Image

“Уосталом, приповедач (кога ћемо на време упознати) не би имао неких посебних права да се даде на тај подухват, да му случај није омогућио да прикупи одређени број исказа и да силом прилика није био уплетен у све о чему хоће известити. То га овлашћује да поступа као повесничар. Разуме се, да повесничар, иако није стручњак, располаже увек документима. И приповедач ове приповести има, дакле, своје. То је најпре његово властито сведочанство, то су затим сведочанства других, јер је био позван да прими поверљиве исказе свих особа које се јављају у овој хроници, то су коначно текстови који су му на крају допали у руке. Наканио је да црпи из њих кад то буде сматрао сходним и да их употреби како му се буде свидело. Наканио је још… Но, можда је време да пусти коментаре, да престане говорити увијено, да би прешао на саму ствар. Извештај о првим данима мора бити нешто подробнији.”

(Албер Ками, “Куга”)

I

Пролог: Армагедон на Ноћ вештица

An Ice Core Reveals How Profoundly The Black Death Changed Medieval Society

Занимљиво: неко је рекао да оне заиста велике невоље по правилу најављују мали и готово неприметни знаци: за Стефана Видрига, генералног директора Аеродрома Цирих, тај знак је био мали и готово неприметан црвени број један, на екрану његовог Ајфона 9 – знак да је на заштићеној Телеграм апликацији примио нову поруку. Заправо, заокупљен израдом маски од бундева, које ће његово двоје деце носити те вечери, за традиционалну Ноћ вештица, поруку није одмах ни приметио. Тек када ју је, овог пута реским звуком, телефон поново најавио, пружио је руку ка уређају:

“Субота у пет поподне! Коме може пасти напамет таква дрскост?”

Као и сви Швајцарци, и Стефан је викенд сматрао светињом: пристојни људи тада не шаљу ни поруке; једноставно, нема ничег под капом небеског тако хитног, а да не може да сачека понедељак ујутро. Или је бар Стефан тако мислио, све док није видео име пошиљаоца: Виола Амхерд, швајцарска федерална министарка надлежна за тајне службе:

“Имамо кредибилну дојаву да се на једном од вечерњих летова за Цирих налази пошиљка са новим типом вируса Ковид19 смртоносног дејства. Не знамо дестинацију лета, име путника ни опис пртљага. Издајем вам наредбу да, до даљњег, почнете са применом мера предвиђених протоколима Армагедон. Рок: један сат.”

Протоколи Армагедон подразумевали су потпуно затварање аеродрома, или његове угрожене зоне, све док надлежне службе не потврде да је опасност прошла. Сви одлазни летови морали су да буду отказани, долазни преусмерени на друге аеродроме, путници и запослени који су се затекли у згради евакуисани без одлагања, а објекат физички затворен, запечаћен и обезбеђен припадницима федералних антитерористичких јединица. За пет година колико је Стефан генерални директор Аеродрома Цирих, за петнаест колико је у тој компанији запослен, Армагедон није наређен ниједном. Заправо, откада су ови протоколи и уведени – после терористичких напада у Њујорку, 11. септембра 2001. године – ово је био први пут да се примењују – ван неке вежбе.

Швајцарска је претходног дана, у петак 30. октобра, имала скоро десет хиљада нових случајева короне. Број умрлих је, од почетка епидемије, прешао две хиљаде. Мала алпска република, окружена Немачком, Француском, Италијом и Аустријом – где су се ови бројеви одавно само шапутали, као предвиђање неизбежне Апокалипсе – осећала се као да је под опсадом. И унутрашњом и спољном. Уобичајене епидемиолошке мере, са првим хладним данима, показале су се недовољним.

Већ и сама помисао да ће, од свих аеродрома на свету, баш на његов можда стићи некакав тајанствени цилиндар са концентрисаним вирусом високо смртоносног дејства била је довољна да низ Стефанову кичму, натапајући светлоплаву Армани кошуљу, потече танак млаз хладног зноја.

Возећи своју Тојоту Лексус, од виле у предграђу Сент Галена према аеродрому, Стефан је знао да једва може да стигне у року од једног сата који му је министарка оставила: осамдесет пет километара, чак и по швајцарским аутопутевима, потпуно празним суботом поподне, тражи неко време. Ипак, протоколи су детаљно предвиђали све процедуре, тако да је његов заменик Андреас у том тренутку већ био на лицу места и успостављао кризни штаб у једној од помоћних зграда, шеф смене Ханс је са контролом лета и жандармеријом договарао последње детаље како да мере спроведу без изазивања непотребне панике, а љупка портпаролка Кристина поправљала шминку уочи снимања видео клипа који ће бити послат у медије.

Била је субота, 31. октобар 2020. године, шест сати после подне. Док се свет спремао да прослави још једну Ноћ вештица, један од највећих европских аеродрома се управо херметички затварао, а за једанаест јунака наше приче – десет људи и једног пса – почињала је авантура њиховог живота.

i t

II

Људи који не постоје (и један пас)

Empty Baggage Carousel In Airport Hall Stock Photo - Image of  transportation, metal: 16179668

А у великој хали за пријем пртљага на Терминалу Е, двоје људи је упорно чекало своје кофере који никако нису стизали. И када су службеници обезбеђења, панично, почели да истерују све путнике напоље, њих двоје су се, невољни да се “за неко време” – како је саопштено преко разгласа – растану од својих кофера, мували у општој гужви. Помало су се крили иза стубова, помало по тоалетима, али су на крају тврдоглаво остали тамо где није требало. Човек у црној свештеничкој одежди чекао је поред покретне траке изнад које је и даље писало LO 419 Варшава, средовечна жена у тамно-плавом пословном комплету, поред суседне траке: EZY 2045 Лондон-Лутон.

Још неко време, те траке су се окретале у празно: на њима више није било нових кофера; они стари, чији су власници у паници напустили халу, долазили су, одлазили иза гумене преграде, и поново се враћали. Још пар пута је метални глас спикерке, на немачком и енглеском, упозоравао, захтевао – готово преклињао – све заостале путнике да што пре изађу напоље. А онда су се, тачно у осамнаест часова, и две покретне траке зауставиле, истовремено. Човек и жена су се збуњено погледали, потом погледали ка вратима, али већ је било касно да било шта ураде: рески звук недвосмислено им је поручио да су излазна врата закључана. Споља.

Баш тада се појавио незнанац:

“Извините, знате ли да ли је пртљаг са лета из Београда почео да се истоварује?” – и потом додао, као да се извињава – “Једва сам успео да стигнем довде. Горе је општи хаос. Терају све путнике да одмах изађу.”

Придошлица је деловао више збуњено него љуто: зашто би неко излазио са међународног аеродрома пре него што прође царинску контролу, на излазу из хале у којој би требало да подигне свој пртљаг?

“Плашим се да овде више ниједан пртљаг неће доћи. Све траке су се зауставиле. Нас двоје чекамо већ преко пола сата.” – свештеник је слегао раменима, па погледао тамо где би – да се нису налазили у аеродромској хали за пријем пртљага – требало да буде небо. Изгледало је као да се помирио са судбином.

Жена је опет, далеко од хистеричних реакција какве би неки површан читалац могао да очекује од њеног рода, деловала најсмиреније од сво троје:

“Господо, мислим да овде више нема никога. И кабине у којима би требало да седе цариници сада су празне.”

“Празне су и оне горе, за граничне полицајце. Прошао сам а да није било никога коме бих показао пасош.” – додао је, више за себе, путник са лета из Београда – “Рекао бих, да смо ми овде сада потпуно сами.”

Онда је ваљда ред да се упознамо.” – рече свештеник пружајући им обома руку – “Абрамович. Пастор Адам Абрамович, старешина бернардинске цркве наше госпе краљице мира у Бидгошћу, Пољска.”

“Соња. Соња Витни-Мог, истраживачки новинар, таблоид Бирмингем Обзервер, Велика Британија.”

“Синиша Митровић, занатлија, Београд. Србија.”

***

Негде у исто време, на горњем нивоу аеродрома – отприлике баш изнад глава троје путника који нису дочекали своје кофере – муштерија у продавници луксузног доњег веша, Victoria’s Secret пробала је у кабини за пресвлачење најновији боди, повремено забринуто загледајући у већ приметне наслаге целулита на стомаку. У њен родни Букурешт тај модел још није стигао, у Бриселу у који је путовала неће имати времена да га купи, а свом новом пријатељу и (тако се бар надала) будућем љубавнику, већ помало импотентном члану Европске комисије, сигурно ће се допасти.

Силвија Николеску, нова чланица Европског парламента из Румуније, игнорисала је позиве и упозорења аеродромског обезбеђења да се хитно напусти зграда: ако нешто и забрља, рачунала је, њен дипломатски пасош биће јој довољна заштита. Али, када се бринета коначно обукла и изашла из кабине, у радњи више није било никога: сви купци, све продавачице, обезбеђење, сви су били отишли.

Ако сте у дилеми, оставите готовину на каси и понесите то што сте желели да купите. Није баш по прописима, али свакако нико неће моћи да Вас оптужи за крађу.”

Средовечни, црномањасти мушкарац у јакни од меке црне коже, носио је црне панталоне и мокасине:

“Драго ми је. Серђо. Серђо Тираторе, архитекта.”

“Ви сте стрелац? У хороскопу?”

“Не, то ми је презиме. У хороскопу сам шкорпија. А ви сте, сигурно, нека риба?”

И ко зна како би се завршио овај лаки флерт, да двоје људи, одједном, није схватило нешто много важније: цела централна аула Терминала Е, свуда докле се поглед пружао, била је празна! Ниједног путника, ниједног службеног лица, ниједног радника у бројним баровима и кафићима, ниједног продавца по радњама. Апарати за еспресо нису били искључени, ништа није било закључано, новине, кутије за наочаре, оловке, па и понеки телефон, остављени по столовима и на пултовима. Изгледало је као да су, одједном, сви негде отишли и да ће се следећег секунда, сви вратити. Постајало је све јасније да су људи овај простор напустили у великој журби.

Зато их је обоје, и Румунку и Италијана, готово уплашио глас, негде иза њихових леђа:

“Извините, има ли кога живог овде? Задржао сам се у књижари. Имају ново издање Камијеве “Куге” на немачком, али више нема никога на каси да ми га прода, шта се уопште догађа? Одакле сада полази лет за Истанбул?”

Сабахудин Дулавратоту, контроверзни турски блогер и писац, ускоро је схватио да лет за Истанбул, бар те вечери и са тог места, неће полетети. Да ће за наредних десет дана добити материјал за свој нови роман, тада још није могао ни да помисли.

***

А на сасвим другом крају Терминала Е, на гејту 26, стјуардесе и особље ужурбано су извлачили људе из Ербаса 320 који се тек који минут раније, уз драматичну шкрипу гума, зауставио на стајанци. Последњи лет за Цирих је, те вечери, слетео из далеког Марса Алама у Египту. Било је прекасно да му контрола лета промени долазни аеродром, технички неизводљиво да сто тридесет шест путника и чланова посаде прође кроз читаву зграду која се управо затварала и дежурни на стајанци добио је преко радија нове инструкције: да све њих, низ степенице, спроведе директно на писту. Одатле ће их аутобусима одвести до зграде преуређене за импровизовани пријем путника.

Али, као што се то обично дешава у свим импровизацијама, две веселе путнице из последњег реда нису чуле инструкције и, у општем хаосу непримећене од особља, наставиле по навици баш тамо где није требало да иду – оном уобичајеном трасом, кроз покретни ходник, право у главну, у том тренутку споља већ херметички затворену зграду. Уместо уобичајеног особља, на улазу у гејт сачекао их је још један збуњени сапатник. Његово лице одједном се озарило:

“Коначно, нека жива душа! Ово је аеродром духова, нема никога. Чекам преко пола сата.”

Селена Патрикиос, наследница пирејског бродовласника, и Сабина Хансен, инспекторка за крвне и сексуалне деликте полиције немачког града Бремена, обе преплануле после касног јесењег летовања на Црвеном мору, погледале су збуњено у празну халу, а онда још збуњеније у свог неочекиваног познаника:

“А шта ви овде уопште радите, господине?”

“Ја сам консултант, Себастијан де Карстенис, из Белгије. И требало би да вечерас будем у Бриселу. Али мог авиона нема, нема ни било кога да питам, а не ради ми ни мобилни телефон. Мој свет се управо руши.”

Две жене су се згледале за делић секунде, а онда махинално пошле рукама у ташне: укључиле су своје телефоне и на њима се појавио исти знак: NO SERVICE.

***

Било је већ око седам увече, када су Британка, Пољак и Србин, после неуспешних покушаја да отворе излазна врата, кренули степеницама на горњи ниво терминала, пролазећи опет поред напуштених кабина швајцарске граничне полиције. Румунка, Италијан и Турчин лутали су бесциљно међу напуштеним кафићима и баровима. А Немица, Гркиња и Белгијанац кренули су са гејта 26 према центру Терминала Е. Свака од ове три групе потајно се надала да ће можда успут срести неко службено лице које ће јој објаснити шта се догађа и извести је из уклете аеродромске зграде. И ниједна од те три није у томе успела: једино што су ови људи, на крају свог лутања, успели да пронађу били су – они сами.

На екрану телевизора, изнад шанка у Кафеу Ритаца, песму метал бенда Селтик Фрост прекинула је слика спикерке у студију: читала је ванредно саопштење швајцарске владе, у деветнаест часова и двадесет један минут:

“Због најаве терористичке претње, на основу наредбе државних органа Швајцарске Конфедерације, данас у осамнаест часова предузете су ванредне мере на аеродрому Цирих. Сви путници, запослени и особље хитно су евакуисани из међународне зоне Терминала Е. Операција је извршена успешно. У критичној зони више нема угрожених лица и она остаје запечаћена до даљњег. Надлежне службе предузимају све мере да прецизно лоцирају и отклоне терористичку претњу. Јавност ће бити благовремено обавештавана о развоју ове ситуације.”

А онда се одједном, док деветоро људи још није стигло да изусти ниједну реч, на екран вратила група Селтик Фрост.

“Ако су сви успешно евакуисани, ко смо онда ми?” – изустио је пољски свештеник.

“Очигледно, ми смо људи који не постоје.” – одговорио је, више за себе, Италијан у кожној јакни.

“Да ли и вама не раде мобилни телефони?” – упитао је београдски занатлија.

“Па овде више нема ни сигнала за Интернет! Како да пошаљем твит о томе шта нам се дешава?” – очајнички је завапио турски блогер.

У том тренутку, негде са степеница, из правца подземне железнице која је Терминал Е спајала са осталим деловима аеродромског комплекса, чуло се најпре потмуло режање пса, а потом и женски глас, на шпанском, који је умиривао животињу:

“¡Tranquilo! ¡Tranquilo! Buen chico, buen chico. Ven aquí conmigo.

Негована плавуша, у касним четрдесетим годинама, приближавала се групи заборављених путника, а око ногу јој се мотао полицијски вучјак:

“Пала сам на самом крају степеница, а животиња је дресирана да помаже људима у невољи. Али воз нас није сачекао. Нити се нови појавио. И сада ме овај пас прати где год да кренем. Његове газде су, уосталом, већ отишле. Доле нема више никога. Нас двоје, рекла бих, рачунају као колатералну штету.” – а потом, гледајући у запрепашћена лица деветоро људи, додала, на енглеском:

“Софија Бареиро, драго ми је да вас све овде видим. Судија окружног суда у Барселони. Пса можете звати Зевс. Тако му бар пише на плочици око врата.”

***

“Са тог последњег лета, из Марса Алама, немамо податке за две путнице, Гркињу и Немицу. Нису регистроване у прихватном центру, нису у авиону, вероватно су грешком ушле у зграду пре него што се гејт аутоматски затворио. Са летова који су слетели у претходних пола сата, и чији су путници пролазили кроз терминал, недостају још две жене, из Букурешта и Лондона, и два мушкарца, из Варшаве и Београда. То је шесторо путника са долазних летова, за које не знамо где су. Имамо и четири лица која су већ била чекирана за одлазне летове, предала пртљаг и прошла безбедносну и пасошку контролу пре него што је стигла наредба за евакуацију, а за које исто не знамо где су: по једног мушкарца на летовима за Истанбул, Рим и Брисел и жену на лету за Барселону. То је укупно десет људи.”

У помоћној згради, претвореној у импровизовани кризни штаб, шеф безбедности аеродрома, Питер Фреј, диктирао је Стефану последњи пресек стања:

“Недостаје и један полицијски вучјак, изгледа да је изгубљен у хаосу приликом поласка последње композиције подземног воза који је евакуисао путнике са најнижег нивоа.”

“Ти људи који су унутра, ако су уопште сви унутра, они не могу никако да ступе у контакт са нама?” – упитао је Стефан.

“Изгледа да не могу. Багер којим је затворен улаз у тунел подземне железнице пресекао је у журби електрични кабл којим се струјом напајају базна станица мобилне телефоније и рутер за WiFi.”

“Можда би могли да са јавне телефонске говорнице позову полицију или хитну помоћ?”

“На жалост, не могу ни то. Оптички кабл којим се земаљски телефонски сигнал спроводи до свих апарата у терминалу био је…”

“Немој ми само рећи да је био заједно са електричним каблом?”

“Јесте. Ми сада немамо никакав начин да комуницирамо са унутрашњошћу Терминала Е, осим радио-везом. Али унутра није остала ниједна преносна станица, тако да… Остају само две могућности: да пошаљемо унутра спасилачки тим, кроз главни улаз, или да…”

“Или да их препустимо њиховој судбини.” – Стефан се нагло ознојио. Помисао на десет тела путника које није успео да евакуише и бројне новинаре који ће их за неколико дана снимити, када већ буду у стању распадања, испунила га је очајем – “Са професионалне тачке гледишта, Фреј, шта би био твој савет?”

Шеф безбедности је бесциљно цртао кружиће на листу папира:

“Господине директоре, гледајте на ситуацију овако: ако је токсични цилиндар са новим типом вируса КОВИД19 високе смртности заиста у згради терминала, а унутра пошаљемо спасилачки тим, онда ризикујемо да од тих десет лешева направимо двадесет. Ако није, и испостави се да је све била лажна узбуна, ни овима унутра се ништа неће десити.”

У том тренутку се на екрану Стефановог мобилног телефона поново појавило лице министарке Виоле Амхерд; директор аеродрома је знао да влада очекује прелиминарни извештај уочи ванредне седнице:

“Укупно педесет два одлазна и долазна лета заједно, успешно је евакуисано. Шест хиљада сто педесет седам људи. Такође и хиљаду три стотине седам запослених у згради, службених лица, продаваца у радњама и кафићима, полицајаца, цариника и ватрогасаца у смени. Операција Армагедон спроведена је у потпуности према протоколима. Свих једанаест путничких, службених, теретних и техничких улаза у Терминал Е херметички је затворено. Периметар је обезбеђен специјалним јединицама. Чекамо даље инструкције.” – а онда је, некако изненада, додао – “Један полицијски вучјак је остао затворен унутра.”

Питер Фреј је саучеснички климнуо главом: био је то знак да информација о десет заборављених путника, бар до даљњег, остаје мала тајна између њих двојице. Тајна за коју спољни свет не сме да сазна. Стефан је саслушао министаркине похвале, прекинуо везу и нагнуо се према Фреју:

“Ако неко од њихових породица буде звао и распитивао се, званична верзија је да су они изашли, али да су вероватно у стресу негде сами отишли. Где, то ми не знамо. Ако нам се касније јаве, обавестићемо те који се буду распитивали, наравно. Оне новинарске смрдибубе не смеју да сазнају ништа.”

“Подразумева се. У терминалу ће остати укључена струја, тако да ће аутоматски имати светло, грејање и вентилацију. Вода је у исправном стању, а уосталом тамо су и сасвим довољне количине флаширане воде. А имају и сендвиче и разну другу храну довољну за стотине људи…”

“И Бог нека им буде у помоћи.”

“У листи путника из Варшаве стоји да је овај Пољак иначе свештеник. Имаће и директну везу са Богом, ако им буде затребало.”

***

Група невољника спојила је три стола у Кафеу Ритаца и распоредила се око њих. Румунка је напунила апарат за еспресо са десет доза и распоредила шоље:

“Пре него што сам почела да се бавим овим послом, радила сам у кафићу у Букурешту.” – Силвија је објаснила задивљеним путницима своју вештину у руковању апаратом.

“Овим послом?” – са шеретским осмехом, Италијан се загледао у црни боди из радње Victoria’s Secret који је у том тренутку испао из њене кесе.

“Ма, сваки посао је добар ако је поштен.” – филозофски је слегнуо раменима Синиша Митровић – “Ето, чак и мој. Иако људи обично не воле када ме виде.”

Свештеник Адам је покушавао да објасни успаниченом Белгијанцу да те вечери неће стићи у Брисел јер је то очигледно воља Створитеља.

“А можда ниједне вечери, ако се Створитељ у међувремену не одљути.” – у помало циничном тону додао је Сабахудин.

Гркиња се, опет, код пољског свештеника распитивала да ли би он био надлежан да, макар онако на брзину, обави последње верске церемоније и за оне присутне који нису католици:

“Од нас десеторо, овде нас је троје православних, двоје протестаната и један муслиман. Нећете оче ваљда пустити да већина овог малог друштва оде у пакао?”

“Да се поделимо у групе и потражимо неки излаз који су пропустили да затворе?” – Британка је покушавала да буде практична.

“Бесмислено. То су Швајцарци. Они раде ствари прецизно у секунд. Ако су имали наредбу да простор херметички затворе, он је одавно херметички затворен. Видите да нема ни сигнала мобилне телефоније ни интернета.” – констатовала је Шпањолка, мазећи Зевса по глави – “Најбоље да останемо овде и да се не раздвајамо.”

“Ви сте госпођо, у стварном свету некаква власт, а у овом нашем малом свету сте једини наоружани – имате тог опасног пса. Можда је најбоље да вас изаберемо за вођу наше мале групе?” – помало цинично је упитао Италијан.

***

Било је већ око једанаест увече када су Стефан, Андреас, Питер и други чланови кризног штаба закључили да, бар те ноћи, више ништа не могу да учине. Терминал Е је био испражњен, закључан, запечаћен и изолован. О детаљима потраге за смртоносним вирусом они ионако нису могли ништа да одлуче сами; чекали су се специјалистички тимови, са посебном опремом, из престонице; да би се ти тимови формирали на адекватан начин, тајне службе су чекале допунске информације о природи тајанственог цилиндра, од својих међународних партнера; контрола лета је у међувремену све међународне ваздушне линије усмерила на друге аеродроме: у Берн, Женеву и Базел.

Компанија ће сигурно имати неку штету – она ће зависити од броја дана колико ће протоколи Армагедон остати на снази – али у целој години у којој их је походила корона, биће то само мали део укупног губитка; федерална влада је ионако обећала да ће надокнадити њихов већи део, а град и кантон Цирих остатак. Оно најважније за то вече – утисак да су јавне власти способне и професионалне, и да је ситуација под контролом – било је постигнуто.

И док су путници, којима ће летови из Цириха морати да буду организовани са других аеродрома, смештани у оближње хотеле где ће провести ноћ, заједно са оним путницима који су били тек дошли и изгубили своје планиране везе за даље путовање, у кризном штабу су остали само дежурни.

А са друге стране баријере постављене пре неколико сати, иза границе која је – како је у камеру рекла једна поетски надахнута лепушкаста репортерка државне телевизије – “раздвајала живот од смрти” остало је наших једанаест јунака.

Простор је први угледао отац Адам: велика табла са натписом “SWISS SENATOR LOUNGE” и препознатљивим црвено-белим бојама швајцарске националне авиокомпаније, сама се понудила као природно уточиште за остатак ноћи.

“Можемо ли овде уопште да уђемо ако нисмо путници бизнис класе?” – Себастијан де Карстенис, белгијски консултант поставио је сасвим логично питање. Али, скоро пред поноћ, после напорног дана и неколико трауматичних сати у пустој згради терминала, без ичега при руци осим оног основног ручног пртљага, његови сапутници су, готово инстинктивно, одговорили смехом:

“Чим неко службено лице дође овамо да провери наше карте, даће нам и одговор на твоје питање Себастијане.” – рекла је Соња чим се смех утишао.

На скоро три стотине квадратних метара, пред уморним путницима пукао је поглед на пространи дневни боравак са белим и црним кожним фотељама, трпезарију са столовима од махагонија, шанк са аутоматима за еспресо и фрижидерима пуним разних пића, радне просторије са писаћим столовима и компјутерима, одаје за дневни одмор са двадесетак отомана. На пулту, иза којег су још до пре пар сати напорно радили вредни кувари, остала су два нетакнута послужавника пуна тек завршених сендвича. Преко пута, иза велике застакљене зимске баште, пружало се црно небо швајцарских Алпа, из којег је, као џиновски бели рефлектор, светлео други пуни месец октобра.

У неком уобичајеном дану, од раног јутра до касне вечери, овде би пролазиле стотине људи да се одморе, окрепе или напросто убију време између два лета. Било је сасвим довољно простора да најмање њих педесетак одједном борави сасвим комотно и по читав дан. А за десеторо јунака наше приче, у наредних десет дана, ово ће бити једини дом који ће имати.

Једанаест јунака, заправо: као и сваки дресирани полицијски пас, Зевс се укопао на самом улазу. Испод пулта за којим обично седе шармантне хостесе, и поред којег се мора проћи да би се ушло у остатак овог ексклузивног простора, он је легао, поносно и значајно. Дресиран целог живота да помаже људима, Зевс је у свом псећем мозгу некако разумео да је ту доведен са посебно важним задатком – да води рачуна о ових десет путника који су баш њему поверени. И као што овчарски пас никада не заспи док пажљиво не преброји своје овце, ни Зевс се није смирио док свих десет његових оваца није било на сигурном, иза његовог контролног пункта, у штали – како ју је он видео. А онда се задовољно испружио, ставио главу на предње шапе, наћулио уши и – тако би јамачно изгледало неком случајном пролазнику да га је било – заспао.

А кад је откуцала поноћ, тренутак у којем се завршио десети месец 2020. године, испружени по отоманима и на брзину спојеним фотељама, како се ко уосталом снашао, спавало је и преосталих десет посетилаца Свисеровог сенатор салона.

Ноћ вештица је одавно почела. Али, док ће се за остатак света она завршити већ за неколико сати, са првим зрацима сунца у новембру, за невољнике тек заспале у свом скровишту, њено трајање више нико није могао да предвиди.

i t

III

Дан први: Будалина прича (Себастијан)

Мало друштво јунака ове приче је у недељи, првом новембарском дану 2020. године, освануло са првим снегом који се забелео на висовима изнад Клотена, села надомак аеродрома. Разбацани по кожним троседима, покривени јакнама, мантилима и понеким прекривачем који су некако успели да нађу у кошмару претходне вечери, заборављени путници су се полако будили.

Соња и Сабина су пронашле сасвим пристојно купатило; Адам је, са свештеничком педантношћу, почео да пише распоред његовог коришћења; Софија је будила Себастијана, који је гласно хркао; Силвија је опет спремала еспресо у апарату, док је Сабахудин, са ужасавањем, констатовао да његова омиљена играчка, твитер, и даље не функционише – јер сигнала за интернет нема – а Серђо и Синиша су из фрижидера узели по једно Бадвајзер пиво, пошто им је сналажљива Соња пронашла отварач за боце.

Људи који не постоје претходне вечери су најпре постали случајни познаници, а овог јутра, полако, и друштво које је спојила заједничка невоља. Сви они су говорили енглески прилично течно и мада се, по акценту, код већине могло разазнати порекло, сасвим добро су се међусобно разумели.

“Претпостављам да ми смемо да користимо сву ову храну и пиће?” – Себастијан је деловао помало збуњено, након што је у руку узео шољицу са еспресом који – баш као ни онај претходне вечери – неће имати коме да плати.

“Наравно, ово је типичан случај онога што се у праву назива вишом силом: виша сила је била оправдање аеродромским властима што су нас затвориле, кршећи правила о радном времену аеродрома, како би спречиле терористички напад. Исто тако, виша сила је оправдање за нас, да привремено користимо имовину других власника, како бисмо сачували животе.” – Софија је одржала присутнима мало предавање из права, баш у тренутку када се са великог плазма телевизора опет зачуо глас спикерке:

“Како незванично сазнајемо, у Терминалу Е аеродрома у Цириху налази се контејнер са смртоносном дозом вируса Ковид19. То је био и разлог изненадног затварања овог објекта јуче увече.” – по први пут, присутни су са телевизора сазнали праву природу “терористичке претње” која је претходне вечери само овлаш најављена – “Надлежни органи и даље проверавају ову информацију…”

Вучјак Зевс је и даље мирно лежао на улазу у сенатор салон Свисера. Лизнуо би чанак са водом, њушком разгрнуо храну за псе “Вискис” коју му је Софија донела из оближње продавнице и, само понекад, наћулио уши као да ослушкује има ли у даљини звукова неког живог бића. Није их било.

