zapadna Afrika; tamo će se. verovatno, oni preliti i zahvatiti i okolna područja. U Sahelu, Mali i Nigerija su već angažovani u sukobima sa islamističkom grupama Boko Haram i Al-Kaeda Islamskog Magreba, koji bi mogli da se prošire i na susedne zemlje. Senegal, Obala Slonovače i Sijera Leone suočavaju se sa naglim padom prihoda što takođe povećava verovatnoće za unutrašnje konflikte. Niz separatističkih sukoba u regionu, od kojih neki traju već decenijama i tek što su privremeno zaustavljeni na brzinu sklepanim primirjima, lako bi mogli da se obnove, kako se ekonomska cena pandemije bude povećavala, a zajedno sa njom i nejednakosti u raspodeli ionako oskudnog društvenog bogatstva.

U uslovima nerazvijenog i sporadičnog saobraćaja i uglavnom zatvorenih društava, sa lokalnim zajednicama koje su preuzele mnoge funkcije nerazvijenih ili nepostojećih zdravstvenih sistema, korona virus se nije toliko proširio ovim delom Afrike. Međutim, ako do tog širenja dođe, pandemija bi mogla lako da dostigne razmere u kojima skromni kapaciteti ovih vlada više neće moći da se nose sa izazovima, što će podriti poverenje u javne vlasti i ponovo otvoriti spirale oružanih sukoba. Tipičan primer onoga što se u ovom regionu može očekivati u narednom periodu, kao direktna ili indirektna posledica pandemije, jeste državni udar koji se u utorak 18. avgusta dogodio u prestonici Malija, Bamaku.

Pandemija, isto tako, preti da poveća bezbednosne rizike i u nizu post-konfliktnih društava, onih u kojima su različiti socijalni, politički ili etnički sukobi tek okončani i koja se nalaze na nesigurnom putu oporavka. U istočnoj i južnoj Africi – Ruandi, Zambiji i Zimbabveu – očekuje se povećana nestabilnost, mada će Burundi (poprište krvavog građanskog rata 1993 – 2005) verovatno biti najugroženija zemlja u ovom delu Afrike; posebno nakon nedavne iznenadne smrti bivšeg predsednika, neposredno uoči završetka svog mandata i izbora sprovedenih u atmosferi političkog nasilja i optužbi za zloupotrebe.

Očekuje se da pandemija projektovani rast bruto društvenog proizvoda u Burundiju od 5% u ovoj godini pretvori u recesiju od 5,5%, što bi – u uslovima endemskog siromaštva – prognozu oružanih sukoba u ovoj afričkoj zemlji u naredne dve godine sa prvobitnih 37% podiglo na preko 70%.

***

Mapping Black Lives Matter Protests Around The World | Here & Now

Iako se u Sjedinjenim Američkim Državama – bar po dosadašnjim indikatorima – ne očekuju oružani sukobi u razmerama koje bi dovele do unutrašnjeg rata (do sporadičnog nasilja, bilo na rasnoj ili političkoj osnovi može da dođe – naročito u slučaju da se novembarski predsednički izbori ne okončaju dovoljno ubedljivom pobedom nekog od kandidata) očigledno je da je koncentracija kombinovanih ekonomskih i zdravstvenih posledica pandemije bila tolika da je direktno dovela do rasnih nemira i povećanog političkog nasilja, verbalnog i fizičkog, na radikalno novom nivou.

SAD su, po većini uporedivih pokazatelja, pretrpele jedan od najtežih udara pandemije na svetu: po trajanju (pet meseci u kontinuitetu), broju zaraženih (preko pet i po miliona), broju umrlih (oko 175.000), širini prostora na kojem se osetila. Prema istraživačima sa Kolumbija univerziteta, preko 50.000 ljudskih života moglo je da bude spaseno samo do maja ove godine, da nije bilo grešaka u upravljanju krizom i politički motivisanih odlaganja u primeni neophodnih zdravstvenih mera. Neposredna posledica zdravstvene krize je i najveća nezaposlenost u poslednjih četrdeset godina, izgubljeno poverenje građana u javne vlasti i konfliktna atmosfera u kojoj će se održati predstojeći predsednički izbori: još 2012. godine samo oko 50% anketiranih Amerikanaca smatralo je da je ishod izbora od vitalnog značaja za opstanak nacije; sada to smatra čak 83% anketiranih.

U takvim uslovima, policijsko ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda prilikom pokušaja privođenja u maju ove godine, podstaklo je široko rasprostranjene rasne nemire koji su često poprimali nasilni karakter. Po prvi put posle šezdesetih godina i protesta protiv Vijetnamskog rata, u Americi su se tako glasno čuli zahtevi za socijalnom pravdom. Zavisno od uslova, odnosna snaga i atmosfere u pojedinim državama, policija je negde odgovarala još većom brutalnošću, a negde se predavala i povlačila. Retorika, u kojoj su vlasti obilno koristile ratne metafore (“dominacija bojnim boljem”) ukazivala je na duboke unutrašnje podele u društvu i krizu institucija.

***

The Corona effect | Völkerrechtsblog

Ako pogledamo ovu skicu sveta, u susret jeseni u kojoj ćemo se suočiti sa prvim preciznijim saznanjima o pouzdanosti vakcine od koje svi toliko mnogo očekujemo, imamo li razloga za optimizam?

Virus je sve one tačke na kojima je naš svet već bio ranjiv učinio dodatno ranjivim; takođe, otvorio je i neke nove. Inicijative iz prvih nedelja globalne zdravstvene krize, da se proglasi svetski moratorijum na oružane sukobe dok traje pandemija (podneli su ih, zajedno, Ujedinjene nacije i Vatikan) niko nije ozbiljno uzeo u razmatranje: većina učesnika u konfliktima, globalnim, regionalnim i lokalnim podjednako, pokušala je, naprotiv, da iskoristi novu situaciju i stekne dodatnu prednost u odnosu na svoje protivnike.

Neke vlade su reagovale mudro: političkim reformama i ekonomskom podrškom bar onim najugroženijim slojevima stanovništva; druge su, opet, iskoristile priliku da povećaju nivo represije. U celini, i kada analiziramo bezbednosni aspekt, svako se i u vreme pandemije ponašao kao što se ponašao i ranije.

U nekim ranijim slučajevima zaraznih bolesti međunarodna podrška je bila od presudnog značaja da se štetne posledice barem smanje: na primer, u slučajevima epidemije difterije u Kazahstanu (1995) ili HIV-a u Bocvani (2002). Globalni karakter ove pandemije, nesigurnost zdravstvenih vlasti u ključne parametre prognoza o njenom daljem razvoju, obimi ekonomskih šteta koje su pričinjene za poslednjih pola godine i propagandna trka velikih sila da njihove kompanije prve dođu do vakcina (tzv. “nacionalizam vakcina”) – sve je to uticalo da raspoloživa pomoć za najugroženije zemlje danas bude manja nego u ranijim slučajevima.

Taj preovlađujući osećaj nesigurnosti i neizvesnosti, svakako, doprineće i da ona stvarna, materijalna, slika sveta u kojem ćemo živeti bude ista takva: nesigurna i neizvesna. I kao što će trajno rešenje zdravstvene krize tražiti vanserijske medicinske eksperte, tako će i izgradnja bezbednijeg sveta posle pandemije tražiti vanserijske političare. Koliko ih danas imamo, i jednih i drugih, pokazaće onaj najbolji sudija – vreme.