IN MEMORIAM: Sava Vlajković (1953 – 2016)

“Uvek se umire ili suviše rano ili suviše kasno. Pa ipak, život je tamo, završen: crta je podvučena, i sve mora da se sabere. Vi niste ništa drugo nego vaš život.”

(Žan Pol Sartr, “Bez izlaza”, 1944)

U subotu ujutro, 9. aprila 2016. godine, iznenada je preminuo Sava Vlajković, ekonomista i direktor, ministar i osuđenik, robijaš i privatni preduzetnik, finansijski ekspert i pobunjenik, polemičar i prijatelj, drug i gospodin.

Sava Vlajković sahranjen je već sledećeg dana, u nedelju 10. aprila 2016. godine, u rodnom selu Neštin kod Bačke Palanke.

Kao poslednji pozdrav Savi Vlajkoviću odlučio sam da napišem ovih pet-šest fragmenata: nešto sećanja, nešto utisaka i po koja rečenica koju nisam stigao da mu kažem dok je bio živ.

***

“Ceo život je pozornica, i svi ljudi i žene su naprosto glumci; imaju svoje izlaske i svoje ulaske, i jedan čovek u svom vremenu igra mnogo uloga.”

Na koga bi se ovaj monolog melanholičnog Žaka, iz Šekspirove pastoralne komedije “Kako vam drago”, u našem vremenu zaista više mogao odnositi nego na Savu Vlajkovića?

Četiri decenije svog radnog veka Sava je proveo u tri države i dva sistema, i njegov život je, kao neki osetljivi seizmograf, nepogrešivo registrovao sve traume i lomove koje smo, za te četiri decenije, svi zajedno proživeli.

Sava je, kao uostalom i većina nas, u poslednjih četrdeset godina neka svoja uverenja promenio, a neka opet nije. Ali, za razliku od mnogih drugih ljudi, nije se stideo ni jednih ni drugih.

***

Pre nekoliko godina, kada je Srbija ušla u najnoviju fazu svog beznađa i ništavila, i kada su mnoge javne ličnosti počele da se utrkuju ko će od njih brže i dublje da potone u kaljuzi sopstvene sramote, Sava Vlajković je bio jedan od svetionika one aristokratske manjine koja je odmah ustala protiv veličanja makete besmisla i statiranja u tragikomičnom vodvilju jednog čoveka.

Veličina Save Vlajkovića je u tome što ovaj moralni izbor – poslednji u svom životu, kako se pre dva dana na žalost pokazalo – nije učinio kao iznuđeni, već kao potpuno svesni izbor. Sasvim dobro materijalno obezbeđen, on je svakako imao onaj lakši put: put ćutanja, ignorisanja, linija manjeg otpora i povremenih mentalnih rezervacija. Činjenica da je taj lakši put svesno odbio, i da je to učinio na jedan dostojanstven način, izbegavajući onu jeftinu patetiku, govori, već sama po sebi, o čoveku sa visokim, i prefinjenim, osećanjem moralne dužnosti.

Poslednja poruka koju je u petak uveče, svega desetak sati pred kraj svog života, Sava Vlajković objavio na Tviteru, bila je upućena meni. I, s obzirom da se radi o javnoj poruci, mislim da zaslužuje da ovde bude posebno citirana:

Da li je Sava u ovoj proceni bio u pravu, i da li će aristokratska manjina postati i moralna većina, videćemo uostalom vrlo brzo. Ali, Sava Vlajković je u budućnost uvek gledao i pomalo proročanski, kao dobar poznavalac, svedok i učesnik, prošlosti. A kako je lord Bajron rekao:

“Najbolji prorok budućnosti je prošlost.”

***

Šta se to tačno desilo sa Savom Vlajkovićem, početkom devedesetih godina, dok je bio ministar trgovine i turizma u Vladi Radomana Božovića? Da li je on bio žrtva političkih obračuna u vrhovima tadašnjeg režima, ili beskrupulozni kriminalac?

Naša malograđanska i zavidljiva javnost, uvek olako sklona da sudi o stvarima o kojima zapravo ništa ne zna, i uvek opsednuta teorijama zavere, ekstremnim crno-belim objašnjenjima i tumačenjima, poslednjih godina često je postavljala ova pitanja i odmah na njih sama i odgovarala, ne proveravajući čak ni one malobrojne činjenice koje je mogla da se potrudi da proveri.

Ja odgovor na ovo pitanje ne znam. Nisam ga znao ni onda kada su se ovi događaji dešavali, iako sam tih godina bio u vrlo uskom krugu ljudi koji je, ako ne uvek donosio bitne odluke, a ono bar bio sasvim dobro informisan o njima. Gotovo četvrt veka kasnije, taj odgovor mi je još dalji.

Iako smo poslednjih godina bili u čestom kontaktu, i razmenjivali mišljenja o mnogim važnim, pa i ponekim osetljivim, stvarima, Sava i ja nikada nismo pomenuli pitanje njegovog hapšenja i suđenja 1993. godine. Bio je to neki naš mali, prećutni, džentlmenski dogovor koji smo obojica do kraja poštovali.

Ovo pitanje, uostalom, nikada nisam postavio ni samom Radomanu Božoviću, tadašnjem premijeru, iako sam ga u poslednje dve decenije nekoliko puta video. Kao tadašnji Savin šef, on bi, ako bi hteo da bude iskren, morao da ima prilično precizan odgovor. Ali u svakoj takvoj prilici ja bih uvek, sasvim namerno, izbegao ovu temu.

Uostalom, pisac čijim smo citatom i počeli ovaj In Memoriam, Žan Pol Sartr, jednom prilikom je napisao:

“Ne sudimo o ljudima koje volimo.”

***

Sava i ja smo u poslednje dve godine mnogo, i često, raspravljali, i javno i privatno, o različitim stvarima. Ovaj tvrdoglav ali mudri Sremac bio je ozbiljan, vešt, teoretski i praktično potkovan i uporan polemičar. O nekim pitanjima smo se slagali, o drugima opet nismo.

Ponekad, kada bi bio dobre volje, Sava je voleo da me začikava na društvenim mrežama. Kada bih imao vremena, ja bih mu onda odgovorio i ponekad su naše male rasprave trajale satima. O Amerikancima i Putinu, o Ciprasu i Sirizi, o Ukrajini i njenim nevoljama, o kapitalizmu i socijalizmu, o Miloševiću i njegovom vremenu, o JNA i njenim poslednjim danima…

Ali, ako mu, iz bilo kog razloga, ne bih odmah na to začikavanje odgovorio, već posle desetak minuta Sava bi mi slao i privatnu poruku, izvinjavajući se ako je možda preterao i iskreno zabrinut da li me je možda nesmotreno povredio…

Ispod površine grubog polemičara krio se brižan čovek dobrog srca.

***

Sava Vlajković je bio intelektualac u onom raskošnom, gotovo renesansnom, značenju tog pojma. Širokih i jasnih jugoslovenskih opredeljenja, otvorenog duha i radoznalog, istraživačkog uma, i kosmopolitskih pogleda na život. Odrastao je, i formirao se kao ličnost, u socijalističkoj Jugoslaviji, ali su iz njega često izbijali pravi gejziri gospodskih manira – danas tako retki u žabokrečini naprednog primitivizma – baš kao da je u ovaj naš vek sleteo iz nekog od prethodnih…

Sava je bio istinski zaljubljenik duha srednje Evrope, i to je verovatno bio najbolji poklon koji je mogao dobiti odrastajući u Vojvodini, toj riznici naroda. Dugo sam, potisnutu dnevnim događajima, nosio negde u glavi ideju da na tu temu napišem jedan tekst i posvetim ga baš Savi Vlajkoviću. Prolazili su, međutim, meseci i, pritisnut raznim obavezama, nikako nisam stizao da uradim ono što sam planirao. Kada sam se na to jednom požalio Savi, on mi je po svom običaju, poslao džentlmensku poruku:

“Imaš sve vreme ovog sveta Zoki. Ne mislim uskoro da umirem.”

Tekst “Poslednji valcer u Budimpešti: priča o Klari Rotšild”, konačno sam završio i objavio tek 20. marta ove godine. Posveta na njegovom kraju je glasila:

“Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Savi Vlajkoviću, bivšem ministru trgovine i turizma Republike Srbije, poslovnom čoveku, istinskom zaljubljeniku u srednju Evropu i poštovaocu razlika na tom prostoru. Drug Sava je, u svom burnom i zanimljivom životu, podelio mnogo toga sa sudbinom Klare Rotšild, a pre svega njeno iskustvo da vrednosti opstaju nezavisno od vremena i okolnosti u kojima se zateknu.”