А онда, сасвим изненада, као лопов, тихо и готово на прстима, у Свисеров сенатор салон ушетала се једна незвана гошћа – досада. Било је већ око подне када се Сабина гласно запитала:

“Не можемо да утичемо на то колико ћемо дуго овде остати. Ко зна када ће власти закључити да претње више нема. Не можемо да утичемо ни на то хоћемо ли умрети или нећемо. Ко зна да ли је тај смртоносни вирус заиста овде и хоће ли се проширити по згради. Али можемо бар да бирамо оно шта ћемо радити.”

“Од онога, наравно, шта можемо да радимо.” – занатлија Митровић је био практичан – “Једемо, пијемо, спавамо, гледамо телевизију, играмо друштвене игре, шетамо по терминалу…”

“Могли бисмо на пример да причамо приче?” – одједном рече свештеник Абрамович – “Свако од нас би могао да исприча по једну своју причу, сваког дана. Тиме бисмо испунили време бар за првих десет дана.”

“Као у Декамерону!” – усхићено је додао Серђо Тираторе – “Тачно нас толико и има: пет жена и пет мушкараца! Велики Бокачо је, наравно, био Италијан!”

“Велики Бокачо јесте био Италијан али Ви га нисте пажљиво читали: тамо је било седам жена и три мушкарца. И били су у манастиру а не на аеродрому…” – као писац, Сабахудин је пожурио да га исправи.

“Мислим да су те разлике овде мање важне.  Аеродром је нека врста манастира модерног доба: свако иде својим послом, на месту које је свуда толико истог облика да се, у ствари, налази у неком не-простору, месту изван стварне реалности, изван остатка света. Терминали, гејтови, пасошке контроле, ВИП салони, сале за пртљаг, фри шопови. Стјуардесе као калуђерице… Ево, можемо да замислимо Клотен као наше Фијезоле, ако је Цирих наша Фиренца.” – Синиши Митровићу се идеја очигледно допала.

“Стјуардесе као калуђерице… Ма којим се то занатом Ви тачно бавите господине Митровићу?” – Гркиња је била знатижељна; у њеном изненадном интересу, у погледу који га је пратио, већ су могли да се запазе они први, неодређени, знаци пожуде. Као сваки београдски шмекер, Синиша је решио да их, бар за сада, кулира; уосталом, поред Селене, са њима су биле још четири жене. Ко зна шта будућност носи – ако сви, наравно, преживе…

“То ћете сазнати ако доживимо, сви заједно, довољно дуго да чујете моју причу.”

“Стварно, којим редоследом ћемо причати?” – Себастијан је, по обичају, био збуњен – “Најтеже ће бити оном ко буде први. Можда Ви Сабахудине, ионако сте нам синоћ рекли да се бавите писањем, па да пробијете лед?”

Претурајући за то време бесциљно, по гомили новина са пулта поред улаза, Силвија је одједном пронашла неочекивани предмет: 

“Шпил карата! Исшао је неком путнику у оном хаосу синоћ. Али, то нису обичне карте, погледајте како су само шарене!”

“Ово су тарот карте, специјално издање из 1909. године, тзв. Рајдер-Вајтов шпил. Врло редак, додуше, и већ од Другог светског рата права драгоценост. Сада сигурно има велику вредност код трговаца антиквитетима.” – британска новинарка је са пажњом разгледала шарене карте – “Ево, изгледа да су све на броју, комплет за малу аркану, за велику аркану… Ја се иначе у слободно време бавим таротом.”

Невољници су се, узбуђени као мала деца кад добију нову играчку, сјатили око шанка. Пао је и договор: најпре ће извлачити карте, онда ће ручати, а после ручка, уз вино, иде прва прича! А да би приче држале пажњу и растерале досаду, морале су да буду бизарне!

“Хајде Себастијане, придружите се. Не седите тако кисело.” – Софија је охрабривала депресивног Белгијанца који је и даље седео помало по страни – “Ко зна коју карту ћете извући? Биће узбудљиво! Никада у суду у Барселони не бих доживела овакву авантуру!”

У наредних минут или два, десет карата је било извучено, насумице, из шпила који је Адам, претходно, добро промешао. “Хм, сасвим добро барата картама за једног попа”, шапнуо је Италијан свом новом београдском познанику. А онда је Соња, једини познавалац тарота међу присутнима, почела да гледа, чита и тумачи свачију карту: бројеви које би прочитала означавали су редослед будућих прича.

“Хајде људи, да видимо шта смо извукли. Силвија, полазимо од тебе: Мађионичар, ти си број два. Има ли неко тројку, гледајте лик Првосвештенице? Не, Серђо, ти ниси Првосвештеница него Царица, ти си број четири. Оче Абрамович, ово није коцка, неће црква да замери, коју карту имате? Кочију? Ви ћете причати осмог дана. Аха, Софија, ти имаш Првосвештеницу, ти си број три… Ја сам извукла Хиерофана, то је шестица.”

Након половине извучених карата, и даље је остало нејасно ко ће отворити серију прича:

“Идемо даље. Митровићу, извукли сте Снагу, то је број девет. Селена, ти имаш Љубавнике, они су број седам. Сабина, шта су карте показале за славну немачку полицију? Цар, број пет. Остали су нам бројеви један и десет. Тајанствени писац Сабахудин је… Пустињак! Дакле, говориће последњи. А то значи да је број један извукао… Себастијан! Покажите нам вашу карту…”

Соња је читала карте и делила бројеве, као да је читав живот била крупије у казину, а не новинар. Када је Себастијан, помало стидљиво, окренуо своју карту, сви су се рефлексно насмејали: на њој је, наиме, био нацртан лик Будале.

“Даме и господо, ваша реакција је површна и погрешна. На овој карти је насликана Будала, али она је симбол. Себастијанова карта носи број нула, нама овде служи уместо јединице, али та карта је у већини тарот игара, заправо, џокер. Она омогућава најразличитије комбинације и играч који извуче Будалу има могућност да партију усмери у непредвидивим правцима. Баш као што ће и Себастијанова прича моћи да усмери ток свих наших прича у наредним данима.”

И док је Соња објашњавала шта све Будала може да значи у тароту – од екстраваганције и делиријума, преко приповедача у езотеријским тумачењима, па све до симбола некога који пролази цео пут велике аркане – Селена је унела два пладња препуна сендвича од сушија:

“Ово је било већ готово у фрижидеру. Фино миришу, значи да су свежи, па је најбоље да почнемо са њима. Ко зна колико ћемо дана овде бити. Ако неко жели додатне сосове, сви су овде, поред апарата за кафу.”

Завршивши своју малу подуку тарота, Соња је себи сипала дупли Чивас са ледом, а Серђо и Синиша отворили су још по једно пиво. Ускоро се, у Свисеровом сенатор салону, могло чути само звецкање виљушака. Себастијан, први приповедач, замишљено је гледао, у неодређеном правцу, према ходнику, напуштеним гејтовима терминала и даље, у јесење поподне које се брзо претварало у вече, свуда око њиховог принудног уточишта.

***

“Све је то кренуло средином деведесетих, када сам почео да радим за Европску комисију у Бриселу. Био сам тада власник консултантске фирме, сасвим мале, и њима је стално био потребан неко да одрађује све оне досадне послове које је њихове чиновнике мрзело да раде. Нису то биле неке нарочите зараде, али су биле честе, лаке и сигурне. А онда је, одједном, завршен тај рат на Балкану, у тој земљи…”

Себастијан је застао, Синиша је помислио да има проблем да се сети имена земље па је, више махинално него из намере, рекао “Босни?”.

“Да, Босни. Нисам заборавио име. И плашим се да никада нећу ни моћи. У одељење за имплементацију пројеката стигли су ти папири: радило се о обнови неке школе, у граду на реци, за који ваљда на мировној конференцији нису могли да се договоре коме ће припасти, па су решили да направе неки дистрикт, као оно у Вашингтону…”

Распоређени полукружно, у удобним кожним фотељама, слушаоци су можда само у тим првим минутима помислили да ће ово бити једна досадна прича: Серђо је колутао очима, као да хоће да каже “опет нешто из тих њихових ратова”, Сабахудин је посматрао усне приповедача, у којима више није било ни капи крви, Сабина је, опет, са полицијским искуством, запазила како је почео прекомерно да се зноји. Соња помисли да предложи паузу кад, одједном, Себастијан настави са причом:

“Град се звао Брчко. Није то био баш неки тендер на којем сам добио посао, који ионако нико други у Бриселу није хтео да ради. А у то време правила су ионако била другачија него данас. Договорио сам се шефом Одељења о свему, за само пола сата, уз пиво у једном кафеу на Гран Пласу. Тада још није постојао евро, сећам се да сам за тај посао први пут добио пет милиона франака…”

“Белгијских?” – упита Софија – “Па то је онда било, ако се добро сећам, преко сто хиљада евра у данашњем новцу?”

“Сто двадесет. А контрола је била, како да вам кажем, па није ни било неке контроле. Ја сам био задужен да направим пројекат, нађем извођаче радова, контролоре, извршим технички пријем, Одељење је само инсистирало да папири буду у реду. А папири ће бити у реду, тако ми је речено, када их потпише представник ОЕБС-а у дистрикту, Аустријанац…”

Себастијан је опет застао, отворио флашицу са минералном водом и испио је готово до пола. “Усне му се суше. Овај човек је можда болестан.” – помислише у исти мах и Синиша и Серђо и спонтано се погледаше.

“Звао се Рохан. Виктор Рохан. Отишли смо заједно до те школе, она је била тек мало страдала у рату, свакако се могла нешто поправити, али је увелико радила и у њој се одржавала настава. Увече, Рохан ме одвео у неки бар на улазу у град, у којем су локални бизнисмени – да, ту реч су волели да користе сви они – долазили да гледају стриптиз, заједно са официрима УНПРОФОР-а. Када смо попили мало више, предложио ми је да се на школи не ради ништа, а да он потпише како су радови обављени по пројекту…”

“Претпостављам, за двадесет посто?” – сумњичаво је питала Сабина.

“За тридесет. Односно, за једну трећину. У Бриселу нису ништа проверавали, његов потпис је био довољан, ту су се налазиле и разне фактуре, потписи неких грађевинских инжењера који су вршили контроле, оверене привремене ситуације. Као да је заиста све одистински урађено…”

У тишини која је одједном завладала, пажљивији посматрач је већ могао да запази како Себастијановим лицем, као да га убадају неке ситне, невидљиве стрелице, пролазе повремени ситни грчеви:

“Већ сам заборавио на тај не претерано частан детаљ, радио сам друге послове, прошло је пар месеци, када је из Брчког одједном стигло писмо. Рохан је, готово панично, тражио од Европске комисије хитну финансијску интервенцију, јер подземне воде, које долазе од реке, прете да подрију темеље школе. Били су неопходни грађевински радови огромних размера. Одељење за имплементацију пројеката саставило је груби прорачун од педесет милиона белгијских франака…”

“Па то је преко милион евра данас?” – оте се Софији; Митровић је отегнуто звизнуо: “За те паре, у Брчком, могле су тада да се сазидају две нове школе.”

“Некако, у исто време, никада после нисам сазнао како се то тачно десило, лист Брисел соар је у посету Европској комисији довео двоје ученика школе. Дечак и девојчица, хришћанин и муслиманка, су се сликали са званичницима, давали интервјуе, причали о ужасима рата и како им Европа помаже да се школују. Новинари су били гладни таквих епизода. Прича о миру не би била комплетна без приче о успеху. То је био драгуљ у круни. Шлаг на торти”

“И онда, када је јавност Европе сазнала за ту дирљиву причу, видела у својим домовима лица двоје деце која уче у тој школи, било је једноставно немогуће одбити захтев да се зграда заштити од подземних вода. То је била та прича, зар не?” – изненада га је прекинуо Сабахудин.

“Тако је. Комисија је одобрила средства, имао сам на рачуну фирме, у данашњем новцу, милион и двесто хиљада евра. Отишао сам поново тамо, Виктор ме је чекао са већ готовом документацијом о извршеним радовима, потписаним записником о примопредаји, решењима грађевинске инспекције… И бројем свог рачуна у Гибралтару, на који је требало да му уплатим половину износа.”

“Али успели сте бар да зауставите те подземне воде? Школа није срушена?” – заинтересовала се Сабина.

“Ама никаквих подземних вода никада није ни било. То је све била измишљотина. У то време, на Балкану, за пар стотина немачких марака могли сте да добијете било које мишљење од било ког инжењера.” – Себастијану као да није било јасно како његови слушаоци не разумеју генијалност Роханове преваре.

“А онда, када је и то поново прошло, само небо је постало граница наших превара: гроб неког римског императора пронађен у дворишту школе, рестаурација фресака нађених у остацима ранохришћанских катакомби у њеним подрумима, чак и скелет праисторијског мамута…”

“Све је то било у школи?” – овог пута Силвија није могла да поверује.

“И не само то. Деминирање прилазног пута од мина које на њему никада нису ни постављене, санација непостојећег бунара, реконструкција канализационе мреже која је одлично радила, набавка расходованих старих компјутера као нових, школска амбуланта која је остала само у проспектима. За три године је наручено, фиктивно документовано и стварно наплаћено, преко двадесет непостојећих пројеката.

Све чешће, школа је била у вестима разних новина: најпре белгијских, онда и холандских, немачких и француских. Рохан би сваког европског званичника довео да се слика и похвали претходне пројекте. Тиме би овај, и не знајући, отварао простор за наредне пројекте, којих опет није било, осим у папирима. У Одељењу за имплементацију почели су да причају о “нашој школи”, више нико није морао да објашњава о чему се ради…”

“Ни новинари нису њушкали?” – изненађено упита Соња – “Мислим, ја сам новинарка, знам шта око таквих ствари све може да се уради.”

“Долазио је неки Чех, дописник француског листа из Сарајева. Био је добио анонимну дојаву да је ту нешто сумњиво. Виктор га је позвао у онај стриптиз бар, напио га, а после га је газда снимио у соби изнад са неком Молдавком. Сутра ујутро му је на рецепцији хотела остављен примерак касете. Вратио се без речи и написао панегирик о “нашој школи”. После више нико није долазио.”

“И колико је то све трајало? Схватам да је у неком тренутку ипак морало да пукне.” – умешао се отац Адам.

“Дошла је 1999. прво оно бомбардовање Србије, па онда и нова Европска комисија, Италијана Продија. Неколико корупционашких афера по европским новинама, онда разне радне групе за борбу против корупције, мултинационалне. Али Рохан више није обраћао пажњу ни на шта: био је потпуно изгубио сваки додир са реалношћу! Негде на почетку 2000. године он је већ толико развио бизнис да је једном месечно одлазио у Будимпешту и на рачун једне банке под контролом руског Гаспрома стављао кеш који би узимао од својих клијената у граду, док бих му ја његов део из наших послова трансферисао на онај рачун у Гибралтару. И онда се то десило…”

“Шта, открили су вас? Ишли сте у затвор?” – овог пута Серђо више није могао да издржи неизвесност –“Па добро, и затвор је за људе.”

Али, Себастијан де Карстенис је само тужно одмахнуо главом:

“Камо лепе среће да се то десило… У централи Комисије је за интерну контролу одређена група шведских финансијских полицајаца и ревизора. Пошли су без најаве, и ја сам сазнао за њихову мисију у последњи час, кад су већ стигли у Загреб, где су ноћили. Ујутро ће бити у Брчком… Наравно, да сам одмах обавестио Рохана. Иако, видећете, да сам знао шта ће се догодити, ја то сасвим сигурно не бих учинио. И она би сада била жива.”

Себастијанов глас је почео да подрхтава. Било је јасно да је на ивици плача. Софија је загрлила приповедача:

“Шта год било да било, од тог догађаја је сада прошло двадесет година. Смирите се, де Карстенис. Шта је то урадио Виктор? Ко би био жив?”

“Ах, њему је било јасно да ће свака озбиљнија контрола – а посебно ти грозни Швеђани – одмах пронаћи да није било ни подземних вода, ни гробова римских императора, ни минских поља на прилазним путевима, ни компјутера по учионицама… Да смо, за четири године, преварили Европску комисију за преко двадесет милиона евра. Постојало је само једно решење: зграда је морала да нестане те исте ноћи, пре него што стигну контролори. Обратио се Дракули.”

“Ију. Ко је сада па Дракула?” – Селени се готово отео узвик.

“То нико у граду није тачно знао. Појавио се у долини реке када је почео рат. Говорио је локални језик са чудним нагласком, имао више пасоша, трговао оружјем, ослобађао из заробљеништва за новац, пљачкао напуштене куће, премештао лешеве из масовних гробница, радио све оно што нико други није хтео или смео да ради. Он је прихватио да за пет хиљада немачких марака запали зграду школе тако да од ње остане само згариште. Бензин су узели у гаражи ОЕБС. Рохан ми се после клео да је мислио како је зграда празна…”

“Чекајте Себастијане, па није ваљда да је…” – отац Адам се прекрстио уместо да заврши реченицу.

“Девојчица је била избеглица, из других крајева, остала без породице у рату, нико није знао како се тачно зове, без докумената. Сналазила се како је знала и умела, радила послове које би успела да нађе. Домар би је пуштао да повремено преспава у просторији поред котларнице у којој се чувало лож-уље…”

Више нико није прекидао приповедача питањима: Сабина је, у неверици, вртела главом, Адам се поново прекрстио, Серђо опсовао нешто неразговерно на италијанском:

“Дракула је знао да је то место на којем је најлакше запалити зграду тако да она у потпуности изгори, како је Виктор од њега тражио, и за шта га је платио. Претходно су у резервоаре два једина ватрогасна возила у граду његови људи сипали шећер, да их онеспособе. Девојчица није имала никакве шансе: пронађен је потпуно угљенисани леш, обукција је потврдила да је смрт наступила од опекотина. Тело је касније сахрањено као НН на месном гробљу. Када су Швеђани ујутро стигли, зграде више није било, па је и истрага због које су дошли постала беспредметна: сва документација о пројектима, сасвим згодно, изгорела је са зградом.

Да није било тог убиства, све би можда завршило другачије. Овако, по граду је почело да се прича, људи су се одједном сетили свих оних странаца и телевизија које су посећивали школу, новинских текстова. Дракула је одједном постао опасан сведок и две недеље касније убијен је у једној инсценираној кафанској тучи. Испоставило се да је починилац био на листи осумњичених за ратне злочине, којем је Рохан, за узврат, гурнуо у фиоку налог за хапшење из Хашког трибунала и склонио га у локални затвор због убиства на мах…”

“Какав човек, тај Виктор Рохан. Шта се са њим десило?” – судија из Барселоне није могла да сакрије своје изненађење причом.

“То је највећа мистерија! После пожара у школи, смрти девојчице и Дракулиног убиства, једно време је изгледало да се све смирило. Градске власти су тражиле од Рохана да помогне око изградње нове школске зграде, он је то обећао… А онда је, после месец или два, одједном нестао. Никоме се није јавио, ништа није рекао, из ОЕБС-а су послали новог представника, Француза, који ни о чему није имао појма. Роханов мобилни телефон је најпре давао знак да је недоступан, касније је и број искључен. Нико у граду није имао појма где је, мени се више никада није јавио. И у Брчком, и у Бечу и у Бриселу, постигнут је неизречени консензус да је најбоље ако се његово име више нигде не помене.”

“Damnatio memoriae. Али, можда је пресудио сам себи?” – упитао је, више за себе, пољски свештеник.

Кроз дебело стакло које је стерилну унутрашњост салона одвајало од планинских врхова изнад аеродрома, све брже се спуштао мрак. Соња је кренула да укључи осветљење, али су сензори, непогрешиво, регистровали пад светла и аутоматски то урадили уместо ње.

“У Бриселу није ни било неке истраге: све моје фактуре су биле покривене Рохановим потписима, њега нигде није било, локална полиција је дала извештај да је узрок пожара квар на инсталацијама. Продијевој комисији се нису отварале нове афере, а новинари су добили дискретан савет да причу о “нашој школи” више не помињу.

Ја сам престао да радим са Европском комисијом те 2000. године, али још увек, после двадесет година, понекад ме прогањају кошмари. Замислите, да му нисам јавио за изненадну контролу тих Швеђана, девојчица би данас била жива!”

“А можда би био жив и њен убица, тај Дракула?” – упитала се Сабина – “А можда и сам Рохан?”

“А можда је Рохан и даље жив?” – гласно је размишљао Митровић.

Седећи мало по страни, Силвија се одједном умешала у неповезани разговор који се очигледно распламсавао како се Себастијан одједном био ућутао и, уз дозу тајанствености, додала:

“А можда да за одговор на Синишино питање сачекамо наредну причу?”

i t

IV

Дан други: Мађионичарева прича (Силвија)

И тако је дошао понедељак: дан је освануо под правом снежном мећавом. Тмурно време са оне стране стакла као да је појачавало депресивно расположење принудних становника сенатор салона са друге стране. Мучан утисак који је оставила Себастијанова прича и даље је био онај невидљиви али свеприсутан гост у просторији.

“Једино што може да промени јучерашњи утисак је нови, који ће створити нека нова прича.” – готово сам за себе промрмљао је Сабахудин – “Тако је бар у мојим причама, тако је у свим причама.”

“А у животу?” – упитала га је Соња.

“То ће нам показати Силвијина прича.” Синиша Митровић је одмахнуо руком – “А где је уопште Силвија?”

“Гледа по фри шоповима шта би могла да спреми за ручак. Знате ли ви, господине Митровићу, који је нови договор од јутрос?”

“Немам појма, морам да признам.”

“Наравно, јер сте читаво јутро пили Бадвајзер са Серђом. Али, укратко: на предлог нашег свештеника, од данас ручак кува онај који прича причу. Пакет-аранжман: исти човек најпре кува, па онда прича. Тако да данас једемо Силвијиног…”

У том тренутку са улаза се зачуо звонак глас румунске европосланице. Носила је две велике кесе, пролазећи поред Зевса који их је са занимањем оњушио, као да је неки четвороножни цариник:

“Лососа, драга моја, данас једемо лососа! А вас двојица мушкараца, имате у супермаркету преко пута одличан избор италијанских и француских вина. Предлажем неки шардоне. И донесите целу гајбу кад већ идете.”

Сабахудин пажљиво отвори своју свешчицу – испод речи суши – будала, записао је: лосос – мађионичар.

Мађионичар – бар онај у тароту – је десну руку, у којој је држао свитак, високо подигао ка небу, док је леву спустио према земљи. Овај иконографски гест имао је, очигледно, вишеструка симболичка значења. “Он може да нам сугерише способност Мађионичара да буде мост између неба и земље…” – помисли Сабахудин разгледајући Силвијину карту док је бринета вешто спремала лососа – “… али може да означава и бол, губитак, хаос и непријатељске земке. Нешто у њеној причи имаће везе са земљом.”

Блогерове мисли прекинуо је гласни Сабинин предлог:

“Можемо да испланирамо и да сваки приповедач припрема храну од националних јела из своје земље. То би свакако био бољи увод у причу која следи. Ја бих, рецимо, имала једноставан задатак: пивске кобасице.”

“Можемо да испланирамо разне ствари, али избор хране и пића нам је овде ограничен: аеродроми су, углавном, у том смислу сви прилично исти. Храна је интернационална: и овде и у Дубаију, цезар салата је иста цезар салата.” – резигнирано је приметио Серђо.

“Све док се интересујемо за избор хране и пића, и све док нас занима каква је наредна прича, нећемо мислити о смрти. Схватите дубљу, терапеутску, поруку наших малих духовних вежби.” – закључио је филозофски Адам – “Спремите се да уживамо у лососу, и у Силвијиној причи.”

***

“Средином деведесетих дипломирала сам енглески језик и књижевност у Букурешту. Посла за учитељице енглеског није било превише – ми Румуни смо франкофонски народ – тако да сам једно време радила као конобарица у Хаген Дацу и продавала њихове сладоледе. И пошто сам пре двадесет пет година изгледала, хм, сасвим привлачно, често су ме водили као хостесу на разне промоције…”

“Силвија, porca miseria! Па Ви и сада изгледате фантастично!” – Серђо је упола устао из своје фотеље, направио театрални полукорак као да ће да клекне, док је Митровић значајно климао главом – остављајући утисак професионалца који стручно процењује објекат анализе – а Селена је шапнула Сабини: “Овај Србин мора да је неки макро! Јој, једва чекам да чујем његову причу!”

Мало друштво се полако ослобађало од јутарње анксиозности: сасвим добар лосос и квалитетан шардоне томе су свакако допринели, али и сам почетак Силвијине приче је обећавао – смрт, којом је њихов Декамерон јуче почео, данас је прелазила у другу опсесију модерног човека: секс.

“Тако сам на једној од промоција тог сладоледа упознала и Фила. Филип, али цео Букурешт га је звао Фил, Фил Блум, био је Американац. Јеврејин пореклом, из Тексаса. Брзо сам завршила у кревету његове виле у резиденцијалном кварту Примавери. После месец дана, понудио ми је посао у својој компанији.”

“Опет неки консултант!” – завапио је, из једне фотеље у ћошку, тужни де Карстенис. Биле су ово прве његове речи од синоћне приче.

“Чиме се тачно Фил Блум бавио, то нико у Букурешту поуздано није могао да каже. Виђан је по разним пријемима, био је спонзор добротворних приредаба, налазио се при руци великим страним компанијама када би долазиле у град, дружио се са политичарима, новинарима и глумицама, био почасни председник женског одбојкашког клуба и доброчинитељ синагоге.”

“Једном речју, хохштаплер.” – резигнирао је додао Сабахудин, записујући у своју свешчицу питање: “Ко је преварио Силвију?

“О, то је утисак који је он дефинитивно желео да остави. Мало боље обавештени причали су како је то намерно радио: ако би град поверовао да је он само хохштаплер, сваки детаљ који би се евентуално открио било би после лакше објаснити. Ја сам почела да радим као менаџер за односе са клијентима, за две хиљаде долара месечно, плус бонус. Бонус је, наравно, зависио од броја клијената, њиховог квалитета – како је Фил имао обичај да говори – информација које бих успела да сазнам од њих, профита који би он после имао од њих. Другим речима…”

“Тај зликовац је од тебе јадно дете, направио проститутку!” – огорчено је рекао свештеник Адам.

“Баш тако! И знате шта, не могу да кажем да ми се то баш није допадало. Колико мушкараца, разних раса и типова, од углађених Италијана, до дивљих Руса, Шпанаца који су највише волели да причају, помало досадних Немаца… За три године спавала сам са половином Америчке привредне коморе у Букурешту!”

“Мушком половином, претпостављам?” – Селена је пратила причу широм отворених очију.

“Углавном мушком.” – насмејала се Силвија – “Мада, било је то време када нисам превише бирала. Али, то је сада мање важно: хиљаде Румунки су крајем деведесетих тако зарађивале за живот, или допуњавале кућни буџет, или се једноставно забављале. И сви ти мушкарци, и понека жена, њихови клијенти, сасвим су добро знали са ким завршавају у кревету, колико за то треба да плате, све је то уосталом најстарији занат на свету.”

“Док су у Вашем случају, госпођице Николеску, сви они били убеђени да се налазе баш у искреној и страственој љубавној вези?” – Сабахудинова реченица више је звучала као констатација, резиме странице коју је почео да пише у својој свешчици, него питање.

“Тако је. Мени су куповали поклоне, водили ме на вечере и понеки викенд, али никада нисам смела ни од кога од њих да узмем ниједан долар. То је био услов свих услова које ми је поставио Фил Блум.”

“Шта се после догађало са њима?” – Сабина је постајала сумњичава.

“Ах, како са ким. Неки би, на пример, напрасно ангажовали Блумову компанију као партнера у разним пословима, други су са њом потписивали саветничке уговоре, трећи би запошљавали његове људе на местима где су могли да сазнају битне информације. Фил је био компјутер у људском обличју: похрањивао је у неку фиоку у свом мозгу наизглед неважне податке о сваком човеку, после их као лего коцкице у глави састављао и растављао, дограђивао. Његова узречица је била: нико није толико безначајан да, у погодном тренутку, не може да буде употребљен за нешто.”

