Norman Rockwell Museum Welcomes Back Norman Rockwell's "The Gossips" -  Norman Rockwell Museum - The Home for American Illustration

“Praznoglavi, oni koji stalno pričaju samo o sebi u želji za nečim boljim, uvek podrazumevaju da ljudi koji o svojim poslovima ne pričaju javno, imaju nešto da sakriju.”

(Onore de Balzak, “Čiča Gorio”)

Trač – sama reč je inače nemačkog porekla – označava ogovaranje, olajavanje, klevetanje, pa i besciljno brbljanje. U kolokvijalnoj upotrebi su još izrazi “tračarenje”, “trač partija” i druge slične izvedenice.

Trač je, već vekovima, sastavni deo našeg života: od onog malog, svakodnevnog, nekad golicavog a nekad dosadnog, ali uglavnom bezazlenog ogovaranja – pa sve do tračeva koji su pokretali prelomne istorijske događaje. Tako je trač kako su uvoznici čaja “izdajnici svoje domovine” pokrenuo čuvenu Bostonsku čajanku 1773. (kojom je počeo Američki rat za nezavisnost); trač kojim je čuvena rečenica “Ako nemaju za hleb neka jedu kolače” (pogrešno) pripisana Mariji Antoaneti homogenizovala je mase Pariza za Francusku revoluciju, a trač o tome šta je tačno francuski ambasador Benedeti odgovorio pruskom kralju Vilhelmu u banji Ems 1870. bio je povod poznate Emske depeše, koja je dovela do Francusko-pruskog rata, okončanog ujedinjenjem Nemačke.

U svemu tome, razvoj tehnologije i promena načina na koji ljudi komuniciraju promenila je samo brzinu kojom se trač širi. Tako su naučnici sa rimskog informatičkog univerziteta “La Sapienza”, uz pomoć američkih kolega, pokušali da dođu do jednačine koja bi izračunala stvarnu moć interneta (Fejsbuka, Tvitera, blogova) da prošire glasinu. Po ovoj jednačini, vreme potrebno da se neki trač proširi po netu proporcionalno je tački preseka svih komunikacija korisnika i ukupnog broja ljudi koji komuniciraju, podeljenog sa vrednošću protoka informacija.

U praksi, a prema rezultatima ovog istraživanja saopštenim na jednom simpozijumu u Kembridžu, vreme potrebno da neki trač obiđe planetu sada, teorijski, može da bude i manje od jednog minuta. Italijanski list “Korijere dela Sera” je vreme potrebno da se proširi trač o ljubavnim aferama profesionalnog američkog golf igrača, Tajgera Vudsa (2009-2010) uporedio sa vremenom potrebnim da se (preko Plutarha) u istoriji zabeleže Ciceronovi tračevi o seksualnosti Julija Cezara: oko pet meseci (150 dana) u slučaju Vudsa prema 150 godina, u slučaju Cezara.

***

Internet je, dakle, smanjio obim sveta i povećao brzinu kretanja svih informacija – pa i tračeva. A onda je, u nejasnu fatamorganu koja se ionako sve vreme kretala u maglovitom prostoru između laži i istine – trača – umešao i neočekivani gost, novopridošli fenomen – korona.

Trač je (kao i mnoge druge aktivnosti modernog čoveka) bio ugušen karantinima i merama izolacije izazvanim pandemijom. Kao što vatra ne može da opstane bez kiseonika, tako ni trač ne može da opstane bez sveta koji se stalno kreće okolo, radi neka posla – i priča o njima. Društveni sudari, nevolje i prekršaji su sokovi koji hrane nežnu biljku trača. Onda kada isuviše malo nas radimo bilo šta, ili viđamo ma koga izvan svog najužeg kruga, ima i manje prostora za ono – uvek tako uzbudljivo – loše ponašanje, i samim tim manje stvari o kojima možemo da pričamo. Sa zatvaranjem kancelarija, barova i restorana, prošlog proleća, gotovo preko noći smo izgubili i prilike gde bismo sreli preljubničke parove ili načuli tajne dogovore nekih prevaranata.