***

Negde pred Novu godinu, Sava i ja smo sasvim slučajno konstatovali da i njegov unuk i moj sin idu u istu osnovnu školu, i da su obojica prvaci. Sećam se da mi je tada napisao kratku poruku kako bi jednom voleo da nađe vremena, dođe iz Novog Sada i sačeka unuka posle škole. I sećam se da smo se tada dogovorili da svakako iskoristimo priliku, obojica odemo do te škole, vidimo se i popijemo piće.

U svojoj drami “Đavo i dobri Bog” Sartr je 1951. napisao:

“Mislite li da ja brojim dane? Postoji samo jedan dan koji nam je ostao, koji uvek počinje ponovo. Dat nam je u zoru, i oduzet sa sumrakom.”

Ni “sve vreme ovog sveta”, kako je to Sava lepo napisao, na kraju nam nije bilo dovoljno da to piće popijemo pre sumraka.

 

Slika Dorijana Greja ili “Dosije o Alhemičaru”

“Vrijeme je da se zamislite što znači kad jedan živ čovjek smatra prirodnim da ga njegovi suvremenici dignu do polubožanstva, i što znači kad se je netko pretvorio u tajanstven pojam iza zavjese, a pred zavjesom kleči puk i moli litanije. Milosnici vaši, korisnici vaši, udvornice i laskavci, dvorjanici, dostojanstveni pripuzi, dvorske budale, plaćenici, podmićena pera, akademici, kardinali, sav onaj šareni narod papiga i opica, svi oni kleče pred vašim spomenikom, a ja vam kažem da u ovoj nesretnoj blitvanskoj zemlji neće biti tako dugo pravde dok se vaša glava ne nađe na konopcu ili na krvničkom panju.”

(Miroslav Krleža, “Banket u Blitvi”)

Prilikom nedavne selidbe, ambasada jedne velike zemlje u jednoj maloj zemlji nekako je zagubila jedan žuti koverat sa šest-sedam stranica teksta kucanog – interesantno – na pisaćoj mašini. Tekst je očigledno bio nezavršen – bez naslova i imena autora, više su to bile teze nabacane zbrda-zdola, sa rukom pisanim beleškama po marginama stranica, znakovima pitanja ponegde, znakovima uzvika na drugim mestima, i ponekim redovima nervozno podvučenim…

Ali u celini, taj tekst je sadržavao prilično dobre elemente psihološke i bihejvioralne analize jednog po mnogo čemu zanimljivog čoveka. Za potrebe ovog teksta neko bi ga verovatno mogao nazvati i Kristijan, po Barutanskom, glavnom junaku Krležinog “Banketa u Blitvi”. Mi ćemo ga, međutim, nazvati jednostavno, Alhemičarem.

Preveden na srpski i sasvim ovlaš stilski obrađen, naravno bez imena i drugih detalja čije objavljivanje ne bi bilo korektno prema našem izvoru, kao i bez nekoliko vrlo privatnih detalja koje smo izostavili iz etičkih razloga, ovaj “Dosije o Alhemičaru”, kako smo ga za ovu priliku nazvali, izgledao bi ovako:

I

Alhemičar je toliko dugo i toliko strasno želeo da dođe na vlast da – kada mu se jednom taj san ostvario – nije tačno znao šta sa njim, i od njega, da radi na javi.

Namerno smo upotrebili izraz “želeo” a ne “borio se” jer, iako se čitav svoj život bavio samo politikom – drugu profesiju nije imao – on se nikada za vlast nije zaista borio. Nekako je samo želeo da bude na njoj, ili bar blizu nje, i u svojim mlađim godinama ta želja mu se, u jednom kratkom periodu od par godina, delimično i ostvarila.

Na žalost, posle tog kratkog perioda slave i samozadovoljstva – doduše, ozbiljno narušenog jednim izgubljenim ratom koji se nekako baš tada dogodio – došle su ponovo duge i brojne godine neuspeha i frustracija. Morao je opet da sačeka, dosta dugo, ovog puta jednu veliku i surovu ekonomsku krizu, koja je pogodila i njegovu zemlju i poljuljala stubove vlasti koji su do tada u njoj postojali. Morao je da sačeka i da prethodna garnitura postane toliko moralno, politički i psihološki potrošena, da bi moćne velike sile – zabrinute za svoje investicije i svoje pozicije na Zapadu Istoka i Istoku Zapada – nevoljno odlučile da svog bivšeg protivnika regrutuju kao novog saveznika.

To je bio sticaj okolnosti koji se pruža jednom u životu, i on je odlučio da svoju šansu iskoristi, svemu uprkos, i upusti se u jednu veliku avanturu.

U tom tužnom i sivom međuvremenu, preispitivao je ideološke pretpostavke na kojima je do tada zasnivao svoju – ili, da budemo iskreni, prihvatao tuđu – politiku. Prirodno vredan i inteligentan, čitao je dosta knjiga, naročito onih koje su se bavile moćnim i uspešnim ljudima, na šta ćemo se kasnije vratiti.

Konačno je prihvatio, bez roptanja, i sopstvenu ideološku konverziju koju su strane i moćne sile postavile kao uslov svoje podrške njegovom dolasku na vlast. Diplomati jedne velike zemlje tu konverziju je sam opisao kao “prosvetljenje”, nešto slično onome što se dogodilo Svetom Pavlu kada je, na putu za Damask, video uskrsnutog Isusa i tako od šefa tajne službe jevrejskog režima koji je proganjao hrišćane postao jedan od apostola religije koju je dotad mrzeo i prezirao.

Ipak, javna podsećanja na tu konverziju, i na aranžmane sa stranim i moćnim silama koje je u tom sklopu morao da napravi, Alhemičar nikako nije voleo. To su zlobni novinari dobro znali, i u svakoj pogodnoj prilici namerno ga pitali da li mu je ovo ili ono baš od moćnih stranaca bilo naređeno, i šta će oko toga da uradi. U tim prilikama bi se iznervirao, glas bi mu poprimio tonalitet falseta i, naljućen, obično bi kazao:

“Pitajte svakoga od njih – sa mnom tako niko ne sme da razgovara”.

Ova laž nije bila samo providna, nego i zabavna. Ambasadori i njihovi epigoni, među njima i dvojica glavnih urednika vodećih prestoničkih medija, voleli su da se zabavljaju posmatrajući uz viski video snimke sa tih konferencija za štampu i pogađajući, baš po tim promenama u tonalitetu njegovog glasa, koliki je stepen laži u kom odgovoru.

Međutim, dobro prikriveni stid koji je ipak osećao u takvim trenucima posredno nam govori da ipak, uprkos svemu, Alhemičar nije bio amoralan čovek, nego naprosto samo nemoralan. Negde duboko u sebi, znao je razliku između dobrog i lošeg, ali je prihvatio faustovsku nagodbu da proda svoju dušu. Mefisto, koji je u njegovom slučaju stalno menjao svoj lik, ime, funkciju i prestonicu iz koje ga je zvao, stalno je i povećavao svoje zahteve, i odlagao obećanu zemlju, tu nagradu koja je čekala na kraju puta.

 

II

U svojoj vlasti okupio je najrazličitije likove: monarhiste i republikance, liberale i populiste, ekstremno leve i ekstremno desne. Na sastancima kojima je predsedavao sedeli su zajedno ljudi koji inače jedan sa drugim ne bi ni u kafani seli zajedno. Uz sve to, gotovo svaka velika i moćna sila imala je u njegovoj vlasti ponekog svog simpatizera, od kojih za većinu najčešće ni sama nije znala.

Poražene političke protivnike Alhemičar je naročito voleo da kooptira u svoju vlast. Neki su to posmatrali kao velikodušnost, drugi su zlobno komentarisali da je prinuđen da među protivnicima traži kadrove koje sam nije imao, ali je istina bila sasvim drugačija. Svi ti poraženi protivnici bili su zapravo njegovi lični trofeji, male slatke osvete za godine poniženja koje je morao da otrpi.

Njihove glave nisu odsečene i preparirane da bi bile stavljene na zid, kao što lovci stavljaju jelenske ili svinjske glave. Ne, njihovim vlasnicima je velikodušno omogućeno da ih i dalje nose na svojim ramenima, ali su, svejedno, one bile trofeji. I kao u jednom velikom zoološkom vrtu, vlasnici tih glava su živeli komforno ali nisu bili slobodni. Neki od njih, doduše, nikada nisu ni bili stvarno slobodni, i teško bi mogli da se snađu na slobodi, pa su u novom okruženju zapravo uživali.

Svoje stare saborce Alhemičar je uglavnom prezirao – bili su nesposobni da prate konfuzan tok njegovih misli, a kukavice da pitaju ono što nisu razumevali. Bili su i zavidljivi na pomenute vlasnike trofejnih glava, zavidljivi jedni na druge, pohlepni, lenji i uglavnom priglupi. Pa ipak, iako ih je intimno prezirao, on ih je u javnosti ipak strasno branio, sve do jednoga, sasvim nekritički i bez ostatka, čak i onda kada su činili banalne, nepotrebne i svima očigledne greške.