“А ту сте главни били Ви, зар не? Претпостављам, нека комбинација шпијунаже, уцене и преваре?” – опет је изгледало као да Сабахудин прича са својом свешчицом.

“У стану који ми је Блум изнајмио за сусрете са клијентима биле су постављене камере. Сећам се јадног француског банкара од којег је исцедио толико пара под претњом да ће снимке послати његовој жени, да је овај, очајан, морао да побегне из Румуније главом без обзира. Али то је био најједноставнији облик: захтевао је само моје телесно ангажовање. Више од порнографских снимака, Блум је волео информације које бих сазнавала од брбљивих клијената: који ће судија преузети који предмет, који је министар хомосексуалац, који амбасадор има тајне везе; зато се највише радовао клијентима који су све то знали, обично онима из тајних служби. Коначно, врхунац мог умећа било је суптилно утицање на клијента – после пар месеци наше “везе” – да је управо Фил Блум човек који може да реши његове проблеме; или, да је Фил Блум јако опасан човек који може да му нанесе више проблема него што мисли, јер је спрецијални агент ЦИА за Балкан. Сећам се једног помоћника окружног тужиоца у Букурешту, који је после моје обраде био толико уплашен, да је одбио већ готов полицијски предмет против Блума!”

“Мушкарци увек више причају женама за које гаје илузију да су са њима у вези.” – записао је Сабахудин у свешчицу – “Зато није смела да остави утисак проститутке.”

“Уз дужно поштовање, госпођице, како сте на крају постали посланица Европског парламента?” – био је знатижељан Синиша Митровић – “Питам за једну другарицу у Београду.

“Доћи ћемо и дотле. Али најпре, оно што вас све сигурно више занима: у целу ову причу, ту негде крајем 2000. или почетком 2001. године, улази један јако занимљив лик. Аустријанац, из дипломатске породице, са искуством у међународним организацијама, управљању пројектима у земљама у транзицији, очврснуо – како је то поетски стајало у његовој биографији – “у ратним зонама”, способан да од “долара направи два”, како су о њему причали румунски бизнисмени, са одличним везама у Бриселу и Вашингтону.”

Себастијаново лице добило је белу боју. “Бела као крила анђела”, помислио је Адам; “Мртвачки бела”, прошло је кроз Синишину главу; “Овај човек као да је видео духа”, зачудила се Соња; “Није ваљда то био…” коначно је смогао снаге да превали преко усана.

“Да Себастијане, Ваш господин Виктор Рохан из ОЕБС-а у Брчком, сада је био угледни банкар Рохан, специјални представник Рајфајзена у Букурешту. Једно време се мувао по граду, да бих од једног од мојих клијената касније сазнала детаље његових планова. Припрема терена за спајање две Рајфајзенове банке у Румунији у једну, лизинг аранжман за нове Боингове авионе, кредитирање изградње огромног пословног центра на Тргу Шарла де Гола, свашта нешто. Сећам се да је Блум почео да рачуна у глави, зенице су му се сузиле, као увек када би му кроз мозак пролазили бројеви, и после пола минута рекао је: ово су послови од преко сто милиона долара, само на провизијама.”

“Онда сте се спонтано упознали са Роханом, који није схватио чиме се заправо, Ви тачно бавите? И донели сте драгуљ у круни Филу Блуму?” – Сабахудин је наставио са свешчицом, али, по први пут, није био сасвим у праву:

“Хм, у ствари не баш. Блум нас је упознао на коктелу који је приредио за страну пословну заједницу, новинаре и дипломатски кор. Мислила сам да сам успела да заведем Рохана после уобичајена два или три изласка. Али, већ прве вечери у мом изнајмљеном стану, схватила сам да је он потпуно асексуална особа. Није му падало на памет да спава са мном, није могао дакле да буде уцењен. И имао је, очигледно, јаче контакте од Блума, јер ми је још тада испричао пар јако непријатних детаља из његове прошлости, још док је био представник Кока-коле у Београду, шездесетих година прошлог века.”

“Па је тако цео ангажман пропао?” – тужно је упитао Серђо – “А баш сам се понадао да ћемо чути…”

“Неке експлицитне еротске детаље?” – насмејала се Силвија – “Ох, па било је и тога, али не на начин на који сте замислили. Виктор је инсистирао да симулирамо секс – био је то додуше само орални секс – како би Блум могао да види снимак и тако падне у замку да је Рохан под његовом контролом. У ствари, Роханова идеја је била да на крају он преузме све Блумове послове рекетирања политичара, полицајаца, судија и крупног бизниса у Букурешту.”

“Букурешт је, ипак неколико десетина пута већи од Брчког.” – са разумевањем је додао Сабахудин а онда упитао: “Зар се нисте плашили да будете тако у центру сукоба два јака, амбициозна и опасна човека? Могли сте лако да завршите као колатерална штета?”

“На самом почетку, њих двојица су одлично сарађивали. Блум је имао додатно самопоуздање, ослањајући се на тај снимак којим би могао да уцењује Рохана. Овај је, опет, у централу Рајфајзена у Бечу послао предлог да изградњу новог пословног центра повери компанији коју ће Рохан да нађе. Када је крајем 2001. почела изградња, извођач БогАрт је за сваку ситуацију увећавао фактуре за по двадесет процената, износ који су њих двојица после делили. План је био да тако поделе десет милиона долара за две или три године.”

“Али нешто се десило? Није ваљда и та зграда изгорела, као у Брчком?” – упитао је Адам. “Сигурно неки леш, видите како је тајанствена.” – рече Серђо.

“Не, зграда није изгорела, ево је и данас стоји на Тргу Шарла де Гола број петнаест у Букурешту, једна од најлепших у граду. Али, када су темељи већ били скоро готови, и када је требало да почне подела већих износа новца, и Блум и Рохан су одједном помислили да им је по десет процената мало. Ако би онај други нестао, износ њихове провизије би се удвостручио. Тако је договорен ноћни састанак на градилишту: Виктор је требало да Филу исплати педесет хиљада долара, његову половину из претходне привремене ситуације. Али, у последњи час, торбу је одлучио да преда мени…”

“У торби је заиста био новац?” – упитала је Сабина – “Проверила си?”

“Јесам. Али је мени много ствари тог поподнева било сумњиво. Најпре, то што је инсистирао да новац буде предат баш у тој торби, плавој, са знаком Пан Америкена, затим на томе да је никако не отварам док Блум не буде присутан. Онда та, за њега потпуно неуобичајена, нервоза, инсистирање код секретарице да му обезбеди карте за неку премијеру те вечери, па потом телефонски позив Блуму и најава да ћу ја предати пакет јер он има неодложне обавезе…”

“Силвија, али ако је већ све било тако, зашто бисте се обоје повлачили по неким слабо осветљеним градилиштима, ноћу. Зар није било згодније да торбу предате Блуму у његовој вили, или у неком ресторану?” – одједном се у читав разговор умешао Серђо, са сасвим логичним питањем.

“То сам ја питала Блума, чим сам изашла из Викторове канцеларије. Али, он није тражио промену места. То ме је још више зачудило. Тражио је само да се вратим код Рохана, вратим му торбу и измислим неки изненадан разлог због којег не могу да одем увече на градилиште.”

“Овај је вероватно полудео од беса?”

“Претио ми је да ће одати Блуму да сам радила за њега, уцењивао ме. На крају, морао је ипак да оде сам. Блум, међутим, није отишао сам. Поред мене, повео је и Васила Негрилу. Тек изашао из затвора због преваре пет хиљада људи са лажним чековима, деведесетих…”

“Сећам се тог случаја, немачка полиција је помогла да се пронађе у Мађарској где је побегао. Али његово право име је, мислим, било друго?” – Сабина је упала усред реченице.

“Сергиу Бахајан, суд у Букурешту га је осудио под тим именом 2010. године, и сада се налази у затвору Јилава. Требало би да изађе 2036. године. Ако буде и даље жив. Дуговао је Филу услугу за то превремено пуштање 2002. и дошао је са скривеним електрошокером. Онеспособили су Рохана, потом га везали и сачекали да се освести.”

“Зар није било једноставније да су га одмах убили и узели му торбу са новцем?” – опет је логично питао Серђо – “Али, поставља се друго питање: што би уопште убијали златну коку?”

“Блум је изгледа однекуд сазнао – а моје сумње су га само учврстиле у томе – да је, негде у торби са новцем, Виктор сакрио смртоносни отров. Био је намењен Филу, а вероватно и мени, да је случајно у мом присуству отворио торбу. Зато су му торбу оставили, а Негриле, односно Бахајан, извршио је први у низу каснијих злочина због којих је сада у затвору: закопао је Рохана у темеље пословног центра. Живог. Са торбом.”

Узвик неверице прошао је кроз друштво слушалаца: “Вау, ово је прича!”, отело се Селени; “Правда је спора али достижна”, филозофски је констатовао Сабахудин; “Како ингениозна идеја да се ослободиш леша” – одали су признање Серђо и Синиша.

“Нестанак угледног банкара Рајфајзена пријављен је букурештанској полицији после три дана, аустријска и наша држава размениле су бројне телексе око тог случаја, али он више нигде није виђен нити је његово тело негде пронађено. Једноставно је нестао. Бахајан је вратио свој дуг Блуму кроз ову услугу, мени је Блум дао десет хиљада долара као награду за ћутање, заборав да је Виктор Рохан икада постојао и уништење свих наших заједничких снимака и фотографија. Са тим парама, и са контактима које сам направила у претходних пет година, почела сам да се бавим политиком и ту негде око 2004. или 2005. године, удала се за једног од бивших клијената – угледног букурештанског хирурга – и ево ме, од прошле године, у Европском парламенту.

А онда је, напрасно, и Блум отишао, отприлике у то време, било је то негде пред Божић 2003. године. Никада га више нисам видела. 2005. године је свечано отворена Шарл де Гол Плаза, са шеснаест спратова изнад и пет испод земље. Седамдесет метара челика и стакла налази се већ петнаест година изнад Рохановог тела.”

***

“Век трајања тих модерних зграда данас зависи од технолошких, а не од грађевинских стандарда. Оне се руше онда када постане јефтиније да се на том месту изгради нова, него да се унутрашњост старе све више преправља. Некада би овај центар остао две до три стотине година. Овај ће бити замењен новим већ за стотинак година. То сам бар научила од стручњака код нас у Британији. Иако нисам спавала са свима, само са неким.” – насмејала се Соња.

“То значи да ће плаву Пан Америкенову торбу са новцем и Роханов костур пронаћи негде око 2110 – 2120. године?” – упита Серђо.

“Отприлике. Можда и коју деценију касније, зависи каква ће тада бити тражња на тржишту некретнина. У сваком случају, сасвим довољно да овај случај нека будућа букурештанска полиција заведе као једно од многих неразјашњених убистава са почетка двадесет првог века.” – рече замишљено Сабина.

“И знате шта? Могу да замислим збуњено лице тог инспектора којем ће доделити овај предмет! Жртва пронађена са педесет хиљада долара! Мотив, дакле, није пљачка! Ех, неће више бити никога од нас живог да им помогнемо. Одлична прича је она којој је решење пред очима, али га нико од читалаца не види.” – блогер и писац Сабахудин је задовољно заклопио своју свешчицу.

Претходно је у њу записао неколико реченица које није прочитао својим сапутницима у непознато:

“И тако је последњи живи изданак породице бретонских принчева, која је водила порекло још од Меријадока и чији је чукун-чукундеда Луј Гаспар избегао гиљотину Револуције бекством у Аустрију, завршио жив сахрањен, као жртва сплетке преваранта из Тексаса и букурештанске проститутке. Кућа Рохан је тако, дословно, узидана у темеље европског Балкана.”

V

Дан трећи: прича Првосвештенице (Софија)

Лагодан осећај као да је све обузео у уторак: сазнање да је аустријски зликовац Виктор Рохан, директан кривац за смрт непознате девојчице у подметнутом пожару у Брчком, ипак кажњен – па макар и на тако бизаран начин да буде жив узидан у темеље букурештанског пословног центра – деловала је на све слушаоце као нека врста анестетика.

Истовремено, то сазнање је, само по себи, отворило многе филозофске теме о правди, освети и добру и злу. Тако су се шпанска правница и немачка полицајка трудиле да убеде пољског свештеника и турског писца да правда подразумева и институције и процедуре и да је у њиховом одсуству само одмазда, А за то време су Италијан Серђо и Србин Синиша, уз свој уобичајени јутарњи Бадвајзер, расправљали о најбољим начинима да се убица ослободи леша:

“Сада, са свим тим новим технологијама, са форензиком која се ослања све више на ДНК анализе, то уопште није тако једноставно. Ето, чак ни растварање у киселини није довољно, у Јапану су на пример…”

А Британка Соња и Гркиња Селена отишле су у обилазак радњи у околини. Пролазио је већ трећи дан откако су били затворени на аеродрому, само са ручним пртљагом. Кофери им нису били доступни, нису знали колико дуго ће још бити заточеници антитерористичких мера, и поставило се питање хигијене. Доњи веш, чарапе, кошуље – па чак и неколико сасвим лепих пари папуча и кућних огртача марке Барбери’с, влажне марамице за чишћење Сабахудинових наочара, резерве шампона, сапуна, еспресо кафе и две флаше Армањак коњака – све су то нашле после сат времена мувања по фри шоповима на терминалу. Вратиле су се са великим колицима из самоуслуге:

“Ето наше две срећице. Сада смо опет снабдевени.” – приповедач, а и кувар, за тај дан била је Софија, која је добила и специјални поклон из аеродромске књижаре – кувар са сто најпознатијих јела, по рецептима чувених светских путника! На менију за тај дан нашло се типично шпанско јело – паеља! Пиринач, пилетина – па чак и две порције зечетине – и неизбежни шафран као зачин, нађени су у продавницама луксузне хране: Глобус Деликатеса и Ладераха.

Софија се показала као боља куварица него што је и сама очекивала и, уживајући у укусној паељи, путници у неизвесно помислили су, бар за тренутак, да у свом уточишту могу остати неограничено:

“Ко зна када ће те њихове службе одлучити шта да раде. Вероватно тек кад цела ова хистерија око короне прође. За нас уопште не знају да смо овде, јадног Лукса су отписали као колатералну штету, можда ћемо овде остати месецима?” – вајкала се Соња – “Ја бар знам како одлучују наши политичари у Британији: радна група, па комисија, па нека стручна расправа, нико неће да преузме одговорност.”

“Теоријски гледано, у једном моменту ћемо појести сву храну из продавница и ресторана, и после тога ћемо, полако, умрети од глади.” – Адам је са филозофским миром слегнуо раменима – “Као ранохришћански пустињаци.”

“Али то се неће тако брзо догодити: нас је овде само десеторо, Лукс ионако једе своју псећу храну која је у радњама у огромним количинама. Већа је вероватноћа да ће се пре појавити решење терористичке претње него што поједемо баш све. Можда ћемо, додуше, последњих пар недеља живети на чипсу?” – Синиша је покушавао да израчуна њихове шансе.

Разговор на теме које су, одједном, постајале мрачне, коначно је прекинуо почетак Софијине приче.

***

“Неколико месеци после америчке окупације Ирака у наш суд у Барселони стигло је обавештење министарства правде Шпаније: привремене коалиционе власти, задужене да у тој земљи успоставе цивилну администрацију после пада Садама Хусеина, тражиле су педесет судија из земаља учесница у војним операцијама – тако да су и шпанске судије позване да се пријаве на конкурс. Био је то већ почетак 2004. године, понуђена плата од десет хиљада долара месечно, трипут већа од оне коју сам зарађивала у Шпанији, а неопорезива, затим бесплатан смештај и повратне авионске карте до куће једном месечно, и коначно, неизречен али довољно јасан, наговештај из Мадрида о могућностима убрзаног напредовања… Све ми је то деловало као довољно привлачна понуда…”

“А осим тога, сигурно те је привлачио и дух авантуре, све чари Оријента из књига и филмова…” – замишљено је додао Сабахудин – “Баш као и Себастијана када се пријавио за консултантски пројекат у Брчком?” Белгијанац је, без речи, климнуо главом.

“Било је и тога: до тада је Грчка била најисточнија земља у којој сам икада била. Багдад ми је звучао као чаробно место, пуно летећих ћилима, прича из хиљаду и једне ноћи, авантура Синдбада Морепловца, ароматичних чајева, хашиша и необузданих еротских уживања. Написала сам биографију и пријаву и после месец дана добила обавештење да пакујем кофере…”

“А у ствари, уместо свега што си очекивала, нашла си се усред гомиле лешева у распадању, суочена са старом државом која се претворила у нову герилу и новом државом која није могла да изађе из замки старих мржњи?” – упита Серђо; и ово питање је више звучало као констатација.

“У ствари, сам Багдад једва да сам и видела. Осим опијања по хотелима за странце у Зеленој зони чије су границе штитили амерички маринци, град је био забрањен за нас. И врло брзо, из Багдада сам пребачена у град Ал-Хила, око сто километара на југу. Тамо сам преузела дужност једног од троје страних судија у граду од четири стотине хиљада људи, у земљи у којој стари закони више нису важили, нови још нису били донети. Судили смо на основу свачега: уредби са законском снагом окупационе администрације, општих правних начела, искуства стеченог у нашим земљама, осећаја за правичност, здравог разума… То је био правни кошмар.”

“Ипак, легенда каже да је негде око тог места почело зидање никад завршене Вавилонске куле. И сама провинција се, баш по тој легенди, зове Вавилонија. Близу града је наводно и гроб библијског пророка Езекијеља” – додао је Сабахудин — “То је извесно морало да буде јединствено искуство. Ретко коме се пружи прилика да дође у пупак света.”

“Град у хаосу, мусава деца по прљавим уличицама, касапнице коју кољу животиње пред муштеријама, врућина и муве, преплашени амерички војници који свуда виде герилце, локална полиција која признања ухапшених изнуђује електрошоковима. У почетку су просторије суда биле две канцеларије у полицијској станици из чијег су се подрума стално разлегали крици.”

“Као да сте се вратили пет векова уназад: тако је некада функционисала Инквизиција у Барселони, зар не оче Абрамович?” – Синиша Митровић је покушавао да замисли сцене које је описивала Софија.

“И, поврх свега, тај Американац, бизнисмен, лобиста, како ли се већ све представљао, незванични господар града, са својом војском приватних телохранитеља, који су сви редом били Румуни, и приватних проститутки, које су све редом биле Украјинке. И сви редом уносни послови били су његови: обнова библиотеке у Кербали, полицијске академије у Хили, месне амбуланте.”

“Па ово звучи као да се Рохан извукао из свог бетонског гроба у Букурешту и неким чудом преселио у Багдад!” – са неверицом додаде Себастијан.

“Ниси у ствари много погрешио. Није био наравно Рохан, али је био Фил Блум, са свим Рохановим триковима! Америчким официрима би говорио да је тајни агент ЦИА, имао је једну заједничку фотографију са Клинтоном коју је свуда показивао, нико се није усуђивао да га ишта пита. На крају је сам узео на коришћење једну луксузну вилу на обали Тигриса, у резиденцијалном кварту Адамија. Власници куће морали да побегну из Ирака за време Садама Хусеина. Тамо је Блум сместио штаб за све своје компаније и операције у Ираку.”

“Није ваљда Глобал Бизнис Груп? Она иста из Букурешта?” – сада Силвија није могла да поверује.

“Да, Глобал Бизнис Груп, али и низ других фирми из Израела, САД, Лихтенштајна, за фиктивне понуде на тендерима, банкарске трансфере у пореске рајеве, прикривање токова новца. Развио је целу мрежу! До краја 2004. затворио је круг америчких цивилних и војних функционера које је корумпирао. Луксузна возила, авионске карте у бизнис класи по целом свету, скупоцена оружја, ролекс сатови и, наравно, готовина. О томе се све више шушкало међу странцима у Хили, али нико није смео ништа да каже јавно.”

“И онда је све то кренуло по Марфијевом закону? Наопако.” – пољски свештеник је предосећао наставак ове приче.

“Све је почело са том чудном провалом у вилу, у лето 2005. Било ми је најпре чудно да би озбиљан криминалац – јер на такву мету се не би одважио нико неозбиљан – кренуо на комплекс обезбеђен сигурносним камерама, алармним системима, чуварима са аутоматским оружјем у чијим су цевима бојеви меци и који су тренирани да прво пуцају па онда питају. Чак и кад нису у ратној зони, што је Ирак, све више, био.”

И како је Силвијина прича одмицала, све више је губила своје првобитне, рефлексивне и дескриптивне пасаже, а попримала елементе трилера:

“А онда, када су ми довели тог момка, тек што више није био дечак, све ми је постало још сумњивије. Плен који је нашао у вили: пар стотина долара, неколико мало бољих женских парфема, видео рикордер, један не много скупоцени мушки ручни сат. Много за сиротињу Ал-Хиле, мало да се изгуби глава.”

“И он је, сигурно, одмах све признао? Видели сте трагове мучења?” – упита Сабахудин, оним уморним гласом са траговима досаде, којим чиновници широм света проверавају са странкама да ли су по први пут добро попуниле формулар који они сами гледају стотинама пута дневно.

“Замислите, изгледало ми је као да чак није био ни тучен нешто посебно. Можда само пар шамара. Издиктирао ми је признање, као да га је научио напамет. И знате шта сам нашла у његовом полицијском досијеу: ово му је била прва провална крађа у објекту такве врсте. Раније је углавном џепарио по пијаци. Невероватно!”

“Зашто би признао нечију туђу провалу? Осим ако је хтео, или морао, да заштити неког стварног кривца, можда шефа банде?” – упита Сабина.

“То ми је прво пало на памет, све док нисам видела љубичасту фасциклу, део тог његовог наводног плена. У њој се налазила документација о власништву над вилом. Као да су све ове трице и кучине намерно однете, да заварају ирачку полицију, а да су прави циљ провале биле те тапије! Да ли са циљем да се униште, или фалсификују, то ми није било јасно. А из онога што је дечко, очигледно, био научен да каже, пажљиво су били избрисани сви мотиви и могући саучесници.”

“Осудили сте га, претпостављам, а да све то нисте ни утврдили?” – Сабахудин је, опет, отворио свешчицу.

“Дан уочи суђења, а био је то већ почетак септембра 2005, у моју канцеларију су ушла два Американца у цивилним оделима. Показали су ми неке службене легитимације на којима је писало…”

“Џон Смит, код обојице?” – нашалила се Селена.

“Заправо, нешто врло слично. Помислила сам на све оне филмове о ЦИА, и нисам много погрешила: унутрашња контрола америчке Пореске управе и ФБИ, обојица на специјалној мисији у Ираку. Донели су љубичасту фасциклу – сасвим идентичну оној која је нађена код осумњиченог – и објаснили ми како национални интерес САД налаже да се две фасцикле, са својим садржинама, замене. Нисам знала шта да радим са правом фасциклом, оном са тапијама? И на то питање добила лаконски одговор: могла сам да урадим шта сам хтела, да је продам, уништим, да поједем тапије ако ми се једе папир. За њих је било једино важно да се, у записнику са суђења, уместо тих тапија, наведе садржина оне њихове фасцикле.”

“Пристали сте да подметнете доказе?” – опет се знак питања на крају Сабахудинове реченице није чуо – “И са њима сте направили неки дил?”

“Тако је. Било ми је жао оног дечка, и рачунала сам, ако су ти агенти већ забрљали свој део посла, па морају да траже моју помоћ, онда бар овај несрећник не мора да лежи у затвору свих пет година колико би иначе добио за провалну крађу. Рекла сам им да нећу да га осудим на више од две године. Слегли су раменима, и објаснили како их ни он не занима. Баш као и тапије малопре, и њега сам могла да осудим, ослободим, убијем, била им је битна само та бизарна фасцикла. Али замислите, молим вас, па који нормалан човек још користи љубичасте фасцикле…”

“Љубичасто је боја кардинала наше свете мајке цркве.” – умешао се свештеник Адам. “А љубичасто је и боја коју користи наша масонска ложа Атхол у Бирмингему.” – додала је Соња.

“Боја је овде мање важна.” – замишљено је бележио Сабахудин, а онда додао: “Претпостављам да окривљени није имао ништа против? Рекли сте му за договор?”

“Заправо, нисам ни морала. У својој краткој усменој изјави на суђењу препознао је фасциклу – рекао да је то баш она коју је украо из виле – и потом додао како није ни имао времена да је отвори и не зна њену садржину. Шта год да је полиција у њој пронашла, то је у њој било и када ју је украо из виле.”

“Ова двојица џонова смитова су присуствовали суђењу, претпостављам?” – упита Серђо. “И мора да су били одушевљени исказом окривљеног?” – надовезао се Синиша.

“Чим је дечко препознао фасциклу и прихватио да је њена садржина баш она која је украдена из виле, одмах су се дохватили мобилних телефона и изашли из суднице. Њихова мисија је очигледно била завршена. Изгубили су се из града и више их никада нисам видела. А ја сам остала у Ал-Хили и поред мене је остала тајна, са којом нисам знала шта да радим.”

“Ни тај прави или лажни, провалник, ни Ви, прави или лажни судија, ни они, прави или лажни агенти, нису важни у овој причи.” – замишљено је рекао Сабахудин – “Важна је само једна ствар. Садржина замењене фасцикле. Шта је било тамо, толико важно, да оправда читаву ову гимнастику са пуно ризика? Погледали сте, свакако? Иако су Вам сигурно рекли да то не чините?”

“Да, рекли су ми. И да, нисам могла да одолим. Било је тамо, можда, педесетак разних папира: одштампане поруке електронске поште, СМС порука, налози за плаћање у разним банкама, неке фотографије, очигледно снимљене из тајног праћења, признанице о примљеним парама – и једна видео касета. Укратко: савршено пажљиво прикупљена документација о свим Блумовим корупционашким аферама у Ираку, са именима америчких официра и функционера који су заједно са њим чинили организовану групу.”

“И пошто је очигледно тајно праћење и прикупљање доказа рађено без икаквог службеног налога, дакле незаконито, било је неопходно да се на неки начин сва та компромитујућа документација стави на лице места, како би се могла користити у званичној истрази и касније пред неким другим судом. Томе је послужила она провала.” – замишљено је рекла Сабина Хансен.

Софија је климнула главом и наставила:

“А онда, средином новембра 2005, када је изашао из бизнис класе на лету из Амстердама, на аеродрому Њуарк у Њу Џерсију два агента ФБИ су Филу Блуму ставила лисице на руке. Истог дана су ухапшени и његови главни саучесници, неки у Ираку, неки у САД.

После неколико месеци притвора прихватио је нагодбу, признао све за шта је оптужен и сведочио против свих других саучесника. Зато је од максималних четрдесет година затвора на крају добио само четири. То је било највише колико је ЦИА могла да помогне свом старом агенту који је забрљао. Док је издржавао те четири године затвора, чак је и лажно сведочио против људи које никада у животу није видео, али којима је ФБИ требало да оправда разне неосноване притворе. Морао је и да плати америчкој држави одштету од четири милиона долара, а заплењена му је и имовина у вредности од још четири.”

“Онда нам остаје само једно питање: шта сте на крају урадили са тапијама? Ако је, званично, из виле украдена документација о корупцији, онда су тапије морале да нестану, зар не? Или је то била неизречена понуда агената Вама, као неки мали хонорар?” – запитао се Сабахудин на глас.

“Фасцикла са тапијама је, наравно, остала код мене. Као што сте тачно приметили, нисам имала никакав начин да је вратим тамо где је била. Вилу је запечатила америчка војна полиција, никоме нисам смела да кажем да сам заменила доказе у предмету, прави власници су били ко зна где, негде у Европи, већ деценијама. Тако сам је понела са собом, назад у Шпанију, када је мој уговор истекао, 2009. године. Једно време је била у мом стану у Барселони, већ готово заборављена.

А онда сам, 2011. године, привремено послата на испомоћ у суд у Севиљу, на шест месеци. Тамо се догодило да сам узела, на записник, усмени тестамент једног старог Ирачанина, богатог трговца Кадима ал-Хилија. Он је живео је у изгнанству још од 1981, углавном у Енглеској, а нешто пре нашег сусрета купио је летњиковац у Севиљи. Пошто је одједном почео да осећа срчане тегобе решио је да направи тестамент, како нам је рекао, за сваки случај.

