Slučaj nestalog filozofa: priča o Jirgenu Habermasu

“Ljudsko dostojanstvo” je seizmograf koji pokazuje šta je konstitutivno za demokratsko pravno uređenje – naime, tačno ona prava koja građani jedne političke zajednice moraju ustanoviti kako bi jedni druge mogli poštovati kao članovi slobodnog udruženja slobodnih i jednakih. Tek garantovanje ovakvih ljudskih prava proizvodi status građana koji kao subjekti jednakih prava imaju pravo da ih se poštuje u njihovom ljudskom dostojanstvu. … Nakon dve stotine godina moderne ustavne istorije bolje poznajemo šta je od početka odlikovalo ovaj razvoj: ljudsko dostojanstvo kao da obrazuje portal kroz koji egalitarno-univerzalistički sadržaj morala biva urezan u pravo. Ideja ljudskog dostojanstva je pojmovna spona koja moral jednakog poštovanja za svakog veže sa pozitivnim pravom i demokratskim utvrđivanjem prava, tako da je iz njihove uzajamne zavisnosti, u istorijskim uslovima koji su im pogodovali, moglo izrasti jedno političko uređenje koje se temelji na ljudskim pravima.”

(Jirgen Habermas, “Ogled o ustavu Evrope”, 2011.)

I

Da li je filozof nadživeo svoju epohu?

“Iz strukture jezika dolazi objašnjenje zašto je ljudski duh osuđen na odiseju – zašto prvo put do sebe pronalazi zaobilaznim putem, putem potpune eksternalizacije u drugim stvarima i u drugim ljudima. Tek na najvećoj udaljenosti od sebe postaje svestan sebe u svojoj nezamenljivoj singularnosti kao invidualizovano biće.”

(Jirgen Habermas, “Postmetafizičko mišljenje: između metafizike i kritike razuma)

Nedavno se, posle pauze od nekoliko godina, ime nemačkog filozofa Jirgena Habermasa (91) ponovo pojavilo u javnosti: ironijom sudbine, kontekst u kojem se to dogodilo po mnogo čemu je paradigmatičan ne toliko za situaciju u kojoj se, na početku treće decenije ovog veka, našao sam Habermas koliko njegova filozofija.

Jirgen Habermas je, prema pisanju nemačkog Špigla, početkom maja odbio da primi književnu nagradu “Šeik Zajed”, čiji je pokrovitelj prestolonaslednik ovog emirata, Mohamed Bin Zajed, a nazvana je, naravno, po njegovom ocu. I nije se ovde radilo prevashodno o tome da se veliki filozof odrekao novčanog dela nagrade (225.000 evra) – jer niko ozbiljan nije ni mislio da bi to ime uopšte moglo da bude na prodaju – koliko o motivu da se uopšte pokuša njegova kupovina.

A iza tog, pomalo bizarnog, konteksta krio se i jedan drugi, ozbiljniji: gde je danas, u svetu post-moderne, uopšte cela Habermasova filozofija? Da li je taj svet shvata kao i trke Formule jedan, Leonardove slike i engleske fudbalske klubove – kao još jedan statusni simbol? Da li je njenog autora sveo na neku vrstu selebritija? I da li je tom svetu filozofija – ne samo Habermasova nego bilo koja – uopšte potrebna?

Jirgen Habermas bio je, u drugoj polovini dvadesetog veka, verovatno vodeći intelektualac u Evropi. Od početka šezdesetih, njegova pisanja su suvereno određivala koordinate u kojima su se kretala istraživanja u oblasti filozofije, sociologije i istorije, njegovi tekstovi i intervjui su usmeravali javne debate o nizu tema, od Holokausta pa do Iračkog rata. On je, isto tako, decenijama bio vodeći intelektualac Evrope, javno se zalažući za ubrzanu ekonomsku i političku integraciju našeg kontinenta.

U poslednje dve decenije, kako se proces te integracije najpre polako usporavao – a onda sve više bio zamenjen procesom koji se odvijao u suprotnom smeru – intelektualna javnost često je od Habermasa očekivala javne intervencije. Uostalom, ako je neko već dobio tu laskavu (mada često varljivu) titulu savesti epohe, onda više nema pravo na ćutanje – ono pripada običnim ljudima. Međutim, desilo se nešto suprotno. Iako filozofski i društveno produktivan kao i uvek, Jirgen Habermas se sve manje bavio relevantnim temama. Istorijski procesi protiv kojih se borio decenijama – od populističkog nacionalizma do erozije države blagostanja – postajali su sve više nerešivi, dok su neki drugi problemi, kojima se njegova teorija u prethodnih pola veka malo bavila (kao na primer rastući uticaj u Evropi anti-liberalne i nedemokratske Kine) postajali sve prisutniji. Još uvek ikona u akademskim krugovima, ali sve više marginalan izvan njih, filozof najpoznatiji po svojoj opasci o “javnoj sferi” – u kojoj intelektualci utiču na politiku tako što oblikuju javno mnenje – danas rizikuje da postane neodoljiv kontra-primer svom sopstvenom idealu.

Habermasov naučni rad i politička opredeljenja držao je zajedno jedan pogled na svet koji se razvio na idejama Prosvetiteljstva osamnaestog veka, idejama čije je osnove – tada – postavio drugi veliki nemački filozof, Emanuel Kant. Ipak, još od samog početka svoje karijere, Habermas je pisao sa tračkom sumnje – može li se ova vizija primeniti na politiku? On je, drugim rečima, bio bacio oko na kulturne resurse – od nasleđa Francuske revolucije do moći ogorčenja – kojima bi generisao kritičnu masu narodne volje za podršku svom programu.

Od početka ovog veka – u poslednjih dvadeset godina – ova potraga je vodila Habermasa da ponovo razmotri religiju (odnosno, konrketno, zapadno hrišćanstvo) kao mogućeg saveznika. Ovaj put završava se u njegovoj knjizi Auch eine Geschichte der Philosophie (Druga istorija filozofije), 2019. godine: okretanje religiji se tu najbolje razume kao još jedan pokušaj da se prevaziđu nepremostive protivrečnosti koje su se nagomilale u samim temeljima njegovog filozofskog projekta.

Britanski istoričar Peri Anderson jednom je definisao zadatak Marksa – posle kolapsa ideje o proleterskoj revoluciji – kao “potragu za subjektivnim agentima” sposobnim da zamene kapitalizam. Habermasova rastuća irelevantnost u svetu u kojem danas živimo sugeriše nam da je evropski liberalizam sam sebe pogrešno usredsredio na sličan projekat traženja dobrovoljaca za svoje ranije postavljene ciljeve – i da je taj projekat danas opasno blizu gorkog razočarenja koje su već doživeli njegovi komunistički prethodnici.

Cinik bi sada verovatno odgovorio da je Habermas imao nesreću da je živeo isuviše dugo – pa je tako doživeo da bude i savremenik post-moderne – umesto da je u istoriju filozofije (u kojoj se, bez svake sumnje, već nalazi) ušao u trenutku u kojem je praxis i dalje potvrđivao njegov logos. Nama se, međutim, čini da je opadanje Habermasovog uticaja – kao javnog intelektualca – više nego samo proizvod promenjenih kulturnih trendova ili nesrećnog sticaja okolnosti koji je osujetio neke od njemu tako dragih ciljeva. Reč je o procesu – i time se bavi ovaj esej – koji predstavlja potencijalnu potrošenost one vrste politike koju cela Habermasova karijera, na neki način, otelotvorava.

II

Naslednik Kanta

“Parlament više nije skup mudraca koje su privilegovani slojevi izabrali za individualne ličnosti, koje su pokušale da se ubede argumentima u javnoj raspravi pod pretpostavkom da će naknadna odluka koju donese većina biti ono što je tačno i ispravno za nacionalno blagostanje. Umesto toga, postao je javna govornica na kojoj, pred čitavom nacijom (koja, preko radija i televizije učestvuje u ovoj sferi publiciteta) vlada i stranke koje je predstavljaju opravdavaju naciji svoj politički program, dok opozicija napada ovaj program sa istom otvorenošću i razvija njegove alternative.”

(Jirgen Habermas)

U svojoj prvoj značajnijoj knjizi, Strukturna transformacija javne sfere (1962) Habermas je sebe već pozicionirao kao Kantovog naslednika. Kako je on to video, Kant je artikulisao jedan sistem morala u kojem sva ljudska bića treba tretirati kao slobodna i jednaka. Kant je tvrdio da je ovaj sistem imanentan strukturi racionalnog mišljenja. Sva ljudska bića, bar mi tako mislimo, sposobna su da postanu “autonomni” moralni agenti, priznajući nezavisno da “moralni zakon” treba primeniti na svakoga. Iz ove osnove, Kant je izveo zaključak da liberalizam – politički i ekonomski režim zasnovan na priznavanju univerzalnih prava koja obezbeđuju slobodu i jednakos – odgovara ljudskoj prirodi i da je njegovo globalno širenje nepogrešiva trajektorija istorije.

Iako inspirisan Kantom, Habermas je ipak priznao nekoliko ozbiljnih problema u ovoj njegovoj misli, Kantov koncept autonomije delovao mu je okaljano odbranom laissez-faire kapitalizma. Ljudi ne mogu biti zaista autonomni – tvrdio je Habermas – sve dok nemaju materijalnu osnovu koja im omogućava da žive nezavisno. U modernoj eri, ovo je značilo da im je neophodna podrška države blagostanja. Pošto država čije se ambicije kontrole stalno šire ima na raspolaganju sredstva kojima će podriti nezavisnost svojih građana, imperativ je da oni utiču na odlučivanje ne samo kroz povremena glasanja nego i kroz debatu u “javnoj sferi”. Samo sa ekonomskom sigurnošću i aktivnom političkom participacijom pojedinci mogu obezbediti da oni – i drugi – budu slobodni i jednaki.

U narednim decenijama, Habermas je posvetio veliki deo svoje intelektualne energije da – za uslove druge polovine dvadesetog veka – rekonstruiše Kantov princip moralnog zakona, koji se njemu činio kao implicitan za interpersonalnu komunikaciju pre nego za (kao što je to Kant smatrao) privatnu misao. Prema Habermasu, kad god jedna osoba priča sa nekom drugom, ona daje iskaze o tome šta je tačno a šta ne i saopštava ono što smatra svojim razlozima zbog kojih se nada da će njen slušalac (ili čitalac) prihvatiti te tvrdnje. Iako mi, u svakodnevnom životu, često obmanjujemo jedni druge, svaki razgovor među ljudima polazi od premise da ljudska bića – bar u jednom hipotetički savršenom modelu – mogu da se dogovore na osnovu razuma, dakle, bez sile ili prevare.

Habermas je već 1965. u svom predavanju “Znanje i interesi” tvrdio da je svaki iskaz koji mi dajemo nekoj drugoj osobi “proricanje ispravnog načina života” (zasnovanog na autonomiji) i u suštini politički zahtev da radimo na društvu u kojem “komunikacija može da postane, za svakoga i sa svakim, dijalog slobodan od dominacije”.

Međutim, ova teorija je od početka sadržavala protivrečnosti. Habermas je u Javnoj sferi primetio da je Kant tvrdio kako će istorija, u toku svog kretanja, doneti “kosmopolitski poredak… pod kojim će ljudska bića moći da zaista ostvare svoja prava.” Ali, iza Kantovog “službenog” učenja – tvrdio je Habermas – mora da stoji i “neslužbena”, ezoterična doktrina, u kojoj – umesto čekanja na kraj istorije – politika ima dužnost da malo “pogura” taj put. Da bi radila efikasno na ostvarivanju autonomije za sve, političku akciju treba da usmerava kolektivna “volja”, oblikovana od strane intelektualaca koji “vode javnost”. Ova “neslužbena” Kantova doktrina postala je zastava pod kojom je Habermas nastavio da deluje kao intelektualac, pokušavajući da Evropljane okupi oko cilja autonomije.

III

Zamke kolektivnog identiteta

“Po modernoj koncepciji država je pravno definisan pojam koji se na nivou suštine odnosi na državnu vlast, koja poseduje i unutrašnju i spoljnu suverenost na prostornom nivou nad jasno razgraničenim terenom (državna teritorija) i na društvenom nivou nad ukupnošću članova (tela građana ili naroda). Državna vlast se konstituiše u obliku pozitivnog prava, a narod je nosilac pravnog poretka čija je nadležnost ograničena na državnu teritoriju. U političkoj upotrebi, pojmovi “nacija” i “narod” imaju isto značenje. Ali, pored pravne definicije, pojam “nacija” ima konotaciju političke zajednice oblikovane zajedničkim poreklom, ili barem zajedničkim jezikom, kulturom i istorijom. Narod postaje “nacija”, u ovom istorijskom smislu samo u konkretnom obliku određenog vida života.”

(Jirgen Habermas, “Uključivanje drugog: studije u političkoj teoriji”, 1998)

Od 1970-tih, Habermas je usredsređen na dve prepreke za koje smatra da su od odsudne važnosti za ostvarenje svog plana.

Prva je ekonomska. Od krize koju je po globalnu ekonomiju prouzrokovao naftni šok (1973), Habermas smatra da nacionalne države u Evropi jednostavno više nemaju dovoljnu težinu u svetskoj privredi da bi mogle da zaštite redistributivne politike kojima bi se autonomija, za običnog čoveka, održala u značajnom obimu. U globalizovanoj ekonomiji – Habermas je uporno na to podsećao – “Kejnzijanizam u jednoj zemlji” više nije moguć. Država blagostanja mora biti rekonstruisana, ali u okvirima celog kontinenta.

Druga Habermasova prepreka tiče se kolektivne “volje” za koju je on pretpostavljao da će delovati u pravcu autonomije. U knjizi “Ka rekonstrukciji istorijskog materijalizma” (1975) on već počinje da tvrdi kako takva volja ne može biti locirana ni u jednom od tzv. istorijskih identiteta – klasi, religiji, naciji – oko kojih su, tradicionalno, bile organizovane evropske politike. Umesto toga, nju bi trebalo tražiti u novoj vrsti “kolektivnog identiteta” koji više ne bi bio “usidren u pogled unazad”. Ovaj novi identitet morao bi, zapravo, biti ne samo evropski nego univerzalni, dostupan svakom ljudskom biću bez izuzetka. Kao što je ideja socijaldemokratije morala da bude proširena, sa pojedinih zemalja na ujedinjeni kontinent, tako će i Evropljani morati da ponovo osmisle sebe, kao pripadnici zajedničkog čovečanstva.