Jedni su takav stav pripisivali njegovoj bezgraničnoj sujeti, drugi osećanju odgovornosti za one koje je doveo na položaje kojima od početka nisu bili dorasli, a treći naprosto urođenoj tvrdoglavosti. Negde u dubini on ih je, međutim, sve zajedno smatrao nužnim zlom, gospodarima svog vremena – kako je to Dostojevski opisao u “Zločinu i kazni” – neophodnim, čak i takvi kakvi su bili, za obavljanje trivijalnih ovozemaljskih zadataka, kako bi on sam mogao da se bavi uzvišenim stvarima i bude gospodar budućnosti.

 

III

Kao srednjovekovni katalonski filozof Ramon Ljulj, koji je verovao da alhemičar može samog sebe transformisati u neku vrstu svemoćnog bića, i naš Alhemičar je poverovao kako ima istorijsku misiju da promeni karakter naroda kojim je vladao. Želeo je da ga učini boljim i vrednijim nego što ga je zatekao, i time se iskupi za sve žrtve koje ga je primorao da podnese na tom trnovitom putu u bolju budućnost. Podsvesno, kao da je osećao da bi ga uspeh tog projekta iskupio i za sopstvenu konverziju i faustovsku nagodbu koju je odlučio da napravi.

Eksperiment je – po ugledu na jednog svog prethodnika čiji je mandat prekinut atentatom – nazvao modernizacijom. I ta opsesija, opsesija modernizacijom, je sa vremenom postajala sve jača, neka vrsta njegove lične alhemičarske Velike Veštine, Ars Magna.

U grozničavoj trci da ovlada tom veštinom, mnogo je voleo da se druži sa ljudima značajnijim od sebe – po znanju, bogatstvu ili moći. Kako je sa vremenom u njegovoj sopstvenoj zemlji sve manje takvih ljudi želelo da se sa njim druži, on se okretao strancima, kojima je i inače potajno zavideo. Ta zavist se sa vremenom razvila u jedan poseban kompleks niže vrednosti.

Različite strance, često vrlo opskurne, ali koji bi mu se iz nekog razloga učinili dovoljno uglednim ili uticajnim, voleo je da postavlja za svoje razne savetnike. Nadao se da će ta blizina stranaca dovesti do nekakvog prirodnog transfera njihovog ugleda i moći, da će sa vremenom i on sam postati onakav kakvi su oni, bar po njegovom mišljenju, bili.

Uprkos urođenoj lukavosti i stečenoj beskrupuloznosti, paradoksalno je da je, u dubini duše, Alhemičar ostao lakoveran čovek. Gotovo svako, ko bi sticajem okolnosti došao u priliku, mogao je da ga ubedi u bilo šta, ako bi to nešto predstavio dovoljno važnim i komplikovanim. Njegova lakovernost jeste bila porok, ali porok koji mu se – kako je to Karl Marks jednom rekao u intervjuu svojoj ćerci Dženi – najlakše mogao oprostiti.

 

IV

“Velika ambicija je strast velikog karaktera. Oni obdareni njom mogu počiniti ili vrlo dobra ili vrlo loša dela. Sve zavisi od principa kojima se rukovode” – rekao je Napoleon Bonaparta. Alhemičar kao da se ipak plašio da staru ideologiju potpuno, i bez ostatka, zameni novom. Nekako je pokušavao da, bar za javnost, zadrži smokvin list i ostavi utisak čoveka kome je i dalje stalo do nekih principa.

Međutim, sve češće, i ti – prilično labavo formulisani – principi dolazili su u suprotnost sa onim što je diktirala realnost. Tu realnost, Alhemičar je shvatao vrlo jednostavno: kao ono što mora da uradi da bi opstao na vlasti. Ni više, ni manje.

Tako je, sa vremenom, rasla protivrečnost između njegovih javnih izjava i tajnih postupaka, i sve je polako poprimalo obrise jedne velike groteske. Ponekad, on je pokušavao da tu grotesku nekako racionalizuje, objašnjavajući pritiske kojima je izložen, čineći svoje dileme javnim, tražeći u inače licemernoj i razmaženoj javnosti podršku kojom bi savladao sopstvene strahove.

Advocatus Diaboli bi, u odbranu Alhemičara, verovatno mogao da kaže kako se zadesio, živeo i vladao, u vrlo složenom i teškom trenutku, koji je po mnogo čemu prevazilazio njegove sposobnosti, čak i razumevanja stvarnosti, a posebno njenog oblikovanja. Kao da se čitava fiktivna Istočna Evropa tridesetih godina prošlog veka, sa svim njenim nacionalizmima, diktaturama, nerazvijenim parlamentarizmom, vojnim huntama, zaostalošću, policijskim torturama, zaverama, bankrotima, strahom, komunističkim iluzijama – odjednom svalila na njegova nejaka pleća.

 

V

Od samog početka imao je određeni problem sa sopstvenom percepcijom vremena, kako onog objektivnog vremena u kojem je planirao da ostvari svoje ciljeve, tako i subjektivnog vremena, onog koje je osećao da mu je preostalo. Suočen sa brojnim neuspesima i sve većom nestrpljivošću naroda kojim je vladao, često je javno molio za “još malo vremena”, obećavajući velike rezultate i uspehe u vrlo kratkom roku. Postepeno, to njegovo licitiranje sa vremenom postalo je predmet podsmeha i ružnih šala, koje su mu teško padale.

Kritike je inače uvek podnosio teško, smatrao ih je nepravednim, i zbog njih je patio. Alhemičar je bio prirodno preosetljiv, a smisao za humor nikada nije imao. Zato nije ni mogao da izgradi efikasne odbrambene mehanizme, a posebno onaj brehtovski otklon, distancu u odnosu na stvari kojima se bavio, situacije u kojima se zaticao, a posebno u odnosu na sebe samog.

Vrlo brzo, sam Alhemičar je u javnom mnenju postao predmet ekstremnih emocija, i pozitivnih i negativnih. Umesto racionalne podrške ili kritike – a pametan čovek bi mogao da ima koristi i od jedne i od druge – uporno je generisao iracionalne efekte: ili obožavanje ili mržnju. Nikako mu nije bilo jasno zašto više obožavanja uvek stvara više mržnje, a ne manje.

Zbog toga je često tu mržnju pokušavao da neutrališe sažaljenjem. Voleo je da javno predviđa sopstvenu tužnu sudbinu, projektujući tragedije vladara, koje su se u njegovom narodu događale u prethodnih dve stotine godina, u svoju budućnost. Bilo je, zaista, neke vrste čudnog egzibicionizma, pa i mazohizma, u tim projekcijama i u predviđanju sopstvenog Termidora.

Suočen sa novim i sve većim Mefistovim zahtevima i pritiscima, pretnjama one druge velike sile, licemerjem medija koji su ga čerečili u besomučnoj borbi za tiraž i zaradu, nestrpljenjem sopstvenog naroda kome je stalno obećavao bolji život koji nikako nije dolazio, sukobima između sopstvenih saradnika i sve većim brojem policijskih izveštaja o njihovim zloupotrebama, Alhemičar je ubrzano propadao, psihološki i fizički. Kao u romanu Oskara Vajlda Slika Dorijana Greja, sopstvena slika koju je ostavljao okolo bivala je sve ružnija i sve tužnija.

Vreme je izmicalo, i objektivno i subjektivno, i kao što Ciganin neće da izleči, odmori i nahrani svoju bolesnu, umornu i gladnu ragu, nego će je naprotiv šibati do krvi kako bi mu, pre nego što crkne, uradila još neki besmisleni posao – tako ni moćne strane sile nisu puštale Alhemičara da poliže svoje rane i makar malo predahne, nego su ga stalno pritiskale novim, većim, težim i sve besmislenijim zahtevima.

Kao u Šekspirovom Mletačkom trgovcu, dug koji je preuzeo a nije vratio sada mora da isplati funtom svog mesa, a Porcije koja bi se na suđenju pojavila i spasila ga takve sudbine, nema na pomolu…

***

I tu je negde i kraj ovog nezavršenog teksta, ili barem onog njegovog napisanog dela koji se prilikom selidbe zatekao u zagubljenoj žutoj koverti. U velikom metežu koji se valja Evropom, mnogi takvi koverti kruže i mnogi alhemičari jure u susret sopstvenim sudbinama, sa manje ili više uspeha.