И када је мојој записничарки диктирао шта све има од имовине и где – а било је тога пуно на разним местима – поменуо је одједном и ту вилу: у кварту Адамија, на обали Тигриса, помало ушушкана између палми и високих зидова, тачно поред мале књижаре ал-Сабах. Поносно нам је показао и њене фотографије из седамдесетих година: није било никакве сумње. И онда тужно додао како зна да је више никада неће видети, али да се нада да ће бар његова два сина можда то некад моћи. Јер, како је рекао, када су бежали наврат-нанос пред војницима Садама Хусеина, тапије су остале у кући и породица више нема никакав начин да докаже своје власништво…”

“Фантастично! Невероватна прича.” – Сабина је готово запљескала, на Себастијановом лицу се по први пут запазио осмех – да ли је бар једном правда могла да победи? – отац Адам се, по обичају, прекрстио, а Сабахудин је у свешчицу уписао, ипак: “Ништа није као што на први поглед изгледа.”

Међутим, Софија им је свима руком дала знак да се смире: њена прича – свим очекивањима присутних упркос – још увек није била завршена. Тек понеко од присутних, можда је то била Сабина, са својом непогрешивом полицијском психологијом, а можда и Адам, навикао на исповести својих верника, уочили су, више у њеном погледу него у покрету – трачак нелагоде. Да ли је то била љутња, кајање, срамота или нервоза, нису могли тачно да процене.

“У тој Севиљи сам се затекла сасвим случајно: не бих се ни пријавила за испомоћ тамошњем суду да ме нешто није натерало да опет напустим Барселону. Баш као и са оним Ираком, неколико година раније. И тај Кадим је могао летњиковац да купи у Малаги, Алмерији, Марбељи, или било где другде на Коста дел Сол, на неком мору, не у претоплој Севиљи? И могао је да има срчане тегобе и пре или после мог доласка, тако да се никада у животу не сретнемо. То што су се све ове случајности, баш тако прецизно, поклопиле, ја сам схватила као знак божанског Провиђења!

Наравно да није било никакве теорије да му ја вратим тапије. Како да објасним да су се оне уопште нашле у мом поседу? Како би било ко у Шпанији, у Европи, ма где, могао да поверује у моју причу о намештању доказа Филу Блуму? Ко би могао да потврди било шта од онога што бих рекла? Старац је био мушичав, већ се помало губио, могао је да се наљути на мене, позове неки таблоид и наравно да би ме на крају разапели, као неку крадљивицу.

Зато сам, прве суботе после тог догађаја, целу фасциклу са тапијама ставила у велики коверат, без адресе пошиљаоца, записала Кадимову адресу на цедуљи и одвезла се колима преко границе, у Португал. Ушла у прву пошту и замолила случајног посетиоца да ми помогне и препише адресу са цедуље на коверту, јер ништа не видим без наочара које сам заборавила… Купила сам три поштанске марке, залепила их на коверат и дала поштанском службенику. Моја веза са тим тапијама је заувек била завршена: старац ће добити оно што му припада и никада неће сазнати ни како, ни зашто, ни од кога. Свет је иначе пун необјашњивих ствари, ово ће бити само још једна од њих.”

Сада је већ свим слушаоцима била сасвим разазнатљива нервоза у Софијином гласу: она ју је, као неки огроман предајник, емитовала по целом салону, скоро да се могла ножем сећи. Чак је и уобичајено лењи Зевс осетио да нешто није у реду, подигао се са свог места поред улаза, пажљиво наћулио своје псеће уши и почео потмуло да режи: ко се то – или шта – усуђује да угрожава његову газдарицу?

“Али то се све ипак није завршило баш тако као што сте планирали, зар не?” – Сабахудин је, на сам крај странице у својој свешчици, почео да уписује једно мало post scriptum“Нисте испали вила доброчинитељка? Нешто је пошло лоше?”

“То сам могла и да претпоставим: вила је изграђена негде крајем деветнаестог века, тапије су биле издате још у време турске владавине над Ираком. За сваку је био закачен и накнадни превод на енглески, урађен касније, у време британског мандата. И када је стари Кадим све то видео, први пут после тридесет година откад је напустио кућу, сва сећања су се одједном вратила. Узбуђење је, очигледно, било превелико за његово већ нарушено здравље. Тако се десило да сам његов тестамент, који сам сама узела на записник, ја и активирала, већ после неколико дана, том глупом, бесмисленом, анонимном пошиљком из Португала…”

“То је само бизаран стицај околности!” – на исход приче прва се побунила Селена; “Старац је већ био срчани болесник. Можда би ионако умро?” – Серђо је слегао раменима; “А како знаш да не би умро од истог узбуђења и да си му лично однела тапије?” – питала је Сабина; “И шта си уопште могла да учиниш са фасциклом? Да је однесеш у биро за изгубљене и нађене ствари?” – цинично је додала Соња; “Не видим да би било часније да си тапије уништила или продала неким ирачким криминалцима” – закључио је Себастијан; “Чудни су путеви Господњи…” – промрмљао је отац Адам реченицу коју није довршио, а Сабахудин је у своју свешчицу, баш испод оног post scriptum, тој започетој реченици додао сопствени завршетак: “… а чудним путевима се не иде без компаса.”

***

“Остаје још једно питање: шта је било на оној тајанственој видео-касети? Некако имам утисак као да је она довела до целе незваничне истраге и пада Фила Блума?” – одједном се заинтересовао Синиша Митровић, више да би разбио суморну атмосферу у којој је Софија саму себе оптуживала за смрт старца – а сви је убеђивали у супротно – него што га је садржај касете нешто посебно занимао.

“Ах, ништа посебно, заиста. Једна, сасвим обична, стандардна ВХС касета, мислим да је била Сонијева. Погледала сам је на заплењеном видео-рикордеру: била је експлицитне порнографске садржине. Странац, вероватно Американац, од неких шездесетак година, са малолетним украјинским проституткама. Било је и неких врло гадних сцена. Смучило ми се после десетак минута. Не знам откуда та касета са осталим папирима. Можда се затекла и неком грешком?”

“Сцене тих перверзија су снимане у тој истој вили?” – одједном је пало на памет Сабини – “У време када ју је Фил Блум користио као штаб за своје пословне операције? Може ли се препознати лице тог Американца?”

“Могуће да је снимано и тамо, нисам баш обраћала пажњу на детаље ентеријера. Али да, отприлике је то било негде у исто време, мислим да је датум на снимку био из марта или априла 2004. Али ко је тачно био на снимку…”

“Био је Пол Бремер, шеф америчке привремене окупационе администрације. Блум је хтео да има нешто чиме би га уцењивао у случају потребе – онај исти modus operandi за који је у Букурешту користио Силвију – како би му то била додатна заштита за његове корупционашке послове. И то је једно време, видели смо, функционисало савршено. Све док о касети средином 2005. није нешто начуо и МОСАД и помислио за шта би све могао да још да је искористи, ако би је се докопао. А Блум, као стари двоструки агент, вероватно је могао да подлегне искушењу и преда копију Израелцима.” – Сабахудин је одједном почео да црта прецизну шему догађаја пред запрепашћеним слушаоцима.

Тако је за Бремерову заштиту било неопходно да се Блум брутално склони, без икакве најаве, одједном. Без обзира на доказе, процедуре, документе. Само да се склони негде, било где, али ван домашаја МОСАД-а.” – на Сабахудинове речи надовезао се Серђо.

“А где ћеш човека безбедније да склониш од израелске тајне службе, него у амерички затвор?” – задовољно је рекао Митровић, отварајући два нова Бадвајзера и додајући једно Серђу – “Salute! Решили смо и овај случај!”

За то време, Сабахудин је ћутећи записао још неколико речи у свешчицу; неупућеном посматрачу оне би више личиле на неку шифру него на смислену реченицу:

“Брисел – Брчко – Букурешт – Багдад – Барселона. Блум и Бремер. Проклетство слова Б.”

i t

VI

Дан четврти: Царичина прича (Серђо)

А сазнање да је и Филип Блум – сада већ други зликовац после Виктора Рохана – исто кажњен за своја недела, и то већ у првој наредној причи после оне у којој је то недело испричано, оставило је дубок утисак на све слушаоце. Истовремено, сазнање да та казна, опет већ по други пут, није била баш у свему она предвиђена законима и правним процедурама оставило је још дубљи.

У сваком случају, то је била главна тема разговора наредног јутра, у среду. Свештеник Адам је објашњавао како Свемогући понекад има своје чудне начине да изравна рачуне, Соња се на то надовезала причом о тарот карти Првосвештенице – фигуре која у рукама носи свитак са натписом ТОРА, или божански закон – а Синиша Митровић је на листу хартије опет цртао своју омиљену шему из теорије вероватноће: неко може да се извуче из нечега неко време, али нико не може да се извуче из свачега, све време.

Једино је Сабахудин ћутао, опседнут и даље истом темом – проклетством слова Б – са којом је утонуо у сан претходне вечери. Тог дана, ред да буде кувар и приповедач био је на Италијану Серђу.

“Серђо, ти ниси из Рима?” – упитао га је одједном – “Да ниси случајно из Болоње?”

“Не, ја сам из Бергама. Али ћу вам данас спремити шпагете, као да сам из Болоње.”

***

“Ја сам архитекта који се не бави својим послом. Истина, некада сам и сам маштао о томе да пројектујем велелепне грађевине, али судбина ме је одвела у сасвим другом правцу: направио сам каријеру за коју се нисам школовао, за коју, заправо, школа и не постоји. Ја сам чистач, пуцач, стрелац, окидач, изнајмљена рука, извршилац. Зову ме различитим именима, али суштина мог посла је увек иста: ја убијам људе за новац. Већ пуних петнаест година, то је мој једини посао.

По много чему, и овај посао је нека врста уметности: посматрати мету, фиксирати обрасце њеног кретања, у простору и времену, уочити све њене навике и ситне детаље у понашању, сазнати све о њеним евентуалним болестима и сумњивим дружењима. На основу свих тих сазнања, одредити тачно време, место и начин извршења уговора: конопац, јастук, отров, метак, нож.

Затим извршити уговор – јединствени осећај, непоновљив до наредне прилике, тај гејзир адреналина када ваш мозак шаље ону извршну наредбу вашем кажипрсту да повуче обарач – па се онда безбедно уклонити са лица места, чекати наредну наруџбину, водити неприметан живот доброг и помало досадног комшије.

У међувремену, имати неко лепо грађанско занимање као легенду које одвраћа полицију чак и од најдаљих сумњи: ја сам се определио за изучавање скулптура италијанског Чинквечента – Сансовина, Бандинелија, Челинија. Ђамболоње.

Наравно, као професионалац и ја имам своја правила: не убијам децу, не убијам случајне пролазнике, не убијам мету мучењем. Наравно, смрт је врло ретко безболна и када је природна, а камоли насилна, али моје правило је да мета претрпи тзв. минимални неопходан интензитет бола. Као животиња у хуманој кланици.

Такође, увек радим сам, без помагача или саучесника који би знали за моју мисију и могли да је компромитују: прави стрелац је као усамљени витез. Ради сам. При томе, мотив клијента да се мета трајно уклони са овога света уопште ме не занима: да ли је он љубоморни муж, нестрпљиви син који би хтео да мало убрза своје наследство, очајник који нема други начин да се ослободи гнусног уцењивача, коцкар који жели да се реши свог дуга тако што ће повериоца послати на онај свет, политичар којем је мој метак ефикаснији од гласачког листића, неки страствени националиста или анархиста, или можда верски фанатик. Сасвим људски мотиви увек руководе моје клијенте, али ниједан од њих мене не занима.

Другим речима: мој клијент може да буде зао човек, а мета такође зла; у стварном животу, та комбинација се најчешће и догађа; онда, клијент може да буде зао, а мета добра; али, догађа се и сасвим обрнуто: да је мета нека преиспољна битанга и пропалица, а клијент несрећник којем сам, у једном неправедном свету, ја остао једини излаз из кошмара; коначно, мада не често, сретао сам и случајеве у којима су и клијент и мета сасвим добри људи, али су их чудни и непредвидиви животни путеви укрстили на начин из којег, без мог снајпера, никако не могу да се испетљају.

Видите, живот је чаробан и улажење у комплексне мотиве мојих клијената никако не би било професионално. Ко сам ја да о њима судим? Зато, ја свој посао радим етички неутрално: са оне стране добра и зла. Ја убијам неке људе, јер је то мој посао за који ме неки други људи плаћају.

Даље, у мом основном пакету услуга клијент, по правилу, нема право да се меша у избор времена, места и начина извршења уговора – његово је најпре да обезбеди фотографију и све доступне податке о клијенту, онда – када потврдим свој ангажман и договоримо цену – да уплати половину договореног износа. Моје да затим, у наредних деведесет дана, извршим уговор, а онда опет његово да, на дан сахране мете, исплати другу половину износа.

Клијент не зна ко сам ја, ја не знам ко је клијент. И за једног и за другог гарантује Посредник. Сама цена зависи од више околности: пре свега, тежине мете, евентуалне заштите коју има, званичне или незваничне, затим земље у којој се задатак обавља, способности њене полиције, густине надзорних камера; коначно, цена зависи и од понуде и тражње: у периодима када имам више наруџбина, сваки нови клијент мора да плати више, и обрнуто.

Највише волим да радим снајперском пушком, са даљине од осам стотина до хиљаду метара: под условом да је осигурана оптичка видљивост, то је сасвим довољно далеко за безбедно повлачење унапред одређеном рутом. Понекад, морам да припремим и једну или две диверзије, обично експлозије у паркираним аутомобилима, којима полицији скренем пажњу на другу страну. Али, да вас не замарам сада техничким детаљима…

Серђова прича оставила је све слушаоце без даха: до тада, из свог малог друштва чули су исповести ситног преваранта, проститутке која је постала политичар и судије која је за рачун тајне службе наместила доказе у једној провалној крађи. Сада су добили и убицу. И то не неког случајног, који је убио на мах, у породичној драми или свађи међу пријатељима, из страсти, крвне или неке друге освете, у некој пљачки која је пошла наопако, или пак у баналној кафанској тучи. Не, не, Серђо Тираторе је био прави, професионални, убица: уметник свог заната, виртуоз, Паганини снајпера!

“Понекад, не могу да убијем снајпером: не постоји погодна локација за пуцање, довољна даљина, или безбедна траса за евакуацију. Тада сам принуђен да уговор извршим из близине. О, то је једно особито искуство: када радите пиштољем са пригушивачем, оно је мање трауматично, али када сте принуђни да користите нож, конопац, или рецимо јастук, верујте ми да није тако једноставно. Мета се трза, бацака, као несрећна животиња у кланици. Најважније је да се она што пре онемогући да прича: све док мета нешто говори, још имате утисак да убијате човека. Када почне неразговетно да кркља, у самртном хропцу, то је већ животиња. Знате ли шта ми се десило пре неколико година у Напуљу?

Мета је био баснословно богат и јако стар човек. Медијски тајкун, колекционар слика, филантроп, имао је стотине милиона. Без телохранитеља, у вили без чувара, био је једноставна мета. Тражио сам, и унапред наплатио половину, од сто хиљада евра. Додатни услов – јер у том случају је клијент купио тзв. премијум пакет – био је да смрт не сме да изгледа као очигледно убиство: зато сам одлучио да старца га угушим јастуком, да би породични лекар сутра издао потврду о срчаном удару.

Ох, када бисте само знали шта ми је све несрећник нудио у тих минут или два, откад је схватио да му је дошао крај док га нисам поставио у положај за гушење и зачепио му брбљива уста свиленим јастуком: злато, готовину из сефа, златне банкарске картице без имена, јахту на Каприју, пентхаус у Њујорку, акције у Поршеу, па чак и једног оригиналног Рембранта!

Какав бедник: био је спреман да мени, свом убици, да све што је стицао читавог живота, да тако осиромаши своје јадне наследнике, а због чега? Због можда још пар месеци живота јадног старца без цвоњка!

Ех, чудни су људи када се суоче са смрћу… И док сам га гушио, тај несрећник никако није могао да схвати како то да је мени мојих поштено зарађених сто хиљада евра драже од његових стотина милиона које бих добио на превару?”

***

Селена је прва хтела да испадне духовита:

“Претпоставимо да сви живи изађемо из овог несуђеног карантина. Да после тога, на пример, ја почнем да се забављам са Синишом. Мислим, са господином Митровићем. И да ме он одједном остави због Силвије. Ако би ме то баш јако повредило, колико бисте ми наплатили његово убиство?”

“Ваљда присутни, после свега, целог овог искуства које смо заједно прошли, не би могли да буду легитимне мете?” – згрозио се Себастијан. “Ваљда не би могли да буду ни легитимни клијенти?” – приметила је Силвија.

Серђо је пажљиво осмотрио Синишу који је седео полунаслоњен на отоману, са својим неизбежним Бадвајзером у руци и смешкао се Гркињи. Ексцентричан смисао за хумор или чудна љубавна понуда без могућности раскида?

“Хм, београдски занатлија, пристојно ситуиран, путује понекад. Нема обезбеђење, није политички осетљива мета. Србија, то је иначе земља са професионалном полицијом, која, додуше, последњих година пречесто чита таблоиде, па ту и тамо шлајфује. Они раде по стандардним полицијским обрасцима за убиства, који се могу унапред прорачунати за сваку жртву.

Мада бих ја Синишу радио негде у иностранству, ту би међународна полицијска бирократија још додатно отежала истрагу. Тја, шта да ти кажем Селена, није наш Синиша нека посебна мета, али ко зна шта би показала детаљнија истрага о њему? Овако на први поглед – двадесет хиљада евра. Баш ако не бих имао друге, вредније мете, у то време, па да попуним празан ход.”

Синиша се заценио од смеха: “Двадесет хиљада евра? Ти бре Серђо ниси нормалан, наша слатка Селена би могла да дође на моју сахрану и за хиљаду евра. У Београду има најмање три стотине наркомана који би ме убили чак и за пола тих пара. Шта она тачно купује код тебе за оних осталих деветнаест хиљада? То ти је чисти екстра профит…”

“Шта купује? Купује безбедност. Локални извршилац је увек непоуздан: оставља ДНК трагове, увек са временом понешто исцури, нека прича, изненадна веза између неких људи, рупа у неком алибију, хвалисање да се импресионира нека девојка, хапшење због нечег сасвим десетог па онда певање о свему што се зна… Друго, купује и Посредника: он прекида сваку везу између ње као клијента и мене као извршиоца. Чак и када бих, неким случајем, пао први извршењу уговора, не бих могао да је одам јер не бих ни знао ко је она. То се све додатно плаћа.”

Свештеник Абрамович је, опет, за то време био сав у другим размишљањима:

“Ваш посао, господине Тираторе, подразумева стално кршење шесте Божје заповести. То Вас, видим, не узнемирава превише?”

“Не посебно: као добар католик, поштујем прву и другу; док су ми родитељи били живи, поштовао сам и пету; као Италијан, углавном кршим трећу, али зато, као ленштина, поштујем четврту. Због посла, водим рачуна о седмој и осмој, да не бих себи стварао непотребне ризике. Задовољан сам оним што стекнем кроз оптички нишан мог снајпера, па поштујем и десету. Досад никада нисам сведочио нигде, па нисам ни био у прилици да прекршим девету. Углавном, својим укупним билансом пред Божјим судом моћи ћу да будем задовољан. Ах, оче, па нема живе људске душе која је поштовала баш свих десет?”

А блогер и писац Сабахудин бавио се опет, трећим стварима:

“У ствари, извршавајући уговоре, ти се Серђо играш Бога. Уместо њега, ти одређујеш време које ће твоје мете провести на земаљском шару. То је, уз сво дужно поштовање оче Адам, нешто за мене много озбиљније од обичног кршења шесте божје заповести. Замислите, на пример, нашег Митровића: шта ако би му Серђо прекинуо овоземаљско трајање у његовој садашњој, четрдесет првој, или другој, години – а Створитељ га је, опет, био планирао да он потраје осамдесет две или осамдесет четири?”

“Не доживљавам себе као Бога. Бог би, у овом случају, била Селена: она би одредила да Митровићева смрт наступи у 2021. а не у 2062. на пример. Ја бих само извршио њену слободну вољу. Замислите да, у наступу беса и љубоморе, ова љупка Гркиња убије свог неверног Србина ножем: моја кривица била би у рангу кривице продавца у самопослузи који би јој продао нож, возача камиона који би нож превезао од фабрике до продавнице, ковача који га је исковао, рудара који је ископао руду гвожђа и радника у челичани који је од тог гвожђа направио челични профил… Сви би они, ако би се Селена одлучила да свог неверног љубавника убије сама, били криви исто као и ја, ако би уместо тога мене ангажовала. Узрочно-последични ланац би у мом случају био краћи, али Бог би, у оба случаја, била она.”

По први пут, у разговор се укључила и Сабина; као инспектор за крвне и сексуалне деликте, била је други професионалац у просторији:

“Серђо, кажеш да овај посао радиш већ петнаест година. Да ти је стандардни рок у уговору три месеца од потврђивања наруџбине. Претпоставимо да понекад опсервираш и две мете одједном, или да је за неку мету довољно само месец дана, али исто тако и да прођу месеци без икакве наруџбине. Нека груба рачуница говори да би досад требало да имаш око шездесетак извршених уговора. Да ли се некада догодило да неки уговор ниси извршио? Да си се предомислио, или да се догодило нешто што те онемогућило?”

“Прецизније: имам педесет четири извршена уговора, од чега трећину у Италији, а остатак у другим земљама Европе: од Естоније до Португала. Мој бизнис је, заиста, интернационалан. Ја сам Европљанин у пуном смислу те речи, волим евро и Шенген, јер олакшавају убиства. Ако месар из Сегедина види Европску унију као заједницу месара, ја је видим као заједницу нас професионалних убица. И да, имам један неизвршен уговор, и он је предмет моје данашње приче.

У лето 2012. године, Посредник ми је послао фотографије и адресу мете: британски инжењер ирачког порекла, запослен у компанији која је радила на сателитским пројектима, живео је у идиличном граду на југу Енглеске, са женом и две ћерке од седам и три године. На рачун у Лугану уплаћен ми је аванс уговора, од двадесет пет хиљада евра. Мету сам опсервирао у Енглеској: можда седам дана, када сам схватио да се спрема за пут; дошла му је и ташта, паковали су своју приколицу, и било је јасно да, сви заједно, иду на камповање. Сећате се шта сам вам рекао за хипотетично убиство нашег друга Синише? Пошто често путује, не бих га радио у Београду, чекао бих да негде оде. Тако сам и ову мету одлучио да радим док је на одмору, у Француској.

Тај modus operandi свакако, има и своје мане: пошто никада не користим помагаче на терену, Мету бих морао да пратим сам; полиција би, извесно, после прегледала видео записе са наплатних рампи на ауто-путевима, бензинских пумпи, кафетерија, како би утврдила да ли неког праћења било. То значи да не бих могао да користим свој аутомобил него да неки изнајмим на лажно име или украдем; постојао би такође и ризик да ми се Мета изгуби у неочекиваној саобраћајној гужви.

Међутим, свих тих проблема ненадано ме је ослободила нова порука Посредника: са тачном адресом одмаралишта у француским Алпима у коју се Мета запутила. Схватио сам, наравно, да је Посредник тај податак добио од Клијента, што је значило да је Клијент морао да буде неко јако близак Мети. Сео сам у авион и одлетео за Лион, користећи овог пута лажни хрватски пасош, на име истарског Италијана, Ђанкарла Анђелинија. Тако сам добио додатних неколико дана да осмотрим околину, одредим згодна места за пуцање у околини, и донесем пушку из њеног скровишта, гардеробe железничке станице у Женеви.

Терен и околности биле су далеко од идеалних, али решиве: Мета је била са своје двоје деце, женом и таштом; камповали су на месту које је било пуно људи; кретали се заједно. Решење је било да Мету некако извучем на усамљени простор, са добром оптичком видљивошћу, на довољној удаљености за безбедну евакуацију и са довољно простора за чист хитац. Пријавио сам се на рецепцији кампа као гост, узео кућицу у њиховом суседству и тамо поставио своју стандардну опрему за прислушкивање: параболични микрофон дугог домета, Ендоакустике; на педесет метара региструје звук трљања прстију, који је еквивалент шапутања; разговор уобичајене јачине, на сто метара. Остало ми је само да чекам и надам се да ће пре повратка изаћи негде из кампа.

Прилика се указала трећег дана, у среду: Мета је ујутро телефоном заказала састанак са непознатим мушкарцем, у четири после подне на одмаралишту Матине, паркингу на планинском путу, изван насеља. Услови су били изврсни: локација на благој узвишици, пут без растиња са обе стране, видљивост око хиљаду метара према селу; сама позиција за пуцање, удаљена око четири стотине метара, добро сакривена у шуми; пут који је водио на другу страну, у планине, идеалан за евакуацију.

Једно време је све ишло савршено: позицију за пуцање обично заузимам не више од сат времена пре планираног дејства; дуже задржавање повећава шансу непланираних сусрета и нежељених сведока. Никада не волим да уклањам сведоке: свако ново и непотребно убиство значи нове и непотребне ризике. Из кампа сам се одјавио око два поподне, мотоцикл изнајмљен у Херцу у Женеви, опрема за прислушкивање и склопљена канадска пушка МакМилан ТАК-50 у пртљажнику, тамноплава кацига за камуфлажу.

А онда, одједном, пех: мало пре три сата поподне, на путу од села до паркинга, мој мотоцикл је обишао љубичасти BMW Мете! Шта ће он тамо, тако рано? Помислих, ако се виђа са неким кога не познаје или му не верује довољно, можда је дошао да и сам осмотри терен? Када сам дошао до паркинга, видим да је са собом повео и жену и ташту и обе ћерке: сви су изашли из аутомобила и нешто загледали. Било је сумњиво да се задржавам на лицу места са кацигом, опасно да је скинем, продужио сам око пола километра до места за пуцање, али док сам стигао до тамо, сви су већ поново сели у аутомобил и спремали се да крену назад. Имао сам два избора: да останем где сам и чекам Мету да се врати, или да кренем неприметно за њима. Таква одлука је, увек, ствар коцке: можда ће доћи поново у четири, а можда је у међувремену и отказао тај састанак?

Одлучио сам се да их следим: обишли су још једно село у долини, мували се около, фотографисали се. Све то заједно потрајало је мање од пола сата. Било је јасно да не намеравају да се врате у камп; дакле, састанак у четири ће се ипак одржати на паркингу Матине! Када су кренули назад, било је ризично да опет идем за њима, па сам уместо тога кренуо обилазним путем да на локацију стигнем из супротног правца; тако бих пре стигао до места за пуцање и заузео положај на време. Идеја ми је била да пуцам пре него што стигне непознати човек.

А онда, било је то можда двадесет до четири поподне, кад сам са друге стране поново стигао на лице места, имао сам шта и да видим! На паркингу, тело непознатог бициклисте, са можда четири или пет видљивих рана од метака; аутомобил, са мотором који још ради, мењачем у рикверцу и задњим точковима који се беспомоћно окрећу у месту, тамо где паркинг већ прелази у брдо; Мета, са три метка у грудима и глави, мртва на месту возача; две жене на задњим седиштима, са ранама од метка у слепоочницама; на њих је пуцано кроз бочне прозоре; старија девојчица, изван аутомобила, погођена у раме из пиштоља, са великим преломом лобање, вероватно од дршке пиштоља; млађу, у том магновењу, нисам ни видео.”

“Неко други је убио Вашу мету? Па како је то било могуће? Ко је то био?” – аеродромским салоном забрујао је жамор чуђења, узбуђења и питања.

“Нисам имао превише времена: већ први случајни пролазник – а из правца села приближавао се још један бицикл – обавестиће жандармерију и ускоро ће цео крај бити блокиран. Ја сам у пртљажнику мотоцикла имао опрему за прислушкивање, снајперску пушку, и мада из ње није пуцано нити је на жртве уопште пуцано из пушке, моје присуство на месту злочина било би и више него сумњиво. Знао сам да имам можда двадесет минута, пола сата највише. Знао сам и да ће потрага бити усмерена ка планинским путевима, јер би било логично претпоставити да ће убица по извршеном злочину избегавати насељена места. Зато сам – баш као што је то учинио и прави убица – продужио према селу, у пролазу осмотрио бициклисту који ми је долазио у сусрет, мирно наставио кроз село и за пола сата био у граду Анеси, крајњој тачки до које је блокада технички могла да се постави. Пре него што је пало вече, био сам у Швајцарској, оставио пушку и лажни пасош у гардероби, узео свој аутомобил и прави пасош и, пре сутрашњег јутра, налазио се у свом кревету у Бергаму.”