Naravno, čitati na internet portalima tekstove o indiskrecijama raznih ljudi predstavlja prilično bednu zamenu u odnosu na vremena kada smo bili u prilici da ih čujemo u nekom kafiću, u poverenju, iz prve ruke. To i objašnjava zašto je, recimo, britanska javnost na trač o vodećem epidemiologu, koji je prekršio pravila karantina da bi se sreo sa svojom ljubavnicom, reagovala kao gladan pas na šniclu. Jer, on je bio visoko rangiran vladin savetnik, i sama ta činjenica je učinila trač dovoljno dragocenom prilikom da se od nje učini vest. Pa ipak, o čemu se ovde zaista radilo: jednog sredovečnog naučnika posetila je jedna žena? Nekada, pre korone, naš svet je ipak imao sočnije priče nad kojima bi balio: jedna od posledica pandemije je i to što smo počeli da se bavimo trivijama, ubeđujući sebe kako su one bog zna kako značajne teme.

Tako je: za vreme korone nam je nedostajalo sve ono što je bilo uobičajena koreografija trača u normalnim vremenima: podignute obrve, govor u pola glasa, zaverenički pogledi predostrožnosti kojima smo odmeravali prisutne u prostoriji. Ljudska vrsta, jednostavno, voli tračeve. Da li je to pogrešno? Pitanje je na mestu, jer za jednu aktivnost koja toliko mnogo doprinosi da javno mnenje stekne reputaciju o nekome ili o nečemu, sam trač nosi ime koje smo, krajnje licemerno, skloni da preziremo.

Od malih nogu, uče nas da nije lepo pričati nekome iza leđa. Međutim, to nas ne zaustavlja: prema istraživanju koje je 2019. objavio časopis  Social Psychological and Personality Science, ispitanici u proseku provode skoro ceo sat (52 minuta) svakog dana, ćaskajući o ljudima koji su odsutni. Cinik bi rekao, to su izvesno i njihovi najzanimljiviji trenuci u toku dana.

***

Gossip by artist Sachin Sagare | ArtZolo.com

Trač je, isto tako, univerzalna osobina naše vrste: naučnici su ga izučavali među direktorima velikih kompanija, goničima stoke, seljacima na pijacama i sportistima u raznim timovima. Holandski studenti, kineski prodavci, Indijanci u Americi, sakupljači školjki u Polineziji, srpski vozači kamiona i portugalski pevači fadoa – svi tračare, bez razlike.

Poznata je teza Robina Danbara, evolucionog psihologa, po kojoj su naši preci – negde u onim maglovitim predelima pre početka istorije, kada se još uvek nije znalo da li smo još majmuni ili smo već postali ljudi – razvili govor samo zato da bi mogli da tračare; bio je to – u odnosu na sve sisare koji su postojali pre nas – novi, jedinstveni i verovatno jedini način da razvijemo i ojačamo svest o pripadništvu grupi. Moguće je da je ova teza malo pretenciozna (neka to ipak stručnjaci procene) ali je vrlo verovatno baš trač bio – a vidimo, i o(p)stao kroz milione godina – ono sredstvo kojim smo se orijentisali u okviru svojih grupa. Trač je pomogao da se u okviru grupe odredi ko je gore a ko dole, ko je unutra a ko je napolju.

Trač nas, na izvestan način, spaja. U mnogim jezicima, i njegov etimološki koren je u rečima kojima se označava prijateljstvo: engleska reč “gossip” vodi poreklo iz staroengleske reči godsibb, koja je značila kumstvo, porodično prijateljstvo. Kada god tračarimo, mi se angažujemo u nekoj vrsti sladostrasnog, zajedničkog, prestupa. Deleći sa mnom neku tajnu (ili bar, nejavnu) informaciju ti mi šalješ poruku kako znaš da ja nisam osoba koja će te zbog toga osuditi (ili nekome prijaviti) – i obrnuto.