Jer, da se vratimo na kraju na Krležu, čijim je citatom ovaj tekst i počeo:

“Stižu uvijek od vremena na vrijeme pustolovi na vlast u takvim zaostalim zemljama, a u što može drugo vlast pustolova da se pretvori nego u zločinstvo…” (Zastave)

Arminka Helić, jedna karijera – priča o plavuši iz zemlje krvi i meda

Sredinom juna 2015. godine jedna izjava Milorada Dodika – o plavuši iz Bosne koja je glavni muslimanski lobista u Velikoj Britaniji da se donese rezolucija o Srebrenici – izazvala je pažnju u analitičkim odeljenjima određenih službi u Sarajevu, Beogradu, Tel Avivu, Londonu i Vašingtonu.

Iako su pojedini mediji odmah počeli sa neveštim spinovanjem kako se radi o bogatoj raspuštenici Saneli Dženkins, devojačko Ćatić, Dodikova poruka je sasvim dobro shvaćena u svim kancelarijama koje su se njome bavile. Posle samo par dana, beogradsko izdanje Njusvika je na naslovnoj strani objavilo fotografiju Arminke Helić, takođe plavuše.

I tom fotografijom počinje naša priča…

 

I

Rani radovi

Arminka Helić rođena je 20. aprila 1968. godine u Gračanici, malom mestu blizu Tuzle u Bosni i Hercegovini, delu tadašnje Jugoslavije, u porodici Džemke i Rasima Helića. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Sarajevu, 1989. godine i, po jednoj sopstvenoj kasnijoj izjavi, želela da se posveti izučavanju Šekspira. Po izbijanju građanskog rata u Bosni taj prostor je napustila oktobra 1992, preko zaštićene enklave UN u Žepi. Za razliku od mnogih drugih izbeglica iz ratova za jugoslovensko nasleđe, koje su izabrale Austriju, Italiju, Nemačku ili Švedsku, Arminka je otišla u London – prirodan izbor za budućeg postdiplomca šekspirologije, uostalom.

Izbeglički život u Londonu Arminka počinje kao konobarica u Hagen-Dacu, poznatom američkom lancu poslastičarnica, ali već 1994. upisuje studije međunarodne istorije na London School of Economics, onoj istoj visokoškolskoj ustanovi na kojoj će Aleksandar Vučić, isto u oktobru, ali tačno dvadeset godina kasnije, biti propušten kroz „toplog zeca“. Ali, na taj bizarni incident i njegovu zanimljivu vezu sa Arminkom Helić vratićemo se na kraju ove priče. Više puta, Arminka se, na diskretan način, zahvalila onima koji su je podržali u toj ranoj fazi njenog londonskog napredovanja: LSE na moralnoj a Soroš fondaciji na finansijskoj podršci.

Prema nekim britanskim izvorima, u aplikacijama, prvo za azil, a onda i za britansko državljanstvo, Arminka Helić je prilično živopisno opisala kako su joj gotovo celu porodicu „ubili srpski četnici“. Tada to niko nije proveravao – izbeglička sudbina je uvek dovoljno tužna, žrtava je na svim stranama ratova za jugoslovensko nasleđe bilo previše, a srpski četnici – i oni sa i oni bez znakova navoda – bili su u modi.

Kako je, međutim, napredovala Arminkina politička karijera, određene britanske službe počele su da se detaljnije bave tim pitanjem. Ispostavilo se na primer da su sve njene sestre – ima ih četiri – srećom, sve žive i zdrave: sa jednom je ionako već bila došla u London, druge su ostale u Bosni i Hercegovini: Vildana Helić je ugledni sudija Kantonalnog suda u Tuzli a Dr Nizama Salihefendić profesorka na Medicinskom fakultetu u Tuzli.

Poslednja provera tih događaja koju je radila MI-5 u proleće 2014. godine prilikom izrade bezbednosne procene Arminke Helić svodi se na jednu šturu rečenicu „određeni broj njenih daljih rođaka izgubio je život u toku konflikta“. MI-5 je jedna ozbiljna institucija i „srpske četnike“ ne koristi kao propagandnu poštapalicu.

 

II

“SAD su suštinski bitna država”

Nakon što je dobila britansko državljanstvo, i 1996. stekla zvanje magistra međunarodne istorije, Arminka Helić je odlučila da se, u svojoj novoj domovini, ozbiljno bavi politikom. Naši izvori potvrđuju da se u Konzervativnu stranku učlanila 1998, u svojoj tridesetoj godini. Torijevci su tada tek prešli u opoziciju, posle Blerove fascinantne izborne pobede 1997. U opoziciji će ostati punih trinaest godina, i to je vreme u kojem će Arminka Helić izgraditi sopstveni profil izrazito pro-američkog (ona sama inače koristi termin atlantskog) desničara i svoju – svakako impresivnu – poziciju u toj političkoj strukturi. Prema istraživanju londonskog Telegrafa Arminka Helić je danas na 61. mestu među 100 najuticajnijih desničara Ujedinjenog Kraljevstva.

Od 1999. godine Arminka Helić počinje sa profesionalnim radom za britanske Konzervativce, kao savetnik za pitanja odbrane u raznim torijevskim „vladama u senci“. Promenila je nekoliko šefova, Majkla Anrama, Jana Dankana Smita, Bernarda Dženkina i Nikolasa Somsa, sve dok decembra 2005. godine nije počela da radi kao savetnik Vilijama Hejga, koji tada postaje ministar spoljnih poslova u Kameronovoj „vladi u senci“, a kasnije (2010 – 2014) šef diplomatije Velike Britanije.

Tadašnji američki obaveštajci u Londonu – a pre svega Ričard Le Baron – potvrdili su nam da je upravo Arminka Helić odigrala ključnu ulogu u tom presudnom razgovoru koji je Vilijam Hejg imao u čuvenoj kući na Grovenor skveru, 19. marta 2008. godine, kada se lomila još uvek neizvesna američka podrška budućem konzervativnom lideru Dejvidu Kameronu. Na direktno pitanje da li će eventualna konzervativna vlada – posle trinaest Blerovih godina, Kosova i Iraka – održati „specijalne odnose“ sa SAD, uprkos sve izrazitijem antiameričkom raspoloženju u Britaniji, jadni Hejg je počeo da vrda i muca. Objašnjavao je – mada je to delovalo kao pravdanje – da su „on, Dejvid Kameron i Dejvid Ozborn deca Tačerove“, kako je njegova sestra Amerikanka, a on tamo provodi letnje odmore, dok su SAD „njegova druga domovina“.

U depeši koju je dvanaest dana kasnije uputio Stejt Departmentu, 31. marta te godine, i koja će biti deklasifikovana 31. marta 2018. godine, Le Baron navodi da je sastanak od fijaska spasila upravo Arminka Helić, kada je – čvrstog pogleda iza svojih zastrašujuće hladnih plavih očiju – kratko rekla „SAD su suštinski bitna država“.

I nije naravno bila važna banalnost same te fraze, koliko način na koji je ona bila izrečena, nepokolebljivost u boji glasa, ozbiljnost u pogledu, neupitnost u opredeljenju, unutrašnji mir koji je zračio na sve prisutne – sve ono što je Vilijamu Hejgu tog popodneva nedostajalo. Sam Le Baron je kasnije priznao da u svojoj dugoj obaveštajnoj karijeri nije sreo tako čvrstu ličnost. Tog dana Arminka Helić je, po prvi ali ne i poslednji put, zadužila Vilijama Hejga.

Jedan već čudan lični odnos dobio je svoj novi kvalitet. U kampanji na opštim izborima u proleće 2010. godine, Arminka Helić je šef izbornog štaba konzervativnog kandidata Vilijama Hejga, u izbornoj jedinici Ričmond u Jorku. Hejg te izbore dobija ubedljivom većinom od 63% glasova, ili sa 23.000 glasova prednosti u odnosu na najbolje plasiranog od svojih konkurenata.

 

III

Slučaj nestašnog diplomca

Početkom jeseni 2010. godine, Arminka Helić se suočava sa novim izazovom. Na samom početku mandata njen šef Vilijem Hejg dovodi i trećeg specijalnog savetnika u svoj tim ministra spoljnih poslova – dvadesetpetogodišnjeg diplomca istorije, Kristofera Majersa. Neko iz vrha Konzervativne stranke – ni sam Hejg nikada nije identifikovao tačan izvor – dostavio je, međutim, znatiželjnim tabloidima fotokopije hotelskih računa iz izborne kampanje iz proleća te godine, iz kojih se jasno videlo da su on i mladi diplomac, više puta, delili hotelske sobe na putovanjima. Pojavile su se ii fotografije kreveta – bračnih – iz tih soba, ali takođe i neke zanimljive zajedničke fotografije njih dvojice, u prilično opuštenoj, mogli bismo da kažemo sportskoj, atmosferi.