“Занимљиво, како је на све то гледао Клијент? Претпостављам да би Вам Посредник пренео његове рекламације? Да ли сте уопште наплатили преостали део уговора?” – заинтересовала се Сабина.

“По Правилима, ако клијент накнадно одустане од уговора, након уплате аванса, или ако се извршење уговора онемогући вишом силом, наступањем неке околности која би била ван мог утицаја, или уговор не буде могуће извршити јер је мета већ мртва – ја задржавам аванс од уговорених педесет процената. То ми се једном догодило у Шведској, где ми је мета умрла од срчаног удара баш на дан када је требало да је убијем. У овом случају, клијент се жалио Посреднику да уговор није укључивао и убиство жене и таште, и рањавање девојчице. Он је, упркос свему, био убеђен да сам ја у ствари, извршио уговор!”

“Занимљиво” – умешао се Синиша – “полиција никада није успела да пронађе правог извршиоца?”

“Не, откад се тај догађај збио, у јесен 2012. године, овај злочин се води као нерешен. Било је пар хапшења, пар сумњивих самоубистава, претпоставки, насловних страна таблоида, и то је углавном то. Истрага чак није ни утврдила ко је био тачна мета убице: мој ирачки инжењер, или непознати човек, француски бициклиста! Наравно да, као професионалац, нисам наплатио преосталу половину уговора; неко је био пар минута бржи, убио га је пре мене, молићу лепо, чист рачун, дуга љубав! Није фер исто убиство наплатити два пута!”

“Дакле, то је био редак случај Вашег неуспешно, односно да се прецизније изразим, полууспешно, извршеног уговора? Али, реците ми једну ствар Серђо: из оног обавештења о тачном месту где ће Мета отићи на камповање у Француској, и из оних накнадних рекламација након што се све збило како се збило, Ви сте претпостављам закључили да је Клијент у ствари неко врло близак Мети? Члан породице, можда?” – Сабина се уживела у улогу својих француских колега који су годинама водили узалудну истрагу.

“Тако је. Посредник, наравно, никада неће Извршиоцу одати име Клијента, као што неће ни Клијенту одати име Извршиоца. Међутим, овде се Клијент одао нехотично, сам. Ону исту примедбу коју је изнео Посреднику, поновио је после британским новинарима, објашњавајући како он – без обзира што је био у сукобу са братом око наследства – никада не би наудио својим братаницама и њиховој мајци и баки. Јер, како је рекао, “не вреди једна кућа дечјих живота”. Да, мислим да је његов рођени брат нешто баш тако рекао…”

“Каква сад кућа?” – сада је Софија била збуњена.

Она иста, у кварту Адамија у граду ал-Хила код Багдада, у којој је свој штаб сместио Филип Блум и у којој је снимао тајне порнографске снимке са шефом америчке окупационе администрације у Ираку. Она иста у коју је инсценирана провала да би се преко тебе докази против Филипа Блума некако увели у званичну истрагу. Она иста за коју си, између осталог, ти саставила тестамент у Севиљи Кадиму ал-Хилију. Она иста због чијих је поново пронађених тапија он умро од инфаркта. То је та кућа.” – у разговор се, после дужег времена, опет укључио Сабахудин и, после краће паузе, наставио:

“Кућа због које је његов старији син био на ивици да убије свог млађег брата. И извесно би то учинио, јер су око и рука нашег пријатеља Серђа непогрешиви извршилац, само да то исто, неком чудном игром судбине и само пар минута раније, није учинио неко сасвим други, из неког сасвим другог разлога и са другом метом.”

А у своју свешчицу је Сабахудин, пажљиво, записао:

“И путници који сад путују тим долом виде кроз пламене прозоре сабласне сподобе које се фантастично крећу по нескладној мелодији; док као брза сабласна река одвратна руља губи се заувек кроз тмурне вратнице и церека се – да се никад више не насмеши. Едгар Алан По. Пад куће Ашер.”

i t

VII

Дан пети: Царева прича (Сабина)

Неизвесност се наставила и петог дана: сви приповедачи, и они претходни и они будући, гледали су, помало испод ока, у Сабину – чији је ред за ручак, и причу, био тог дана. Да ли ће њен Цар наставити да следи чудну нит коју су поставиле карте чије су приче биле испричане у претходна четири дана? И хоће ли коначно почети ту нит да расплиће или ће је, као што су то чинили сви његови претходници, само даље заплитати? Јер, сви становници овог чудног карантина у среду су, више подсвесно него свесно, знали-осећали да се налазе у преломном дану, тачно на половини своје авантуре.

Истовремено, сви као да су се у себи питали шта ће, једни о другима, тек сазнати: помало стидљив консултант из Брисела показао се као бескрупулозни преварант који је опљачкао европске пореске обвезнике за десетине милиона евра; угледна политичарка из Букурешта као распусна проститутка са повременим бисексуалним склоностима; строга судија из Барселоне као авантуристкиња склона намештању доказа и слању анонимних писама; жовијални и опуштени архитекта и историчар скулптуре Чинквечента из Бергама, као хладнокрвни убица, који људе посматра само као клијенте и мете. Који ће се стварни лик показати тог поподнева, иза љуштуре на први поглед хладне и неподмитљиве инспекторке за крвне и сексуалне деликте из Бремена?

Четвртак, пети новембар 2020. године, био је међутим, за све наше јунаке вишеструко трауматичан дан; за већину њих, он је почео са драматичним саопштењем спикерке швајцарске државне телевизије: сви напори кризног штаба да се идентификује место на коме се налази смртоносни цилиндар са вирусом Ковид19 нису уродили плодом, и надлежни органи не могу да искључе ни крајњу опцију – превентивну акцију неутралисања вируса извлачењем свог ваздуха из запечаћене зоне, инсталирањем моћних пумпи на отворе свих вентилационих цеви….

“Дакле они дефинитивно хоће да нас убију!” – завапила је Соња, губећи по први пут присутност духа – “Серђо би то бар урадио безболно: снајперски метак, прецизно испаљен, готово да се не осети.” – шалио се Синиша, уз свој већ неизбежни Бадвајзер; “Бар да имамо времена за последњи секс у животу.” – вајкала се Селена гледајући испод ока у Синишу, док је отац Адам узео Библију и искусном руком почео да обележава пасусе које би, у таквој ситуацији, ваљало поново прочитати.

Са прозора салона, Софија и Себастијан су јасно видели препреке од бодљикаве жице, оклопна возила и дуге цеви припадника Извиђачког одреда 10, специјалне антитерористичке јединице швајцарске војске. Обруч око изолованог Терминала Е није могла да пробије ни птица. Узалуд су шпанска судија и белгијски консултант панично махали са унутрашње стране прозора: јапански архитекта Рикен Јамамото, који је 2010. пројектовао последњу реконструкцију аеродрома, водио је рачуна да приватност ексклузивних гостију Свисеровог сенатор салона не узнемиравају разни радозналци и папараци који би у њих буљили споља – и употребио је посебно стакло које одбија светло на посматрача. Док су их заробљени путници очајнички посматрали изнутра, швајцарски специјалци су се, споља, огледали у огледалу.

Сабина је одсутно спремала ручак, своје омиљене минхенске беле пивске кобасице – или је бар тако писало на пакету који је пронашла у радњи са сувомеснатим специјалитетима – са рестованим кромпиром, опет срећно пронађеним у једном од ресторана, и размишљала о причи која је следила. Серђо и Синиша су на аеродромским колицима довозили веће количине пива – овог пута, уз свој омиљени Бадвајзер су донели и Хајнекен, Ностро Азуро и Стела Артоу – а турски блогер и писац Сабахудин играо се својим пенкалом, размишљајући о разним изворима, поточићима, потоцима, брзацима и речицама који се сви, неумитно, сливају у један ток, не знајући један за други…

Прича четвртог дана наставила се, неочекивано, на причу трећег дана, баш као што се и прича трећег дана наставила на ону другог дана, и тако даље, све до Себастијанове приче којим је Декамерон наших јунака и започео. Серђова Царица надовезала се на Софијину Првосвештеницу, баш као што се и ова дан раније надовезала на Силвијиног Мађионичара, а он на Себастијанову Будалу

***

“Вилхелм Бартковски је био једна јако занимљива особа: у младости је студирао право и политичке науке у Фрајбургу и Лондону, онда боравио неколико година у Ираку, Ирану, Авганистану, Египту, Јордану, затим провео четири године у Конрад Аденауер фондацији, једно време се бавио и новинарством, био је чак и помоћник уредника у чувеном Frankfurter Allgemeine Zeitung

Као млада сам волела да читам његове текстове, па смо се тако и упознали – на промоцији једне збирке његових есеја – негде крајем деведесетих, у Хамбургу. Тек сам завршила Полицијску академију, још увек чекала први посао, импоновало ми је друштво старијег мушкарца, полу-писца, полу-уметника, читав тај разбарушени свет са слатким укусом анархије, слободног секса и лаких дрога, свет у којем се он држао тако самоуверено, са префињеном дозом цинизма. Провели смо заједно неко време, онда је он, готово без икакве најаве, поново отпутовао негде на Исток, и то је био крај моје младалачке бајке…

Када се вратио у Немачку, ја сам већ била млађи полицијски инспектор у Бремену, он је био дао отказ у ФАЗ-у и полако се, како су године наших живота неумитно пролазиле, све више предавао теоријама завера: тврдио је да, као и други водећи немачки новинари, све најважније информације добија од ЦИА, БНД и западних обавештајних служби; да Барак Обама ритуално спаљује Библије; да ће афрички спортисти, ако буду пуштени у Немачку, убити и појести своје беле саиграче… И друге ствари, отприлике, све у истом стилу. Сећам се да је крајем 2014. формирао је и неку своју организацију, Pax Europa, која се брзо повезивала са другим исламофобним групама, било је то време почетка мигрантске кризе, тај талог је у Немачкој цветао.

Зато ме је изненадио када се, у јесен 2015. године, одједном и наизглед без икаквог повода, појавио у Бремену и позвао да се видимо. Нисам могла да одолим искушењу и не видим како изгледа, после петнаест година. И како је онај шармантан, разбарушени, анархиста, којег као да је неко узео право из 1968. и довео на почетак следећег века, могао да се претвори у мрачњака и параноика. Негде дубоко у себи, плашила сам се разочарења – мисли, ствари, људи, укуси, мириси и навике из наше младости треба тамо заувек и да остану – али радозналост је, као и увек, била јача од опреза.

Бартковски ми је тих дана причао како је у Ираку истраживао случај убиства породице ал-Хили у француским Алпима из 2012. – први у којем је нашег пријатеља Серђа предухитрио мистерозни конкурент – затим да је видео ону вилу у кварту Адамија чије је тапије Софија после три деценије дала правом власнику, виле у којој је започела пропаст Силвијиног послодавца, Фила Блума. Све детаље из претходна два дана, извесно, он није знао, али ми је зато рекао неке друге: да је цела породица ал-Хили отишла из Ирака по специјалном задатку Садама Хусеина, да су сви они били одређени за спаваче, који ће чувати и управљати новцем на тајним рачунима Садамове породице, странке, служби… по целој Европи: од Британије, преко Швајцарске, Белгије и Немачке, до Шведске.

Убиство ал-Хилијевих су тада заједнички истраживале полиције Француске и Британије, Бартковски је о томе писао на свом блогу и на разним форумима, и цела та прича ме није претерано занимала. Његово опште стање се ионако погоршавало, западао је у све веће дигресије, говорио неповезано, понекад неразговетно; имао је своје епизоде маничних депресија, на граници психозе, са параноидним идејама, опсесијама о прогањању, суицидним идејама…

“Што све већина мушкараца има на средини педесетих година.” – додао је Сабахудин цинично у своју свешчицу, прекидајући Сабину:

“То је дакле могло да буде тачно, а могло је и да не буде, он је безнадежно губио границу између чињеница, претпоставки и фикције. То је била, укратко, та прича?”

“Тако је. Као старији инспектор за крвне и сексуалне деликте, држала сам се правила заједничког за све истражитеље на свету: кад си суочен са убиством, најважније ти је лице места. По Локардовом принципу размене, увек ће нека честица са извршиоца прећи на жртву, нека влас косе, кап крви или отисак прста, и увек ће нека честица са жртве прећи на убицу. Истраживачки новинари и њихови тајанствени извори и смеле претпоставке добри су за причу уз криглу пива, али форензика је царица свих истрага.

Али онда се све то наставило. Вилхелм је на блогу почео да објављује разне нове теорије о случају ал-Хилијевих: како је у Француској тог дана био специјални тим МОСАД-а за ликвидације, како су евакуисани хеликоптером који је долетео из израелске амбасаде у Паризу, покупио их отишао за Швајцарску, како је британска обавештајна служба заменила пасоше жртава, како би се прикрили докази о њиховом боравку у Ирану 2010. године. Низ нових детаља, за просечног читаоца сасвим непроверљивих, за његове читаоце сасвим убедљивих. И онда је то све почело да се одвија на јако чудан начин…”

“Од почетка о човеку прича само прошлом времену. Он сада више није жив.” – записао је Сабахудин у свешчицу – “Бивша љубавница, полицијска инспекторка, исповедница? Шта је од те три ствари убило Вилхелма Бартковског? Одакле уопште знам то проклето име и презиме?”

“Пред крај године, почеле су претње. Анонимне. Најпре на Фејсбуку, онда порукама са припејд мобилних картица. Па анонимни ноћни телефонски позиви. Вилхелм је био убеђен да су оне везане за његов политички рад, понекад би, узбуђеним гласом, објашњавао како је то завера тајних служби са циљем да он полуди. Искрено, није ми изгледао далеко од тога ни пре њих… А онда, у тренуцима еуфорије, одбацивао би све то као замајавање доконих згубидана. Једва сам га наговорила да их пријави, покренута је уобичајена процедура…”

“Његова писања о убиству ал-Хилијевих нисте могли да повежете са претњама?” – упита Соња – “Да ли је он сам сумњао?”

“Не, или бар не директно. Али, свакако је постојала временска коинциденција. Поруке и ноћни позиви су садржали готово истоветна упозорења: остави се тог човека или нећеш проћи кроз зелена врата. Никако није могао да ми објасни која су то зелена врата, где се налазе, зашто је важно да прође кроз њих и ко може да га у томе спречи. Једино што сам успела да схватим је да се она налазе у неком зиду, и да никада не остају на истом месту.

“И који је то човек којег треба да се остави?” – умешала се Софија – “Ако је ал-Хили, он је већ био мртав. Ако је МОСАД, о њему преносилац претеће поруке не би причао у трећем лицу једнине? Можда је то заиста било нешто сасвим друго?”

“Зелена врата у зиду. Чекајте, зар то није била она кратка прича, из енглеске књижвности? Не могу сад да се сетим, Честертонова, или Оскара Вајлда? Негде с краја деветнаестог века, из опуса оне фантастичне викторијанске књижевности.” – одједном се сетио отац Адам.

“Ни једног ни другог, него Херберта Џорџа Велса. И баш тако се зове: Врата у зиду. И у тој причи су баш зелена, а зид је био бели.” – Сабахудин је исправио свештеника – “Али у тој причи, ако се још добро сећам, на крају је писац намерно оставио нејасним да ли је његов јунак извршио самоубиство, или је убијен, или се радило о несрећном случају?”

“На Бадњи дан 2015. године, послао ми је две или три поруке, готово паничне. Тражио је да се видимо, како се изразио, пре него што оде. То је била тешка година, била сам уморна и спремала се да празник проведем са породицом. И опет нисам могла да одолим проклетој радозналости.

Отишла сам у Горњи град, тамо где је рекао да ће бити. Мислим да сам га у једном тренутку чак и видела: у измаглици нисам била сасвим сигурна, али је фигура у кишном мантилу подсећала на њега. Онда је, пред мојим очима, фигура одједном ишчезла у сенкама старе напуштене зграде. Нико се више није појавио, на мобилни телефон се није јављао. Вратила сам се кући после сат времена. Да ли је то био он или ми се само учинило, више нисам знала. Легла сам са спавам, убеђена да ће се ујутро јавити са неким од својих уобичајених, несувислих, објашњења.

Ујутро сам добила поруку да је дежурни позорник, у рутинском обиласку недовршеног железничког тунела на северној станици, пронашао његово тело. Аутопсија је показала повреде настале од пада са висине од најмање тридесет метара, а истрага на месту несреће трагове проласка човека тешког најмање деведесет килограма, кроз небезбеђени пролаз из уличице у Горњем граду, право у амбис.”

“Па то је идентично судбини јунака из Велсове приче!” – Сабахудин је готово ускликнуо – “Шта је показала Ваша истрага, Сабина? И шта сте Ви у тој истрази тачно све били? Инспектор? Сведок? Осумњичени? Све заједно?”

У Божићној ноћи, других сведока осим мене, није било. А ни ја нисам била сасвим сигурна шта сам тачно видела. Није било ни трагова борбе са неким трећим лицем, у крви јесте пронађено око два промила алкохола. На лешу смо пронашли и новчаник, и телефон, одмах поред тела је била торба са лаптопом. Ништа није недостајало, па смо пљачку искључили као мотив евентуалног убиства. Жртва је била ионако психички помало лабилна, са епизодама манија гоњења, кретала се у чудним круговима себи сличних. Као два једина реална објашњења, подједнако смо испитивали самоубиство и несрећан случај.”

“А можда је заиста помислио да је пронашао своја врата у зиду?” – рече Адам – “И да му је коначно дозвољено да кроз њих прође. Јер се оставио тог човека? Шта Ви мислите Сабахудине?”

“Прича очигледно нема крај. Као незавршена, не може бити ни претерано логична. Баш као и све наше досадашње приче. И ништа чудно нисте приметили у целој тој сцени?” – Сабахудин се опет окренуо према Сабини.

“Две ствари, заправо. А можда је само једна од њих чудна. А можда и ниједна.” – инспекторка из Бремена по први пут је, у својој причи, била у недоумици – “Прво, то је био један једини пут откад сам поново срела Вилхелма Бартковског, после петнаест или сад већ више не знам колико година, да се на његовом лицу огледао савршен мир. Не срећа, не задовољство, него мир. Као да је, у последњој секунди свог живота, или у првој секунди своје смрти – отац Адам то зна боље од нас да одреди – решио тајну која га је дуго мучила.”

Сабина је опет заћутала; нестрпљив, Серђо је пожурио да је подсети:

“А друга ствар?”

“Ах, друга ствар. Друга ствар је била потпуно необјашњива, готово колико и прва. То је била мала цедуља, од жутог папира, коју је стискао у левој шаци, стегнутој у самртном грчу. На њој је, крупним штампаним словима, било исписано само једно име и презиме: Џемс ле Мезурије.”

Ово ново име и презиме није никога претерано изненадило: као што је свака наредна прича, са непогрешивом прецизношћу, водила њихов карусел у неки други град и у неку каснију годину у односу на све претходне, тако је и са сваком наредном причом у галерију већ испричаних ликова улазило и понеко ново име. А турски блогер и писац је, на први поглед свим присутним а заправо сам себи, поставио питање на које, бар тог дана, неће добити одговор:

“Да ли су уопште постојала икаква врата у зиду?”

Потом је, по сећању, у своју свешчицу записао последњи пасус из Велсове приче:

“Понекад верујем да је био жртва коинциденције између ретке врсте халуцинације и једне ненамерне замке, али то није моје најдубље уверење. Можете мислити да сам сујеверан, ако хоћете, и неразуман; али ја сам више него упола уверен да је он заиста имао неки необичан дар и смисао, нешто – не знам шта – што му је у виду зида и врата пружало излаз – тајан и необичан пролаз у један други и лепши свет. Рећи ћете да га је то нешто ипак на крају изневерило. Али, да ли га је заиста изневерило? Ту додирујемо најскривенију тајну тих сањалица, људи визије и маште. Они гледају на свет друкчије од нас. По нашем прозаичном схватању, он је отишао из безбедности у мрак, опасност и смрт. Али да ли је и он тако гледао на то?”

i t

VIII

Дан шести: Хиерофанова прича (Соња)

А шести новембарски дан почео је ведрим јутром: снежна олуја која је целог претходног дана стварала дебео снежни огртач између Терминала Е и суседних зграда аеродромског комплекса – о удаљеним кућама села Клотен и још даљим планинским врховима да и не говоримо – у току ноћи је стала. Свануло је јарко сунчано јутро. Заробљеници – јер више ни сами себе нису могли да убеђују како су само случајни, непозвани, гости – Свисеровог сенатор салона окупили су се око стакленог зида: војнике Извиђачког одреда десет, швајцарске антитерористичке јединице који су поставили стражу око терминала, могли су да виде, готово као на длану: изразе њихових лица: досаду, умор, расејаност; повремене разговоре мобилним телефонима; упаљене цигарете; међусобна ћаскања.

Некако, сада кад су могли да их виде, при лепом сунчаном дану, као да су мање страховали од могућности да та утренирана машина за убијање може заиста да инсталира моћне пумпе којима ће из зграде терминала испумпати сав ваздух, како би цилиндар са смртоносним вирусом – а тако и све њих – осудили на ужасну смрт од гушења.

Шести дан је донео и прву медијску звезду малог друштва из принудног карантина: на једној од бројних приватних телевизија – коју је Себастијан случајно пронашао бесциљно мењајући канале на даљинском управљачу – појавило се познато, и већ готово пријатељско лице: Зевс. Активиста локалног друштва за заштиту животиња из Клотена објашњавао како јучерашњи план да се вирус угуши испумпавањем ваздуха, подразумева и да се овај храбри и лојални полицијски вучјак осуди на страшну смрт.

“О нама још нема никаквих информација?” – тмурно је констатовао занатлија Митровић – “Ми смо ваљда сви отписани?”

“Да ли је могуће да они уопште не знају да десет људи недостаје већ шести дан?” – вајкала се Селена.

“Знали или не знали, у сваком случају, лакше је објаснити колатералну штету од једног полицијског пса него од десет људи. Шта год решили да ураде са нама на крају, никако им неће одговарати да јавност сазна како се ми налазимо овде, остављени на милост и немилост околностима које они не могу да контролишу.” – објаснила је Соња.

“Али, Зевс је управо био на телевизији. Он више није само “један полицијски пас”, добио је своје име, и лице. Ушао је у домове гледалаца, који су – а мудре власти о томе увек воде рачуна – понекад и бирачи. У свету у којем слике обликују емоције, сада је много теже донети одлуку која је најављена јуче. Даме и господо, Зевс нам је можда управо продужио животе!” – задовољно је констатовао Сабахудин.

Осећај задовољства је код турског блогера подстицала смеса две мисли и два чула. Прва мисао – да ће фантастичне приче које је слушао претходних пет дана, и за које се потајно надао да ће се наставити, искористити у свом новом роману – управо се помешала са другом – рационалном проценом како су њихове шансе да преживе сада веће него пола сата раније. А једно чуло – мириса, замамног мириса печене говедине, ангус стека који је Соња спремала за ручак – помешало се са другим чулом, вида: погледом на сасвим пристојне груди британске новинарке, испод врата на којем се још нису виделе прве боре и овалног, готово аристократски бледог лица, уоквиреног коврџавом црном косом.

И док је Шпањолка, са дозом мајчинског инстинкта, све више водила рачуна о смушеном Белгијанцу, Гркиња се упорно мувала око Србина а Италијан загледао Румунку – у Свисеровом сенатор салону управо се формирала још једна хемија, неопходна за четврти пар у нашој причи.

А ту хемију је онда, коначно и неопозиво, запечатила Соњина прича:

***

“Вилхелм Бартковски – хајде да га и даље тако зовемо, јер је под тим именом провео више од пола свог живота, под тим именом је радио, путовао, писао своје текстове, пијанчио, оснивао политичке странке, водио љубав и, коначно, био сахрањен – био је нека врста сарадника наше спољне обавештајне службе од почетка деведесетих, па све до мистериозне смрти у Бремену на Божић 2015. године, коју нам је Сабина јуче тако упечатљиво описала.

Кажем намерно, “нека врста сарадника”, јер он је био човек жељан авантура, двоструких идентитета, са неодређеним осећањем мисије које је знало да га постепено обузме, па одједном потпуно напусти. Зато је коришћен само понекад, за специфичне операције, а у међувремену смо га пуштали да живи у свом свету у којем се фикција често мешала са стварношћу. У последњих неколико година, више ни сам није могао да разликује то двоје.”

Неписано правило – усвојено на самом почетку, консензусом свих приповедача – било је да се ничија прича не доводи у питање; и као што је Серђова метаморфоза из историчара уметности италијанског Чинквечента у плаћеног убицу схваћена тек као мало бизарнија игра судбине, тако је и данашња Соњина метаморфоза, из истраживачке новинарке опскурног таблоида из Бирмингема у једног од врхунских оперативаца британске спољне обавештајне службе МИ6 прошла као нешто готово уобичајено.

“Кодно име, Вилхелм Бартковски, дали смо му по стварном човеку, једном немачком затворенику који је средином педесетих година прошлог века упорно тврдио да је баш он био наручени убица у чувеној Афери Доминици у Француској. Прави Бартковски је ту причу измислио да би постао познат и тако стекао повлашћен статус у затвору који му је ионако био досуђен до краја живота. Али, након неког времена, он је и сам поверовао у своју измишљотину: за њега, фантазија је постала реалност. Када је умирао, десетак година касније, толико је већ у њу веровао да је затворском свештенику у последњој исповести не само признао злочин који није починио, него и рекао да једино жали што још на овом свету није кажњен и за тај злочин.”

“Сад знам одакле ми је то име и презиме од почетка познато!” – Сабахудин се малтене лупио руком по челу али је ћутао – “Афера Доминици, синоним за нерешене криминалистичке случајеве у Европи већ пуне три четвртине века!”

“Као и прави Бартковски, и ова његова копија коју смо за двадесет пет година изградили, бавила се конфабулацијама и то тако успешно да је често и прави професионалац тешко могао да разлучи стварност од фантазије. Неке од његових кампања смо ми наручивали, друге су биле плод његове маште, треће су му вешто пласиране преко више извора у које би он поверовао, али без ичијег видљивог учешћа.”

“Као на пример цела она прича о агентима МОСАД-а који су наводно ликвидирали ал-Хилијеве у француским Алпима? Она је од почетка била измишљена да покрије нешто сасвим друго, зар не?” – Сабахудинова интервенција је овог пута била гласна, и на њу се надовезао Серђо:

“Стварно Соња, да неко мени, који сам успешно ликвидирао педесет четири мете, испред носа убије човека, а да то не буде чак ни фамозни МОСАД, и да већ осам година ниједна полиција не зна ко је то могао да буде? Ипак се овде ради о професионалној части нас убица?”

“Не знам ни ја ко је могао да буде, ангажовање Бартковског као спин-мајстора у овом случају тражено је на молбу француских колега, па можда одговор треба потражити баш тамо: у круговима блиским Николи Саркозију пре десетак година. Али, ни убиство ал-Хилијевих ни Бартковски нису тема моје данашње приче: њима су се, уосталом, већ бавили и Серђо и Сабина.”

“Зашто ми се чини да тебе овде од почетка занима само оно последње име: Џемс ле Мезурије?” – Сабахудин је, само на први поглед одједном, почео да се Соњи обраћа интимније него раније. Као и увек досад, и са Соњом је он био на путу да прво постане завереник, па тек онда љубавник; зато је, на своје реторско питање, у наставку сам понудио и одговор:

“Зато што сам све то прочитао из карте коју си извукла: Хијерофана. Та фигура је мост између божанског и људског, Неба и Земље, закона и слободе, послушности и непослушности. Све је то био и ваш проблем, онај који сте, од самог почетка, имали са ле Мезуријеом, зар не?”

***

“Џемс Ле Мезурије никада није био званични агент МИ6, упркос томе што је јако желео да то постане, и што је – и не трудећи се превише да то од нас сакрије – упорно и намерно на неупућене остављао утисак да јесте. Рођен у војној бази у Сингапуру, официрско дете, замајавао се по Северној Ирској, студирао међународне односе у Велсу и после уписао војну академију у Сандхерсту. Дошао је до чина капетана, средином деведесетих. Онда почињу та његова путешествија, најпре на Балкану: у Босни је 1998. био официр за везу у британском контингенту СФОР-а, а онда 1999. обавештајни координатор за град Приштину. Тада се први пут пријавио за рад код нас: обављен је стандардни интервју и комисија га је одбила као ментално лабилног.”