Ovaj poziv na kolektivni identitet, koji obuhvata potencijalno svakog, bio je izazov idejama Karla Šmita (1888 – 1985), nacističkog i katoličkog političkog teoretičara koji je uticao na ideologiju kako Hitlerovog režima tako i posleratnih nemačkih konzervativaca. Šmit je tvrdio da je svaka politika zasnovana na distinkciji između prijatelja i neprijatelja, kojom se definiše pripadnost grupi u odnosu na ugrožavanja koje potiču izvan grupe. On je dalje tvrdio da modernu (posleratnu) politiku oblikuju koncepti koji potiču iz hrišćanske tradicije – zaključak koji se, po Šmitu, primenjuje čak i na navodno racionalne Kantove sledbenike kao što je Habermas. Ne može postojati održiva forma kolektivnog identiteta, sugerisao je Šmit, bez moćnih i potencijalno opasnih zajedničkih emocija i aure svetog.

Habermas je često odbacivao Šmitove – kako ih je nazivao “klero-fašističke” – ideje, sa posebnom strašću recimo u članku o Šmitovom konceptu “političkog” (2011). On u tom tekstu tvrdi da liberalnim demokratijama nikada nije bila potrebna “religiozna aura”. One su zasnovane na “poštovanju nepovredivosti ljudskog dostojanstva” koje – tvrdio je Habermas – predstavlja sekularni koncept, nezavisan od bilo kakve “prijatelj – neprijatelj” distinkcije. Obraćanja kolektivnoj volji treba zasnivati na ovoj racionalnoj, inkluzivnoj, osnovi – ili ne treba da ih bude uopšte.

Međutim, kroz njegove intervencije u evropskoj politici, Habermas nije mogao da se dosledno drži svoje formule. On je često pozivao Evropljane da stvore svoju kolektivnu volju oko zajedničke prošlosti, moćnih emocija i vrednosti heroizma i žrtve – što se sve ponekad graničilo sa iracionalnim i kvazi-religioznim snagama koje je Šmit smatrao suštinskim za politiku. Ovakve instrukcije – u suprotnosti sa njegovim sopstvenim ranijim teoretskim stavovima – bile su intelektualno manje koherentne, a politički manje uspešne. One, međutim, otkrivaju neadekvatnost onoga što Habermas počinje da promoviše negde od 1980-tih godina, kao “kolektivni identitet” koji će zameniti klase, vere i nacije u Evropi: ustavni patriotizam.

IV

Ustavni patriotizam

“Sloboda nikada neće biti shvaćena samo negativno, kao odsustvo prinude. Sloboda začeta intersubjektivno razlikuje se od proizvoljne slobode izolovanog pojedinca. Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.”

(Jirgen Habermas, Religija i racionalnost: eseji o razumu, bogu i modernosti)

Habermas je razvio koncept “ustavnog patriotizma” za vreme tzv. spora istoričara (Historikerstreit), krajem 1980-tih godina. U toj debati, zapadnonemački konzervativni političari i istoričari tvrdili su da su njihovi građani i javnost razvili preterani – kako su tvrdili, morbidan – osećaj kolektivne krivice za zločine nacističkog režima. Intelektualci kakav je recimo bio Ernst Nolte insistirali su da Nemci moraju da neguju pozitivan osećaj nacionalnog identiteta. Ovi pozivi često su se spuštali na poricanje ili relativizaciju Holokausta, pomeranje pažnje na nemačke žrtve sovjetske ratne i posleratne represije i u suštini su ubrzavali desna skretanja u nemačkoj političkoj kulturi.

Habermas je bio najglasniji protivnik ovog trenda, i to su godine u kojima on cementira svoj status ikone nemačkog levog centra. Intervenišući u raspravama o istorijskoj krivici, tvrdio je da njegovi sunarodnici treba da pomere svoju pažnju – i svoje simpatije – na zapadnonemački ustav (Osnovni zakon) iz 1949. godine i širu evropsku liberalnu demokratsku tradiciju na kojoj je ovaj dokument zasnovan. Oni bi trebalo da ponovo pronađu svoj identitet u ustavnom patriotizmu, potencijalno otvorenom za sva ljudska bića, pre nego u negovanju pozitivnih (ili negativnih) emocija o različitim pitanjima iz svoje nacionalne istorije.

I dok je Historikerstreit pozicionirao Habermasa kao šampiona post-nacionalne, progresivne, Zapadne Nemačke, on se preigrao – pogrešno je procenio istorijsko vreme. Sa kolapsom istočnonemačke države 1989. godine, insistirao je da ustavni patriotizam podrazumeva da nemačko ujedinjenje ne sme da se nastavi na platformi nacionalnog identiteta. Umesto toga, tvrdio je Habermas, građani bivše komunističke Nemačke trebalo bi da zajedno sa zapadnim Nemcima napišu novi ustav, tako da se i jedni i drugi osećaju ujedinjeni na zajednički dogovorenim građanskim vrednostima, umesto na osećaju – neizabranog – etničkog nasleđa. U Kolovoj konzervativnoj Nemačkoj – i u konzervativnom svetu Buša starijeg i Tačerove – ovaj predlog našao je malu podršku, i ovaj neuspeh predstavljao je prvo gorko razočarenje za Habermasa. U jednom intervjuu koji je dao 1993. godine (Prošlost kao budućnost) žalio se da je nemačka politika posle ujedinjenja zasnovana na “nejasnim apelima na nacionalna osećanja” umesto na ustavnim vrednostima.

Umesto procene da ustavni patriotizam ne može uspešno da posluži kao osnova kolektivnog identiteta koju je njegova neo-kantovska politika zahtevala, Habermas u devedesetim proširuje svoj fokus – sa Nemačke na Evropu. Još od dana Historikerstreit, on tvrdi da bi Evropljani trebalo da se ujedine oko nasleđa Francuske revolucije i formalizuju svoj identitet stvarajući novi ustav nadnacionalne evropske države, tvorevine u kojoj bi konačno ekonomska i pravna integracija bile transcendirane, stvaranjem jedinstvene demokratske politike. Iz današnje perspektive, posle trideset godina, ova Habermasova kampanja nas podseća na njegove ranije neuspešne intervencije u nemačko ujedinjenje. Oba pokušaja su bila konsekventna, ne samo u pogledu otpora koje su izazivale – javnog mnenja i političkih elita podjednako – nego i kao primeri nekoherentnog pogleda na istoriju.

V

Revolucija i Evropa

“Kritične posledice naučno-tehničkog napretka Niče shvata kao prevazilaženje metafizike … Proces prosvetljenja koji su nauke omogućile je kritičan, ali kritičko rastvaranje dogmi ne proizvodi oslobođenje već ravnodušnost. Nije emancipatorsko već nihilističko.”

(Jirgen Habermas, Filozofski diskurs modernosti: dvanaest lekcija)

Dok je njegov ideal kolektivnog identiteta zahtevao od Evropljana da odbace ono što je on sam nazvao “pogledom unazad”, Habermasovi kasniji pozivi na nasleđe Francuske revolucije bili su formulisani na način u kojem se ogledao eho radikalnog nacionalizma 1789. godine. U eseju napisanom na dvestogodišnjicu ovog velikog istorijskog događaja (Narodna suverenost kao procedura) Habermas tvrdi da ono što je počelo sa padom Bastilje “nije završeno, već je projekt koji moramo da nastavimo, kao permanentni i svakodnevni.” Ideali 1789. godine – pisao je tada Habermas – moraju da inspirišu strastvenu identifikaciju i promišljenu akciju u današnjici. Inače, kako kaže, “oni neće pustiti korenje u našim dušama”.

Sa takvim rečima, Habermas je progovorio jezikom vođa revolucije, koji su pokušali da vrednosti ljudskih prava i demokratije učine onim što su zvali moeurs – ili društvenim praksama i emocionalnim iskustvima. Naravno, njihovi napori su i sami mogli da budu nasilni i anti-liberalni: recimo, stvaranje nove građanske religije (tzv. kult Vrhovnog bića) usmerene na prava građana i strastvena posvećenost nacionalnom, vodile su proganjanju katolika.

Iako je sam zazirao od revolucionarnog nasilja, Habermas je često opisivao 1789. kao porođaj moderne Evrope i tvrdio da je osećaj povezanosti sa takvim istorijskim događajima vitalan za održavanje “ustavnog patriotizma” koji je on zagovarao. U jednom govoru na Vašingtonskom univerzitetu, 2001. godine (O zakonu i neslaganju) rekao je da “građani moraju da sebe vide kao naslednike generacije osnivača, koji nastavljaju zajednički projekt.”

Nije, međutim, baš jasno da građani savremenih zapadnih demokratija sebe vide kao naslednike revolucionara iz 1789. godine – čak ni Francuzi, a kamoli svi drugi. Kao što je i sam Habermas primetio, evropske države danas primaju sve više i više vanevropskih imigranata, stvarajući tako “podeljena društva” bez jakog konsenzusa o vrednostima. Sumnjivo je da li će mladi ljudi u današnjoj Evropi naučiti da o sebi misle kao o naslednicima 1789. godine ako se ne identifikuju sa kulturom, nacijom ili civilizacijom koja će preneti ovo revolucionarno nasleđe na njih.

U sve različitijoj Evropi, simboličke veze koje su nekada označavale pripadanje danas postaju sve krhkije. Kao što nam sugeriše i sama Habermasova – sa vremenom, sve više emocionalno opterećena – retorika o nasleđima, tradicijama i naslednicima – apstraktni građanski ideali, napisani u ustavu, imaju značenje za građane samo u meri u kojoj se oni već osećaju pripadnicima zajednice na koju se ti ideali odnose. Tako su sve Habermasove opaske o 1789. godini – kao zajedničkoj tački za ponovnu identifikaciju Evropljana – u suštini protivrečile ne samo njegovoj sopstvenoj političkoj teoriji nego i društvenim realnostima same Evrope.

Ništa koherentnije ne deluju ni Habermasovi česti pozivi na kolektivnu emociju “ogorčenja” – za koju on zamišlja da je svi mi osećamo svaki put kada je narušeno ljudsko dostojanstvo. Upravo na ideji ogorčenja Habermas je stvorio konstrukciju – da bi kolektivna politička akcija mogla da zameni tradicionalne identitete. Tako je, na primer, 1992. godine, posle serije nasilnih incidenata protiv turskih imigranata u Nemačkoj, došlo do masovnih demonstracija a Habermas je napisao pismo za Die Zeit, u kojem je podržao post-nacionalističko “ogorčenje” demonstranata i njihovu solidarnost sa pridošlicama.

Međutim, kao što ni emocije Francuske revolucije nisu uvek branile njene istorijske vrednosti, tako ni ogorčenje per sene služi nužno liberalnim i kosmopolitskim ciljevima za koje se zalagao Habermas. U jednom članku u časopisu Merkur iz 1963. godine, on je osudio ono što je nazvao “državnom kampanjom” tadašnje Zapadne Nemačke protiv homoseksualaca, za koju je smatrao da je podstaknuta homofobnim “moralnim ogorčenjem“. Iako je u tom tekstu insistirao da bi privatne seksualne navike ljudi trebalo da budu zaštićene od ogorčenja njihovih sugrađana, Habermas je ipak tvrdio da “svako ogorčenje ne vodi u lov na veštice” kao i da “političko prosvetljenje takođe zahteva moralne motivacije”. Međutim, u odsustvu zajedničkih vrednosti i shvatanja o tome koja nas tačno osećanja o “ljudskom dostojanstvu” obavezuju da ih branimo, ogorčenja – u današnjem svetu – sa sobom nose sve veći rizik da degenerišu ili u neku sličnu vrstu “lova na veštice” ili u impotentno moraliziranje.

Ovaj drugi ton je bio očigledan u Habermasovom pristupu Iračkom ratu, kada je kritikovao administraciju Džordža Buša zbog njenog kršenja međunarodnog prava. Međutim, on je svoje najoštrije kritike tada ipak sačuvao za evropske lidere koji nisu bili u stanju da razviju jedinstvenu spoljnu politiku, kao protivtežu američkoj moći. U svom otvorenom pismu 2003. godine (15. februar, ili šta povezuje Evropljane) Habermas žali zbog ovog brodoloma. U izvesnoj meri on je zabrinut zbog podele do koje je došlo između istorijskih članica EU (tzv. Stare Evrope) i novih članica iz istočne Evrope (tzv. Nove Evrope) koje su se – načelno – bez postavljanja pitanja svrstale iza SAD. Međutim, Habermas je tada mnogo više ogorčen neuspehom Nemačke, Francuske i Italije da ogorčenje svog diplomatskog kora američkom politikom pretvore u suštinsku političku akciju. Podsetimo se: ovo se događa samo četiri godine nakon agresije NATO na SR Jugoslaviju, koju je Habermas podržao iako je isto tako počela bez odobrenja Ujedinjenih nacija kao i američka intervencija u Iraku. Na ovaj detalj u Habermasovoj karijeri vratićemo se u narednom odeljku, ali je na ovom mestu potrebno napomenuti kako je čitav njegov stav u odnosu na Irački rat, u velikoj meri, bio motivisan i osećajem intelektualne kompromitacije i sramote zbog 1999. godine: on je tih godina ulagao intenzivne napore da u naučnoj javnosti objasni zašto je jedno očigledno kršenje međunarodnog prava (u slučaju Jugoslavije) bilo opravdano, a u drugom (Iraka) nije.

Habermas je, ipak, našao znake nade u onome što je nazvao “moći osećanja” koja je inspirisala milione Evropljana da te 2003. godine protestuju protiv američke invazije Iraka. Međutim, ovo ogorčenje tada nije uspelo da preraste u jedinstvenu evropsku spoljnu politiku. Bez usmerenja koje bi mu obezbedile zajedničke vrednosti i identitet, osećanjima mase nedostajala je dovoljna motivaciona snaga koja bi im omogućila da se održe u dužem periodu i tako oblikuju ponašanje ekita. Istovremeno, i sama Amerika teško da je opstala kao najteži evropski problem. U poslednjim godinama, sa stalnim jačanjem uticaja Rusije i Kine u Evropi – koje danas i same koriste iste podele između zapadnih i istočnih evropskih zemalja koje su zloupotrebljavale razne američke administracije – od Bušove do Trampove – ni pretnja podelama, ni ogorčenje intelektualaca zbog zloupotreba ljudskih prava od strane Moskve i Pekinga nisu dovoljno efikasni podsticaji koji bi evropske lidere podstakli na dogovor o jedinstvenoj spoljnoj politici.

Ni nasleđe 1789. godine – istorijsko, kulturno, pravno i političko – a ni osećanje ogorčenja izazvano događajima, ponašanjima i ličnostima koje vređaju naša osećanja pristojnosti, nisu, dakle, bili dovoljni da stvore onu kolektivnu volju koju je Habermas video kao suštinsku za ostvarenje Kantovog ideala. U nekim trenucima frustracije – zbog očigledno zaustavljenog napretka u pravcu evropskih integracija – on je izgleda i sam uviđao ovu neadekvatnost i pozivao na dodatne vrline “heroizma” i “žrtve”.