Vilijam Hejg – kome je očigledno već odavno bio potreban dobar PR savetnik – očajno reaguje na ovaj, inače prezira dostojan, tabloidni izazov. Daje nekoliko konfuznih izjava u kojima tvrdi kako je njegov odnos sa Majersom „apsolutno profesionalan i odgovarajući“. Ali odmah potom počinje da govori i o svom srećnom braku, pa čak – što mu je Sali Berkov, supruga predsednika Donjeg doma Džona Berkova, javno zamerila – pominje i „nekoliko spontanih pobačaja“ njegove žene Ffion, kako bi izazvao sažaljenje novinara. Nesrećni diplomac Kristofer daje ostavku. Par meseci tabloidi po Flit Stritu zlobno nagađaju ko će biti njegov naslednik… A neki ozbiljni ljudi u sivim odelima stavili su prvi krstić pored Hejgovog imena.

Izvori iz jedne staklene zgrade na Temzi potvrdili su nam da se upravo u tom trenutku, kao „faktor stabilnosti“ u porodici Hejg javlja Arminka Helić. Nalazi se pri ruci Hejgovoj ženi Ffion, već povređenoj tom nesrećnom izjavom svog muža o spontanim pobačajima, i dve mlade žene, obe plavuše, sklapaju savez koji prelazi u jedno nežno prijateljstvo, o čemu su tih godina sa zavišću pričale posetiteljke Eklektre i Bižua. Neku ulogu je tu sigurno odigrala i zanimljiva koincidencija: Arminka je muslimanka, naturalizovana Britanka, a Ffion je sebe samu opisala kao „velškog patriotu“. Dve žene su se međusobno prepoznale kao manjine u viktorijanski uštogljenoj atmosferi Kameronove vlade.

U svakom slučaju, vrlo brzo nakon incidenta sa veselim diplomcem Kristoferom, Arminka Helić postaje svemoćni šef kabineta Vilijema Hejga, osoba preko koje mora da prođe svaki posetilac, svaki papir, svaki telefonski poziv šefa britanske diplomatije. Vrlo brzo, Arminka Helić počinje da suptilno određuje i one Hejgove političke prioritete za koje je bila zainteresovana, i da utiče na formiranje njegovih ličnih političkih stavova više nego što bi jedan šef kabineta to trebalo da čini, ali i da ga povezuje sa nekim zanimljivim poslovnim ljudima.

 

V

Neopreznost lorda Bela

Prema operativnim podacima kojima raspolažemo, negde u proleće naredne 2011. godine, dolazi do jednog vrlo važnog poslovnog ručka, na kojem Lord Timoti Bel, vlasnik jedne od tada najmoćnijih britanskih lobističkih kompanija, Bell Pottinger, nudi zanimljivi komercijalni aranžman Vilijamu i Arminki. Njih dvoje će biti njegovi ključni lobisti, za usluge koje će skupo naplaćivati nepopularnim diktatorskim vladama Trećeg sveta.

„Ništa neće otići sa ovog stola“ – samouvereno ih je ubeđivao Lord Bel, očigledno istovremeno potcenjujući domašaje savremene tehnologije i precenjujući sopstvenu nedodirljivost. Uz dobar porto, dogovor je sklopljen, i Lord Bel odlazi srećan svojom novom akvizicijom, uveren da će iz igre za naklonost i novčanike diktatora izbaciti svog starog konkurenta i arhineprijatelja, političkog, poslovnog i ličnog, Tonija Blera.

Poslovna idila, međutim, nije trajala dugo. Istraživački novinari – zanimljivo je kako se baš oni uvek pojave u potrebnom trenutku, kao deus ex machina u antičkim dramama – dobijaju određenu „indiciju“, od svojih „pouzdanih izvora“, koji su za tu priliku poslovična siva odela zamenili farmerkama.  Lordu Belu je u jesen 2011. pažljivo pripremljena zamka, i profesionalci sa skrivenim mikrofonima prerušeni su u uzbekistanske tajkune iz, za tu priliku izmišljene, „Grupe Azimov“, poslovnog konglomerata navodno bliskog tamošnjem diktatoru Islamu Karimovu.

Oni odlaze u kancelarije Bell Pottinger na Holborn Gejtu, nudeći basnoslovno vredan konsultantski ugovor za „unapređenje imidža Uzbekistana u Evropskoj uniji“. „Ima tu nekih osetljivih pitanja“, kažu potencijalni klijenti, „evropske organizacije za ljudska prava se mršte što deca od sedam-osam godina prinudno rade na plantažama pamuka po šesnaest sati dnevno…“ „Ništa zato – mi smo najbolji da ubedimo Evropu kako je to kulturna specifičnost Uzbekistana, i da su ta deca najsrećnija baš na plantažama pamuka“ – ubeđuju ih, samouvereno i veselo, saradnici Lorda Bela, Dejvid Vilson i Tim Kolins.

Pa ipak, pre potpisivanja ugovora, novi klijenti iz Uzbekistana traže nešto konkretno, a pre svega malo precizniju informaciju o ljudskim resursima koje Bell Pottinger ima na raspolaganju u Dauning Stritu broj 10. Za tako veliki ugovor, tako nešto bi trebalo da se podrazumeva, zar ne?

Na brzinu se radi prezentacija na kompjuteru, na luksuznom papiru i u lepim bojama, sa sve grafikonima, fotografijama i referencama, na pune 62 strane. „Azimov prezentacija“ i danas zauzima počasno mesto u mojoj biblioteci, kao i te 2011. kada sam je dobio. Jer, na ključnoj strani 13, pod naslovom „resursi“ na počasnom mestu među Bell Pottingerovim ključnim ljudima u Kameronovoj vladi, bila su – plavom bojom boldovana – imena Vilijema Hejga i Arminke Helić, tik pored imena šefa Kameronovog kabineta Eda Levelina i ministra zaduženog za Avganistan i južnu Aziju, Alistera Barta.

Kada su delovi ove priče kasnije objavljeni u londonskom Indenpendentu, 6. decembra 2011. godine, Vilijamu Hejgu su oni ozbiljni ljudi u sivim odelima stavili i drugi krstić pored imena. Prvi slučaj, onaj sa razbarušenim i nestašnim diplomcem, bila je samo jedna bizarna priča, tada gotovo već zaboravljena. Ovaj je međutim bio prilično nezgodan, i to već u drugoj godini mandata. Tada se po prvi put u analitici britanskih obaveštajnih službi temeljno istražuje ko je, zapravo, Arminka Helić.

 

VI

Izraelski faktor

U 2012. godini Arminka Helić, zajedno sa Vilijemom Hejgom, odlazi u svoju prvu posetu Balkanu po odlasku iz ratom razorene Jugoslavije, posećujući Sarajevo, Srebrenicu i Beograd. Ipak, kao izuzetno inteligentna žena, Arminka je svesna da Balkan više nije prostor na kojem se u tom trenutku gradi karijera. U svojoj formativnoj fazi, ona je potencijal Balkana već sasvim dobro iskoristila, i na njega će se vratiti tek u narednim činovima ove melodrame.

Umesto toga, posvećuje se pitanjima nacionalne bezbednosti, transatlantskim odnosima, Avganistanu… Ali, sve više, i Bliskom Istoku. Ta 2012. godina je vreme „Arapskog proleća“, početka građanskog rata u Siriji, nove dinamike koju u konflikt unosi pojavljivanje onoga što će tek narednih godina postati poznato kao „Islamska država“.

Bliska američkim obaveštajnim krugovima više nego britanskim, Arminka Helić dosta rano saznaje za – tada još strogo poverljive – planove Obamine administracije da u Iranu traži potencijalnog saveznika protiv Islamske države. U krajnjoj liniji, Arminka je bliska i sa Amerikankom Viktorijom Nuland, koja će se 2014. baviti Ukrajinom, da bi se putevi njih dve ponovo sreli 2015. na Balkanu.

Odličnog analitičkog uma, Arminka Helić je potpuno svesna da će Izrael biti kolateralna šteta cele te Obamine improvizacije, i intenzivira svoj raniji uticaj na Vilijama Hejga da promeni – ranije prilično čvrst – pro-izraelski stav. Sam Hejg – inače godinama dugogodišnji predsednik Društva prijatelja Izraela u Velikoj Britaniji – tada je već potpuno pod uticajem Arminke Helić.