Trenutak u kojem osetimo da je naš novi poznanik spreman da pređe tu granicu je često onaj trenutak u kojem postajemo prijatelji. Naravno, vrlo često trač sadrži i samo delimično tačnu, ili čak i sasvim pogrešnu, informaciju: on, dakle, nije uvek pouzdan, ponekad nije uopšte ni vredan priče; međutim, nekako nam je teško da poverujemo onima koji se čak ne usuđuju ni da pokušaju?

Postoje, naravno, i ljudi koji po ovom pitanju izgrađuju svoj poseban stil: viteškog uzdržavanja od ma kakvog tračarenja; neki će reći da takav pristup zapravo prikriva suštinski nedostatak osećaja za bliskost i drugarstvo sa drugim ljudima. Poznata je anegdota o bivšoj britanskoj premijerki, Terezi Mej, koja je više puta (sa tonom tihog ponosa) rekla kako nije vrsta osobe koja “tračari za ručkom”. I zaista, jedan britanski lord koji je imao prilike da ruča sa Terezom Mej, ovo mi je pre par godina i potvrdio; takođe mi je potvrdio da su svi ručkovi sa gospođom Mej bili neizrecivo dosadni.

Trač je, dakle, i zabava: i to subverzivna zabava. Vrlo slično netrpeljivosti koju je gajila prema traču, Tereza Mej je – kažu bar oni koji je bolje poznaju – bila netrpeljiva i prema svakom mišljenju koje bi bilo različito od njenog. Filozof Glorija Oriđi je jednom primetila da “prezir prema traču zapravo sakriva poriv za autoritarnom kontrolom” i preterani obzir za formalna pravila. Trač, to je način na koji širimo onu nezvaničnu, alternativnu, verziju realnosti, on je bliži svojevremenim samizdat izdanjima knjiga i časopisa u socijalističkim zemljama, nego modernoj propagandi. Trač je, takođe, i sloboda govora na delu; često gruba, sirova, uvredljiva, sloboda izražena kroz trač je, ipak, na drugoj strani od cenzure.

***

Gossip Artwork | Art, Indian art, Online painting

Sloboda je vrednost koju je, čak i u ovim krajnje neuobičajenim okolnostima, vredno sačuvati. U raznim situacijama i u raznim kontekstima, čak i kada nam to ne pada na pamet na prvi pogled. Na primer, na radnom mestu, ona može da igra presudnu ulogu. Sa kim treba da se sprijateljite, a koga da izbegavate; ko može da ubrza stvari, a ko će ih beznadežno zapetljati; sve to nisu lekcije koje ćete naći negde zapisane, u kompanijskim pravilima ili na promotivnim filmovima. Jedini način na koji možete da ih saznate je ako svoje novo društvo sa posla pozovete u kafanu. Već posle druge ture pića tračarenje počinje i ona zvanična firma je demaskirana, a slika one stvarna puca pred vašim očima.

Ono što je presudno za takva mala ćaskanja je da niko od šefova ne bude prisutan: autoritet je uvek hladan tuš za dobar trač. Kao i u svakoj drugoj hijerarhiji, ljudi na vrhu kompanije žele da kontrolišu tokove informacija odozgo nadole i u eri elektronske pošte i različitih aplikacija za prenošenje poruka, šefovi su još bolje opremljeni da prate i regulišu šta njihovi zaposleni pričaju međusobno. Trač je sredstvo kojim radnici, bar u nekoj meri, vraćaju tu kontrolu nazad: uz njegovu pomoć, oni – iza leđa vlasti – pričaju istinu.

Zapamtite: svaki menadžment ima tajne za koje ne želi da ih vi saznate. Na primer, ko je koliko plaćen i ko će biti otpušten prilikom sledećeg restruktuiranja. Ako žele ovakve informacije, zaposleni ne mogu podneti zahtev kadrovskom odeljenju, ili ih pročitati u nedeljnom biltenu generalnog direktora. Oni se moraju osloniti jedan na drugog. Drugim rečima jedino što im je ostalo na raspolaganju je – trač.