“Занимљиво да му та оцена није сметала за даљу војну службу?” – приметила је Сабина.

“У лето 2000. године напушта и војну службу, на лични захтев, али остаје у Приштини. Само пар месеци касније добија нови посао, као шеф саветодавне јединице за правосуђе и безбедност, у кабинету специјалног представника УН за Косово, оног Данца, Хакерупа. Ту надгледа процес трансформације бивших албанских герилаца у легалне заштитне снаге.”

“Па ви сте се онда одрекли перспективног кадра?” – додао је Серђо, са помало циничним осмехом – “Ти његови клијенти су извесно били много ефикаснији од мене у неутралисању мета?

“Али и ту остаје тек око годину и по дана. Почетком 2002. именован је за саветника за борбу против финансијског криминала при мисији ЕУ у Приштини. Бави се прањем новца, корупцијом, шверцом, тероризмом. Отприлике у то време упознаје имама Султан Фатих џамије у Приштини, Шефћета Краснићија, човека са јако разгранатим везама међу опасним људима на Блиском истоку.”

“Па тај Џемс је био дечко који обећава! Шта је све служба Њеног Величанства могла да уради са њим? Могу да се опкладим да је нетрагом нестао и из Приштине?” – Синиша Митровић је био на ивици да почне да се смеје.

“Тако је, средином 2003. одједном даје отказ и у ЕУ, напушта Приштину и добија посао у Форин Офису у Јерихону, на Западној обали, као шеф посматрачке мисије задужене за надгледање једног палестинског затвора са политичким затвореницима. Онда одлази и одатле, 2004. године је у Багдаду – баш када се Софија тамо патила са Филом Блумом и оном провалом у вилу у ал-Хили, у време када су снимане све оне перверзне касете са америчким дипломатом и украјинским проституткама.”

“Ију! Па шта је тај твој Џемс и тамо радио?” – Софија је звучала искрено скандализовано.

“Тамо је био саветник у америчкој амбасади.”

“Чекај, како је то уопште било могуће? Зар он није био британски држављанин?” – побунио се отац Адам.

“То ни ми нисмо успели да до краја распетљамо. Американци су нам давали неодређене одговоре и на крају смо дигли руке. Али, добро, и код њих је остао релативно кратко, мање од годину дана. Већ 2005. коначно напушта државну службу, чију год, и прелази у по први пут у животу у приватни сектор. Постаје извршни потпредседник за специјалне пројекте у Групи Маслина…”

“Могу само да замислим шта се тамо све догађало?” – приметио је Себастијан – “Са тако богатим искуством, мора да је надмашио и Рохана и Блума? Шта је то уопште Група Маслина?

“Приватна компанија за обезбеђење, углавном састављена од бивших професионалних војника и полицајаца. Ле Мезурије ради за њих у Абу Дабију, тамо упознаје оног опскурног Палестинца, Мухамеда Дахлана, који негде у то време постаје саветник за безбедност свог вршњака и имењака, њиховог крунског принца шеика бин Заједа. Тако и Ле Мезурије, близак обојици Мухамеда, 2009. и 2010. проводи као менаџер за безбедност градског већа Абу Дабија.”

“Помешаће нам се сва та имена, земље, градови, послови… Да ли је све то баш тако важно за даљу причу?” – побунила се Силвија, која је дотле ћутала. Али, уместо приповедачице, на последње питање је изненада одговорио Сабахудин:

“Наравно да јесте. Соња нам сада резимира податке из својих фајлова. Једном, пре или касније, неки од тих трагова требало би да јој пружи одговор на питање како је Џемс ле Мезурије пао кроз тај прозор у Истанбулу у новембру прошле године. Ето видиш Сабина, ако си мислила да ћеш нам једина причати о чудним смртоносним падовима, вараш се. То је сада очигледно постало, хм, модерно широм Европе.”

“Изашао је кроз тај прозор, а пао је са крова, али то је крај моје приче, још увек недовршен. Али, пре тога долазимо до оног претходног пада, на железничкој станици у Бремену, о којем нам је Соња причала јуче. Дакле. крајем 2013. Ле Мезурије напушта све те приватне компаније за обезбеђење, што наше што америчке, и оснива нешто што је у јавности било представљено као хуманитарна организација: Беле шлемове, мрежу сарадника у Сирији, на територијама које су контролисале снаге повезане са Исламском државом.”

“До тих контаката је дошао преко оног Краснићија, из приштинске џамије, претпостављам?” – умешала се Силвија.

Под притиском медија и разних лобистичких група, да се умешају у сиријски рат, а невољне да то стварно учине, десетине западних влада налазе компромисно решење у донацијама Белим шлемовима. Јавно, они помажу цивилима; тајно достављају првокласне снимке са терена; још тајније, када год затреба, монтирају понеки снимак тако да тврдње западних дипломата о Асадовим злочинима буду поткрепљене сликом. За само четири године, Ле Мезуријеова организација добија преко две стотине милиона долара. Цела Европа тако откупљује своју савест.”

“И то све функционише одлично, све до руске интервенције у Сирији, 2015. зар не?” – Сабахудин се опет дохватио своје свешчице.

“Тако је. Како је Исламска држава губила своја упоришта, тако се смањивао простор на којем је пет стотина Ле Мезуријеових шлемова могло да оперише. Американци и Европљани финансирају операцију “Летећи ћилим”, којом би се сви ови људи – а многи су у том послу били са целим својим породицама – евакуисали. У том тренутку, припадници Белих шлемова ризикују живот за сто педесет долара месечно, а Ле Мезурије, сам себи, додељује плату од двадесет пет хиљада. Тада почињу и прве сумње у европским престоницама. Бартковском је дискретно сугерисано да истражи оно о чему се шушкало; са педигреом који је стекао пишући против миграната и западних влада подједнако, веровали смо да то може дискретно да обави. Негде смо се очигледно били прерачунали…”

“И тако Бартковски пролази кроз врата у зиду. То нам је Сабина све већ испричала. Али, зар се убрзо после те мистериозне погибије у Бремену Ле Мезурије није развео по други пут? Иако је са другом женом, оном Саром, имао две ћерке? Занимљива коинциденција.” – Сабахудин је опет, више читао белешку коју је записивао у своју свешчицу, него што је постављао питање; одговор је, наиме, већ знао.

“Није било баш тако брзо. Требало нам је око годину дана да нађемо погодну кандидаткињу. Џемс је био женскарош, и то нам је олакшало посао.”

“И тако сте нашли ту Швеђанку, Еву ваљда?”

“Ему. Ему Кристину Винберг. Али и она је доста рано постала наша држављанка, радила је у Форин Офису, у амбасадама у Кабулу, Дамаску, источном Јерусалиму, конзулату у Истанбулу, седам или осам година, пре него што смо је повукли и дали јој да отвори своју невладину организацију, Скол Фондацију. Идеја је била да се тако лакше приближи Џемсу. А упознала га је, то бар ти Сабахудине знаш добро…”

“Сећам се. На промоцији моје књиге у Истанбулу. Дакле, ваша идеја је била да, као рођена Швеђанка, плавуша, подсети Џемса на његову мајку. Он је био прикривени едиповац?”

“Тако је бар рекао Џемсов профајлер. Да, и његова мајка је била Швеђанка, истина. Еминој организацији је дато да управља добрим делом донаторских средстава за Сирију, већ од 2016. године, и тако остане близу Џемса, кад смо већ изгубили Бартковског. Новац је усмеравала према Белим шлемовима и преко ње смо стицали све бољи увид у оно што је Ле Мезурије радио на терену у Сирији.”

“И онда сте, у једном тренутку, решили да спојите две кључне мотивационе полуге: новац и секс. Од тада сте могли да контролишете Џемса, претпостављам. Потпуно?”

“Не, баш потпуно. Неки од његових снимака, они из Идлиба рецимо, били су од почетка сумњиви нашим дигиталним форензичарима, на пример. А коинциденција да су се његови оперативци појављивали на терену само пола сата или сат после наводног напада Асадових снага хемијским оружјем, деловала је сувише добро да би баш сваки пут била истинита. Али шефовима је то тада одговарало и нико није постављао превише питања. Када је постало јасно да је театар операција у Сирији исцрпљен, да ће позиције Исламске државе на терену преузети, што Руси, што Турци, негде почетком 2017. године, Џемс и Ема су формирали нову организацију, преко које су усмеравали међународне фондове за Сирију…”

“Мејдеј? То је, мислим, била холандска непрофитна организација.”

“Тако је. Мислили су да ће тако лакше да избегну контроле британских ревизорских кућа, а већ су почели озбиљан новац да склањају са стране. Иронија судбине је да је то убрзало трагичан расплет – прву истрагу је наложио досадни бирократа у холандском министарству спољних послова. Негде је приметио да недостаје признаница на педесет хиљада долара.”

“Само педесет хиљада? Па сама си рекла да је кроз Беле шлемове и Мејдеј прошло најмање двесто милиона. Могли су и да врате тих педесет хиљада, ако је то био проблем?”

“Ема је постала Џемсова љубавница средином 2018. године. Удала се за њега почетком прошле године. Свадба је била у луксузној вили на Принчевским острвима у Мраморном мору коју су купили, као и стан у Амстердаму. У том моменту имали су и своје комерцијалне организације, једну у Истанбулу, другу у Дубаију. Али у лето прошле године Холанђани проширују своју финансијску истрагу, све више података цури и у друге земље, а онда турска служба, почетком јесени, своја сазнања о Ле Мезуријеу коначно дели са руским колегама. Ствар се додатно компликује када су се две службенице њихове канцеларије у Истанбулу спетљале и признале нашем ревизору да су антидатирале признанице о готовинским исплатама.”

“То је већ почетак новембра прошле године, отприлике у време када Марија Захарова по први пут јавно каже да је Џемс ваш агент. Побогу, зашто га Ема није склонила из Истанбула? Град је већ био јако опасан по њега.”

“То је прва ствар коју не знамо. Друга ствар коју не знамо је читав низ детаља који се никако не уклапају међусобно. Како је могао да попије пилуле за спавање, како је Ема упорно тврдила турској полицији, а онда падне кроз прозор, потпуно обучен? Да аутопсија уопште не покаже трагове тих пилула у крви? Да га сигурносне камере у оближњој продавници сниме како весело ћаска са продавачицом, три сата уочи наводног самоубиства? Да тело буде нађено неколико метара удаљено од места на коме би требало да буде да је пало кроз прозор? Да ли је неко померао тело или је, у ствари пао са крова, а не кроз прозор? Као да је бежао од некога? Да се психијатар, којем се наводно жалио на суицидне идеје неколико дана пред смрт, мистериозно изгуби? А трећа ствар коју не знамо је где су те обвезнице швајцарске банке које су биле у сефу њиховог апартмана а после су нестале.”

“Све то сте наравно, могли да сазнате од Еме. Односно, бар да је питате.”

“Сав утицај који смо имали на турску службу и Хакана Фидана искористили смо да Џемсово тело вратимо у Британију два дана после, хм, инцидента. Еми није било дозвољено да напусти Турску док је истрага тајала. Она је једина била са њим у последњих неколико сати живота, дала је у полицији згодну изјаву да је имао суицидне мисли већ неко време, истражитељу су јој нашли спаковане торбе са готовином када су направили претрес стана. Наравно да су јој сви телефони били под присмотром, ви Турци имате озбиљну службу. Морали смо да чекамо да све заврши, а отегло се месецима.”

“Али се, ипак на крају завршило. Ема је пуштена да изађе из Турске, зар не? Шта сте закључили из дебрифинга?

“Да, пуштена је у марту ове године, док је цео свет био заокупљен епидемијом короне. Џентлменски споразум био је да се о томе ништа нигде не објављује: Џемс је сахрањен, турска полиција прихватила верзију о самоубиству, о свим документима који су нестали приликом претреса ми нисмо постављали питања, Марија Захарова се сада бави другим стварима, Бели шлемови су расформирани. А дебрифинга Еме није ни било.”

“Како?”

“Једноставно: од тренутка када је напустила Турску, Ема је нестала. Знамо поуздано да је ушла у један авион – дакле, са аеродрома у Истанбулу је отишла, и на онај у Бечу дошла – али у други авион за који је имала купљену карту, за Стокхолм, никада није ушла. Нити је ушла у Аустрију.”

“Сад је Џемс мртав, Ема је нестала, а ви не знате колико су и шта тачно Руси и Турци успели да сазнају о операцијама Белих шлемова у Сирији и вашој умешаности у исте?”

“Све то заједно. А не знамо ни шта се десило са тим обвезницама швајцарске УБС банке. Ни њих нема нигде. А то је ипак пет, скоро шест…”

“Милиона?” – упита Сабина.

“Милијарди.”

i t

IX

Дан седми: прича љубавника (Селена)

Чудан живот – и још чуднија смрт – авантуристе који је са толико успеха остављао лажни утисак да је агент тајних служби, да на крају његовог кратког живота ни оне саме нису знале шта је од свега истина а шта плод његове маште, распалили су и маште јунака наше приче. После подметнутог пожара у Брчком, обрачуна у темељима грађевине у Букурешту, чудног инфаркта у Андалузији, неразјашњеног убиства у француским Алпима и бизарног пада у амбис у ханзеатском Бремену, Смрт је поново на свом путешествију кренула на исток: за сада, зауставила се у Истанбулу, граду мистерија и шпијунаже.

И док су сви потајно очекивали да ће можда баш Сабахудин бити кључ за решење ове приче, он сам је решење тражио у обвезницама швајцарске банке које су нетрагом нестале у кишној новембарској ноћи 2019. године. А истину о томе није знао ни он, баш као што је није знала ни Соња. Британска новинарка рачунала је да преко турског блогера дође до решења ове енигме, он је опет рачунао да ће преко решења енигме доћи до ње. Када је осванула субота – а то је био већ седми дан њиховог принудног карантина – у међусобним погледима Соње и Сабахудина већ се могла наслутити непристојна понуда.

И остали парови понашали су се уобичајено: Софија је тешила Себастијана који је падао у своје повремене депресије, Серђо се опет удварао Силвији убеђујући је како њихове стварне професије више одговарају једна другој него оне службене, Селена је повела Синишу да јој помогне у ношењу намирница од којих ће (јер, данас је био њен ред) скувати ручак, а Сабини је пало на памет да се исповеди оцу Адаму.

Док је Зевс и даље осматрао празне и пусте ходнике терминала – као да ће се, сваки час, однекуд појавити нежељени гост – нове вести донео је њихов једини прозор у свет: екран великог плазма телевизора:

“На молбу швајцарских власти, међународни тим експерата укључио се у процену терористичке претње на изолованом терминалу Е аеродрома у Цириху. На основу њиховог извештаја, очекује се да федерална влада наредних дана донесе одлуку о даљим мерама.”

По први пут, ове две кратке реченице биле су једино што је у току дана саопштено о кризној ситуацији. Оно што је прошле суботе личило на безбедносни земљотрес, сада је већ постајала уобичајена вест: сваког чуда за три дана доста. И док су заборављени путници били у неизреченој дилеми да ли је то добро за њих или не, Софија и Себастијан су, одједном, устали са троседа поред прозора на којем су, већ данима, стално заједно седели: нешто се, очигледно, догађало напољу!

“Погледајте: специјалци се повлаче са својих контролних пунктова и улазе у возила! Уместо њих, изгледа да остају само два возила саобраћајне полиције!” – узвикнуо је Себастијан.

“Више нема ТВ камера.” – објаснила је Соња – “Специјалци су ту док има ко да их снима и у јавност пошаље слику како је држава једна озбиљна установа. Без камера, саобраћајци су ту свасвим довољни. Па неће ваљда вирус сам да ишета из терминала? Кроз закључана врата, затворене улазе, тунеле и пролазе.”

Селена и Синиша вратили су се са намирницама и, уз ћаскање шта је од свега тога грчка храна а шта српска, почели заједно да спремају оброк за све.

“Ко је мени остао да ми помогне сутра?” – упитао је весело отац Адам – “Ви сте се сви већ лепо поделили?”

“Остала сам ја.” – Сабина је прихватила шалу, и са њом неизречену понуду – “Ти си мене сад исповедио, дакле све си о мени сазнао, ја могу теби да помогнем да скуваш ручак и сазнам бар нешто.”

А чим је ручак завршио и мало друштво се из трпезарије вратило у дневни боравак – како су га назвали – Селена је почела са својом причом:

***

“Мој покојни отац, Димитриос Патрикиос, био је пирејски бродовласник и, у слободно време, колекционар уметничких слика. Када је 2007. умро, међу многим оригиналима, пронашла сам и платно за које сам била убеђена да је фалсификат: оног Каравађа којег је мафија украла 1969. у Палерму. Више нисам могла да га питам да ли ју је купио као копију, или као крадену слику – у оба случаја цена би била можда једну десетину од тржишне вредности тог Каравађа која је била око двадесет милиона долара – не више од два милиона”

“Зар тај Каравађо није био сакривен у некој штали на Сицилији, где су га касније, осамдесетих, наводно појеле свиње и пацови?” – умешао се Серђо – “Слика никада није пронађена.”

“Идеја да у мојој вили у Пиреју нека полиција, некада, пронађе било крадену слику, било фалсификат, није ми се уопште допадала. Зато сам, преко очевих старих веза, дошла у контакт са једним Грузијцем који је тврдио да познаје неког америчког приватног колекционара, Јеврејина, који не пита за порекло слике и не тражи никакве папире. Послао је свог проценитеља, који ју је испитивао три дана и на крају потписао да је то аутентични Каравађо. Проценитељ је касније пронађен мртав.”

“Да ли је могуће?” – отело се Адаму – “Ако је тај налаз био тачан, то би променило све књиге из историје уметности!”

“Уместо новца – моја почетна цена је била десет милиона долара, половина тржишне вредности, јер ипак се, чак и да је то био оригинал, радило о краденој роби – договорили смо се да ми да обвезнице швајцарске банке УБС, издате 1996. на основу депозита златних полуга у Банци за међународна поравнања у Базелу. Имао је код себе оригинални уговор, потписан од стране тадашњих директора обе банке, и двојице клијената, којима су уместо имена биле унете шифре, као и оригиналних осам обвезница.”

“Није ваљда!” – крешчендо у Соњином гласу одјекнуо је у тишини у којој су сви слушали Селенину причу.

“Јесте. Осам обвезница, пет милијарди и осам стотина милиона швајцарских франака, које важе на доносиоца и доспевају последњег дана децембра 2020. године. Оне исте које си и ти касније тражила по Истанбулу.”

“Чекајте мало, толико пара је много за приватна лица и фирме. Тиме је неко могао да располаже само као државним новцем! Да ли си проверила уопште са тим банкарима, постоје ли копије тих обвезница у њиховим регистрима?” – Себастијан је поставио пар логичних питања, али је већ из начина на који је то учинио било јасно да не очекује позитиван одговор.

“Обојица банкара која су наводно потписала тај уговор, и Дуизенберг и Дориг су, сасвим згодно, већ били мртви. Идентитет двојице клијената под шифром ни мој Грузин није знао. Довео је неког старог човека, за кога је тврдио да је његов отац, и тај стари човек је најпре код нотара дао изјаву како је обвезнице добио од неког Американца којем је спасао живот, затим код адвоката саставио тестамент којим је оставио обвезнице мени, а потом их депоновао у сеф банке у Атини. Онда су узели платно, и отишли истог дана авионом. Мислим у Бејрут.”

“Дала си лажног Каравађа за лажне обвезнице! Царице! Ти си жена мог живота!” – Синиша Митровић је, по први пут, био искрено импресиониран.

“После недељу дана, добила сам из Тбилисија потврду, опет оверену код нотара, да је стари човек умро, отишла код адвоката, дала тестамент и потврду, и у банци подигла обвезнице. Тако сам постала законити власник хартија од вредности у висини од скоро шест милијарди швајцарских франака.”

“Које доспевају последњег дана ове године. А ти си ипак у једном тренутку решила да их продаш? Јер, како би се иначе нашле код Ле Мезуријеа?

“Пре три године је до мене дошао глас да британски хуманитарац, Џемс Ле Мезурије, користи своје Беле шлемове и, из оних делова Сирије који су тада још били под контролом Исламске државе, у бесцење продаје сирову нафту украдену са нафтних поља, за свега десетак посто од тржишне цене. Ердоганов син Билал и брат Мустафа су чак и купили један танкер са којим су учествовали у тој трговини, али су им тада Американци помрсили планове, хапшењем оних директора Халкбанке у Њујорку. То је био већ почетак Трамповог мандата, нека 2017. на пример.”

“Купили су Бегим Асланову, полован танкер, и регистровали га на Малти. Око седам хиљада метричких тона носивости, педесетак хиљада барела.” – додао је Сабахудин – “Тада је то био тoвар вредан око три милиона долара.”

“Када је танкер већ био напуњен у луци Искендерун, Ердоган је схватио да је под америчком присмотром и породица jе морала да се повуче из посла са сиријском нафтом. Ле Мезурије је опет схватио да има непродати танкер и онда је панично по Медитерану тражио купца. Који неће много да прича. Понудила сам пола милиона долара у готовом. Или…”

“Или лажне обвезнице које си добила за лажног Каравађа! И на крају си за њих добила праву нафту коју је опљачкала Исламска држава! Па ти си жена мог живота!” – Синиша је опет био одушевљен.

“На крају, кад сам постала законити власник товара, продала сам га за два милиона долара, док је танкер још био на отвореном мору. Попуст од тридесет посто се подразумевао, јер је опет у питању била крадена роба. Два милиона је и мој отац платио лажног Каравађа. Моја породица је била квит: наше рачуноводство је на оној небеској ваги показивало нулу, ова земаљска вага ионако никада не зависи од чињеница него од тога ко брже потегне пиштољ, пошаље твит или украде више гласова.”

“А Џемс је са остао са лажним обвезницама које си му дала ти, лажном женом коју му је послала Соња, дугом према Ердогану за прави танкер и дугом према Исламској држави за праву нафту. Како се излази из те ситуације?” – Сабахудиново питање је звучило као више него реторско.

“То смо већ видели.” – Соња је слегла раменима – “Из те ситуације се излази кроз прозор, са мозгом који ти се меша са кишом и прави слузаву барицу на тротоару. Али, где су обвезнице? Да ли је Ле Мезурије олада сазнао да су лажне? И да ли су уопште биле лажне, Селена? Како сам схватила, то нико, нигде, никада, није утврдио?”

“Тачно, баш као што нико није утврдио ни за Каравађову слику. И неће никада ни утврдити, исто као што неће ни за њу.”

“Како то мислиш? Зар, када се заврши 2020. година, онај код којег се тада затекну обвезнице неће отићи у УБС банку да наплати шест милијарди?” – овог пута Сабина није могла да поверује.

“Наравно да неће. Наводна Каравађова слика ће наставити да кружи Европом, баш као и наводне обвезнице УБС банке. Једни ће их препродавати другима, покушавајући да направе неку разлику у цени, или их употребљавати као колатерал за сумњиве банкарске кредите који никада неће бити враћени. Уплашене да клијенти, акционари и новинари не сазнају да су преварене лажним сликама и лажним обвезницама, банке ништа од тога неће пријављивати полицији, препродаваће сумњива и спорна потраживања разним приватним фирмама за трговину дуговима, или на основу њих опет издавати нове хартије од вредности, стварајући тако нове милијарде долара контаминиране активе.”

“Хоћеш да кажеш да банкари, новинари, полицајци, тужиоци и судије по Европи знају то?” – Софија је звучала скандализовано – “И да сви пуштају да се ова превара неометано наставља годинама!”

“Рекао бих, пре вековима него годинама, драга Софија.” – умешао се Сабахудин – “Од Светог Грала, пехара из којег је Исус пио на Последњој вечери, преко Лонгиновог копља којим је прободен на крсту, историја Европе је историја лажних артефаката. Лажних Шекспирових рукописа, Каравађових слика, скупоцених поштанских марака, моштију светаца, алхемичарског филозофског камена и еликсира вечне младости, обвезница швајцарских банака, античких грчких скулптура и древних руских икона.

Потреба човека да поседује нешто што замишља вредним и јединственим, није крађа. Она је његов покушај да се, бар за један трен, осећа вечним, његова илузија да је тако победио смрт. Да ли је то фикција или фалсификат, у крајњој линији је сасвим свеједно: свака човекова фикција је врста фалсификата стварности.”

Селена се сложула са Сабахудином:

“Све те лажне обвезнице биле су непостојећи новац, а нешто што не постоји не може се ни украсти. Баш као што и Каравађова слика коју је купио мој отац није била она украдена у катедрали у Палерму 1969. године него њена копија, и као што ни Исламска држава није легално вадила сирову нафту коју су Ердоганови танкери после превозили по Средоземљу.”

“Заборавили сте беле топазе и друге цирконе: лажне дијаманте.” – ватру разговора, који је управо замирао на згаришту тек довршене приче, за тренутак је изгледало да ће поново подстаћи пољски свештеник.

Али било је касно: Себастијан је већ дремао на Софијином рамену а Силвија се коначно склупчала као мачка, поред Серђа. Сабина је отишла до прекидача да угаси велика светла: као и сваке ноћи, спавали су са укљученим пожарним светлима, код шанка. Зато је Адам, уместо да заврши две започете полуреченице, додао трећу:

Али они ће бити предмет наше сутрашње приче.”

i t

X

Дан осми: прича кочије (Адам)

И као што је Соњина прича понудила само део објашњења за чим је то трагао немачки истраживачки новинар Вилхелм Бартковски када је кроз необезбеђени пролаз из уличице у Старом граду закорачио у амбис, на зид тунела железничке станице у Бремену где је нашао смрт, тако је и Селенина прича понудила само део објашњења шта је то било у сефу британског авантуристе Џемса ле Мезуријеа, када је кроз прозор свог луксузног истанбулског апартмана закорачио у смрт, на плочнику кварта Бејоглу.

Само део објашњења, јер већ смо видели: како би наши приповедачи у својим причама решавали мистерије својих претходника, тако су одједном постављали нове, које су остављали својим следбеницима.

Турски блогер Сабахудин Дулавратуту, који је из тарот шпила извукао карту Пустињака – а она је одредила редослед по којем је своју причу требало да исприча последњи – очекивао је да претходно добије два, још увек недостајућа, каменчића у мозаику: како су и где нестале лажне обвезнице швајцарске банке УБС, и како је и где нестала фатална нордијска плавуша, Ема.

Да ли су решења ове две мистерије међусобно повезана? Да ли ће их сазнати из две наредне приче: енигматичног пољског свештеника и опуштеног београдског занатлије? Да ли ће са тим решењима стићи и крај ове саге, или ће и њих двојица, уместо две тачке, на крају оставити два нова знака питања?

Од одговора на сва ова, постојећа и будућа, питања зависила је и она последња, Сабахудинова прича. А негде дубоко у себи, турски блогер је био убеђен да ће баш исход његове, последње, приче бити тај који ће одредити њихову заједничку судбину на овом чаробном брегу – како би га, да је којим случајем жив и да седи са њима, Томас Ман вероватно назвао.

Адам је, уз педантну помоћ Сабине, припремао ручак: определио се за бигош, врсту ловачког паприкаша са разним врстама меса и кобасица, спремљених уз комбиновани кисели и слатки купус. За набавку састојака било им је потребно да обиђу чак три продавнице хране, али труд се коначно исплатио. Из великог лонца убрзо су се ширили мириси који би привукли и веће гурмане него што су били наши путници и којих се не би постидели ни бољи кувари од једног свештеника и једне полицајке.

“Оче, ово јело има укус пољских шума: густих, непрегледних, испуњених чаробним причама. Каква прича иде после њега?” – био је знатижељан Серђо.

“Утисак о причи зависиће од тога шта и колико попијете.” – Адам је био помало тајанствен – “Овај пино ноар је, од свега што смо могли да пронађемо, најближи црним винима Лублинског војводства, које је опет познато по бигошу. Знате ли са ким је вино дошло у Пољску? Са првим хришћанима, јер је оно саставни део верских обреда, као крв Исусова. Стари Словени, док су још били пагани, пили су медовину.”

“Надам се, оче, да нам ово није последња вечера?” – нашалила се Селена.

“Нема нас тринаесторо. А морамо још да чујемо и Синишу и Сабахудина у наредна два дана. И да нешто једемо и тада.” – разуверио ју је свештеник.