Još kao ministar spoljnih poslova u “vladi u senci”, on je 2006. godine izazvao gnev Džordža Buša – koga inače lično poznaje – izjavom da su tadašnji izraelski napadi na Liban “imali elemente disproporcionalnog odgovora” kao i da “nije jasno da li će nastavak bombardovanja područja pod kontrolom Hezbolaha rezultirati vojnim uspehom za Izrael”. Sa vremenom Hejg menja mišljenje o celini izraelske spoljne politike, čak i pre nego što su Amerikanci svoj iranski zaokret učinili javnim. Neposredno uoči britanskih izbora 2010. susreće se, prilikom posete Jerusalimu, sa aktivistima koji su protestvovali protiv izgradnje zida koji je trebalo da fizički odvoji Izrael od palestinskih teritorija. Konačno, maja 2013. godine, po prvi put, Vilijam Hejg javno kaže kako je „Izrael izgubio međunarodnu podršku“, da bi ubrzo potom rekao kako je „Izrael izgubio podršku u Velikoj Britaniji“.

Ceo ovaj proces sa zanimanjem, ali i zabrinutošću, prati i mala grupa ljudi u zgradi u Grin Palas broj 2 u Londonu, specijalni tim operativaca izraelske spoljne obaveštajne službe, koji kriptozaštićene depeše šalje analitici jedinice 8200 u pustinju Negev. Ime Arminke Helić zapaženo je već u dosta ranoj fazi te operacije, 2006. godine, kada je u londonskom Telegrafu – preko Metjua d’Ankone, teologa i novinara bliskog određenim izraelskim krugovima, plasiran komentar da se “stavovi Arminke Helić mogu prepoznati u istupima britanskog šefa diplomatije i da se nad njim nadvijaju poput senke”.

Ali, tek u leto 2013. godine, kompletan izveštaj o uticaju Arminke Helić na Vilijama Hejga, i procenjenim posledicama tog njihovog odnosa na bezbednost Izraela i šire procese na Bliskom Istoku, dolazi na sto Tamira Pardoa, tadašnjeg direktora MOSAD-a u Tel Avivu. Već u jesen te godine, mislim da je to bio početak oktobra, prve ozbiljne informacije o Arminki Helić doći će i u Beograd.

Svesna potencijalnih rizika koje izraelski kompleks nosi po njenu buduću karijeru, ali takođe i po karijeru njenog šefa i zaštitnika, Vilijama Hejga, Arminka Helić će krajem 2013. pokušati da ublaži utisak koji je ostavila na centre moći u ovoj zemlji. Tako je, decembra te godine, bila gost na godišnjem poslovnom ručku koji su priredili Konzervativni prijatelji Izraela.

Na predlog Arminke Helić, Vilijem Hejg se, u proleće 2012. godine upoznaje sa glumicom Anđelinom Džoli Pit, autorkom kontraverznog filma o građanskom ratu u Bosni i Hercegovini “U zemlji krvi i meda”, sa kojom zajedno promoviše kampanju za sprečavanje seksualnog nasilja u oružanim sukobima i posvećuje joj sve više svog vremena i političkog uticaja. Dve žene zajedno sa Hejgom odlaze ponovo u Bosnu i Hercegovinu, i posećuju Srebrenicu, marta 2014. godine. U junu iste godine, britanska vlada na tu temu organizuje i četvorodnevni međunarodni samit.

U vreme kada nacistički bataljoni marširaju Kijevom, a u Donbasu se širokim potezima kičice ponovo slika Pikasova Gernika, u Londonu i Vašingtonu se polako sklapaju kockice za novi mozaik Balkana, mozaik koji će se potpuno otkriti tek u proleće ove, 2015. godine.

 

VII

Kako je plavuša zamenjena brinetom

Nekako baš u to vreme, uži Kameronov kabinet odlučio je da formira specijalni međuresorski komitet, u kojem će predstavnici ministarstava unutrašnjih poslova, spoljnih poslova, odbrane i sve četiri tajne službe razmenjivati operativne podatke o pretnjama koje islamski terorizam predstavlja za bezbednost Ujedinjenog Kraljevstva. Kao predstavnika Forin Ofisa, u ovo telo od sedam članova Vilijem Hejg delegira upravo Arminku Helić.

To je bio treći krstić pored Hejgovog imena koji su stavili ljudi u sivim odelima. Poruka određene sadržine poslata je operativcima koji su radili bezbednosnu proveru svih kandidata za članove Komiteta. Iako se radi o visokim državnim službenicima, koji ni na svoja radna mesta ne bi mogli da dođu bez prethodnih provera – Britanija je ipak jedna ozbiljna zemlja – članstvo u Komitetu je, zbog osetljivosti informacija koje će se u tom telu razmatrati, zahtevalo bezbednosne saglasnosti najvišeg nivoa.

Neki izvori su nam potvrdili da je Arminka Helić dobila negativnu bezbednosnu procenu, drugi da nije dobila pozitivnu, što se u suštini svodi na isto. Već posle pet do šest nedelja, Vilijam Hejg je shvatio da nešto nije u redu. Diskretno se raspitao, i pokušao da interveniše da se „ta stvar ubrza“. Sve što je dobio bio je samo četvrti krstić… Da nešto baš mnogo nije u redu shvatio je sredinom juna prošle godine, kada je novi šef MI-5, Endrju Parker, pomenuo problem Arminkine bezbednosne procene i Hejgove diskretne intervencije na jednom zatvorenom sastanku sa ministarkom unutrašnjih poslova, Terezom Mej i sekretarom Kabineta, Džeremi Hejvudom.

Tih junskih noći 2014. godine, Vilijem Hejg je verovatno sanjao sopstveno lice na naslovnicama onih užasnih tabloida, dok mu je Ffion danju džangrizala da svoju službenicu a njenu prijateljicu Arminku mora da zaštiti od skandala. Nežno prijateljstvo je odnelo prevagu nad karijerom sopstvenog muža.

Vilijem Hejg je inače jedan razuman čovek, i već je pomalo bio umoran. Rođen 1961. godine, bio je još dovoljno mlad i – posle uspešne saradnje sa Bell Pottingerom – dovoljno bogat, da se posveti svom omiljenom hobiju, čitanju i pisanju istorijskih knjiga, a u svojim ranim četrdesetim naučio je i da svira klavir.

Četrnaestog jula 2014. godine Vilijam Hejg je iznenada, i bez ikakvog obrazloženja, podneo ostavku na mesto šefa Forin Ofisa i prihvatio mesto predsednika Donjeg doma. Na tom mestu će ostati do raspuštanja Parlamenta, 30. marta 2015. godine, kada su raspisani britanski opšti izbori. Na izborima 7. maja se nije kandidovao, stranačke organe je uglavnom napustio. Tipičan britanski odlazak iz politike, propisno najavljen, dostojanstven i postepen. Izbegao je peti krstić ljudi u sivim odelima. Taj peti je inače baš gadan…

Pa ipak, nepunih mesec dana po odlasku sa funkcije šefa diplomatije i dolasku na mesto predsednika Donjeg doma, Vilijam Hejg je predložio Kameronovoj vladi da među novih deset kandidata Konzervativne stranke za članove Doma Lordova bude i Arminka Helić, koja je ukazom Kraljice Elizabete II, 18. septembra 2014. godine, postala Baronesa od Milbanka, treća žena musliman iz Konzervativne stranke, među 850 lordova Njenog veličanstva. Ako ne bude podnela ostavku da bi učestvovala na nekim budućim izborima, na toj funkciji će ostati doživotno. Pod uslovom, naravno, da se Dom Lordova prethodno ne ukine, o čemu se u Velikoj Britaniji sve više priča u poslednje vreme.

Sa svoje strane, Arminka Helić je starom šefu ostala lojalna do kraja njegove političke karijere i, što je presedan u britanskoj praksi, kao jedan od članova Doma Lordova ostala njegov specijalni savetnik – sa istom platom od 70.000 funti godišnje – i kada je prešao na funkciju predsednika Donjeg doma, što je i ostala, sve do kraja njegovog mandata, 30. marta ove godine.

U svakom slučaju, porodica Hejg je Arminki velikodušno vratila sve usluge koje su joj učinjene ali i velikodušno oprostila sve manipulacije, lične i političke, kojima je sa njene strane u toj deceniji bila izložena.

Na inauguraciju Dame Arminke Helić, 24. novembra 2014. godine u Vestminsterskoj palati, sedištu britanskog parlamenta, došla je i njena nova najbolja prijateljica, Anđelina Džoli Pit… Plavuša je ovoga puta kao najbolju prijateljicu izabrala brinetu. Porodica Hejg je tog leta ionako završila svoju desetogodišnju ulogu u formiranju njene karijere.