Drugim rečima, trač može da pruži glas onima koji glas inače nemaju: običnim ljudima koji, čak i kada im se kaže da rade u meritokratiji, nemaju stvarni način da provere koliko dobro ona funkcioniše. Mislite li da je slučajno što su dve društvene grupe koje su, tokom istorije, uvek nerazdvojno povezane sa tračem upravo – žene i sluge? Tačno, trač može da da bude neodgovoran, ali trač može da prisili na odgovornost one koji su inače uvek neodgovorni. Trač tesno povezuje privatne observacije i subverzivna mišljenja u kolektivne presude – presude koje nekad mogu da izbace na površinu ne samo člana tima koji hvata krivine, nego i šefa koji maltretira svoje osoblje ili korumpiranog vođu grupe.

Glorija Oriđi opisuje trač kao oružje bespomoćnih protiv moćnih:

“Vi možda ne možete da promenite institucionalni status neke osobe, ali tračarenjem možete da bitno narušite njenu reputaciju.”

***

GOSSIP by artist Pintu Paul – Expressionism, Painting | Mojarto | 217221

Bez želje da suštinski bezbožnički duh trača ovde predstavimo kao svetački, važno je primetiti da trač, ponekad, može da spase i ljudske živote. Mnoge humanitarne organizacije, na primer, koje rade u siromašnim zajednicama suočavaju se sa istom pojavom: ljudi ne žele da prime vakcine jer ne veruju autsajderima; humanitarci ne mogu da se oslone na medije ili na vladine agencije da im pomognu, jer se, generalno, više ne veruje ni njima; jedino što im je preostalo je da nekako dođu do ljudi iz samih tih zajednica, da to urade oni sami.

U studiji objavljenoj 2014. godine, tim ekonomista koji su predvodili dobitnici Nobelove nagrade Ester Duflo i Abhidžit Banerdži identifikovao je nov odgovor na ovaj problem: pitajte ljude, u svakom selu, ko su najveće tračare; a onda ispričajte tim tračarama o lokalnom programu imunizacije. Kada su Duflo i Banerdži proveravali ovaj metod u indijskim seoskim oblastima Karnataka i Harajana, ustanovili su direktnu korelaciju između intenziteta kojim su šireni tračevi o vakcinama i povećanih poseta klinikama.

Trač je vrsta informacije koja se širi – kao virus – kroz zajednice. Za razliku od drugih virusa – a oni su bili tema ove godine koja se polako bliži svom kraju – trač je virus čija je smrtnost na nuli. Međutim, i on isto tako ima svoje prenosioce, i svoje super-prenosioce. Tendencija je da se trač širi u diskretnim grupama, od strane indiskretnih ljudi. Da, ponekad on može da prodre i u širu populaciju i tada može da mutira u glasinu ili u teoriju zavere. Simptomi obično uključuju tzv. Schadenfreude, kako ga Nemci zovu, osećaj zadovoljstva u nesreći drugih ljudi. Međutim, čak i ovo – moralno dubiozno – zadovoljstvo ima i svoj dublji cilj.

Prema psihologu Roju Baumajsteru, trač je oblik “kulturnog učenja”. On nam pomaže da osiguramo kako svako igra po istim društvenim pravilima, ili bar poseduje primerak tih pravila. Dok smo još deca i tek učimo kako da se ponašamo, tračarimo jedni sa drugima i jedni o drugima, da bismo stekli naš poseban, dečji pogled na svet; njime upotpunjujemo zvaničnu verziju koju nam pričaju roditelji i učitelji.

Što postajemo stariji – i moramo da učimo više pravila za kraće vreme – sve više se oslanjamo na trač. Tinejdžeri, recimo, uživaju u tračevima, jer kroz njih stiču prva zaokružena znanja o stvarnoj prirodi odnosa među ljudima; ono što nauče tada – i što obično nazivamo socijalnom inteligencijom – oblikovaće njihovu sposobnost da opstanu kao jedinke u društvu koje će deliti.