***

“Крајем фебруара ове године телефоном ми се јавио Марек Једрашевски, надбискуп Кракова, мој стари пријатељ и формални шеф – поглавар Римокатоличке цркве у Пољској. Једрашевски је доктор филозофије, својевремено пријатељ са Жан-Пол Сартром и Емануелом Левином, дискретан посредник између генерала Јарузелског и Леха Валенсе, у оним преломним данима 1989. године. Ако је данас у Пољској уопште могуће о некоме говорити као о дубокој држави, онда је то Једрашевски.

Одмах је нагласио да је у журби а између редова сам схватио и како није згодно да ми објашњава много детаља, бар не у том тренутку. Али, и оно што је рекао већ је само по себи одвраћало мудрог човека од постављања сувишних питања. У сваком случају, разумео сам да би једна – како се изразио – наша сестра требало да стигне у Варшаву, да је прогоњена а можда јој је и живот у опасности, те се од мене очекује да је једно време, до даљњих инструкција, склоним на неко сигурно место.

У уторак, 3. марта ујутро, добио сам поруку са мени непознатог броја телефона: писали су само број лета, сат слетања и реч dzisiaj – данас. Тек преко Интернета успео сам да сазнам да се ради о лету из Беча, на варшавски аеродром Фредерик Шопен. Претпостављао сам да се ради о мистериозној гошћи али – јер порука није садржала никакве инструкције о томе како да је препознам, нити знаке распознавања – очекивао сам да она, или ма ко то био, препозна мене. То се и догодило.

Пут од аеродрома до женског манастира Свете Марте и Марије у Грабарки трајао је око два сата. Возили смо се ка истоку, висока плавуша са мало пртљага је углавном ћутала. Није користила телефон. Игуманији сам предао фотокопију њеног пасоша: Екатерина Виноградова, рођена 26. октобра 1980. године у Виници, Украјина.”

“Украјинка, у православном пољском манастиру? То се савршено уклапало, оче Адам. Нисте покушали да сазнате од кога се скривала и зашто?” – упита Сабина.

“Нисам; био је то задатак који сам добио од Једрашевског: ту се не постављају сувишна питања. Оставио је сам је код Игуманије Хермионе и вратио се у свој Бидгошћ. Ускоро је избила и пандемија короне, кретање по целој земљи се драстично смањило, а онда и потпуно престало. Сматрао сам да је мој посао завршен: што се тиче Хермионе, нова гошћа је могла да остане тамо колико је хтела. Опет, ако негде буде требало да оде, Једрашевски ће ми поново дати одговарајуће инструкције. Тако је прошло скоро месец дана.”

“Да ли се он уопште више јавио?” – заинтересовао се Сабахудин.

“Заправо није. Али јавила се она сама, крајем марта. Са мобилног телефона који је, очигледно, коначно укључила. Тражила је да дођем по њу у Грабарку, јер је желела да ми се исповеди. И то баш у мојој цркви, наше госпе краљице мира, у Бидгошћу. Био сам збуњен: не само да је то пет стотина километара далеко од места где се она тада налазила; него сам ја и римокатолички свештеник, у једној римокатоличкој цркви. Она је православна Украјинка, у православном манастиру. И тек тада сам погледао број са којег ме позвала: позивни број је био шведски.”

“И тада сте схватили да то можда ипак није Екатерина Виноградова, него нека друга жена?”

“Не потпуно: тада ми је све то било само мало чудно. Схватио сам тек сутрадан, кад сам ишао у Грабарку по њу. У току вожње опет сам добио неочекивани телефонски позив: човек са јаким руским акцентом у иначе добром енглеском питао је када ће моћи да се види са Емом Винберг.”

“Да ли је могуће!” – Соња је од почетка подозревала да Адамова прича може да има неке везе са Селенином, баш као што се и ова настављала на њену. Тако је, уосталом, било и са сваком досадашњом причом. Али да ће, готово на самом почетку, сазнати где је, како и под којим именом, нестала тајанствена Ема Винберг, изненадило је и ову искусну шпијунку. – “Сад ми је јасно зашто се није појавила у Штокхолму где смо је чекали!”

“Ема или Екатерина, како ју је већ наш свештеник Адам упознао, очигледно је имала да заврши неки посао за који ви није требало да знате. Имала је и своју паралелну мрежу подршке, о којој такође нисте ништа знали. Баш занимљиво како, тако искусна, није успела да сачува свог мужа са оне безбедне стране прозора.” – Сабахудин је звучао помало цинично; плашио се да ће се мистерија швајцарских обвезница разрешити пре његове, последње приче, и да ће му то смањити изгледе да дође до Енглескиње са великим сисама.

“Брзо се успоставило да је моја гошћа појам исповести схватила врло, хм, еластично. У колима ми је испричала да, она заправо, није Украјинка и да не изучава историју чуда раног средњег века, када је – тај мит, занимљиво, још увек деле и римокатолици и православни у источној Пољској – чудотворна икона Христа избавиоца, изнета из цркве у Мељнику и сакривена негде у шумама Грабарке, зауставила татарску инвазију у време Златне хорде.

А мала исповедаоница моје цркве у Бидгошћу, заправо, такође је била планирана да послужи у друге сврхе: не да би грешна хришћанска душа, уз моје саслужење, олакшала свој терет пред Богом, него да се обави једна мала размена. Са мог телефона позвала је непознати број са којег ми се тог јутра јавио човек са руским нагласком: примопредаја, како се изразила, биће сутра у подне, баш на месту којег сам се и прибојавао.”

“Ништа од тога те није навело да се поново јавиш Једрашевском? Ипак, тада је било прошло, ако добро пратим причу, већ месец дана. Ти си био са женом која се лажно представља, користи лажне пасоше, намерава да твоју цркву користи за сумњиве примопредаје нечега о чему ти не знаш ништа, са људима о којима не знаш ништа. Колико је све то могло да буде део инструкције коју си добио, а колико је, претпоставимо, тајанствена гошћа могла да обмане њега, баш као што је то урадила и са тобом.” – Сабина је постављала питања као професионални полицијски истражитељ, што је већег дела свог живота заиста и била, али у њеном гласу се могла осетити и стварна брига и наклоност за смушеног пољског свештеника.

“Размишљао сам о томе, истина. Али тих брига ме спасао сам Једрашевски: предвече, кад смо стигли у Бидгошћ, већ нас је чекао у парохијском дому. Њих двоје су кратко разменили поруке које су мени деловале прилично енигматично; онда ми је, онако узгред, рекао да наша сестра не може да се пријави у хотелу, јер није сигурно да било где остане забележено да је боравила у граду; коначно, поновио ми је мој задатак: да, по сваку цену, обезбедим да све оно, што ће се сутра десити у мој цркви, остане у највећој тајности. Укључујући, то је посебно нагласио, и за мене самога. Онда је отишао, без објашњења, као што је и дошао.”

“Чекај, она је на крају ту ноћ стварно спавала код тебе?” – упитао је шеретски Серђо – “Уцвељена удовица, тек ослобођена од турске присмотре после сумњивог самоубиства свог мужа, и из женског самостана где је боравила под лажним именом? Па то ти је била јединствена прилика! Ваљда ниси пропустио прилику да је утешиш? Једна божја заповест, више или мање, а било је и време короне, када Бог такве грехове ваљда опрашта лакше него у нормалним временима?”

“Чудни су путеви Господњи. Све оно што сам радио тих месец дана, сва та логистичка подршка у прерушавању, скривању и обмањивању, давање Божјег храма као места за неку нечасну трговину – све је то могло да буде саучесништво у греху много већем од пола сата баналне телесне пожуде. А ипак, тих пола сата су ми касније, на теразијама душе, изгледала много теже. Најтеже, рекао бих, кад бих знао крај приче. Овако, плашим се да још нисам открио све дубине свог греха, и предосећам да ме је Створитељ послао на ово место баш да бих их открио.”

“Адам и Ева, занимљиво. Nomen est omen. За тебе је очигледно Једрашевски био отелотворење Створитеља на Земљи. И његова наредба је била јасна: примопредаја мора да остане тајна чак и за тебе самога. Али, зашто ми се чини, Адаме, да си и ти морао да једеш са дрвета знања, баш као и твој славни имењак на почетку света? И шта је ту била јабука, и ко је била змија?” – инстинктом расног приповедача, Сабахудин је више осећао, него што је знао, да се приближавају разрешењу читаве мистерије.

“Змија је, очигледно, био Евин партнер у примопредаји: Максим Раздолкин, шеф одсека за корпоративну безбедност московске компаније Алроса, највећег руског конзорцијума за трговину дијамантима. А јабука је била садржина њене платнене торбе: јединог предмета од којег се никада није раздвајала, чак ни кад смо водили љубав претходне ноћи.

Максим није прихватио да њих двоје примопредају обаве у мраку исповедаонице, како је Ема то првобитно испланирала. Уместо тога, инсистирао је да одемо иза олтара, у сакристију. Црква је, ионако, већ била празна од верника и закључана. А онда, кад сам хтео да их оставим тамо да коначно сами ураде шта већ треба да ураде, и помолим се Богу за своје и њихове грехе, Максим је инсистирао да уђем и снимам их док обављају посао.”

“Ово постаје узбудљиво.” – коначно је признала и Сабина, гласом у којем се љубомора већ мешала са знатижељом. “Делује ми као увод у неки порно филм са групњаком.” – задовољно је констатовала Селена. “Шта је било у тој платненој торби?” – Соња је била практична.

“Осам шарених потврда, штампаних на луксузном тврдом папиру, на немачком језику, и прикачених неком месинганом дугмади у сва четири угла, за комаде тврде плуте дебљине око пет сантиметара. И десетак папира стандардног формата, на којима је било написано нешто на енглеском, некакав уговор. Максим је инсистирао да их снимим све, његовим телефоном, један по један, а да потом то учиним и са педесетак сјајних каменчића, које је извадио из мале кожне кесе, један по један.”

“Рекао бих да је Ева успела да лажне Селенине обвезнице швајцарске УБС банке замени за праве руске каменчиће. Али, ако су то стандардни Алроса дијаманти од грам и по, то је око седам и по карата, или милион и по долара по једном. Оно што је наша Селена продала Ле Мезуријеу за два милиона, да извади штету коју је њен покојни отац имао на лажном Каравађу, његова удовица је продала Русу за седамдесет пет милиона. Па, даме и господо, за тај износ се исплати мужа гурнути кроз прозор.” – задовољно је констатовао Сабахудин. Игра је опет у мојим рукама – помислио је – Ни овај пољски поп нема коначно решење. Ако ме Србин не зајебе сутрадан, имаћу крај приче у својим рукама. – исцерио се у себи.

Из тренутка слатког сањарења тргнула га је Соња:

“Мужа се увек исплати убити, чак и без икаквих пара.” – Сабахудину се учинило да је Соња баш тада, и баш само њему, кришом намигнула.

“Снимак је био потребан као доказ да се трансакција заиста одиграла, и да је оно што ће њих обоје понети из сакристије када се ускоро буду разишли, заиста оно што су једно другоме дали. Зато нису детаљно снимљене само робе него и трговци који су их размењивали: на снимку се јасно виде и лица њих обоје: Максим, висок плав Рус од четрдесетак година, Ема, Екатерина или Ева, зовите је већ како хоћете, дугачке, валовите плаве косе, мало истакнутих костију лица.

Све је то било готово за мање од пола сата: провера робе, снимање, примопредаја. Потписано, наравно, није ништа. Снимак је служио уместо записника, претпостављам. Онда је први отишао Максим, без речи. Соња ми је на олтару оставила један од педесет каменчића. Да ли је као неку награду, договорену, са мојим шефом, добротворни прилог за бернардинску цркву наше госпе краљице мира, или захвалност мени за претходну ноћ, оставила је да ја одлучим.”

“И онда је и она отишла тако као и Рус? Без поздрава?” – упита Себастијан.

“Заправо није. Оставила ми је адресу: Phantasie Vinogradova; Mariahilfer Strasse 45, Беч – и позвала да дођем понекад.”

“Чекајте, знам где је то!” – упаде одједном Силвија – “Мало испод Уметничко-историјског музеја и Мек Доналдса. Али, зар се не зове Phantasie Schmuck? Мислим, то је јувелирница. Пазарила сам тамо пар пута.” – додаде на крају са призвуком поноса.

“Очигледно је да је Ема планирала да исплати старог господина Шмука и отвори своју јувелирницу. Имајући у виду трансакцију у сакристији Адамове цркве, сасвим логичан избор. А, ако не желите да се петљате са аукцијском кућом или казином, трећи најбољи избор за прање новца је…”

Сабахудина је прекинуло свих пет дама у глас: “Јувелирница!” а Адам је наставио своју причу:

“Био сам у дилеми шта да радим, и да ли Једрашевском треба да поднесем неки извештај, како је цела операција прошла, да ли да му пријавим онај дијамант. У том размишљању прошао је један дан, па два, и три. Четвртог дана закључио сам да је најбоље да се не мешам у оно што ми није дато да разумем: ако сам вољом Створитеља дошао у то искушење, он зна зашто је то учинио; ако се Једрашевски није јављао, и он зна зашто није.”

“Тако си Адаме остао сам, са дијамантом од седам и по карата. Лепо искушење. Узгред, да ли га можда имаш при руци, волела бих да га мало видим.” – мазно упита Сабина.

“А шестог дана, била је то већ прва недеља априла, отишао сам до драгуљара Томаша у Дворцову улицу, да ми процени дијамант.”

“Ето…” – додаде цинично Сабахудин – “… увек има и нечега што можемо да урадимо сами, без помоћи Створитеља. Зашто имам утисак да нешто није функционисало како си очекивао?”

“Да, каменчић је био сјајан, бљештав, као и многе друге ствари које нас у животу најпре засене, а онда преваре. Није био дијамант. Био је готово савршени фалсификат, фалсификат који извесно нешто вреди и сам по себи, који обичан човек, без опреме за мерење тврдоће, голим оком никада не би могао да разликује. Али је био фалсификат: лажни дијамант, тзв. кубични циркон, састављен од цирконијум диоксида, а не од чистог угљеника.”

“Ема није морала да ти да ништа: ако је и имала неке обавезе, имала их је према Једрашевском, а не теби. Да је хтела да те направи будалом, не би ти ваљда оставила и адресу где ће се налазити? Рекла бих да је, по свему судећи, и сама била преварена.” – Сабина је покушавала да утеши Адама.

“Осим ако и сама није имала идеју да по Бечу продаје лажне руске дијаманте, као што је управо у твојој сакристији продале лажне обвезнице швајцарске банке? Жена је била, хм, већ извежбана у тим пословима.” – приметио је Сабахудин.

“И вероватно би било најбоље да сам заборавио на све то: било је пролеће короне, људи су масовно умирали у целој Европи, у Пољској, у моју цркву су долази верници којима је била потребна утеха. Рећи ћете: какав је то човек који се, усред толике људске несреће, бави овоземаљским вредностима, и трицама и кучинама као што су лажни дијаманти? Какав је то свештеник који згреши са својом верницом? Да, можда бих стварно на све то и заборавио, да није било две сасвим неочекиване ствари: оне ноћи коју смо заједно провели и оног снимка из сакристије сутрадан. Оне су све промениле: прва ме је повредила, друга ми је пружила могућност за освету.”

“Чекај, зар ниси снимао са Максимовог телефона? Како ти је онда остао снимак? Вратио си човеку телефон?”

“Вратио сам му, наравно. Али, док су Ема и Максим пребројавали каменчиће и обвезнице, имао сам неких тридесетак секунди у којима ме ниједно од њих није гледало. Сасвим довољно да цео снимак аплоадујем на клауд и да ми после буде доступан, а да то нико од њих двоје не зна.”

Последња реченица одјекнула је као петарда у иначе акустичним просторијама Свисеровог сенатор салона. Свештеника који јој се свиђао Сабина је погледала забринуто: као да је ових шест месеци колико је прошло од његове приче, проживео на позајмљеном времену; Серђо га је, подсвесно, већ гледао као могућу мету; Селена је промрмљала реченицу којој се увек враћала на неизвесним и опасним путевима: “Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште”; а Сабахудин је, у своју свешчицу записао кратак коментар којим ће мало друштво завршити своје приповедање за тај дан:

“Овде ће бити још лешева.”

i t

XI

Дан девети: снажна прича (Синиша)

Чар неизвесности око нејасне судбине Еминог тела – јер, Адамова прича се претходне вечери завршила као филм из којег је, руком неког невидљивог цензора, исечен онај последњи, најузбудљивији део – међу нашим путницима се наредног јутра помешала са бригом за судбину Адамове душе. Не само да нису сазнали судбину споредне јунакиње Соњине приче (која је у међувремену постала главна јунакиња Адамове приче), већ су и даље били у недоумици шта се десило са лажним обвезницама швајцарске УБС банке, које је у њихов Декамерон укључила Селенина прича.

На реду за приповедање је тог дана био београдски занатлија Синиша Митровић: предосећајући да његова прича може да разреши бар неке од ових дилема, уочи оне последње епизоде у којој ће сви путеви судбине, како се надао, коначно бити под његовом контролом, Сабахудин га је пажљиво посматрао у току преподнева. Уобичајених неколико Бадвајзера са Серђом ујутро, потом обилазак продавница са неизбежном Селеном у потрази за храном за ручак, па онда успутно ћаскање са Силвијом око тога да ли су они први вампири били пореклом Румуни или Срби.

Вештином сасвим доброг кувара, Синиша је најпре у велику лопту од пет килограма млевеног меса умесио ситно исецкани бели и црни лук и око сто грама соли. Потом је свему томе додао бели бибер и туцану љуту паприку, које је поносно донео из продавнице зачина, и тврди качкаваљ, исечен на ситне коцкице. Онда је, најпре полако па онда све брже, из те масе почео да формира штапиће, дужине десет и ширине око два сантиметра. За то време је Селена секла парадајз за салату. Ускоро су замамни мириси, из отворене кухиње, почели да се шире Свисеровим сенатор салоном:

“Сабахудин ће сигурно рећи да је ово јело турско, Селена да је грчко, али ми га сматрамо српским. Даме и господо, данас за ручак имамо – ћевапчиће. И то од јунећег меса.”

Синиша је своје састојке – ингредијенте, како их је значајно, са ауром неког средњовековног алхемичара коју је ширио око себе, називао – планирао за сто комада ћевапчића. На крају, испало их је сто пет. На великом пладњу, у средини округлог стола за којем су седели, гомила меса деловала је импозантно – као некакав Свети грал:

“Мрзим људе који нису озбиљни око својих оброка. Има нечег тако плитког у њима.”

Сабахудин је цитирао Оскара Вајлда, мислећи све време, међутим, на Синишину причу, која је требало да почне чим се, из трпезарије, мало друштво пресели назад у салон. Зато је остао помало затечен када му је, овог пута са реченицом Сервантеса, одговорила Софија:

“Све су туге мање са хлебом.”

***

“Ја сам погребник.” – Синиша је отпочео своју причу и, сасвим мирним гласом, као да је запањеним слушаоцима управо саопштио да је обућар, наставио – “Ја сам нека врста обрнуте бабице, могли бисте да кажете. Посао бабице је да помогне људима да дођу на овај свет, мој посао им је да им помогнем да оду са њега. Ни једно, ни друго није лако: човеку је потребна помоћ, и да дође, и да оде.

Од тренутка када неко испусти душу – од старости, болести, у саобраћајној несрећи или уз малу помоћ снајпера нашег пријатеља Серђа – па све док не оде у своје вечно превибалиште, шест стопа испод земљиног шара, он је мој клијент.

Најпре, ту је документ којим ми се тело поверава: потврда о смрти лекара-мртвозорника. Потом, избор мртвачког сандука. Сандук је нераздвојни пратилац клијента: откад дође код мене, па све до краја вечности. Добро, рећи ћете, наравно, да краја вечности нема, и да ће после извесног времена све постати прах, али прах покојника ће се неминовно помешати са прахом сандука, и тај помешани прах ће наставити своје путовање у вечност. Дакле, даме и господо, избору вашег мртвачког сандука морате посветити већу пажњу него избору, рецимо, одела. Одело можете променити, а сандук не.

На крају, када сте већ у сандуку, мој посао је да вас испратим до места где ћете почивати: да вам нађем згодно парче земље, организујем гробаре, проверим да ли је ископана рупа довољно дубока и широка, и да ли је прописно затрпана. Или, да вас испратим до пећнице у којој ће ваше тело бити спаљено, његови остаци прописно измрвљени у великом металном авану, и претворени у прах.

Наша љупка Софија води рачуна о вашем тестаменту, Сабина о евентуалним злочинима које сте за живота починили, Соња о том животу понешто истражује за свој таблоид или своју агенцију, Сабахудин у некој причи може да цитира оно што сте некада рекли или написали, Серђо да вас убије ако вам се деси пех да будете предмет његовог уговора. Ја се бавим брзим, ефикасним и достојанственим уклањањем свега материјалног што остане од вас, након што оним духовним почне да се бави отац Адам.

Смрт је тако секси.” – чежњиво је приметила Селена, а Сабахудин је, у себи, констатовао како би прича једног погребника, сасвим логично, требало да буде последња у низу. Пре оне његове.

“Нема ничег еротичног у смрти.” – наставио је Синиша – “Прање тек умрлог тела од разних излучевина, његово облачење, као да иде на неки дугачак пут, онда затварање вилица марамом да не остану непристојно разјапљене. Препознавање покојника пред коначно затварање ковчега, па стављање малих амајлија у последњи час, обичај који корене вуче још из паганских времена. Мала деца која плачу на сахрани, фриволна удовица која одмерава новог љубавника, похлепна породица што мисли о тестаменту, новинари – ловци на неку сузу за насловну страну, разни градски згубидани и радозналци, неукусни трачеви о животу преминулог, припити свештеници и мортус пијани гробари. Последњи чин је, верујте ми, увек баналан.

Моја прича почиње средином априла ове године, у време када је готово цела Европа била затворена због короне. Добио сам изненадни ноћни позив из Беча: протојереј-ставрофор Лука Шегрт, старешина Саборног храма Светог Саве у трећем бечком бецирку, после неколико дана проведених на респиратору у болници цара Франца Јосифа, упокојио се у Господу, како је зо формулисао глас са друге стране непостојеће телефонске жице. Његова деца која живе у Београду, рекао је даље глас, инсистирају на сахрани у породичној гробници на београдском Новом гробљу. Далеко од хладног, неприступачног, туђег града на северу.

Ујутро сам прво проверио стање на свом рачуну у банци: уплаћен је аванс од пет хиљада евра, а факсом сам добио неколико уобичајених потврда од бечког мртвозорника. Затим сам код поспане службенице у аустријској амбасади завршио редовне процедуре око најаве транспорта посмртних остатака а од свог сталног добављача узео велики луксузни саркофаг, већ према угледу покојника. Због епидемијских процедура, набавио сам и мањи, метални сандук. Већ у рано поподне, кренуо сам пустим панонским ауто путевима према северу. Око десет сати увече био сам у малом хотелу у трећем бецирку. У међувремену, тело је из болнице пребачено у цркву, тамо је обучено и спремљено за преузимање. Све уобичајено, готово немачки прецизно: рокови, папири, процедуре. Све сасвим предвиђено и предвидиво.

Сишао сам до хотелског бара да попијем пар пива и ту прича почиње да се одвија оним другим, непредвиђеним и непредвидивим, током. Сели су поред мене за шанком: један са леве, други са десне стране. Имам утисак да су ме посматрали чим сам ушао у бар. Тек касније сам сазнао да су у књизи гостију потражили моје име још кад су на хотелском паркингу видели мој мерцедес за превоз покојника. Били су потпуно исти: високи и плави, очигледно једнојајчани близанци, и говорили су енглески, са неким јаким балтичким нагласком.

Ви превозите покојнике? Нисам стигао ни да одговорим на питање првог, а други се на то надовезао констатацијом: Ми имамо једно мртво тело. На то је први наставио: Али немамо потврду лекара-мртвозорника о смрти. Други се опет надовезао: Немамо потврду, али имамо двадесет хиљада евра, у готовом. Онда су обојица заћутала и једно време ме пажљиво посматрала, као неко заморче у експерименту.

Сахранити неко људско тело, без потврде мртвозорника, није наравно по закону. Шта ако човек није мртав, и одједном се пробуди у ковчегу? Шта ако је покојник био жртва убиства, па би требало обавестити полицију? Али, закон је закон, а двадесет хиљада евра је двадесет хиљада евра. Где је то тело? – упитао сам после још два пива. У нашој хотелској соби, број 208, на другом спрату, одговорио је први. А други тада није ништа рекао, него је извукао коверат – два уредно спакована пакета зелених новчаница од сто евра.

Он је заиста мртав? Моје друго питање – а већ прво је било знак да размишљам о њиховој понуди – додатно је одобровољило близанце. Она је заиста мртва, рекао је први. Мртва, мртвијацата, додао је други. И не бојте се, нема везе са короном, није заразна, охрабрио ме је први. Однекуд је дошла, не знамо тачно одакле – наставио је други – па би било лепо да некуда оде, а да не знамо тачно где?

Тело је лежало на кревету, потпуно обучено. Плавуша, ситне грађе, касних тридесетих година. Плава, готово љубичаста, боја лица јасно је указивала да се неће одједном пробудити. Јастук, са траговима очајничких угриза, јасно је опет указивао на узрок смрти: гушење.

Ето, ваљда је поподне заспала лежећи на стомаку – опет је тишину разбио први. И тако тврдо спавала да се није окренула, наставио је други. А није била ни пријављена као хотелски гост – први је наставио да описује чудне догађаје тог дана. Људи умиру ових дана масовно, други је слегао раменима.

Нисам имао потврду о смрти, ни копију пасоша. Имао сам мртво тело непознате жене, коверат са двадесет хиљада евра, велики саркофаг у који су лако могла да стану два тела, једно преко другог, и два брата близанца, неког неодређеног балтичког порекла, који нису крили своју жељу да што пре завршимо трансакцију, како би и они могли да напусте Беч.

Да, могао сам да узмем и тело и новац, и ујутро одем до полиције и пријавим цео случај. Близанци су, свакако, били свесни тог ризика. Али, шта бих тиме постигао? Извесно, само бих себи навукао беду на врат. Као сведок истраге, не бих могао да одем назад за Београд на време, што би угрозило сахрану свештеника Шегрта. Док бих ја и дошао до полиције, близанци би сигурно ишчезли из хотела; ко зна под којим су лажним именима били и пријављени. Новац би био заплењен, као доказ у кривичној истрази. Можда би ме полиција сматрала и саучесником, а не савесним грађанином? Жена је била мртва, па мртва, и њој више нисам могао да помогнем. Осим да је прописно и хришћански сахраним, што је уосталом и мој посао. Ја сам погребник, нисам детектив.

Када сам сутра заварио метални сандук у којем су била оба тела, једно преко другог, и потом га ставио у саркофаг, имао сам двадесет пет хиљада евра. Двадесет од тајанствених близанаца, за плаву жену без идентитета и потврде о смрти, и пет од породице свештеника Луке Шегрта. Наравно да ниједном полицајцу и царинику није пало на памет да отвара заварени ковчег са телом жртве короне. Нити је то пало на памет Шегртовој породици у српској престоници, а још мање било коме од службених лица на београдском Новом гробљу.

У понедељак, на други дан православног Ускрса, са свега неколицином присутних и уз опело у скраћеној верзији, под маскама које су свима сакривале лица, сахранио сам двоје људи под именом једног. Тело часног протојереја-ставрофора било је положено преко тела мистериозне плавуше, жртве нечега што је, вероватно, било убиство, али више није било начина да се то докаже.

Ипак, пре него што сам заварио ковчег, направио сам снимак мобилним телефоном. Погледајте.

И када је Синиша на екрану свог телефона показао слику мртвог лица, Соња и Адам су, готово одједном, узвикнули:

“Ема! Ема Винберг! Сад коначно знамо где је!”

А турски блогер, Сабахудин Дилавратуту, у своју је свешчицу записао: “снажна карта, два тела, Свети Георгије убива аждаху”.

i t

XII

Дан десети: Пустињакова прича (Сабахудин)

Када је београдски погребник Синиша Митровић, претходне вечери, завршио са својом причом, једно исто питање се, у овом или оном облику, мувало по глави сваког од наших десет јунака. Ипак, први га је гласно изговорио Себастијан, смушени бриселски консултант, негде у току преподнева; оно је, само на први поглед, изгледало помало бесмислено: шта ће се десити кад данас и Сабахудин заврши своју причу, и тиме цео циклус буде коначно завршен?