Međutim, za ove vrline nema mesta u tradicionalnoj Habermasovoj teoriji. Zaista, on na mnogo mesta, u različitim kontekstima, o njima čak govori i piše sa prezirom, povezujući ih sa najgorim ekscesima nacionalizma. U jednom karakterističnom momentu – nekoliko nedelja posle terorističkih napada na Njujork, 11. septembra 2001. godine, Habermas se ruga američkom opisu prvih koji su se suprotstavili teroristima, kao heroja. “Konotacije o heroizmu” – upozorio je tada Habermas – “bude problematična politička sećanja svakom Nemcu.” Citirajući Bertolda Brehta, on efektno završava ovaj osvrt: “Nesrećna je zemlja kojoj su potrebni heroji.”

Zanimljivo je da je – u tom eseju iz 2001. godine – Habermas očigledno prevideo sopstveni tekst “Uključivanje drugih” (1996) u kojem je sam zahtevao od evropskih lidera da učine “herojski napor”, žrtvujući sopstvene nacionalne identitete i kratkoročne interese zarad jedne velike, integrisane i nadnacionalne, evropske političke zajednice. Deset godina kasnije, u svom “Ustavu za Evropu” (2011) on opet poziva “uplašene” evropske elite da pokažu hrabrost i oplakuje njihovu nesposobnost da prodube jedinstvo Evropske unije. Evropa je, zaista, nesrećna ako njena budućnost zavisi od sposobnosti intelektualaca da privole njene elite da žive vrednosti heroizma koje oni sami privatno preziru.

VI

Hrišćanstvo i intervencija

“Za normativno samorazumevanje modernosti, hrišćanstvo je funkcionisalo više nego samo prethodnik ili katalizator. Univerzalistički egalitarizam, iz kojeg su solidarno iznikli ideali slobode i kolektivnog življenja, autonomno vođenje života i emacipacija, individualni moral savesti, ljudska prava i demokratija, direktno je nasleđe judejske etike pravde i hrišćanske etike ljubavi. Ovo nasleđe, u osnovi nepromenjeno, predmet je kontinuiranog kritičkog ponovnog prisvajanja i renterpretacije. Do danas mu nema alternative. I u svetlu trenutnih izazova postnacionalne konstelacije, sada, kao i u prošlosti, moramo da se napajamo iz ove supstance. Sve ostalo su besposlene postmoderne priče.”

(Jirgen Habermas)

Nasleđe Francuske revolucije, masovne emocije i elite nadarene vrlinama su samo neke od nekoherentnih i – u konačnici – neefikasnih kulturnih resursa koje je Jirgen Habermas pokušao da mobiliše kao podršku svom – i Kantovom – političkom idealu. On je pretpostavljao da će ti resursi motivisati Evropljane da iskuju zajedničku volju a da će im – istovremeno – omogućiti i raskid sa istorijskim formama kolektivnog identiteta. Nijedan od tih resursa nije, međutim, uspeo da funkcioniše u odsustvu tradicija koje je Habermas nameravao da zameni. U jednom od retkih implicitnih priznanja sopstvenih neuspeha, Habermas se, poslednjih godina, okrenuo hrišćanstvu kao još jednom od takvih resursa.

U svojoj nedavnoj knjizi Jedna istorija filozofije ( Auch eine Geschichte der Philosophie, 2019) Habermas tvrdi – u verziji gotovo identičnoj onoj Karla Šmita, koju je svojevremeno sam vehementno odbacivao kao “klerofašističku” – da je hrišćanstvo istorijski izvor mnogih suštinskih koncepcija liberalizma. On tvrdi da hrišćani danas mogu da doprinesu liberalnom projektu “prevodeći” Kantove (i kantovske) imperative u religiozni jezik i inspirišući druge vernike da podrže liberalne ciljeve.

Ako se mnogo toga u Auch eine Geschichte može čitati i kao okasnela polemika sa (već preko tri decenije mrtvim) Šmitom, ova knjiga je to još i više u odnosu na francuskog sociologa religije Emila Dirkema, koji je živeo čitav vek pre Habermasa (1858 – 1917). Dirkem je, naime, pisao kako je politika uvek zajemčena osećanjem grupnog identiteta, stvorenog u kolektivnim ritualima kroz koje se pojedince udružuju u grupu, određenu svojom lojalnošću nečemu što smatraju “svetim”. Liberalni demokrata – a i sledbenik Kanta, baš kao i Habermas – Dirkem je postavio hipotezu da ljudska prava mogu negovati i braniti samo građani koji su prethodno ujedinjeni nacionalnim identitetom, neodvojivim po svom intenzitetu od religije.

Habermas primećuje da Dirkem poziva na “obnovu solidarnosti” kroz kolektivne rituale kojima se generišu emocije – kakve su, na primer, parade povodom Dana Bastilje – kako bi se liberalizam spasao “bezdana anomije” odnosno raspada obavezujućih društvenih normi. Ipak, Habermas insistira da Dirkemove ideje – iako su se mogle primeniti na društvo u kojem je on živeo i pisao – nisu relevantne danas. Habermasov taktički otklon u pravcu religije, ipak, nije otišao tako daleko da bi priznao – kako su to učinili i Šmit i Dirkem – kako i sama liberalna demokratija mora da bude kolektivna religija, da bi preživela.

Malo je verovatno da će Habermasovo zakasnelo pozivanje na religiju omogućiti bitno uspešniju potporu njegovoj neslužbenoj neo-kantovskoj tradiciji, nego što su to uspela njegova ranija pozivanja: na 1789, ogorčenje i heroizam. Čak i kada se poziva na hrišćanstvo kao na sredstvo da se probudi kolektivna volja, Habermas zadržava distancu u odnosu na ideju da liberalne demokratske države treba da aktivno stvaraju čvrste lojalnosti prema zajedničkom identitetu koji bi bio uži od čitavog čovečanstva. Umesto da poziva državu da neguje oblike patriotizma, robusnijeg i užeg u odnosu na Kantov kosmopolitski ideal, Habermas se obraća religiji, kao što se svojevremeno obraćao istoriji ili emociji – da obezbedi volju za moć koja nedostaje njegovom sopstvenom sistemu. Međutim, post-Reformacijsko hrišćanstvo, filtrirano kroz filozofiju Prosvetiteljstva, koje Habermas promoviše kao novi resurs za liberalizam je u kulturnom smislu već specifično, i mnogo manje inkluzivno, nego što to on priznaje. Mnogo hrišćanskih teologa – kao na primer Džon Milbank, danas verovatno vodeći intelektualac Anglikanske crkve – odbacuje Habermasovu instrumentalnu koncepciju njihove tradicije.

Za to vreme, dok Habermas, prilično neubedljivo, apeluje na hrišćanstvo kao na još jednu improvizaciju u potrazi za novim formama post-nacionalnog kolektivnog identiteta Evrope, Šmitov uticaj nastavlja da raste. U svom eseju objavljenom povodom Šmitove smrti (1985) Habermas je pisao kako je malo verovatno da će njegov nepobeđeni protivnik, ikada više, imati široku publiku na engleskom govornom području. Od 1990-tih, međutim, anglofonska filozofska škola obeležena je ponovnim buđenjem Šmitovih teorija. Ovaj proces je započeo od strane figura na levici, kao što je Šantal Muf, čije su ideje ostavile veliki uticaj i izvan akademskih krugova, inspirišućni niz post-marksističkih levih populističkih stranaka u Evropi, španski Podemos i francusku La France Insoumise. Odnedavno, međutim, i desničarski imitatori Šmitovog teološki modeliranog fašizma, kao što je Adrijan Vermel, stiču veći intelektualni (a možda uskoro i politički) značaj.

Ono što je, međutim, za Habermasovo nasleđe potencijalno ozbiljniji problem je činjenica da se jedna rastuća globalna sila – Kina – sve više oslanja na Šmitove teorije. Kinesko korišćenje svih – suštinski – Šmitovih argumenata prilikom obrazlaganja nedavnog nasilnog suzbijanja demokratskih protesta u Hong Kongu široko je zapaženo u celom svetu. Međutim, kako je još 2007. upozorila australijska istoričarka književnosti, Glorija Dejvis u svom tekstu “Habermas u Kini” za ovo je – paradoksalno – u velikoj meri zaslužan baš sam Habermas. Široko čitan u 1990-tim i početkom 2000-tih od strane liberalnih i levih intelektualaca, Habermas je, naime, izazvao ogorčenje svoje publike tekstovima u kojima se, po preovlađujućem mišljenju, suprotstavio sopstvenim kosmopolitskim i liberalnim teorijama, odobravajući NATO agresiju na Jugoslaviju u kojoj je – neslavno – uništena i zgrada kineske ambasade u Beogradu.

Habermasov najčitaniji tekst u prilog bombardovanju Jugoslavije – “Bestijalnost i čovečnost” – bio je zasnovan na tvrdnjama da je režim Slobodana Miloševića počinio zločine protiv čovečnosti, kao i na teorijskoj kritici Šmita koji je odbacivao sam koncept zločina protiv čovečnosti frazom “čovečnost, bestijalnost”. Ogorčeni kineski intelektualci – koje je u toj polemici sa Habermasom predvodio vodeći kineski filozof ove generacije, profesor Univerziteta u Fudanu, Žang Ru Lun – tvrdili su da se Habermas, podržavajući kršenje jugoslovenskog suvereniteta, približio svom arhiprotivniku Šmitu više nego što je i sam to shvatio. Žang je tvrdio da je Habermas tako nesvesno raskrinkao i zapadne liberale, koji – uprkos svim svojim pričama o “demokratskim procedurama” i “dijalogu” – nemaju više poštovanja za međunarodno pravo nego divlje države koje oni žele da bombarduju.

Žang je tako – možda i nesvesno – otkrio činjenicu koju je Habermas, decenijama, uporno pokušavao da sakrije, ako već nije mogao da od nje sasvim pobegne: da se, iza sve njegove liberalne glazure, nalazi jedno emocionalno i, u krajnjoj liniji, iracionalno, srce. Međutim, ono što je Habermasa redovno žalostilo manje je bila hipokrizija, a više samoporicanje – odsustvo samospoznaje koja bi mu omogućila da izbegne iskliznuće u političku irelevantnost. Ono što nam, naravno, ostaje da svi zajedno vidimo jeste koliko je ova Habermasova sudbina bila lična, a koliko je samo predstavljala paradigmu za sudbinu post-moderne političke kulture i filozofije Zapada u celini.

VII

Umesto epiloga: filozofija i politika

“Samo onaj ko preuzme sopstvenu životnu istoriju može u njoj videti ostvarenje sopstva. Odgovornost za preuzimanje sopstvene biografije znači da se razjasni ko neko želi da bude.”

(Jirgen Habermas)

Ova kratka priča o Jirgenu Habermasu može se čitati i razumevati na različite načine. Najpre, ona je svedočanstvo odnosa između filozofije i politike. Filozofija je nauka koja se bavi opštim i temeljnim problemima u vezi sa stvarnošću: postojanjem, znanjem, vrednostima, razumom, umom i jezikom. Politika je, opet, skup osnovnih principa i pripadajućih smernica kojima se usmeravaju i ograničavaju aktivnosti usmerene na ostvarivanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva u upravljanju ljudskim zajednicama. Ove dve vrste ljudskog mišljenja i delanja funkcionišu u različitim ravnima, koje se samo delimično presecaju. Zaista, neke filozofije su – u raznim istorijskim epohama – nalazile svoje otelotvorenje u nekim politikama, baš kao što su i neke politike bile zasnovane na nekim filozofijama, više ili manje uspešno. Ali to presecanje nije nužno: postoje filozofije koje nikada nisu bile politički otelotvorene, baš kao što postoje i politike koje nisu funkcionisale ni na kakvim filozofskim postavkama.

Jirgen Habermas je filozof koji je svoju epistemologiju – teoriju saznanja – uvek posmatrao kao primenjenu nauku, pokušavajući da iz nje izvede skup praktičnih saveta i uputstava za primenu u praksi, čime bi se aktivno uticalo na oblikovanje ljudskog društva i odnosa u njemu. On je, dakle, u većem, gotovo presudnom delu svog dosadašnjeg naučnog opusa, po sopstvenom izboru bio politički filozof. Habermas je napustio komfornu zonu ontologije u kojoj bi se bavio metafizičkim pojmovima bića, duha i drugih apsolutnih ideja i ušao u arenu u kojoj je uspeh svog filozofskog logosa učinio zavisnim od tuđeg političkog praxisa. Taj izbor je presudno uticao i na ocene koje je filozofska i šira intelektualna javnost o njemu davala u poslednjih šest decenija. Ove ocene kretale su se u širokom rasponu koji je odražavao promene u našim viđenjima sveta u kojem smo živeli. Ako je Habermas – a ta ocena njegove ličnosti i njegovog dela se ne sreće baš retko – bio kontroverzan, to samo znači da smo svi živeli u jednom duboko kontroverznom svetu.

Međutim, Habermasova životna priča je i dragoceno svedočanstvo o razvoju uloge intelektualca u javnoj sferi: njegov naučni i duhovni razvoj i društveni aktivizam gotovo da predstavljaju putokaz kojim su se kretale posleratne Nemačka i Evropa. Kao i njegov vršnjak, pisac Ginter Gras, i Habermas je odrastao i sazrevao u senci nacizma. To rano traumatično iskustvo odrazilo se i na njegovim tekstovima, gde se često pita kako je kultura koja iznedrila jednog Lesinga, Šilera i Getea mogla sebi da dozvoli istorijsku katastrofu sa Hitlerom. I sve kasnije prelomne tačke druge polovine prošlog i početka ovog veka – revolucionarna kretanja 1968, ujedinjenja Nemačke i Evrope, Irački rat, renesansa populističkog nacionalizma – ostavile su trag na njegovom delu. Može se reći da je Habermas, koliko god je pokušavao da oblikuje vreme u kojem je živeo istovremeno bio i njegov hroničar.

Verovatno bi se moglo reći da je, u taktičkom pogledu, Habermas često lutao: njegov odnos prema religiji, koncepti kolektivnog identiteta i ustavnog patriotizma, instrumentalizacija ideja Francuske revolucije, dijametralno suprotni stavovi o dve američke agresije u samo četiri godine (protiv Jugoslavije i Iraka) – sve to dokazuje ne samo složenost vremena u kojem je živeo i pisao i stalnu promenljivost društvenih i istorijskih uslova, koliko, pre svega, nemogućnost da se opšte filozofske postavke primenjuju kao gotovi recepti na konkretne okolnosti.