 

VIII

Topli zec u Londonu

Pre nego što ovu priču privedemo kraju, napravićemo jednu malu digresiju. Negde rane 2013. godine već pomenuta lobistička firma Bell Pottinger se, pod velom tajnosti, pojavljuje i u Beogradu, i sklapa dogovor o lobiranju sa Vladom Srbije. Neki ministri te, Dačićeve vlade potvrdili su mi u privatnim razgovorima da se ovaj ugovor nikada nije našao na sednici Vlade. Neki poslanici opozicije su postavljali pitanja na koja nikada nisu dobili odgovore. Vučić i Dačić se nikada nisu međusobno objasnili ko je od njih dvojice doveo Bell Pottinger u Beograd. Nekako su, kao dva osnovca koja su razbila prozor fudbalskom loptom, bili detinjasto srećni da poveruju kako je to učinio baš tadašnji ministar inostranih poslova, Ivan Mrkić. Usluge Bell Pottingera je ionako platio šeik Muhamed Bin Zajed, na šta ćemo se uskoro vratiti.

U to vreme – kako je priznao sam Lord Bel svojim nesuđenim uzbekistanskim klijentima – njegov glavni lobista u britanskoj vladi je Arminka Helić, koja – prema svedočenju jedne revnosne sekretarice – „kada stigne bilo šta pozitivno o Srbiji to odmah baca u automat za sečenje papira, a kada stigne nešto negativno stavlja na vrh pošte koja se Hejgu unosi odmah po dolasku na posao, kada je vrlo, ali baš vrlo, mrzovoljan, pre prve kafe“.

I tu se vraćamo na bizaran incident pomenut na početku priče – oktobra 2014. Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade, odlazi u trodnevnu posetu Londonu koju organizuje Bell Pottinger. Poseta počinje predavanjem na Londonskoj školi ekonomije, LSE, one iste koju je završila i Arminka Helić.

Predavanje će, međutim, ostati zapamćeno ne po onome što je Vučić tada rekao – on ionako uglavnom svuda govori iste stvari – koliko po agresivnom incidentu koji je izazvao Nikola Sandulović, jedan po svemu koloritni lik, bogate i opskurne prošlosti i krajnje neizvesne budućnosti. Manje je, međutim, poznato da je u sali tada bilo i dosta pripadnika albanske dijaspore u Londonu, koji su Vučića prozivali zbog incidenta sa dronom na fudbalskoj utakmici, ali i srpske dijaspore, kojima je smetalo ukidanje „Utiska nedelje“ a pominjali su čak i izvesnog Sarapu kojeg se verovatno više ni sami ne sećaju.

Sedeo sam u toj sali te večeri, i ne mogu se oteti utisku da je, vrlo pažljivo, Vučiću bio pripremljen pravi „topli zec“ u velikoj sali LSE, koja inače nosi naziv „Šeik Bin Zajed“, po Vučićevom istoimenom prijatelju, bogatom sponzoru LSE i velikom klijentu Bell Pottingera.

Neki ozbiljni Englezi – ne sećam se da li su i tada nosili siva odela – pitali su me te večeri može li se racionalno objasniti zašto je prethodnog oktobra, 2013. godine, tadašnjem premijeru Ivici Dačiću isti Bell Pottinger isto predavanje organizovao u bezbednom okruženju elitnog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose, poznatijeg kao Čatam Haus, gde je bio zaštićen kao beli medved od bilo kakvog neprijatnog pitanja, dok je Aleksandar Vučić doveden u LSE, pravo mečki na rupu, i to u istu onu salu u kojoj je 25. maja 2010. godine predavanje održao Saif al-Islam el Gadafi, čije je predavanje propraćeno incidentom sličnim onom koji se dogodio i Vučiću. Sećam se da sam im odgovorio konstatacijom, koja je zapravo više bila moje pitanje upućeno njima, da se sve može objasniti, tek ako prethodno precizno razjasnimo tačnu ulogu Arminke Helić u priči oko Bell Pottingera i Srbije, ali i njenu širu ulogu i korisnost u savremenoj Britaniji.

 

IX

Zaključak: kolika je moć baronese?

Arminka Helić je svakako jedan izuzetno zanimljiv fenomen u savremenoj britanskoj političkoj istoriji. Ona je takođe jedna kompleksna ličnost u kojoj se prelamaju balkanske, britanske, američke i bliskoistočne priče.

Slično Bendžaminu Dizraeliju, velikom britanskom državniku iz druge polovine XIX veka, koji je u svojoj dvanaestoj godini iz judaizma prešao u anglikansku crkvu, i Arminka Helić je, u svojoj dvadeset četvrtoj godini, multietničku Jugoslaviju i Bosnu i Hercegovinu – kojih više nije bilo – zamenila postmodernom Britanijom. Opisujući u jednoj prilici sebe samu, Arminka Helić je tu konverziju jezgrovito i opisala: „Ja nisam Bosanka u britanskoj vladi, ja sam Britanka u britanskoj vladi.“

Sećam se da sam, još pre mnogo godina, na tada prazan list papira na kojem je stajalo samo ime Arminke Helić, napisao: „ženski Dizraeli“.

Uspeh Arminke Helić u britanskoj politici svakako je rezultat prvenstveno njene izuzetne inteligencije, napornog rada, čelično čvrste volje i potpunog odsustva morala i skrupula. Kako mi je privatno rekao jedan od njenih profajlera ona „čak ni ženski šarm nije preterano koristila“.

Ali je njen meteorski uspon i posledica jednog šireg, ukupnog, geopolitičkog okvira u kojem se cela ta priča dešava. Jer kao što je u vreme Velike istočne krize u XIX veku Dizraelijeva Britanija tražila u Turskoj saveznika protiv Rusije koja je bila sve bliža toplim morima Mediterana, tako i Kameronova Britanija, u vreme ukrajinske krize, traži saveznike među islamskim faktorom na Balkanu kako bi sprečila ekspanziju Putinove Rusije i zastrašila Srbe, potencijalne ruske saveznike. U takvoj, dizraelijevskoj, paradigmi profil Arminke Helić je izuzetno koristan, iz više razloga.

U tabloidima ispranom javnom mnenju Britanije, Arminka Helić je najpre pobudila sažaljenje i zaštitničke emocije, kada se sredinom devedesetih pojavila kao izbeglica. U ozbiljnim obaveštajnim krugovima SAD, još 2008. godine procenjena je kao „naš čovek“ koji može da obezbedi da tranzicija Bler-Kameron prođe bez trzavica koje bi ugrozile američke vitalne interese. U krstaškom ratu koji Atlantska Evropa vodi protiv Rusije, 2015. godine, Arminka Helić je takođe vredan resurs.

Njena lična priča, uvezana u širi kontekst ponovnog podsećanja na tragične događaje u Bosni – a posebno na Srebrenicu – trebalo bi ne samo da dodatno demonizuje Republiku Srpsku i žigoše je, celu, kao genocidnu tvorevinu, nego i da taj narativ stavi u sam centar Arminkine, Anđelinine i Vilijamove kampanje za borbu protiv seksualnog nasilja u ratovima.

Kao što su, u hladnoratovskom narativu posle Čerčilovog govora u Fultonu 1946, sva silovanja u poraženoj nacističkoj Nemačkoj 1945. pripisana samo Crvenoj armiji – a ne npr. američkoj ili francuskoj – tako se, u obnovljenom hladnoratovskom narativu XXI veka, sva silovanja u ratovima za jugoslovensko nasleđe devedesetih pripisuju samo srpskoj strani u tom građanskom ratu.

Ali krajnji motivi ove kampanje su svakako širi, i uključuju transfer političke tenzije sa Bosne i Hercegovine na Srbiju, kako bi se konačno izazvala ta dugo priželjkivana diferencijacija između ruske i zapadne struje u Srbiji, a sama Srbija vratila u vreme nestabilnih koalicionih vlada u kojima će strani faktor stalno manipulisati jednom manjom vladajućom strankom protiv one druge veće, i obrnuo.

Međutim, ovi motivi takođe podrazumevaju i bockanje ruskog medveda kojem se baca rukavica u lice na još jednom ringu. Ne sumnjam uostalom da su Arminka i Viktorija to već sasvim lepo smislile…

O Arminki Helić srpski ljudi u sivim odelima odavno znaju već sasvim dovoljno da je shvataju kao ozbiljnog strateškog protivnika, ali protivnika dostojnog poštovanja koji se nikako ne sme potceniti. Njena lična priča, a i priče u kojima ona učestvuje ili ih kreira, neće se završiti na neuspeloj rezoluciji o Srebrenici, niti će se završiti u 2015. godini.

Uostalom, šta bi moglo da posluži kao bolja potvrda ove naše hipoteze nego kratak pregled nekoliko sudbina: Vilijem Hejg je, videli smo, podneo ostavku u julu 2014. godine; u septembru 2016. godine razveli su se Bred Pit i Anđelina Džoli; godinu dana kasnije, posle skandala u Južnoj Africi, Bell Pottinger je bankrotirao. Jedino zajedničko za sve njih bila je – Arminka Helić.