Изгледало је како су сви путници већ испричали оне најзанимљивије – или бар најбизарније – епизоде из својих живота. Да им ништа није остало за други, трећи, или било који следећи циклус. Они су сви поделили своје тајне и, колико су могли, једни другима помогли да разреше мистерије са којима су до тада живели. У некој мери, сигурно су у томе и успели. Ипак, иако је досадашњих девет прича имало неке заједничке ликове и догађаје, па чак и узајамне узроке и последице, сви су некако осећали да им и даље недостаје нешто дубље: смисао.

Шта ће случајним познаницима, принудним пријатељима и невољним приповедачима донети ова изненадна колективна искреност? Спасење? Или проклетство? Постоји ли неки излаз из Свисеровог сенатор салона? Или ће у њему остати вечно заточени? У њиховом малом свету, није било поштених и добрих – да ли је онда уопште имало смисла неком небеском апотекарском вагом одмеравати непоштење и зло?

Сва ова питања су, већ данима, прогањала и нашег последњег приповедача, контроверзног турског блогера и писца, Сабахудина Дилавратутуа. Од његове приче сви су потајно очекивали не само да заврши овај бизарни циклус, већ и да га заврши на начин на који ће, свако од њих, и своју сопствену причу коначно моћи да остави иза себе и да настави са својим животом.

Живот после короне биће могућ једино ако иза себе оставимо духове живота пре короне. Тако ће велика епидемија бити и велика катарза, велико чистилиште.

Са овим мислима Сабахудин је, уз Соњину помоћ, већ припремао турске сарме за већ уобичајени заједнички ручак. Последња вечера и све оно што долази после ње, зависиће од његове приче.

“Ти си извукао Пустињака. Знаш ли шта та карта у тароту значи?” – упитала га је одједном Соња док су завијали сарме.

“Видим да приказује старог човека под пелерином, на врху планине, са штапом и осветљеном светиљком. Не знам шта та симболика значи у тароту, додуше.” – одговори Сабахудин.

“Стојиш, дакле, на врху планине. Са тог врха, гледајући иза себе, можеш да видиш све наше приче у последњих девет дана. Осветљена лампа је Лампа истине, са којом водиш оне који не знају и не виде а иду иза тебе. Штап ти помаже да се снађеш на уским и несигурним стазама у трагању за истином која је испред тебе. Пелерина је, опет, знак дискреције. На теби је да, у причи коју ћеш испричати овог поподнева, одлучиш који ћеш од ова три симбола да употребиш.”

А могу само један од та три?”

“Можеш колико год хоћеш, али мораш да знаш где ће те, и где ће све нас заједно, који од њих одвести. Нико од нас не завршава овај циклус прича у оној улози у којој је био кад смо га почели. Свако је одао неку своју тајну и испоставило се да смо сви судбински повезани на многобројне начине, о којима нисмо могли ни да сањамо пре овог случајног сусрета. Ако се извучемо одавде, прошлост богату авантурама морамо да заменимо за неизвесну будућност.

Али, ниједна од ових прича није открила све тајне њеног приповедача. Остале су неизречене многе скривене везе. Можда смо се ипак, чак и у овим шокантним причама, представили бољим него што стварно јесмо? На теби је да пронађеш одговоре на сва ова питања и одмериш које ћеш нам од свих тих одговора саопштити, а које ћеш прећутати: то је светиљка коју држиш у руци.”

“А штап?”

“Штап је живот који свакога од нас очекује кад одавде изађемо. Ако изађемо. Ако лампа осветљава оно што је било, штап показује оно што ће бити.”

Пелерина?”

“Пелерина је симбол наших малих тајни. До сада, оне су биле појединачне; после овог сусрета, оне су заједничке. На неки начин, причајући и слушајући једни друге, хтели – не хтели, постали смо саучесници. Наше тајне ће остати испод твоје пелерине.”

“Ти сада очекујеш да ја решим све ваше проблеме које сте нагомилали у у последњих четврт века, да вам кажем све што сте једни о другима прећутали, да вам покажем пут даље и још да сачувам ваше, сада заједничке, тајне? Да није то мало много од једног старог Пустињака, у само једној причи?”

“Судбина ти је наменила ту улогу: посао којим се бавиш и карта коју си извукао. Знам да ти је првобитна идеја била да од свих ових прича направиш роман, али погледај реално: какав би то роман био без краја? Недовршен. А видиш, за разлику од свих других писаца, који своје јунаке морају да измишљају и замишљају, ови твоји јунаци су живи људи, од крви и меса, ту испред тебе. Они дишу, једу, пију, смеју се, плачу; они зевају, чачкају нос, серу и пишају; они су наивни, лукави, похлепни, добродушни, циције, расипници; они спасавају животе и убијају, искрени су и лажу, они су сви – ти. Гледајући у сваког од нас, ти гледаш и у један део себе.”

“Они се и јебу?” – упита изненада Сабахудин, гледајући безобразно у Соњине груди.

“Да, они се и јебу. Ако им такву судбину предвидиш у својој причи. Крај романа – јер твоја прича биће крај твог романа – је и крај једног времена, подједнако и за твоје јунаке и за тебе. Само што си ти, за разлику од свих нас, у прилици да га сада сам напишеш. Још увек. Не заувек.”

У току ручка, Сабахудин је пажљиво посматрао сваког од својих девет сапатника. Да ли су они заиста заслужили крај приче? Знао је: ако данас не буде спојио свих девет делова слагалице, ако не буде успео да открије оне тајне које су остале скривене испод њихових девет приповести, да преостале празнине попуни разумним објашњењима, повеже узроке и последице; ако не буде могао да поново састави људе, изгубљене и размрвљене у вихору догађаја за последњих четврт века, ако им не понуди неки излаз из овог не-простора и не-времена – они ће сви бити осуђени да заувек остану ту, у Свисеровом сенатор салону, као у неком луксузном чистилишту, у ничијој земљи између прошлости и будућности, распети на крсту проклетства одласка и спасења доласка, заувек заборављени у неутралној зони између два лета.

И на ту судбину ће, заједно са њима, бити осуђен и он, као њихов Писац. А ако би се тако нешто десило, он онда никада не би могао да дође ни до Соње – јер у не-простору и не-времену не постоје ни жене. Постоје само утваре.

**

“Последњег дана октобра, у години велике заразе, десет људи се случајно затекло на месту са којег више нигде нису могли да оду. Док не испричају своје приче. Али, пре него што је нека невидљива рука поставила сценографију за овај неочекивани обрт, за драматично финале, сви они су ипак, однекуд и са неким разлозима, дошли у страни град. Кренули су из својих далеких станишта, у време када се нигде није путовало без јаких разлога. Зато, хајде да прво видимо шта је свако од њих овде стварно радио? Почнимо од почетка, редоследом који су одредиле карте:

Себастијан, прогоњен већ пуне две деценије кошмаром трагедије којој је и сам посредно допринео, потајно се надао да у Цириху нађе свог Мефистофелеса, Виктора Рохана; мислећи да је он још жив хтео је да поравна рачуне. Као што је, уосталом, чинио сваки пут у свом новом послу – јер је Себастијан већ двадесет година, хм, консултант у једном врло специфичном послу. Али на то ћемо се мало касније вратити.

Баш као што је и Силвија очекивала да у граду затекне Фила Блума, чувши да је изашао из америчког затвора и замољена да му пренесе му неке поруке. Да ли је до приче о састанку Рохана и Блума, очигледно негде и из неког разлога измишљене, дошло случајно? Није, јер је разлог наводног сусрета њих двојице, мртвог и живог човека, требало да буде подела новца заосталог са рачуна старог Кадима ал-Хилија на рачуну у Рајфајзен банци, на Лимат кеју број 68.

Ти си, Софија, знала за тај рачун, јер га је ирачки трговац поменуо када ти је диктирао тестамент у Севиљи, 2011. Имала си и први део шифре, коју си нашла заједно са тапијама, и који ниси вратила у оној анонимној поштанској пошиљци из Португалије. Други део је био код Филипа Блума: постоји записник ФБИ о предметима одузетим приликом хаопшења. Стари Кадим ал-Хили је рачун обезбедио двоструком шифром, јер је веровао да ће, ако сваком од своје двојице синова остави један њен део, тако зацементирати слогу породице после своје смрти.

Знала си такође и износ на рачуну: милион британских фунти. Знала си, наравно, и да су на паркингу Матине већ следеће године убијени Кадимови наследници и чекала си да Блум изађе из америчког затвора, да би му преко Силвије послала предлог како да тај – сада ничији – новац поделите.

Али никада ниси мислила да тај договор заиста поштујеш, зар не? Зато си ангажовала Серђа да оно што није успео да уради на паркингу Матине у француским Алпима, сада уради на Лимат кеју у Цириху: прецизно испаљен метак у главу Филипа Блума, донео би ти цео милион фунти, не само половину.

Пошто Серђа ниси познавала, морала си да ангажујеш Посредника. О, па и Посредник је овде са нама: то је наш смушени бриселски консултант Себастијан, који своје кошмаре због једне смрти већ две деценије покушава да одагна производећи нове смрти, као Серђов пословођа, организатор десетина плаћених убистава у Европи. Шифра за његово ангажовање – коју су знали само посвећени у том кругу наручилаца – увек је била иста: Виктор Рохан.

Твој проблем Софија је, међутим, био тај што су се Себастијан и Серђо такође нешто договорили: наш виртуоз на снајперу не би био испалио један метак, него два. Уместо једног леша, на кеју би остала два, уместо да новац поделите Блум и ти, поделили би га њих двојица јер би вас двоје било мртво. Непрофесионално са њихове стране? Извесно, да. Али један милион је један милион. То што си се у смушеног консултанта који је хтео да те убије заљубила већ прве вечери? Прст судбине? Вероватно.

Међутим, Блум се није појавио на аеродрому: узалуд си га тражила, зар не? Уместо њега си видела Силвију, коју ниси очекивала. Зато си и закаснила са изласком када је наређена евакуација. Неко је ипак спречио Фила Блума да допутује из Тексаса? Остала си без другог дела шифре, са италијанским плаћеним убицом и његовим Посредником на врату.

Ту долазимо до наше љупке Соње: у потрази за несталим обвезницама УБС банке и својим несталим агентом, Емом Винберг, она је била убеђена да је баш Сабина узела нешто што је она одавно тражила и што је – како је мислила – било код Вилхелма Бартковског. Пре него што га је, јел’да, гурнула у смрт кроз ону рупу у зиду у Бремену. Али, шта је то могло да буде? Њих две су то решиле да расправе овде.

Али, то исто је, за свој рачун, покушао да открије и отац Адам Абрамович, организујући Емин сусрет са руским трговцем дијамантима, Максимом. Али, овде имамо једну јако занимљиву ситуацију, на којој вреди да се мало задржимо. Да ли је неко од вас, за све ове дане, уочио један мали детаљ? Видите, сва наша имена почињу на слово С: Себастијан, Силвија, Софија, Серђо, Сабина, Соња, Селена, Синиша, Сабахудин. Једини изузетак је био Адам. Коинциденција, рећи ћете: слово С је често почетно слово имена у већини европских језика. Али, шта ако је ипак постојао неки други, виши, разлог да нас господин случај овде окупи – а токови свих досадашњих прича и њихова повезаност указују ми да ту могућност не можемо да искључимо – зашто је онда баш Адам био изузетак од овог правила о именима? Па, напросто зато што он и није био никакав изузетак.

Дакле, господин у црној свештеничкој одори није Адам Абрамович. Узгред, он није ни свештеник, зар не? – Сабахудин се у том тренутку окренуо према збланутом човеку у црној свештеничкој одежди – Сећате се како је вешто мешао тарот карте оног првог дана? Јер онај прави Адам Абрамович, оснивач Језуитског друштва у Вилни, мртав је већ двесто педесет година и сада се извесно забавља посматрајући нас све са неког облака.

Виши разлог, који нам често није видљив и када се налази пред нашим очима, не предвиђа никакве изузетке: даме и господо, упознајте Станислава Ковалчика: надрилекара, хироманта, прорицатеља судбине, аматерског глумца, варалицу на картама, препродавца крадених и фалсификованих икона из Бидгошћа, понекад сарадника руских специјалних служби, понекад британских, а понекад – као у овом случају – и једних и других… Овог пролећа, Станислав је имао задатак да украде кључ бернардинске цркве у свом граду, затворене у току пандемије, како би тамо, за двоје учесника, приредио илузију тајне размене.

Зашто је Станислав одједном морао да постане извесни Адам од пре два и по века? Па из истих разлога их којих је и Сабинин некадашњи љубавник, а каснија жртва, морао да постане Вилхелм Бартковски, осуђеник мртав већ пола века. Соња је, једноставно, волела да својим агентима даје имена мртвих људи. Као што су и све наше карте у тароту носиле фиктивна имена, тако су их носили и сви њени агенти.

Станислав је у својој причи пропустио само један мали детаљ, на који већина вас није обратила пажњу: коме је послао снимак Емине и Максимове размене из сакристије? Онај који је аплоадовао на клауд? Па, наравно, Соњи, у очајничком покушају да некако наплати онај лажни дијамант. Али, Соња ни тамо није нашла оно што је очекивала. И зато су њих двоје морали да се нађу овде: ти, Станиславе, у нади да јој некако увалиш тај лажни дијамант, она у нади да преко тебе пронађе онај свој недостајући мали детаљ, већ у страху да га са собом није понела Ема, незнано где.

Сада долазимо до врло занимљиве ситуације: Соња, ти си знала тачно шта тражиш, али ниси знала где је Ема; Адаме, ти си знао где је Ема, али ниси знао тачно шта тражиш? Зар не? Зато је Соња морала да позове Селену, а Адам Синишу, па су нам се и њих двоје придружили.

Соња није знала да ли је, приликом трансакције у Атини, Селена Ле Мезуријеу уопште предала комплетну документацију, па самим тим ни да ли је она коју је Ема понела из Истанбула била комплетна; Адам, опет, није знао да ли је, на женском лешу који је својим рукама ставио у лимени ковчег у Бечу и касније покрио лешом српског свештеника Луке Шегрта, Синиша Митровић нашао нешто неуобичајено, и – ако јесте – да ли је то нешто отишло под земљу београдског Новог гробља, или га је Синиша можда узео? Јер, два брата Литванца – која је послао у Беч да је за сваки случај убију – то што су тражили нису нашли.”

“Да вам помогнем свима: H-1896-A и Е-1532-А – одједном се у Сабахудинов монолог умешала Селена – “То је оно што су сви тражили, али то није никада постојало. Није бар у физичком облику, па није могло да буде ни на Емином телу, ни живом, ни мртвом. Руски трговац лажним дијамантима очигледно није ни знао да постоји, па је зато трансакција у сакристији прошла без проблема. Соња је све коцкице склопила тек касније, када је британски обавештајац из Женеве јавио да су неки Руси покушали да провере статус обвезница, почетком септембра, па су одбијени. Адам, Станислав, или како се већ наш пријатељ све зове, је веровао да су га преварили браћа Литванци, близанци су сумњичили мог слатког Синишу.”

“А у ствари, радило се о шифрама, зар не?” – упита Сабахудин Селену – “Да би обвезнице могле да се наплате, доносилац мора да саопшти обе комбинације слова и бројева.”

“Тако је. Ле Мезурије није знао да постоје две комбинације, па сам му дала само прву. Да би могао да наплати било шта, била му је потребна и друга. Међутим, Ема није знала да постоји ни прва, и гурнула га је кроз прозор њиховог стана у Истанбулу, нестрпљива да га се што пре ослободи. Пошто Ле Мезурије ту једну комбинацију коју је добио нигде није записао, него ју је запамтио, Ема је била убеђена да она не постоји. Ви сте овде, у ствари, први који сте уопште сазнали обе шифре.”

“Али, сада нам шифре баш ништа не вреде, јер су обвезнице физички код Руса, који. опет. немају потребне шифре. Када истекне 2020. година, неће моћи да их наплате. Бартковски, Ле Мезурије и Ема су изгубили животе због сасвим погрешне претпоставке да се ради о неком материјалном предмету а не о комбинацијама наученим напамет. Баш као што су и Ал-Хилијеви изгубили животе због рачуна у Рајфајзен банци за који је увек недостајало пола шифре. Каква колосална гомила аматерских грешака.” – закључи тужно Сабахудин.

У причу се опет укључила Соња:

“Можемо да видимо са швајцарским властима да ухапсе руске курире ако се појаве са обвезницама, првог радног дана у 2021. години. Али сумњам да ће они уопште доћи. Наша служба цени да ће вероватно папире послати за Америку и тамо их користити за дестабилизацију финансијских тржишта после избора: уносиће их у капитал разних фиктивних предузећа која ће онда подизати банкарске кредите и бавити се шпекулацијама. За све то им никакве шифре неће бити потребне.

Од свих силних милијарди остаје нам, дакле, само онај један милион фунти у Рајфајзен банци на Лимат кеју. То је једини стварни новац који је у нашим причама икада постојао: Каравађово платно, швајцарске обвезнице и руски дијаманти – све су то били фалсификати.

У том тренутку, у разговор се умешала Силвија:

Узгред, Сабахудин је био у праву: Фил Блум је заиста требало да дође у Цирих, али нисам га ја спречила у томе, него корона. Умро је на респиратору у болници Светог Давида у Остину, Тексас, средином октобра. Претходно ми је послао поруку са оним делом шифре који је био код њега и пожелео ми пуно среће. Знао је да му, тамо где иде, више неће бити потребан. Зато сам и дошла у Цирих.”

“То значи да, пошто сада имамо оба дела шифре, ако изађемо из овог уклетог аеродрома живи, можемо да се једноставно прошетамо до Лимат кеја и подигнемо сав тај новац?” – узбуђено рече Софија.

“Под условом да нас Серђо не ликвидира, као што је требало да уради са Блумом и са тобом. Јер, његов уговор још траје. А то значи да ћемо морати да и њега укључимо у поделу.”

“Онда ћете морати да укључите и мене. Ја имам пола шифре, а ми смо сада заједно.” – додаде поносна румунска европосланица Силвија, држећи руку на колену италијанског плаћеног убице.

“У ствари, ми смо сви овде на неки начин сада постали саучесници, зар не? Захваљујући нашем Сабахудину, коначно смо склопили све коцкице у мозаику. Сазнали смо довољно једни о другима да је једини начин на који сада можемо да наставимо са својим животима, заједничко ћутање. А ништа тако чврсто не повезује људе, као што то чини учешће у заједничком злочину.” – замишљено рече Синиша Митровић – “Како да решимо ову Рубикову коцку?”

“Једноставно: пет парова, по две стотине хиљада фунти сваком. Мали џепарац за нови живот после короне!” – изговарајући ове речи, турски блогер је дискретно погледао Британку која му се насмешила – било је у том осмеху и професионалног уважавања и признања пораза, и слатког осећаја капитулације; а онда је кокетно слегла раменима – па, одувек је волела старије мушкарце – и весело рекла:

“Онда је то један изузетан разлог да вечерас сви заједно прославимо: преко пута, у рафовима продавнице Ладерах, видела сам три боце Veuve Clicquot шампањца, Острих лимитид серија, свака боца има по три литра. Хајде, док ми жене овде спремимо чаше, да их неки мушкарац добровољац донесе!”

i t

XIII

Епилог: опклада Луцифера и Михајла

The Testament of Abraham and the weighing angel. The dead are weighed on  the balances by the archangel Dokiel.

А онда је свих пет парова у Свисеровом сенатор салону, по завршетку Сабахудинове приче и генијалног решења које је на њеном завршетку предложио и после еуфорично испијеног шампањца, коначно заспало. Загрљени, одједном су заборавили све своје гриже савести, почињена недела, страхове, кошмаре и ноћне море и спавали мирним сном поново пронађених праведника.

У том тренутку се и директан пренос слике и тона – који је претходних десет дана заокупљао пажњу двојице пажљивих посматрача – коначно завршио. Тада се и овај наш Декамерон у Алпима скоро приближио свом крају; скоро, кажемо – јер пре краја требало је одредити и коначне судбине његових десет јунака.

Посматрачи – који су се до тада пажљиво уздржавали од било каквог коментара – отпочели су један надасве занимљив дијалог:

“Ето, изгубио си ову опкладу: од свих десеторо, на крају, не можеш да нађеш ниједног човека. Све је то ипак један шљам. Монструми, наказе у људском облику. Они су метастазе канцера Европе. То су све безвредне вреће гована!”

“Ја бих рекао да сам добио опкладу: доказао сам ти да је свако од њих човек а не машина. Ниједан човек није савршен. И доказао сам ти да сви они, нама двојици упркос, имају своју слободну вољу. Некада већу, некада мању, али њихови поступци никада нису унапред одређени. Понекад, чак, они су и тешко предвидиви.”

“Ха, ма погледај само све те ништарије: белгијски преварант због чије је похлепе изгорела она девојчица; румунска европосланица која је каријеру направила као проститутка; шпанска судија која замењује фасцикле у доказима предмета и покушава да украде новац од старца на самрти, којем је саставила тестамент; италијански архитекта и историчар уметности који је заправо плаћени убица; немачка детективка која уклања незгодне сведоке; британска новинарка, маскирани агент тајне службе; грчка продавачица фалсификованих швајцарских обвезница; лажни пољски свештеник који посредује у продаји лажних дијаманата; српски погребник који за новац сахрањује по два леша у истом сандуку. И на послетку, онај опскурни турски блогер који ужива у свему томе, као у неком свом експерименту in vivo и на крају им нуди решење како да поделе туђ новац и изађу из свега као часни људи! Па у ових десет дана видели смо целу пијацу људских душа! Не знам само у који круг пакла бих кога од њих пре сместио?”

“Они су сви били жртве времена у којима су живели, много више него што су сами били творци тих времена или кривци за њих. Тачно, недостајало им је помало среће, помало храбрости, непто поштења, фалило им је тачно оних пар коцкица да се поклопе у одсудном тренутку. Оних, које си им ти увек узимао…”

“А ти си им те коцкице стално додавао! Незаслужено. Послао си оног Рохана баш у Букурешт, да тамо буде узидан у темеље банке…”

“И тако сам искупио Себастијанову душу.”

“Па си послао Фила Блума у Ирак, да шпијунира високе америчке официре по борделима, како би био спакован у затвор у Вирџинији. Тако си искупио Софију, корумпирану судију.”

“Ти си одредио баш Серђа да изврши оно плаћено убиство у француским Алпима, али сам те спречио у последњи час јер је жртве ипак убио француски стрелац. Тако сам спасао и Серђа.”

“Али немачку полицајку која је гурнула новинара кроз рупу у зиду не можеш да спасеш. Душа кучке из Бремена је сада моја!”

“Могу, форензика је доказала да је новинар у амбис закорачио сам, јер си га ти убедио да су то баш она чудесна врата у зиду из Велсове приче, која је јадан тражио цео живот. Она се тамо затекла са идејом да га убије, али није стигла ни да га дотакне. Пожурио си поново.”

“Соња је подметнула Швеђанку Ле Мезуријеу у Истанбулу. Која га је после гурнула кроз прозор. Да би та лажна новинарка све после заташкала као самоубиство.”

“Да се Ле Мезурије није спетљао са Швеђанком и да није пао кроз тај прозор у Истанбулу, биле би откривене многе незгодне тајне о финансирању операција у Сирији. Соња је ту била само чистачица за своју фирму.”

“И после је створила лик лажног пољског свештеника који ће оскрнавити божји храм, да би кроз лажну исповест дошао до швајцарских обвезница. А он их је, уместо тога, дао својим мутним руским везама!”

“Те обвезнице никада нису постојале, њих је све фалсификовала Гркиња, и оне су после само кружиле по Европи као фантомски новац. Оно што не постоји не може се ни украсти.”

“Али постоји оних милон фунти Кадима ал-Хилија у Цириху. То је једини стварни новац. И свих ових десеторо бедника се на крају сложило само око једне ствари: како да га украду и поделе!”

“Више нема живих наследника старог Ирачанина. Могу да га узму или они, или да остане банци. Њима ће, бар, помоћи да почну своје нове животе после короне. Мени се Сабахудинов предлог баш допао?”

“На крају си морао да убијеш и Швеђанку. Не рачунајући наше заморчиће, она је била последњи живи сведок неког детаља наше опкладе.”

“Швеђанку су убила она два брата Литванца, јер су погрешно веровали да су њени дијаманти прави, а не лажни. Ах Луцифере, и ту си ти умешао своја копита. Узгред, ти Литванци нису никада били део наше опкладе. Води њих у пакао, а ово десеторо да пустимо?”

“Узећу ти и Србина, погребника.”

“Зашто њега? Он је једини од свих радио свој посао, сахрањивао је људе и ничију смрт није скривио, ни непосредно ни посредно? Добро, сахрањивао их је мало и прековремено…”

“Знаш, помало ми се свиђа његов дух: замисли генијалну идеју – сахранити двоје људи у истом сандуку, у време епидемије короне… Коме ће још пасти на памет да леш шведске трговкиње дијамантима, нестале у Бечу са лажним украјинским пасошем, од свих места на свету потражи баш на београдском Новом гробљу?”

“Мислиш да би Митровић, једног дана, могао да те замени? Да би могао да буде Ђаво?”

“Тебе свакако не може да замени. Он Анђео не може да буде. А у нашем свету, треће не постоји.”

***

Са помешаним осећајима носталгије, олакшања, знатижеље и задовољства – ако се код ђавола и анђела о осећањима уопште може говорити – Луцифер и Михаило су заједно откуцали поруку Виоли Амхерд: да је строго поверљива информација о смртоносном агенсу Ковид19 на аеродрому у Цириху била лажна, последица чудног сплета околности и невероватних неспоразума и пропуста у комуникацији неколико тајних служби. Протоколи Армагедон могли су да буду одмах укинути!

“Знаш, много волим ове тајне службе. Откако смо измислили проститутке и пророчице, па пре две хиљаде година цркве и јеретике, па онда инквизиције и алхемичаре, па политичаре и новинаре, службе су нам ипак најбоља играчка. Прави чаробни штапић: нико ништа не пита!” – Луцифер је био одушевљен овом малом преваром.

Њихова заједничка игра, која је трајала тачно двадесет пет година – откако су из досаде послали чудан допис у Брисел, да је једној школи у Брчком потребно реновирање – једна од четири игре колико су укупно играли у сваком од векова, управо се завршавала. На деветој планети која је кружила око звезде, у Европи, у Свисеровом сенатор салону затвореног Терминала Е на аеродрому у Цириху, била је среда, 11. новембар 2020. године, негде пред зору; тамо где су се њих двојица налазили, ни време ни простор ионако никада нису постојали.

“Сада почињемо са новим циклусом. Изабери својих нових пет играча. И пази, у новом циклусу ћу ти показати чуда која тек долазе: шта све може да се постигне префињеним техникама обликовања свести: сликама, филмовима, фотомонтажама, хајповима, троловима, ботовима, виралним постовима, спиновима…” – Михаило се већ радовао новој опклади.

“Јао, то ме баш занима. Изабери и ти твојих нових пет играча, па да почнемо.”

“Може, али само под једним условом: ово десеторо у сенатор салону, када се ујутро пробуде, неће се више ничега сећати. Ни своје приче, ни било којег детаља из других девет прича које су чули, ниједне своје суицидне мисли, ниједног малог флерта, ни оног милиона који су се ноћас договорили како да поделе. Сви они ће ујутро бити поново потпуни странци, као што су били на Ноћ вештица када су се први пут видели и упознали. Никада више, до краја њихових живота, неће се поново видети. То је био наш договор: ако их већ пуштамо да преживе, онда их враћамо у њихове животе, неоштећене.” – Михаило је, за сваки случај, свог саиграча поновио на договорена правила игре. Са ђаволима се, уосталом, никад не зна?

А онда, као да се одједном сетио још нечег важног, анђео рече:

“Е да, има ту још један детаљ Луцифере! Знаш, онај опскурни турски блогер и писац, са презименом те бодљикаве биљке, што је пажљиво бележио сваки детаљ из њихових прича за свој будући роман. Кад се ујутро сви пробуде, ни он више не сме имати ништа у својој џрној свешчици. Ма замисли само да му падне на памет да све те наше мале игре стварно негде објави?”

“Хм, да, црна свешчица тог чичка би могла да буде баш незгодан доказ о нашим анђеоским и ђаволским опкладама. Добро си ме подсетио, морамо и све то некако да избришемо. Ко ће се позабавити њим? Ти или ја?

“Бацамо новчић, као и обично. Писмо или глава?”

i t