Međutim, u jednom širem, strategijskom – mogli bismo da kažemo, i istorijskom – smislu, Habermasova filozofija je ostala konzistentna u svojim bitnim tačkama, određenim drugom formulom Kantovog kategoričkog imperativa: “Postupaj prema ljudskosti u sebi i u drugim bićima uvek kao prema cilju a nikad kao prema sredstvu.” Slobodu, jednakost i bratstvo Francuske revolucije; antifašizam, ideju ujedinjene Evrope – sve te kamene međaše koji označavaju kretanje naše civilizacije u poslednja dva veka nalazimo zastupljene, dosledno obrazložene i ponekad strastveno branjene i u Habermasovim delima.

Kao nesporna ikona, najpre građanske levice a onda i šire liberalne evropske tradicije, Habermas već od kraja osamdesetih postaje nepoželjni intelektualac za neo-konzervativnu teorijsku misao i njene protagoniste u političkoj praksi Zapada. Najpre ujedinjenje Nemačke, a onda i čitav pad nekadašnjeg realnog socijalizma nisu se u praksi odigrali u demokratskom i humanističkom diskursu za koji se Habermas zalagao i vrlo brzo je čitav prostor srednje i istočne Evrope jedan totalitarizam samo zamenio drugim. Bio je to prvi put da su strateške poruke njegove filozofije odbačene od strane političkih, finansijskih i – u velikoj meri – intelektualnih centara moći Zapada.

Drugi put se to dogodilo početkom dvadeset prvog veka, kada je Evropa propustila priliku da izgradi jedinstvenu spoljnu politiku – a posebno jedinstvenu nadnacionalnu državu – za koju se Habermas zalagao. Isuviše brz i često nesmotren prijem bivših zemalja sovjetskog bloka između Baltičkog i Crnog mora u Evropsku uniju uneo je u evropsku arhitekturu ozbiljnu konstrukcionu grešku i, za duži vremenski period, samo zamenivši jednu liniju podele – na evropski Zapad i Istok – drugom, na tzv. Staru i Novu Evropu – na šta je Habermas takođe dalekovido upozoravao.

A onda se, sa nizom kriza – Svetskom ekonomskom krizom 2008, Grčkom dužničkom krizom 2014, Migrantskom krizom 2015, Bregzitom i Trampom 2016, Koronom 2020 – Zapad suočio sa najtežim i najkompleksnijim setom izazova posle 1945. godine. Dosad je Zapad – svaki put kada bi njegovi vladari bivali potrošeni – spas tražio u intelektualcima: moralni bankrot srednjovekovnog Vatikana iskupio je Martin Luter, ekscese Henrija Osmog Erazmo Roterdamski, greške Francuske revolucije bledele su pred moćnim porukama Voltera i Rusoa, traume Prvog svetskog rata lečio je Sigmund Frojd, a Drugog Herbert Markuze.

Uljuljkane u osećaje samozadovoljstva i samodovoljnosti, briselske birokratije su već četvrt veka zaboravile na Habermasa: za one starije bio je neprijatno podsećanje na sopstvene greške. nenaučene lekcije i neprincipijelne kompromise – dok oni mlađi, sve češće, ne bi ni čuli za njega. Danas, kada su i intelektualna misao i glavni politički projekti Zapada ponovo u krizi, verovatno će se tamo neko ponovo setiti Habermasa – pitanje je, međutim, koliko dugo će najveći živi filozof sveta još ostati sa nama?

Više od igre: odlazak komandanta Senke

Šarke oko nek’ se vari,
S barske zmije režanj bari,
Pseći jezik, žablje kralje,
Sa slepoga miša malje,
Krilce sove, gujin žalac,
Krastavuše žabe palac,
I batačić gušterića,
Jezik-raklja od slepića —
Da se vraški-vraška tava
Uvračana zakuvava.

(Vilijem Šekspir, “Makbet”)

 

 

I

Let SAW 501 za Bagdad

Let je kasnio već više od dva sata, bez objašnjenja – što se, uostalom, ponekad događa i većim aviokompanijama, u uređenijim zemljama i u mirnijim vremenima. Cham Wings je ipak bila mala, privatna kompanija, sa samo četiri aviona, osnovana 2007. godine; aerodrom – onaj u sirijskoj prestonici, Damasku; vreme – veče 2. januara, prvog četvrtka u 2020. godini.

Kao i na svim aerodromima sveta, putnici su se nervirali zbog kašnjenja: uzdisali, nestrpljivo gledali na sat, besomučno telefonirali, pomalo i psovali. Na velikoj tabli sa rasporedom međunarodnih polazaka konačno se pojavilo obaveštenje da je let za Bagdad poleteo, i tu informaciju je kontrola leta odmah pustila i na sve internet sajtove sa kojima je bila povezana.

Gledajući kroz prozor, mlađi čovek je, međutim jasno video da se avion i dalje nalazi na pisti, baš kao što je, raštrkane oko izlaznog gejta, video i njegove buduće putnike. Odšetao je do javne govornice i okrenuo broj; u jednom predgrađu Damaska zazvonio je telefon:

“Paket još nije stigao.”

Posle pola sata putnici su, konačno, pozvani na ukrcavanje; još jedna kontrola bording karata i pasoša, ulazak u dva autobusa, potom i u avion – sve je to uzelo i narednih pola sata. U poslednji čas, pre nego što su dve šarmantne stjuardese zatvorile prednja vrata, na pisti se, gotovo niotkuda, odjednom pojavio konvoj od tri džipa. Iz poslednjeg od njih su izašla trojica muškaraca: čovek sede brade, ranih šezdesetih godina sa dvojicom pratilaca ne baš prijatnog izgleda.

Let SAW 501 za Bagdad je konačno ipak poleteo: tek neki minut pre 23,30 po lokalnom vremenu, u četvrtak, 2. januara 2020. godine. Na telefonski broj u predgrađu Damaska onda je stigla i sledeća poruka:

“Paket je otišao.”

Radnik kompanije Cham Wings, nedavno vrbovan od strane izraelske tajne službe MOSAD, zadovoljno je otišao kući, radujući se obećanoj nagradi. Nije mu, međutim, ostavljeno vremena da je preuzme: još pre nego što je osvanula zora uhapšen je i odveden u vojni zatvor Sadnaja u predgrađu Damaska. Tamo je odmah podvrgnut torturi agenata sirijskog Generalnog obaveštajnog direktorata, zloglasnog Idarat al-Mukhabarat al-Amma, uzbuđenih idejom da bi mogli da raskrinkaju celu izraelsku mrežu. Ipak, u prvih nekoliko dana, pre nego što je podlegao mučenju, odao je ime samo jednog svog saradnika – koji je, opet pod torturom, odao samo jedno ime: njegovo. Time je krug zatvoren i daljih tragova nije bilo. Sirijski obaveštajci su tako shvatili i odakle je jedino mogla da dođe anonimna telefonska dojava na osnovu koje je uhapšen telefonista sa aerodroma: od njegovih poslodavaca. Bio je to njihov uobičajeni modus operandi: kada se posao obavi, počiste se tragovi.

***

Cham Wings je bio poznat i pod geslom: “Mi letimo izvan granica”. Kada je Erbas A-320, posle tačno jedan sat i pet minuta leta dotakao pistu aerodroma grada na obali Eufrata petak 3. januar je već trošio svoj prvi sat.

Kad se avion, vođen malim žutim kombijem, konačno zaustavio na mestu predviđenom za parkiranje, Putnik i njegovi pratioci prvi su sišli stepenicama postavljenim na prednjim vratima. Ušli su u drugi konvoj vozila koji ih je čekao na pisti. Kada je konvoj već bio blizu izlaza sa piste, drugi putnici su počeli da napuštaju vazduhoplov. Bilo je trideset šest minuta posle ponoći.

Putnik se konačno približio svojoj poslednjoj granici. Ne onoj koju nije ni prošao na aerodromskom graničnom prelazu – njegov diplomatski pasoš su ionako do šaltera odneli ljubazni domaćini – nego onoj konačnoj, za koju se na ovaj ili onaj način pripremao, a pomalo i potajno je i priželjkivao, poslednjih dvadeset godina.

Na čelu kolone, nekih stotinak metara ispred druga dva vozila, bio je minibus Hjundai, sa šefom aerodromskog protokola i petnaest naoružanih čuvara. Iza njega, Tojota Avalon, sa Putnikom i njegovim domaćinom na zadnjim sedištima i dvojicom telohranitelja na prednjim; jedan od njih, Muhamed Reda, lični pratilac domaćina, bio je i vozač. Još jedan džip je bio na kraju kolone: u njemu su se nalazila dva Putnikova pratioca, od kojih je jedan bio njegov zet.

Vozili su se jedva jedanaest minuta: taman su prošli poslednji od nekoliko kontrolnih punktova na izlasku sa aerodroma i izašli iz perimetra ograđenog niskim zidom sa bodljikavom žicom. Da li su nešto uopšte osetili? Retki očevici su posle rekli da je Hjundai pogođen prvi i odmah se pretvorio u vatrenu loptu. Videvši to, Muhamed, vozač Tojote Avalon, godinama treniran za takve situacije, pokušao je da izbegne sudbinu: povećao je brzinu, u nameri da sa desne strane obiđe pogođeno vozilo. Tako je uspeo da izbegne drugu raketu i time sebi i svojim putnicima život produži za desetak sekundi. Treća raketa je završila posao: bilo je četrdeset sedam minuta posle ponoći.

Bagdadska policija je uviđaj, odnosno ono što je od njega mogla da uradi, završila posle punih sedam sati, sa prvim sunčevim zracima novog jutra: većina leševa je bila potpuno spaljena i bilo ih je skoro nemoguće identifikovati. Onaj leš zbog kojeg je do svega ovog i došlo bio je konačno prepoznat samo po prstenu sa tamnocrvenim rubinom – na domalom prstu leve ruke.

Prvog sata prvog četvrtka u prvoj nedelji ove godine, raketom “Helfajer” ispaljenom iz američkog drona MQ-9 Reaper, ubijen je Kasem Solejmani, među prijateljima i saborcima poznatiji po nom de guerre Komandant Senka, general-major iranske Revolucionarne garde i komandant njenih Kads brigada, preko dve decenije jedan od najmoćnijih ljudi na Bliskom Istoku.

Ko je bio ovaj čovek, zašto je ubijen i koje će posledice taj čin proizvesti?

 

II

Komandant Senka: devet života iranskog Džemsa Bonda

Za iranske šiite bio je Džems Bond, Ervin Romel i Ledi Gaga – u jednom. Za Zapad – enigmatična ličnost, i protivnik i saveznik, neko za kojeg nikada nisu mogli tačno da znaju čak ni šta misli, a još manje šta namerava da uradi. Za brojne novinare širom sveta, majstor propagande koji selfije sa raznih bojnih polja postavlja po društvenim mrežama: neka vrsta modernog Lorensa od Arabije, tajanstveni komandant iranske Legije stranaca. Za obaveštajce, od Vašingtona do Moskve – glavni blagajnik kome se Hamas, Hezbolah i desetine njihove manje poznate braće redovno javljaju za razne finansijske ili logističke operacije.

Kasem Solejmani rođen je 11. marta 1957. godine u selu , u provinciji Kerman u Iranu. Po završenoj školi seli se u grad Kerman gde neko vreme radi na građevini kako bi otplatio stotinak dolara duga koje mu je otac napravio, neuspešno se baveći poljoprivredom. U osamnaestoj godini, 1975. zapošljava se u gradskom vodovodu; u slobodno vreme, vežba dizanje tegova u obližnjoj teretani a večeri provodi slušajući propovedi hodže Kamijaba, štićenika budućeg vrhovnog verskog vođe Irana, Ali Hamneija. Bile su to poslednje godine režima iranskog šaha Reze Pahlavija, zemlja je u dubokom socijalnom i duhovnom previranju i taj duh vremena ne može da zaobiđe ni mladog Kasema.

Osećaji nepravde i poniženja koje nosi sa sobom još iz ranih, formativnih godina; verska radikalizacija sa Kamijabovih večernjih propovedi; uzbuđenje februarskih dana 1979. godine kada je masa u Teheranu bacila u prašinu hiljadama godina staro carstvo – sve to zajedno je od niza mogućih životnih puteva, objektivno, ostavilo mladom Kasemu samo jedan: pridružuje se Iranskoj revolucionarnoj gardi, oružanom krilu islamske revolucije.

Uprkos tome što nema nikakvu vojnu obuku, napreduje meteorskom brzinom: najpre običan stražar, učestvuje u gušenju separatističke pobune Kurda u zapadnom Azerbejdžanu da bi, već u jesen 1980. godine, predvodio jedinicu dobrovoljaca iz Kermana u iračko-iranskom ratu. Na čelu boraca koje je sam okupio i obučio ističe se hrabrošću za koju njegovi stariji saborci govore da se “graniči sa ludilom”. Već za nekoliko godina – još uvek u svojim dvadesetim godinama – postaje komandant 41. Tarala divizije, najmlađi u tom ratu. Učestvuje u operacijama Fat-ol-Mobin (kasnije će je opisati kao najbolju u celom ratu) i Tarik-al-Kads (u kojoj biva ozbiljno ranjen).

Sa završetkom rata Solejmani postaje komandant Iranske revolucionarne garde u rodnom Kermanu. Ova granična provincija na severoistoku nalazi se tačno na putu avganistanskog opijuma ka Turskoj i dalje, prema bogatim tržištima na zapadu; Kasemovo ratno iskustvo pomaže mu u presretanju krijumčarskih kanala i razbijanju konvoja. Rane devedesete, posle pune tri decenije, još uvek su prilično magloviti period u Solejmanijevom životu.

Neki izvori ga povezuju sa građanskim ratom na području bivše Jugoslavije: navodno, on predvodi iranske paravojne formacije koje se bore na muslimanskoj strani u Bosni i Hercegovini. Prema američkom diplomati Čarlsu Redmanu, jednom od autora Vašingtonskog sporazuma (1994) između Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u građanskom ratu u Bosni učestvovalo je ne više od pet stotina vojnih instruktora iz Irana, koji su svi bili pripadnici Revolucionarne garde, i između tri i četiri hiljade boraca.

Redmanove navode potvrdio je i jedan izveštaj koji je, sredinom januara ove godine, objavila poluzvanična iranska novinska agencija FARS, u tesnim personalnim vezama sa IRG. U tom dokumentu od dve strane, pored Avganistana, Sirije, Libana, Iraka i pojasa Gaze u Izraelu, kao jedan od konflikata u kojima su devedesetih godina prošlog veka bile angažovane Kads brigade navodi se i građanski rat u Bosni i Hercegovini (1992 – 1995). Nema, međutim, nijedne fotografije, dokumenta ili primarnog svedočenja (očevica) koje potvrđuje i lično prisustvo Kasima Solejmanija u Bosni i Hercegovini u tim godinama.