Za svoj prvi seminarski rad na LSE, Arminka Helić je dobila ocenu B– što bi, u našem obrazovnom sistemu, bila jedva neka mršava trojka. Profesor Robert Bojs, njen mentor, tada joj je objasnio da “esej nije tok svesti nego dobro pripremljeni argument”. Ambiciozna studentkinja je shvatila lekciju, što potvrđuje celina njene kasnije karijere, koja se može opisati upravo tom sintagmom profesora Bojsa: “dobro pripremljeni argument”.

***

Zahvaljujemo se saradnicima iz Beograda, Sarajeva, Tel Aviva, Vašingtona i Londona na informacijama i fotografijama korišćenim u pripremi ovog teksta.

Čovek koji je ubio Ernesta Če Gevaru

Ernesto Če Gevara ubijen je 9. oktobra 1967. godine u bolivijskom selu La Iguera, nešto posle 13 časova po lokalnom vremenu.

Od momenta kada je – po kasnijim otkrićima, protivno želji CIA-e koja je htela da ga odvede u Panamu na ispitivanje – lično predsednik Bolivije, Rene Barientos, doneo odluku da se Če Gevara ubije, dolazi do očigledne pometnje među bolivijskim vojnicima koji su ga čuvali.

Još ranije tog jutra, Če je pljunuo u lice bolivijskom kontra-admiralu Ugartečeu, koji je pokušao da ga saslušava. Oficir za vezu CIA, kubanski izbeglica Feliks Rodrigez, zahtevao je od bolivijskih vojnika da Čeu ne pucaju u glavu, kako bi se kasnije spinovala priča da je poginuo u borbi…

Julija Kortez, dvadesetogodišnja učiteljica iz tog sela, videla je tada Čea, pričala sa njim, i provela neko vreme ispred zgrade njene škole u kojoj je Če bio zatvoren. Po njenim rečima, više je straha bilo kod vojnika nego kod njihovog zatočenika.

Očigledno ni kontra-admiral Ugarteče, ni agent CIA Rodrigez nisu se osećali komforno da organizuju propisnu egzekuciju, sa sve streljačkim vodom. Da ne govorimo o suđenju, čak ni onom koje je, 22 godine kasnije, priređeno za Čaušeskua.

Umesto toga, kada je iz La Paza stigla šifrovana poruka “Izdajte pasoš za tatu”, počeo je da se traži dobrovoljac za egzekuciju. Prijavio se Mario Teran, tada dvadesetsedmogodišnji narednik, inače notorni alkoholičar. Kasnije je tvrdio da su trojica njegovih drugova poginula u borbi protiv Čeovih gerilaca, pa je eto imao častan motiv da se osveti…

Komandant operacije – a to je bio Rodrigez – saopštio je Čeu da će biti ubijen, na šta mu je ovaj postavio nekoliko pitanja o njegovom poreklu, primećujući da ne govori bolivijskom varijantom španskog jezika…

Rezigniran, jer mu je propalo zadovoljstvo da oseti strah u glasu čoveka koji će posle par minuta biti ubijen, Rodrigez je napustio zgradu škole, i Mario Teran, noseći dve flaše piva i veliku poluautomatsku pušku M-1 preko ramena, ušao je unutra.

Uplašen, Teran je naredio svim vojnicima koji su bili u prostoriji sa Čeom, da izađu napolje. Dvojica ljudi su ostali sami. Če je ustao sa kreveta na kojem je – bio je ranjen prilikom zarobljavanja prethodnog dana – ležao. Želeo je da umre stojeći.

Mirno je kazao: “Znam da si došao da me ubiješ. Uradi to.” Očigledno, Teran je oklevao, ruke su mu se tresle. Prema Teranovim sopstvenim rečima, u kasnijem izveštaju vlastima, Če je morao da ga ohrabri. Pljunuo mu je u lice, i rekao:

“Pucaj kukavice. Samo ćeš ubiti čoveka.”

Tek tada je Teran pucao, ali je prvo pogodio Čea u ruke i noge. Tek posle nekoliko sekundi, kada se pribrao, pucao je ponovo, i tek jedan od metaka iz tog drugog rafala pogodio je Čea u grudi i zadao mu smrtonosnu ranu.

Teran je u Čea ispalio ukupno devet metaka: pet u noge, po jedan u desno rame i ruku, i konačno dva smrtonosna metka, u grudi i grlo.

***

Mario Teran je, oko jedan i deset popodne po lokalnom vremenu, tog 9. oktobra 1967. godine, učinio ono što će odrediti ostatak njegovog, inače dugog ali ne mnogo srećnog, života.

Njegovi pretpostavljeni podelili su među sobom, kao ratne trofeje, sve Čeove lične stvari: Feliks Rodrigez uzeo je njegov ručni sat, Roleks; pukovnik Andres Selić  kožnu torbicu; original ratnog dnevnika je najpre snimljen za Amerikance a onda odnet u Generalštab u La Paz. Mariju je, kao jedina nagrada, ostala Čeova lula, koju čuva i danas.

Ipak, bolivijska vojska nije imala previše razumevanja za alkoholičara iz provincije koji je morao da nastavi život sa teretom dela koje je učinio. Ne samo da nije dobio željeno unapređenje niti javna priznanja, već je ubrzo bio i povučen sa svih borbenih dužnosti. Oduzeto mu je službeno naoružanje i nekoliko godina morao je da radi kao kelner u oficirskoj kantini. Potom je i tamo postao nepoželjan…

Nešto kasnije se oženio, sa vremenom dobio petoro dece, a CIA mu je – iz straha od osvete kubanskih agenata – promenila identitet. Pod imenom Pedro Salazar, nastavio je život u Paragvaju.

Rene Barientos, bolivijski diktator po čijem je nalogu ubio Čea, poginuo je u helikopterskoj nesreći u aprilu 1969. godine. Andres Selić, Teranov komandant bataljona, najpre je sklonjen na mesto ambasadora u Paragvaju, da bi 1973. bio optužen za planiranje državnog udara, kidnapovan, odveden u vilu ministra policije i u njenom podrumu pretučen na smrt. Još četvorica drugih neposrednih učesnika u Čeovom ubistvu završila su svoje živote nasilnom smrću, što je u Boliviji pothranilo glasine o tzv. “Čeovoj kletvi”, a kod Terana stvorilo dodatni strah za sopstveni život.

Taj strah je, kako se kasnije pokazalo, bio neopravdan, ali je i njegov život bio prilično nesrećan. Stalni strah od kubanske osvete, siromaštvo (jer Amerikanci baš ne vode puno računa o komforu svojih isluženih kvislinga), osećaj niže vrednosti, sve je to doprinelo tužnoj sudbini bolivijskog narednika Marija Terana, alias Pedra Salazara…

Ali, ne samo to. U konačnici, čovek kojeg je ubio postao je jedna od ikona XX veka, a on je morao da se krije, odbačen, siromašan i pod lažnim imenom. Od januara 2006. godine, velika slika Če Gevare nalazi se u kabinetu predsednika Bolivije, Eva Moralesa, a La Iguera je postala svetilište koje svakog oktobra posećuju Čeovi poštovaoci. U reklamnoj kampanji za novi model, Mercedes Benz je svoj znak stavio na gerilsku kapu Če Gevare a ne na vojničku šapku Marija Terana…

***

Punih četrdeset godina nakon oktobarskog podneva u La Igueri, sudbine Marija Terana i Če Gevare ukrstile su se drugi, i poslednji put.

2007. godine, tada već u svojim kasnim šezdesetim, Mario Teran je oboleo od katarakte oka, i više nije mogao ništa da vidi. Bio je suviše siromašan da bi mogao da plati operaciju kod očnog lekara u kapitalističkom Paragvaju. Svet za koji je Teran bio spreman da ubije, nije hteo da mu plati jednu rutinsku operaciju.

Tih godina, socijalistička Kuba i Čavezova Venecuela, sprovodile su tzv. “Operaciju Milagro” (čudo), u kojoj je hiljadama siromašnih ljudi iz cele Latinske Amerike pružana besplatna lekarska pomoć na Kubi, finansirana petro-dolarima iz Venecuele.

U sklopu tog programa, uspešno je izlečena i katarakta na očima Maria Terana. On se sa Kube vratio u svoj Paragvaj, i – kako je kasnije rekao jedan od njegovih sinova u intervjuu za bolivijske novine “ponovo je mogao da uživa u bojama neba i šume, uživa u osmesima svojih unuka, i gleda fudbalske utakmice”.

Četrdeset godina nakon njihovog prvog susreta u zgradi škole u La Igueri, Mario Teran i Če Gevara susreli su se ponovo, u očnoj klinici u Havani. Krug je konačno zatvoren. El Comandante je dobio i ovu drugu bitku.

***

(Ovaj tekst objavljen je prvi put na Tviteru, 14. juna 2015. godine, na rođendan Ernesta Če Gevare)