***

Gossip Painting by Nagui Achamallah | Saatchi Art

Ako je trač mnogo češće zasnovan na negativnoj nego na pozitivnoj priči, to nije nužno zato što su ljudi po prirodi zli: jednostavno, najbrži način da naučimo neku društvenu normu je da slušamo priče o iskustvima onih koji su je prekršili. Na taj način, mi u stvari učimo šta ne treba da radimo – i to na tuđim greškama a ne na svojim sopstvenim.

Baumajster koristi ovu hipotezu objašnjavajući zašto roditelji koriste apokrifne pričice o ljudima – u suštini, jedan vid trača – kako bi decu naučili o opasnostima velikog sveta. Roditelj ne može da praktično pokaže detetu zašto ono ne sme da neoprezno istrči na ulicu, na primer; istovremeno, prosta konstatacija da to nije dobra ideja nije ni izbliza toliko ubedljiva i živopisna kao recimo priča o maloj devojčici koja je to jednom učinila, a posle je više niko nikada nije video – trač.

Na žalost, nova vremena koja su pred nama mogu da znače i izumiranje trača. Pandemija je samo ubrzala dugoročne trendove, donoseći nam ono što smo već mogli da vidimo i ranije – kao na primer rad od kuće – ili ubijajući mnogo brže ono za šta smo već znali da je osuđeno na smrt – kao što su štampana izdanja novina ili papirni novac.

Pišući, još u onim ranim danima Interneta, Robert Danbar je ispravno primetio kako nove elektronske komunikacije mogu da budu samo jadna zamena za onaj klasičan oblik trača na koji je naša vrsta navikla: licem u lice. Zaista, glasine mogu da cvetaju na društvenim mrežama, ali trač ne. On podrazumeva drugačije, duboko lično, iskustvo.

Kao i stvarni virus protiv kojeg smo se borili u ovoj pandemiji, i trač zavisi od one tanke, nevidljive, membrane koja ga štiti: privatnost je debeo, neprovidan, koverat u koji je trač spakovan i u kojem putuje između nas. Drugim rečima, trač se dešava samo između nas – ili se ne dešava uopšte. I, kao što smo svi odavno naučili, privatnost nikada nije bila nešto čime je Internet mogao da se ponosi.

***

Gossip Painting by Susan Kuznitsky

I pre ove pandemije bilo je vidljivo da su ljudi postali mnogo manje spremni da tračare preko elektronske pošte, ili u privatnim porukama na raznim aplikacijama ili na društvenim mrežama. Već i sama naznaka neke indiskrecije bila bi razlog za apsolutno ignorisanje: ljudi su naučili, posmatranjem drugih ili iz ličnog iskustva, da ne postoje tajne na Internetu. Sve što se napiše, objavljuje se odmah; sutra će to već objaviti neko drugi i pridati mu ko zna kakvo značenje.

Izgovorene reči, dakle, iščezavaju zauvek, onog trenutka kada napuste vaša usta (osim ako vas snimaju, a da to ne znate); ali, one reči koje napišemo, umesto da ih izgovorimo, počinju da žive svoj sopstveni, novi život – na koji mi, kao njihovi tvorci, više ne možemo da utičemo. Ako želimo da razmenimo par poverljivih reči sa kolegom, prijateljicom, ili komšijom i dalje moramo da se vidimo sa njima (najbolje negde na otvorenom prostoru – kao likovi iz špijunskih filmova iz starih, dobrih, vremena).

Shvatali mi to još uvek ili ne, čini mi se da će ovaj naš svet postati mnogo gori onda kada trač konačno odumre. Jednom, kada bude lišeno trača, naše društvo će ostati bez jedne od svojih najstarijih zabava; živeće u hroničnom deficitu veselosti, intimnosti i drugarstva; biće mnogo manje ravnopravno a mnogo više dosadno; opsednuto besmislenim pravilima političke i kulturne korektnosti i naučenim ketmanskim obrascima ponašanja.

Zamislite kakav će to vrli novi svet da bude, u kojem više nećemo imati kome, gde, kako i kada da ispričamo najnoviji trač o onoj novoj sisatoj plavuši iz treće kancelarije levo, u hodniku?

I ništa od svega ovoga niste čuli od mene, jesmo li se razumeli?