***

Tačan datum kada je Kasim preuzeo komandu nad tzv. Kads brigadama Iranske revolucionarne garde ni danas nije poznat. Procenjuje se da to nije bilo pre 10. septembra 1997. ni posle 21. marta 1998. godine.

Kads brigade (persijski: سپاه قدس‎ odnosno sepāh-e qods) su specijalizovana formacija IRG za nekonvencionalno ratovanje, specijalna dejstva i složene vojno-obaveštajne operacije u inostranstvu. Naziv je dobila po persijskoj reči za Jerusalim (Kads), čije je oslobođenje – baš kao kod srednjovekovnih evropskih krstaša – credo ove paravojne formacije. Njena snaga je procenjena na petnaest hiljada boraca i neutvrđeni broj civilnih lica – obaveštajaca i operativaca u inostranstvu – i podeljena je u osam teritorijalnih direktorata:

Direktorat 1: Severna Amerika i Evropa
Direktorat 2: Rusija i zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza
Direktorat 3: Irak
Direktorat 4: Avganistan, Pakistan i Indija
Direktorat 5: Izrael, Liban i Jordan
Direktorat 6: Turska
Direktorat 7: muslimanske zemlje Severne i istočne Afrike
Direktorat 8: Arabijsko poluostrvo južno od Jordana i Iraka

Posle napada Al-Kaede na Njujork, 11. septembra 2001. godine, američke obaveštajne agencije bile su zatečene stepenom svog neznanja o protivniku. Već par nedelja nakon što su kule bliznakinje nestale u vatri i pepelu, tadašnji američki ambasador u Siriji, Rajan Kroker, u jednom hoteku u Ženevi pregovara sa dvojicom operativaca koje je poslao Kasem Solejmani: tada su utvrđene tačne mete za američko bombardovanje Talibana u Avganistanu, a iranske kolege operativcima CIA u Krokerovoj pratnji daju i dovoljno podataka da identifikuju glavne operativce Al-Kaede što u narednim godinama dovodi do njihovog hapšenja. Ipak, ova saradnja se naprasno prekida posle nekoliko meseci – nakon što je tadašnji američki predsednik Buš mlađi, nepotrebno i neoprezno, imenovao Iran kao deo tzv. “osovine zla”.

Nešto kasnije Solejmani radi na jačanju odnosa između Kads brigade i libanskog Hezbolaha: najpre njegovi operativci pomažu u zauzimanju južnog Libana, određeni telefonski razgovori snimljeni su i u pripremama atentata u kojem je ubijen libanski premijer Rafik Hariri, 2005. godine, a potom, 2006, lično nadgleda tok borbenih operacija u kratkotrajnom izraelsko-libanskom ratu.

Visoki funkcioneri američke okupacione administracije u Iraku, Kristofer Hil i general Rejmod Odierno videli su se sa Solejmanijem 2009. godine – u kabinetu tadašnjeg 2006 – 2014) iračkog predsednika Džalala Talabanija. Britanski Ekonomist najpre ekskluzivno objavljuje ovu, na prvi pogled neverovatnu, priču – na bazi autentičnog obaveštajnog izveštaja koji je dat njegovom novinaru, da bi je kasnije povukao – nakon zvaničnog američkog demantija. Ipak, perje iz jastuka je prosuto i u jastuk se više vratiti neće. Bivši operativac CIA, zadužen za tajne operacije, tih godina opisuje Solejmanija kao:

“… pojedinačno najmoćnijeg obaveštajca na Bliskom istoku danas i glavnog vojnog stratega i taktičara iranskog napora da se bori protiv zapadnog uticaja i promoviše širenje šiitskog i iranskog uticaja na Bliskom istoku”.

Zaista, u post-Sadamovom Iraku – centru verskih i plemenskih sukoba, obaveštajnih i finansijskih spletki i obračuna raznih naoružanih milicija, operativci Solejmanijevih Kads brigada igraju ključnu ulogu u formiranju raznih vlada, uključujući i dovođenje na vlast bivšeg premijera (2006 – 2014) i potpredsednika (2016 – 2018) ove zemlje, Nuri al-Malikija.

Iranski vrhovni verski lider, ajatolah Ali Hamnei, unapredio je Solejmanija u čin general-majora 24. januara 2011. godine. Reč je o najvišem činu u iranskoj vojsci: u tom trenutku, imalo ga je samo trinaest oficira. Ipak, za poznavaoce prilika u Iranu bio je značajniji jedan drugi detalj: komandant Senka je jedini o kojem Ali Hamnei već tada počinje javno da govori kao o “živom mučeniku”. Ta fraza će, na mnogo načina, odrediti poslednju deceniju njegovog života a, verovatno, i prvu deceniju posle njegove smrti.

 

III

Završne godine: od peska Sirije do naslovnih strana

Tako je, početkom decenije koja će se završiti ovom godinom, mit o komandantu Senki izašao izvan granica Irana u kojem je nastao. Ugledni američki časopis “Njujorker” ga 2013. godine naziva “bivšim operativcem CIA, odgovornim za tajne operacije”, “pojedinačno najmoćnijim operativcem na Bliskom istoku danas”, “glavnim strategom i taktičarem iranskog napora da se suprotstavi zapadnom uticaju i proširi šiitsku i iransku kontrolu nad regionom”. Naslovnu stranu “Njusvika” prvi put dobija krajem 2014. godine

Prema više izvora – uključujući i bivšeg sirijskog premijera Rijada Hidžaba, koji je kasnije prebegao u Jordan  – Kasem Solejmani se u sirijski građanski rat lično uključio u drugoj polovini 2012. godine, kao najuticajniji od više iranskih obaveštajnih i vojnih zvaničnika koji su pružili pomoć vladi Bašara al-Asada. Svoj štab je smestio u jednu vilu u predgrađu Damaska, odakle je koordinirao komandante libanskog Hezbolaha, iračkih šiitskih milicija, iranske i sirijske oficire. U tim kritičnim godinama sirijskog rata, 2013 – 2014, kada se Asadova armija raspadala a Islamska država bila na kapijama Damaska, Solejmani je uspeo da odbrani nekoliko ključnih gradova i komunikacija i time sirijskom predsedniku kupi očajnički potrebnih par godina za preživljavanje. Krajem te, 2014. godine, Solejmani dobija i prvu u nizu svojih naslovnih strana u vodećim zapadnim medijima: onu u američkom Njusviku.

Međutim, već početkom 2015. postaje očigledno da se – čak i uz svu spoljnu podršku Sirija dugoročno teško može odbraniti od Islamske države. Pod kontrolom trupa vernih vladi u Damasku ostala je svega jedna petina teritorije i islamisti su, naizgled nezadrživo, napredovali prema obalama Sredozemnog mora, gde su se nalazili i glavni terminali za izvoz sirijske nafte: instalacije u Tartusu i Latakiji.

Prve informacije o stvarnom stanju stvari na terenu – po pravilu surovo hladne i, češće nego ne, u kontradikciji sa ružičastim izveštajima sirijskih zvaničnih vlasti – sastavio je Kasem Solejmani; iz zemlje su ih izneli njegovi poverljivi kuriri koje se niko nije usudio da pretresa. Režim u Damasku imao je zbog toga više sreće nego pameti: čim je u Teheranu bacio pogled na Solejmanijeve mape, iranski vojni i politički vrh shvatio je da se zemlja ne može spasiti bez masivne strane intervencije; u datim vojnim i političkim okolnostima ta intervencija je mogla da dođe jedino iz Rusije.

Prema izvorima Rojtersa, prvi kontakt Solejmanija sa ruskim kolegama oko Sirije dogodio se u julu 2015. godine u Moskvi. Istovremeno, bio je to i prvi put posle trideset godina da komandant Senka gleda u nekog ruskog oficira a da to nije preko nišana: poslednji put su se sreli sredinom osamdesetih godina prošlog veka u Avganistanu. Međutim, utisak koji je tada ostavio bio je vanserijski: toliko dobar da, kada je pola godine kasnije, lični izaslanik iranskog vrhovnog verskog vođe, ajatolaha Ali Hamneia, sa Putinom razmatrao intervenciju o Siriji, ruski predsednik razgovor završio rečenicom:

“U redu, ubedili ste me. Intervenisaćemo. Pošaljite Solejmanija da se dogovorimo.”  

Tako je, za nekoliko meseci, na prostorima severozapadne Sirije strpljivo izgrađena komplikovana vojna alijansa zastrašujuće snage: regularna sirijska armija, iranske Kads brigade, Kurdi, libanski i irački Hezbolah i ruski ekspedicioni korpus. Formirani su zajedničke situacione sobe, centri za razmenu obaveštajnih podataka, uspostavljene bezbedne komunikacije, koordinacija jedinica na terenu dugo i pažljivo uvežbavana.

U odlučujućim trenucima Bitke za Alepo intervenisalo je i iransko ratno vazduhoplovstvo koje je bombardovalo pozicije islamista. Na zaprepašćenje sirijskih i ruskih oficira da se baš u tim trenucima i sam Solejmani nalazi u Alepu, iranski piloti su mirno odgovorili:

“Da, komandant Senka je u gradu i navodi nas na ciljeve.”

U decembru 2016. godine, u javnost su procurele ekskluzivne fotografije: Kasem Solejmani, u običnoj maskirnoj uniformi bez činova, na zidinama tek oslobođene Citadele u Alepu. Kičma Islamske države u Siriji je bila slomljena. Ali paradoksalno, ta vojna pobeda – najveća u njegovoj karijeri – bila je i okidač jednog mnogo složenijeg procesa.

Već krajem naredne, 2017. godine, kada je Islamska država pobeđena i u susednom Iraku, Kasem Solejmani je uvršten u sto ličnosti godine, u izboru američkog kultnog magazina Tajm: zajedno sa Donaldom Trampom, Vladimirom Putinom, Terezom Mej, papom Franjom, Redžepom Tajipom Erdoganom, Džulijanom Asanžom, Nejmarom i Melindom Gejts.

Ipak, taj novostečeni status svetskog selebritija nigde nije direktnije – i duhovitije – prikazan nego na naslovnoj strani britanskog magazina The Week. Tamo je umetnik naslikao karikaturu Solejmanija, kako u krevetu šeretski namiguje simbolu Amerike – Ujka Samu. Vrcava aluzija na zajednički rat protiv Islamske države u Iraku dobila je i sasvim odgovarajući naslov: čudni partneri.

Najdraže priznanje pravom profesionalcu je svakako ono koje dobije od svojih neprijatelja. Jevanđelje američkih diplomata, vojnika i obaveštajaca, časopis Foreign Policy, stavio je Kasema Solejmanija na svoju tradicionalnu listu od sto globalnih mislilaca – za 2019. godinu. Među desetoro kandidata u kategoriji odbrana i bezbednost, zauzeo je prvo mesto, ispred tadašnje nemačke ministarke odbrane, Ursule fon der Lajen (2), osnivača čuvenog Belingketa, Britanca Eliota Higinsa (7) i Putinovog savetnika za bezbednost, Vladislava Surkova (8). U obrazloženju je napisano sledeće:

“Kasem Solejmani vodi iranske tajne vojne operacije već dve decenije, ali njegova uloga nikada nije bila veća nego što je danas. Solejmanijeva ruka je svuda gde je Iran aktivan, od Jemena do Iraka i Sirije. On je isto tako postao javno lice iranskog odgovora na pretnje američkog predsednika Donalda Trampa. “Mi smo blizu vas, tako gde ne možete ni da zamislite”, upozorio je Solejmani u julu 2018. godine. “Mi smo spremni.”

2019 Global Thinkers

Onaj mali broj ljudi koji je imao privilegiju da komandanta Senku lično upozna ne slaže se sasvim oko toga da li mu je ta iznenadna popularnost zaista godila – ili ju je samo vešto koristio, svestan da je kreiranje utiska u javnosti postalo novo oružje u modernom ratovanju.

Ipak, nezavisno od toga, svi ovi procesi su, u konačnici, već tada lansirali onaj američki dron iz kojeg je, neke dve godine kasnije, ispaljena raketa na bagdadskom aerodromu. U trenutku u kojem ga je svetska javnost počela da ga priznaje za najjačeg čoveka na Bliskom istoku postao je, jednostavno, isuviše moćan da bi mogao da ostane živ isuviše dugo.

 

IV

Ubistvo u Orijent Ekspresu: anatomija zavere

Mit o komandantu Senki je iranska državna, vojna i verska propaganda gradila decenijama; opsesija raznih igrača na Bliskom istoku njegovom fizičkom likvidacijom trajala je godinama; ova zavera pripremala se, strpljivo i pažljivo, mesecima.

Čak dva puta su vojne i obaveštajne strukture Netanijahuovih vlada tražile od američkih administracija saglasnost za likvidaciju generala Solejmanija: u vreme Džordža Buša mlađeg (2000-2004) i Baraka Obame (2008-2016) – u oba slučaja su bile odbijene zbog prevelikog rizika. Istini za volju, Kads brigade kojima je on bio na čelu SAD su proglasile stranom terorističkom organizacijom još 2007. godine.

Kao u kultnom romanu Agate Kristi, Ubistvo u Orijent Ekspresu, zainteresovanih za ubistvo komandanta Senke bilo je više; njihovi motivi bili su različiti, često i međusobno suprotstavljeni; neki od njih se nisu međusobno ni poznavali; gotovo da niko od njih nije mogao da ga uspešno ostvari sam; ali, neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, stoji skoro već dve i po hiljade godina, u starom sanskritskom spisu Arthašastra. Da je Agata Kristi danas živa, i da svog Herkula Poaroa danas pošalje da istraži Ubistvo u Bagdad Ekspresu, do kojih zaključaka bi došao slavni detektiv?

Tek sa dolaskom Donalda Trampa 2017. godine i konačnim porazom Islamske države u Siriji i Iraku, kockice se konačno uklapaju: po prvi put u ovom veku, na čelu Amerike je došao čovek koji je spoljnu politiku gledao samo u optici sopstvenog rejtinga; po prvi put u ovom veku, pomoć generala Solejmanija nije bila potrebna u obračunu sa nekim drugim, gorim, opasnijim, islamskim militantima.

***

Najmanje deset godina je – uz posredovanje Ujedinjenih Arapskih Emirata – trajalo diskretno približavanje Izraela i Saudijske Arabije: tri partnera su zajedno stabilizovali egipatski režim generala Sisija, zajedno ratovali u Jemenu i pomalo u Libiji, zajedno gledali na šiitski izazov na severu: Liban, Siriju, Katar, beznadežno podeljeni Irak i – iznad i iza svih njih – Iran.

Prvi kontakt između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Donalda Trampa, tada još predsedničkog kandidata sa prilično slabim izgledima čak i u sopstvenoj stranci, ostvaren je još septembra 2015. godine, preko posrednika Erika Prinsa, osnivača privatne multinacionalne kompanije za obezbeđenje Blackwater, koji je nastupao kao “zajednički prijatelj”. On je ponudio finansijsku pomoć Emirata Trampovoj kampanji i predao listu protivusluga traženih za uzvrat. One su se, uglavnom, odnosile na arhineprijatelja UAE, Katar. Jedna od tačaka, na kraju liste, bilo je i ubistvo Solejmanija. Tada je Donald Tramp prvi put čuo da postoji osoba pod takvim imenom.

Prema izveštajima Njujork Tajmsa iz maja 2018, UAE su Trampu ponovo ponudile pomoć da dobije izbore već naredne, 2016. godine: na tajnom sastanku održanom početkom avgusta na Sejšelima učestvovali su Donald Tramp junior, Erik Prins, osnivač privatne multinacionalne kompanije za obezbeđenje Blackwater (sa američke strane); Žorž Nader, libansko-američki biznismen, lobista i seksualni prestupnik (koji je zastupao Saudijsku Arabiju i Emirate) i Džoel Zamel, izraelski ekspert za manipulaciju socijalnim medijima. Svaka strana je, naravno, imala svoje interese: Prins je od Nadera tražio da ubedi Saudijce da sa dve milijarde dolara finansiraju njegovu privatnu armiju koja bi se borila protiv iranskih saveznika u Jemenu; Zamel je opet nudio sopstveni projekat subverzije Irana preko socijalnih medija.

Na kraju (ali tek posle Trampove inauguracije početkom 2017) zabeležena je samo jedna skromna transakcija (od dva miliona dolara) koliko je Nader platio Izraelcu. Za šta tačno, nikada nije otkriveno: pretpostavlja se da se radilo o projektu otvaranja desetina hiljada lažnih Fejsbuk naloga koji su davali podršku Trampovoj kampanju.

Ono što je, međutim, važnije od svih tih detalja jeste nova osovina čije tragove možemo locirati već u 2016. godini: Vašington – Tel Aviv – Rijad – Abu Dabi. Zajednički neprijatelj svih ovih igrača je, naravno, Iran. A ljudsko lice tog neprijatelja je, sve više, lice generala Solejmanija: baš kao što će to, sasvim zgodno, dve godine kasnije, napisati uvodničar u Foreign Policy…

***

I dok je opskurni Žorž Nader, posle ovog sastanka, ušao u Trampov unutrašnji krug (fiksirani su i dokumentovani njegovi brojni susreti sa Džaredom Kušnerom, Majklom Flinom i Stivom Benonom), jedan sasvim drugi proces počinje da se istovremeno odvija u Izraelu. Premijer Benijamin Netanijahu suočava se sa ozbiljnom policijskom istragom zbog optužbi za razne zloupotrebe još od decembra 2016. godine. Kako vreme prolazi, i kako se te istrage od policije sele u tužilaštva, formirano je pet ozbiljnih krivičnih predmeta: slučaj 1000 (nedozvoljeno primanje poklona); slučaj 2000 (nedozvoljeni kontakti sa vlasnikom jednog tabloida u kojem su dogovarane promene propisa kojim bi se nanela šteta njegovoj konkurenciji); slučaj 3000 (navodno primanje mita za kupovinu tri podmornice i četiri ratna broda od nemačke kompanije); slučaj 4000 (sukob interesa između ministarstva telekomunikacija u Netanijahuovoj vladi i telekomunikacione kompanije Bezeq); slučaj 1270 (pokušaj davanja mita državnom tužiocu Izraela u vezi sa slučajem 1000).

Dok se sve to dešava, po američkoj administraciji je, sve češće, prisutna ideja o ubistvu Kasema Solejmanija: najpre u neformalnim razgovorima, pa u nezvaničnim papirima (tzv. non-papers), onda na zvaničnim sastancima. Zabeleženo je da ju je najpre pomenuo prvi Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost, penzionisani general Majkl Flin; potom njegov naslednik, opet bivši, Mek Masters; pa njegov naslednik (nepotrebno je reći – bivši) Džon Bolton; pa onda Majk Pompeo, državni sekretar. Više izvora nam je potvrdilo da je sve ove predloge Tramp uvek načelno prihvatao, ali da je ipak vrlo dugo odbijao da potpiše dokument koji bi od ove egzekucije učinio legalnu vojnu operaciju: navodno, on je još 2017. za saglasnost na odluku o tom ubistvu postavio tzv. crvenu liniju – prethodni gubitak života nekog Amerikanca za koji bi bio odgovoran Solejmani.

Međutim, bez obzira koliko su sva ova odlaganja morala da frustriraju učesnike u zaveri, u američkom establišmentu ideja Solejmanijevog ubistva ne samo da nije slabila, nego je, naprotiv, jačala. Polako, sve više ljudi veruje da je to neka vrsta čarobnog štapića: izraelski i saudijski lobisti računaju da zarade svoje honorare, Trampovi PR savetnici da dobiju priliku za novi čitani tvit, vojnoindustrijski kompleks da demonstrira efikasnost ubistva dronom. Kao u onoj Čehovljevoj drami, puška je sve vreme na zidu, a komad ulazi u četvrti čin.

Kada je Iranska revolucionarna garda, raketom zemlja-vazduh oborila američki izviđački dron iznad moreuza Ormuz, 20. juna 2019. godine, prema više pouzdanih izvora, Donald Tramp je potpisao izvršnu naredbu za ubistvo generala Solejmanija. U tom trenutku još nije bila postavljena neophodna logistika da se ta naredba u praksi sprovede; u naredbi je, takođe, postojala i ozbiljna rezerva: da njeno izvršenje mora, u svakom slučaju, biti ponovo odobreno. Samo nekoliko dana kasnije, SAD  su zaključile i odbrambeni pakt sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima; profesionalci u Pentagonu su zaključili da će im novi saveznik obezbediti elemente koji su još nedostajali.

U međuvremenu je tužilaštvo u Izraelu radilo svoj posao, a Trampova opozicija u Predstavničkom domu američkog Kongresa svoj. Konačno, 13. novembra 2019. godine počela su saslušanja svedoka u postupku Trampovog impičmenta, a 21. novembra 2019. izraelski tužilac je optužio svog predsednika vlade za tri od onih pet krivičnih dela.

U Izraelu nije bilo stabilne većine za novu vladu ni posle trećih uzastopnih izbora; sa objavljenom optužnicom, zemlja je polako klizila u vanredno stanje, i onaj uobičajeni, gotovo očajnički potez uvek u takvim prilikama – bezbednosna kriza u regionu – ostao je jedini pojas za spasavanje. Ovog puta nisu mogle da pomognu male čarke u Gazi, na Zapadnoj obali ili u južnom Libanu; bilo je potrebno nešto veće. Najveće što se nudilo kao opcija bio je, naravno, Iran. Naročito od 14. septembra 2019. kada su iranski saveznici u Jemenu iskoristili iranske dronove da gađaju saudijska naftna polja.

Tako je, poslednjih dana novembra 2019. na direktno pitanje premijera kako najefikasnije destabilizovati Iran, analitika MOSAD-a dala odgovor koji se od nje i očekivao: ubistvom Kasema Solejmanija. Državni sekretar Pompeo je izabran da Trampu prenese onu najvažniju poruku: izraelska obaveštajna mreža u Damasku biće stavljena na raspolaganje da bi se precizno lociralo kretanje komandanta Senke u sirijskoj prestonici. Opravdano se pretpostavljalo da će on kroz Damask morati da prođe – bilo na putu za Bejrut, ili u povratku iz Bejruta u Bagdad i Teheran.

 

V

Crvena linija: kako naći građanina za smrt?

Odluka o ubistvu je zapečaćena u nedelju, 3. decembra 2019. godine, u direktnom telefonskom razgovoru Donalda Trampa i Benijamina Netanijahua. Otkad je taj razgovor završen, Kasem Solejmani je živeo na pozajmljenom vremenu:

https://www.i24news.tv/en/news/international/middle-east/1575265492-trump-and-netanyahu-discuss-threat-from-iran-during-phone-call

Tako je anatomija ove zavere ušla u svoju poslednju, hirurški preciznu, fazu. U celom mozaiku nedostajao je samo još jedan mali detalj, da bi se prešla ona crvena linija koju je Tramp postavio još 2017. godine: gubitak života nekog američkog građanina. 

Ali, gde i kako pronaći građanina za smrt?

Nawres Waleed Hamid rođen je 1986. godine u Kirkuku. 2011. godine dobio je američku iseljeničku vizu i, sa trudnom ženom, otišao u Sakramento u Kaliforniji. Bio je vredan, radio razne poslove i istovremeno učio, završio koledž i onda se – sa odličnim znanjem engleskog – zaposlio kao prevodilac u jednoj od kompanija koje su pružale usluge američkoj vojsci u Iraku: Valiant Integrated Services iz Virdžinije.

Valiant je kompanija koja pruža širok spektar različitih usluga, vezanih za upravljanje američkim vojnim bazama u Iraku: od projektovanja, održavanja, snabdevanja, do zaštite. Bila je, ukratko, kućepazitelj američkih baza. Predsednik ove kompanije, Džems Džaska, dobio je u septembru 2019. ugovor na 119 miliona dolara za opremanje simulacionog centra za američku vojsku u Južnoj Koreji: taman na vreme da dubokoj državi vrati uslugu…

Nawres Waleed Hamid je tih godina, mnogo brže nego što je očekivao, ostvario svoj američki san: ne samo da je završio školu i zaposlio se nego je – how convenient – krajem 2017. godine postao i naturalizovani američki građanin. Sreći male porodice (u međuvremenu su on i njegova žena Nur dobili dva sina) nije bilo kraja.

Tu sreću nije poremetio ni neočekivani poziv, radi hitnog prevođenja, u Kirkuk u Iraku, početkom decembra 2019. godine. Hamid je, uostalom, bio musliman i šta je bilo prirodnije nego da – za vreme predstojećih Božićnih praznika – zameni svoje kolege hrišćane koji su dobili dugo željeno odsustvo?

Ali, zašto se – od svih američkih baza u Iraku kojima je kućepazitelj bio Valiant – Hamid zatekao baš u K1 u Kirkuku, za koji je CIA već nedeljama pre toga imala najave da će biti verovatna meta napada? I kako se – od stotina američkih vojnika i civila koji su živeli i radili u K1 – tog petka, 27. decembra 2019. godine, u pola osam uveče tamo zatekao samo nesrećni Hamid?

Ništa od toga, naravno, nije nikada razjašnjeno. Nawres Waleed Hamid je sahranjen na muslimanskom groblju u Sakramentu, Kalifornija, 7. januara 2020. godine, istog dana kada je i Kasem Solejmani sahranjen u Kermanu u Iranu. Troškove prenosa Hamidovog tela iz Iraka i njegove sahrane snosio je velikodušni Valiant. Njegov pisaći sto u Sakramentu kolege su ukrasile fotografijama njegova dva sina.

Donald Tramp je u jednom od svojih tvitova pomenuo “američkog heroja” koji je izgubio život u napadu iranskih terorista. Ime mu, naravno, nikada nije ni znao. Predsednici, uostalom, imaju tu privilegiju da nikada ne saznaju stvari koje bi ih uznemirile. Hamid se, eto, nekako zatekao tamo, baš u pravo vreme i na pravom mestu da bude heroj, na onom mestu koje je pogodila jedna od ukupno trideset raketa kalibra 122 milimetra, ispaljenih sa lansera šiitske grupe Kata’ib Hezbolah, glavne iračke filijale u mreži generala Kasema Solejmanija.

Tako je, konačno, pređena i ona Trampova crvena linija: sada je poginuo i američki građanin: jedina žrtva u celom ovom napadu i baš ona žrtva koja je bila neophodna da bi se dovršio planirani čin.

Preostala je bila samo završnica ovog malog igrokaza: u odmazdi za gađanje baze K1 u Kirkuku američko vazduhoplovstvo je bombardovalo položaje Kata’ib Hezbolah u pograničnim delovima Sirije i Iraka, 29. decembra. A, nekako baš na poslednji dan stare godine, kao u odlično režiranom filmu, čitav svet je, satima, u direktnom prenosu preko raznih društvenih mreža, mogao da gleda opsadu američke ambasade u Bagdadu, rulju koja se penje preko ograde, provaljuje najpre u dvorište a potom i u glavnu zgradu, prolazi pored portirnice, trijumfalno se fotografišući sa zaplenjenim suvenirima – ratnim trofejima, tako reći – ismevajući marince šćućurene na krovu zgrade. Bila je to, opet, odmazda za bombardovanje od 29. decembra.

Spirala smrti se ubrzala: vodila je tačno tamo gde je pre mnogo meseci bilo isplanirano.

“Amerika je ponižena!” – seirili su šiitski internet portali. “Amerika je ponižena” – pisali su zapanjene evropske novine. “Amerika je ponižena” – divljale su društvene mreže. Amerika je bila ponižena – tog poslednjeg dana 2019. i prvog dana 2020. godine – taman onoliko mnogo i onoliko dugo, koliko joj je bilo potrebno.

Jer, tog prvog dana 2020. godine general-major Kasem Solejmani je iz Teherana odleteo za Bejrut, na razgovor sa liderom libanskog Hezbolaha, šeikom Hasanom Nasralahom. Sutradan, 2. januara, iz Bejruta je odleteo u Damask, kod šefa sirijskog Generalnog direktorata za bezbednost, svog kolege po činu, Muhameda Dib Zajtuna. Odatle je iste večeri krenuo za Bagdad, letom SAW 501, kojim je i počela ova priča…

VI

Randevu sa sudbinom: poslednjih trideset šest sati

Bezbednošću generala Solejmanija u Iranu su se paralelno bavile dve obaveštajne službe (od ukupno šesnaest, koliko ih ova zemlja ukupno ima): Obaveštajna služba Iranske revolucionarne garde, kojoj je već deset godina na čelu njegov dugogodišnji prijatelj i saborac iz iračko-iranskog rata, Hasan Taeb, i Nahadhayih ittia’ti-yih muvazi, (najbolji, mada nepotpun, prevod na srpski bi bilo: paralelna obaveštajna organizacija) poluzvanično telo sastavljeno od najsposobnijih operativaca i analitičara svih bezbednosnih i obaveštajnih struktura, odgovorno neposredno vrhovnom verskom vođi, ajatolahu Ali Hamneiu.

One čitaoce koje detaljnije interesuje struktura iranske obaveštajne zajednice upućujemo na sažetu, ali jako dobru analizu koju je 2015. za američki časopis Journal of U.S. Intelligence Studies napisao profesor i stručnjak za obaveštajne strukture Bliskog istoka, Karl Antoni Veg:

http://www.afio.com/publications/WEGE%20Iranian%20Intel%20Services%202015%20Sep%2001%20FINAL.pdf

Takođe, skrećemo pažnju i na ovaj izveštaj Jerusalimskog centra za javne politike, jednog od vodećih izraelskih instituta koji proučavaju bezbednosna pitanja, iz maja 2019. godine:

Are the Changes in the Iranian Revolutionary Guard Preparations for Conflict?

Mi se, međutim, ovde vraćamo na glavni tok naše priče: prvu najavu da se u Vašingtonu ozbiljno pominje opcija Solejmanijevog ubistva Iranci su dobili već u junu 2017. godine: bila je to informacija jednog njihovog HUMINT izvora o razgovoru vođenom u restoranu u Džordžtaunu, u kojem je učestvovala i Dina Pauel (1973), tadašnji zamenik savetnika za nacionalnu bezbednost, generala Mek Mastersa. Dina (koja se u međuvremenu vratila tamo odakle je i došla u Trampovu administraciju – u investicionu banku Goldman Saks) je tada – prema izvoru koji je ovu informaciju preneo u Teheran – rekla doslovno:

“The Shadow Commander will be shattered into pieces.”

Možda je to prvo upozorenje moglo da se shvati i kao egzibicionizam ove mlade žene, poznate po sklonosti alkoholu više nego što bi to, za njen tadašnji posao, bilo uputno? Međutim, u naredne dve i po godine slična upozorenja su se nastavila. Ona nisu postala samo učestalija, nego su i počela da dolaze iz sve većeg broja, međusobno nepovezanih, izvora: nešto na šta profesionalci uvek moraju da obrate pažnju.

Tako je, od početka 2019. godine, u strukturi obaveštajne službe Iranske revolucionarne garde formirano posebno kontraobaveštajno odeljenje, kojim je rukovodio Hassan Mohaqeq, a koje se bavilo samo zaštitom Solejmanija. Od početka 2019. godine oni počinju da primenjuju sve, za takve prilike uobičajene, mere: naglo i drastično je smanjen broj ljudi sa kojima je Solejmani lično dolazio u kontakt; prestao je da koristi privatne vojne i vladine avione i počeo da koristi redovne putničke linije, čije vazduhoplove nije baš tako zgodno obarati; menjao je uobičajene trase puta: ponekad bi na putu za Bagdad, u poslednji trenutak, uzeo avion koji bi išao na krajnji sever, u Kirkuk, a onda nastavio automobilom prema jugu; nije koristio mobilni telefon ni internet; u pratnji je imao najmanji mogući broj ljudi; nikakav raspored nije pravio unapred.

***

Međutim, ništa od svih tih mera predostrožnosti nije moglo da spase život Kasema Solejmanija u poslednjih trideset šest sati. Taj Solejmanijev itinerer – let Teheran – Damask, u četvrtak ujutro, onda putovanje automobilom do Bejruta (85 kilometara) – povratak u Damask istog popodneva i večernji let za Bagdad – bio je očigledno poznat izraelskim službama pre nego što je i počeo da se odvija. Da li je MOSAD imao doušnika u generalovoj okolini, ili je samo sklopio kockice dobijene od različitih izvora u iračkoj, sirijskoj i libanskoj prestonici? Ili i jedno i drugo? To se još uvek tačno ne zna. U svakom slučaju, informaciju o Solejmanijevom itinereru su Izraelci preneli Amerikancima tek 1. januara 2020. godine.

MOSAD je, videli smo, za ovu operaciju na raspolaganje stavio svoju ćeliju u Damasku – čiju je dvojicu pripadnika, po završenom poslu, sam žrtvovao kako bi sprečio eventualne dalje gubitke. Njihova uloga je bila da potvrde vreme poletanja i destinaciju aviona u koji će ući Solejmani.

U samom Bagdadu, CIA je na raspolaganju imala saradnike u britanskoj kompaniji G4S koja je obavljala spoljno obezbeđenje aerodroma kao i dva službenika službe bezbednost samog aerodroma, Iračanina. Prvi su imali zadatak da jave opis i registarske brojeve vozila koja će doći na aerodrom da sačekaju generala a drugi da potvrde konačan raspored putnika u vozilima kada u njih uđu na pisti.

Krug je tako bio zatvoren.

 

VII

Ubiti po viđenju: Betlehemova doktrina

Po međunarodnom pravu, ubistvo generala Solejmanija bilo bi opravdano samo u dva slučaja:

1. Da se SAD i Iran nalaze u ratu – u kom slučaju bi general (kao i sve njegove kolege, američke ili iranske svejedno) bile legitimne mete oružanih snaga neprijatelja, i
2. U slučaju tzv. samoodbrane (član 51 Povelje UN).

Pošto rata (još uvek) očigledno nema, za opravdanje ubistva mogao je da posluži samo ovaj drugi osnov. Tu se, međutim, pojavio drugi problem: kako dokazati kauzalnu (uzročno-posledičnu) vezu između Solejmanijevog dolaska u Bagdad i radnji od kojih bi bilo neophodno (ili barem celishodno) preduzimati akt samoodbrane?

Ovde dolazimo do jednog zanimljivog pojma: tzv. Betlehemove doktrine preventivne samoodbrane, nazvanoj po Danijelu Betlehemu (1960), pravnom savetniku u prvoj vladi Benijamina Netanijahua u Izraelu (1996-1999) i glavnom pravnom savetniku u britanskom Forin ofisu u poslednjoj vladi Toni Blera (2006-2010).

U osnovnom obliku, Betlehemova doktrina znači da svaka država “ima pravo na preventivnu samoodbranu od napada koji neposredno predstoji”. Ako bismo potražili analogiju sa krivičnim pravom, to bi otprilike značilo da, ako provalnik uperi pištolj u vas vi imate pravo da pucate u njega; ako čekate da on puca prvi, nećete imati šansu da se odbranite. To je shvatanje sa kojim se velika većina pravnika, uključujući tu i autora ovog teksta, može složiti.

Ono što je, međutim, sporno u ovoj doktrini jeste njeno tumačenje pojma “neposredno”: u svom uobičajenom značenju, on se tumači kao čin koji će se “uskoro dogoditi” ili “tek što se nije dogodio” – u vremenskom i prostornom kontekstu, podjednako. Međutim, u Betlehemovoj doktrini, “preventivna samoodbrana” je moguća čak i ako ne znate ništa o detaljima tog napada i vremenu njegovog događanja. Dakle, vi možete biti ubijeni dronom ili vazdušnim napadom (doktrina je i stvorena da bi opravdala takve akcije) samo na osnovu “obaveštajnih podataka” (dakle, informacija koje su mnogo nižeg saznajnog kvaliteta nego indicije, a kamoli dokazi) da ste uključeni u neku zaveru, pri čemu u tim podacima nema baš ništa o tome kakva je to zavera, kad i gde bi trebalo da se ostvari. Doktrina, čak, sadrži i stav da je, ako ste bili uključeni u neku raniju zaveru, ta činjenica sasvim dovoljna za pretpostavku da možete biti uključeni i u neku novu, pa vas je zato razumno i ubiti.

Betlehemova doktrina je korišćena kao formalni pravni osnov za tzv. vansudske egzekucije od strane raznih izraelskih, britanskih i američkih vlada u periodu od preko deset godina, uglavnom vazdušnim udarima ili (u poslednje vreme) dronovima. Sam Betlehem je o tome napisao jedan članak u Američkoj reviji za međunarodno pravo krajem 2012. godine:

Zanimljivo je, takođe, da je britanska vlada 2015. godine zauzela stav da je sama sadržina Betlehemove doktrine državna tajna sa kojom (zbog rizika da ne bude negde neovlašćeno objavljena) ne mogu biti upoznati čak ni poslanici. Odgovarajući, pred parlamentarnim odborom, 15. septembra 2015. na pitanje o pravnom osnovu za napad dronom kojim su, u sirijskom gradu Raka, avgusta te godine ubijeni britanski državljani Redžad Kan i Ruhul Amin, glavni pravni savetnik vlade, Džeremi Rajt je rekao:

“Naša obaveza je da obezbedimo da pravni savet koji vlada dobija bude potpun i iskren, koliko je moguće… Takođe je važno da imamo u vidu princip kolektivne odgovornosti cele vlade. Zadržavanje režima tajnosti omogućiće pravnicima da ne brinu da će njihova mišljenja ikada biti objavljena.”

(https://www.theguardian.com/politics/2015/sep/15/syria-drone-strikes-uk-attorney-general-refuses-to-disclose-advice)

Dakle, kada je Pompeo rekao da su napadi od strane Solejmanija “neposredno predstojali”, on reč “neposredno” nije upotrebio u onom uobičajenom značenju koje ta reč (“imminent”) ima u engleskom jeziku, nego u onom mnogo širem značenju koje ima u Betlehemovoj doktrini, po kojoj vi možete da ubijate ljude na bazi (pred)osećanja da će oni, možda, nešto, negde i nekad da učine – ne znajući zapravo ni šta, ni gde ni kad.

Ideja da preventivno ubistvo neke osobe – za koju ste dobili informaciju da će vas napasti, ali zapravo ne znate ni kad, ni gde ni kako to namerava da učini – može biti opravdano kao legitimna samoodbrana nije dobila široku podršku (zapravo, nije dobila skoro nikakvu podršku) kod ozbiljnih pravnika u svetu, van nekolicine ekstremnih neokonzervativaca i cionista. Baš zato je i Danijel Betlehem bio angažovan kao glavni pravni savetnik britanskog Forin ofisa 2006. godine: praktično nijedan od postojećih pravnika u ovoj instituciji nije želeo da potpiše mišljenje da je britansko učešće u agresiji na Irak 2003. godine bilo zakonito; jedini je Betlehem 2004. napisao papir u kojem je tvrdio da je “bilo, jer su i postojeći zakon i presude sudova pogrešni”. To je, inače, odbrana koja vrlo retko uspeva na nekom ozbiljnom sudu.

Pravno shvatanje da ubistvo Solejmanija predstavlja zločin po međunarodnom krivičnom pravu nisu zauzeli samo oni pravnici od kojih se to moglo očekivati: iranski, ruski, oni iz drugih zemalja islamskog sveta ili pojedinci koji su i inače kritičari američke spoljne politike.

U prilog tome navodimo samo jedan deo pisma koje je 17. januara 2020. u “Njujork Tajmsu” objavio Bendžamin Ferenc (99), diplomac sa Pravnog fakulteta u Harvardu, istražitelj nacističkih ratnih zločina u okupiranoj Nemačkoj 1945. godine i glavni američki vojni tužilac na jednom od dvanaest suđenja u Nirnbergu posle Drugog svetskog rata (tzv. Einsatzgruppen suđenju):

“Administracija (SAD – prim. ZČ) je nedavno saopštila da su, po naredbama predsednika, Sjedinjene Države “uklonile” (što zaista znači: “ubile”) važnog vojnog lidera jedne države sa kojom mi nismo u ratu. Kao diplomac Pravnog fakulteta u Harvardu, koji je opširno pisao na ovu temu, ja smatram takvu nemoralnu akciju očiglednim kršenjem nacionalnog (američkog – prim. ZČ) i međunarodnog prava.

Javnost ima pravo da zna istinu. Povelja Ujedinjenih Nacija, Međunarodni krivični sud i Međunarodni sud pravde u Hagu su svi bili zaobiđeni. U ovom svetu sajber prostora, mladi ljudi su svuda u smrtnoj opasnosti sve dok ne promenimo srca i umove onih koji više vole rat od prava.”

 

VIII

Više od igre (1): posledice – Amerika

Posledice ubistva Kasema Solejmanija su višestruke, kompleksne i dugotrajne. Neke od njih su već očigledne, druge će se tek sa vremenom otkrivati: postepeno, sloj po sloj, kao kada se ljušti glavica luka.

Krenućemo, najpre, od samih Sjedinjenih Država: zemlje koja je istovremeno i opsednuta bezbednošću, više nego ikada posle 2001. godine, i duboko podeljena, ne samo politički nego i kulturno. Ubistvo na bagdadskom aerodromu na njih će ostaviti dvostruke posledice: najpre političke – o kojima se već javno piše i vode razne debate – a onda i one vojne.

Razmotrićemo najpre ove prve: brojne reakcije u samim Sjedinjenim Državama bile su jako kritične: ne samo u  političkim, medijskim i profesionalnim krugovima oko američke Demokratske stranke, za koju se moglo pretpostaviti da će svog protivnika na predstojećim izborima loviti u svakoj grešci, nego i u onim društvenim, intelektualnim i kulturnim centrima koji su tradicionalno podržavali koncept “jake Amerike“, Amerike kao “svetskog policajca“.

Tako je, na primer, Brukings, nekrunisani kralj među vašingtonskim spoljnopolitičkim institutima – u čijem se bordu nalaze i predstavnici Goldman Saksa, Arselor Mitala, Meriota, Hajnca, Lazara i Dojče banke – u svom prvom komentaru, samo četiri dana posle ubistva, pod naslovom “Trampova brzopleta politika na Bliskom istoku dovela SAD na ivicu rata” napisao sledeće:

“Bolna ironija je da je Tramp povećao tenzije sa Iranom baš u trenutku u kojem je oslabio ukupnu američku poziciju na Bliskom istoku. Ova akcija može dovesti do povlačenja američkih snaga iz Iraka, otežati borbu protiv Islamske države i ojačati čvrstorukaše u Teheranu, dok će istovremeno sve američke saveznike učiniti plašljivim i nesigurnim.”

(https://www.brookings.edu/blog/order-from-chaos/2020/01/06/trumps-reckless-middle-east-policy-has-brought-the-us-to-the-brink-of-war/amp/?__twitter_impression=true)

Autor teksta iz kojeg smo citirali ovaj pasus, Danijel Bajman, nije neki zanesenjak, liberal, borac za mir u svetu i ljudska prava ili veliki demokrata: naprotiv, on je sve suprotno od toga. Sa iskustvom u RAND korporaciji, Nacionalnoj komisiji za istrage terorističkih napada na SAD (tzv. Komisija za 11. septembar), višestrukim i dugogodišnjim ličnim vezama u obaveštajnim komitetima Predstavničkog doma i Senata američkog Kongresa, Bajman je u onoj nevelikoj grupi ljudi za koje se može reći ne da su bliski famoznoj “dubokoj državi”, već da su sami duboka država.

Bajmanova osnovna teza – da je nepotrebno ubistvo Solejmanija prekinulo višemesečni talas protesta u samom Iranu, ali i u Iraku i Libanu i tako, de facto, homogenizovalao tvrdo krilo establišmenta u Teheranu i ojačalo njegovu poziciju – ponovljena je samo dan kasnije (7. januara) u još jednom važnom autorskom tekstu, ovog puta u “Njujork Tajmsu”. Elizabet Kobs, profesor istorije na Univerzitetu u Teksasu, i Kimberli Fild, jedna od malog broja žena koje su u američkoj vojsci stekle čin brigadnog generala, postavile su retoričko pitanje: da li SAD uopšte imaju veliku strategiju,  konciznu viziju, visokog nivoa, svoje uloge u svetu?

“Ne – i to još odavno, bile su iskrene – ono što mi imamo to je bućkuriš doktrina zaostalih iz vremena Hladnog rata, koji nije u stanju da odgovori ni našim nacionalnim ciljevima ni zahtevima koje postavlja promenjena slika globalnih pretnji i mogućnosti.”

(https://www.nytimes.com/2020/01/07/opinion/soleimani-killed-us.html#click=https://t.co/XW8gMPoSLJ)

Međutim – bar tako smatraju autorke – ta činjenica se nikada ranije nije videla tako jasno, i nije proizvela toliko mnogo negativnih posledica odjednom, kao u odluci da se, bez povoda, ubije visoki oficir druge države, na suverenoj teritoriji treće države, i da se pred celim svetom javno preuzme odgovornost za taj besmisleni i opasni čin.

Upravo ta činjenica izazvala je zaprepašćenje i sa druge strane Atlantika: u Evropi, već umornoj od stalnih rizika da u nekom novom oružanom konfliktu pretrpi dodatnu ekonomsku štetu i time dodatno ugrozi već poljuljane pozicije na važnom iranskom tržištu. Da je ubistvo Solejmanija, i ne na tako dugi rok, baš ona slamka koja bi mogla da slomi leđa kamili, prvi je upozorio britanski Kraljevski institut za međunarodne odnose, čuveni Čatam Haus.

Tako je evropska sestra Brukingsa, istog dana (6. januara) u svojoj analizi napisala i ovo:

“Masovne scene sa sahrana, u više iranskih gradova, beskrajni talasi ljudi koji uzvikuju parole protiv SAD predstavljaju za Islamsku republiku jedinstvenu šansu da demonstrira svoj mobilizatorski potencijal. Ovaj potencijal nije ograničen na Iran, nego se širi i na Irak i Liban, gde je transnacionalni uticaj Irana takođe vidljiv. Glasanje u iračkom parlamentu da se okonča američko vojno prisustvo je samo jedna rana negativna posledica.”

(https://www.chathamhouse.org/expert/comment/how-soleimani-assassination-will-reverberate-throughout-middle-east)

Međutim, Solejmanijevo ubistvo (nastavljamo sada da ljuštimo onu glavicu luka) ostavilo je ozbiljne posledice i po unutrašnje odnose unutar američkog aparata sile. Po prvi put otkako SAD vrše ovakva vansudska ubistva (a njih je zaista bilo dosta u poslednje dve decenije) jedan sekretar za odbranu SAD – ovog puta to je bio Mark Esper – odstupio je od strogo utvrđenih procedura. Gotovo svi viši funkcioneri njegovog sopstvenog kabineta, kao i vrh Zajedničkog komiteta načelnika štabova (najvišeg nivoa koordinacije rodova i vidova oružanih snaga SAD) bio je isključen iz procesa donošenja operativnih odluka kojima je sprovedeno predsedničko naređenje. Mnogi čiji je posao inače da odobre takvo ubistvo za njega su saznali tek iz medija. Jedan od njih je, govoreći anonimno za Foreign Policy, to eksplicitno potvrdio:

“Uobičajeni proces odlučivanja i autorizacija nije se dogodio.”

Pentagon Chief Kept Tight Circle on Suleimani Strike

I ne samo to: čak ni među onima koji su znali o čemu se radi, i bili konsultovani, nije postojao jedinstven stav da se radi o zaista mudroj odluci: očigledno je stvar bila isuviše osetljiva. Izvor FP to potvrđuje:

“Ministarstvo odbrane nije bilo saglasno da li je ubistvo druge osobe po popularnosti u Iranu, na međunarodnom aerodromu u Iraku, dobra ideja.”

Neki pažljivi posmatrači, bliski Pentagonu, pripisali su ovu neobičnu Esperovu odluku nedavnom (4. decembar 2019. godine) tekstu u američkom listu Wall Street Journal u kojem je obelodanjeno slanje novih četrnaest hiljada američkih vojnika u Persijski zaliv, sa ciljem “odvraćanja Irana”:

https://www.wsj.com/articles/trump-administration-considers-14-000-more-troops-for-mideast-11575494228

Ta tvrdnja je javno demantovana, ali curenje podatka tako visokog stepena poverljivosti u novine podstaklo je već prisutnu Esperovu paranoju. Ako u vojnom vrhu postoje pojedinci koji bi i ovu odluku mogli negde da objave – ko zna iz kog razloga – i tako upozore Solejmanija na ono što mu se priprema, operacija bi propala.

IX

Više od igre (2): posledice – Bliski istok

Prvi važan teatar na Bliskom istoku na kojem eksperti očekuju krupne posledice Solejmanijevog ubistva je Irak. U periodu od kraja 2016. godine, kada je oslobođen Alepo u Siriji, pa sve do kraja 2017. godine kada su – bar za sada – poražene, preostale operativne rezerve Islamske države povukle su se u severozapadni Irak. Sama iračka vojska od početka im nije bila dorastao protivnik: Mosul, treći najveći grad u zemlji (oko jedan i po milion stanovnika) je, na primer, u 2014. godini prepustila džihadistima bez ikakve borbe.

U toj 2017. godini, međutim, Kasem Solejmani u Iraku razvija nekoliko paralelnih mreža šiitskih milicija koje se nalaze pod njegovom ličnom kontrolom; u mnogim iračkim regularnim jedinicama nalaze se njihovi instruktori. Ofanzivu na uporišta Islamske države na zemlji vode Solejmanijeve milicije i trupe vlade u Bagdadu a njihove operacije iz vazduha podržavaju Amerikanci. Ta alijansa je spasila sam Bagdad od prvog naleta Islamske države a u kontranapadu je zauzela sva njena uporišta.

Nije je, međutim, i uništila: izveštaji obaveštajaca na terenu, američkih, ruskih i iranskih podjednako, slažu se u glavnoj oceni – da su ključni operativci Islamske države u Iraku otišli u ilegalu, i da iz svojih podzemnih baza i dalje kontrolišu značajan broj svojih naoružanih sledbenika. Islamska država je možda izgubila državu, ali je sačuvala vojsku.

Značajan faktor nestabilnosti u post-Solejmanijevom Iraku su i političke podele koje odražavaju etničku i versku fragmentaciju te države: kada je, 5. januara 2020. godine, irački parlament izglasao odluku o povlačenju svih stranih vojnih efektiva iz zemlje, ta odluka je doneta jednoglasno. Međutim, svih sto sedamdeset poslanika koji su za nju glasali bili su šiiti. Od sto pedeset sunitskih poslanika u sali se nije nalazio nijedan.

Solejmani je, za života, imao sasvim dovoljno uticaja da garantuje stabilnost (dominantno šiitske) vlade i prećutno primirje između brojnih šiitskih i sunitskih milicija: plemenski i teritorijalno podeljene, po pravilu u višestrukim vezama sa raznim mrežama organizovanog kriminala, svaka od njih je znala svoj prostor i svoje granice, kao što je znala i svoje, ali i tuđe, biznise. Kršenje tih pravila plaćalo se vrlo skupo a da bi bilo vredno pokušaja.

Pored Solejmanija se, u poslednjoj noći njegovog života, nalazio i vođa najuticajnije šiitske paravojne grupe u Iraku, Kataib Hezbolah, Abu Mahdi al-Muhandis. Njihova zajednička pogibija učvrstila je veze između iranskih i iračkih šiita, ali je ove druge ostavila bez jednog od glavnih komandanata:

“Sa tačke gledišta Islamske države, američko-iranski konflikt pomaže joj na više različitih načina. Slabljenje pro-šiitske vlade u Iraku, a posebno milicija, otvoren je prostor za džihadiste da pokušaju povratak. Takođe, američko bavljenje Iranom i njegovim saveznicima u regionu značiće i manju pažnju posvećenu Islamskoj državi i tako joj dati prostor za manevar.”

https://www.bloomberg.com/amp/news/articles/2020-01-09/islamic-state-s-revival-is-back-in-play?__twitter_impression=true

Ovaj izvod iz analize Kamrana Boharija iz Centra za globalne politike u Vašingtonu, jednog od vodećih eksperata za post-Sadamov Irak, objavljen u Blumbergu, objavljen 9. januara 2020. godine bio je potvrđen samo dvadeset četiri časa kasnije: al-Naba, časopis za koji se veruje da je skoro poluzvanično glasilo Islamske države u Bagdadu, 10. januara je objavio saopštenje u kojem se smrt generala Solejmanija pripisuje “Božjoj volji”, kao i da je “božanska pravda” bila da “otpadnik od Islama pogine od ruke svojih saveznika nevernika”.

***

Drugi teatar su Sirija i Liban, prostor na kojem je Solejmani, po prvi put, pokazao svoje organizacione, obaveštajne i vojne sposobnosti na međunarodnoj sceni. Jedna od tipično površnih američkih pretpostavki bila je da će, njegovim odlaskom, veza između Irana i Sirije oslabiti, a da će to za posledicu imati i manji ruski uticaj u toj zemlji. Praksa je, međutim, pokazala nešto sasvim suprotno: bez Solejmanija, njegovi ključni operativci u Siriji vrlo brzo su integrisani u regularne vojne i obaveštajne strukture sirijskog režima čime je uticaj Teherana de facto povećan; istovremeno, sa odlaskom najsposobnijeg komandanta u složenoj vertikali Damask – Teheran – Moskva prazan prostor popunili su – Rusi. Na neki način, Solejmanijeva smrt je indirektno čak i koristila Rusiji, jer je Iran ostavila bez ključnog stratega koji je oblikovao složene odnose u borbi za prevlast sa glavnim konkurentom.

Ove pretpostavke je potvrdila i Mona Jakubian, iz Američkog instituta za mir – još jedan ekspert koji je, već više od deceniju, dobro upoznat sa situacijom na Bliskom istoku – u svojoj analizi od 7. januara 2020. godine:

“Međutim, uprkos Solejmanijevoj strateškoj ulozi, njegova smrt neće umanjiti iransko prisustvo u Siriji. … Solejmanijevo nasleđe u Siriji će ga nadživeti, što dokazuje integracija pro-iranskih naoružanih grupa u sirijske bezbednosne i vojne struktur. Ovi napori će se verovatno nastaviti, uporedo sa pokušajima režima pokušava da povrati kontrolu nad celom Sirijom. Solejmani je suštinski pomogao u postavljanju temelja za strategiju koja će nastaviti mesecima, ako ne i godinama.”

https://www.usip.org/publications/2020/01/how-soleimani-strike-impacts-syria-and-fight-against-isis

Međutim – posmatrano na srednji i dugi rok – velika verovatnoća da će Solejmanijeva smrt američko-iranski sukob uvesti u novu, opasniju, fazu sigurno će i već postojeći haos i nestabilnost u samoj Siriji podići na viši nivo. U principu, sve ekstremističke grupe cvetaju pod takvim okolnostima: one uvek koriste povišeni nivo verskih, etničkih i plemenskih sukoba kako bi regrutovale nove pripadnike.  To će se sada dogoditi i sa Islamskom državom: jednom već mrtva, u ratu u kojem je njene protivnike predvodio Kasem Solejmani, sa njegovim odlaskom će uskrsnuti i popuniti prazan prostor.

***

Treći teatar je sam Iran, u kojem će takođe nastupiti dvostruke posledice: vojne i političke.

U vojnom smislu, zanimljiv je izbor Solejmanijevog naslednika: brigadni general Ismail Kani (61), veteran iračko-iranskog rata osamdesetih godina prošlog veka (u kojem je komandovao 5. Nasr brigadom i 21. oklopnom brigadom Imam Reza), Solejmanijev zamenik u Kads brigadama od 1997. godine, arhitekta raznih tajnih misija u Africi (Gambija, Senegal) i Latinskoj Americi (Brazil, Bolivija, Venecuela). Međutim, ono po čemu je general Kani, bar među boljim poznavaocima ove problematike, najpoznatiji jeste njegov angažman na iranskoj istočnoj granici: u Avganistanu i Pakistanu.

Još od sredine devedesetih godina, uspon Talibana u Avganistanu – u osnovi, iste one vrste sunitskih fundamentalista kakva je dve decenije kasnije u Iraku i Siriji bila Islamska država – brinuo je iransko rukovodstvo. Posle 1998. godine, Solejmani i Kani zajedno vode složenu operaciju naoružavanja i uvežbavanja avganistanskih šiita (uglavnom etničkih Hazara) u Avganistanu. Zajedno sa uzbečkim paravojnim liderom Rašidom Dostumom, oni formiraju tzv. Severnu alijansu, labavi savez naoružanih plemenskih milicija koji vodi sporadične vojne operacije protiv Talibana sa promenljivim uspehom. Tek posle američke invazije Avganistana, krajem 2001. godine – odgovora Džordža Buša mlađeg na napade na kule Svetskog trgovinskog centra u Njujorku – Severna alijansa dolazi u priliku da, ovog puta uz pomoć moćnog saveznika, konačno svrgne Talibane na vlasti.

Od tada, pa bez prekida u narednih skoro dvadeset godina, Avganistan preti da postane novi Vijetnam za Ameriku, ali i bela kugla u bilijaru (ona kojom se kugle svih drugih boja ubacuju u rupe na stolu) za Iran. Kako se general Solejmani sve više bavio zapadnim frontom (Irakom i Sirijom) tako je i ključan uticaj na istočnu granicu (Avganistan i Iran) preuzimao njegov zamenik Kani.

Prema analizi Umera Karima iz britanskog Kraljevskog instituta za oružane snage (RUSI), najstarijeg, i jednog od najuglednijih, istraživačkih centara za pitanja međunarodne bezbednosti:

“… general Kani se pojavljivao na većem broju fotografija još sredinom 2018. godine sa zvaničnom funkcijom zamenika iranskog ambasadora u Avganistanu, što je potvrdilo naše pretpostavke o njegovoj prvorazrednoj ulozi u upravljanju iranskom avganistanskom politikom”.

(https://rusi.org/commentary/death-qassem-soleimani-what-expect-afghanistan-and-pakistan)

Dakle, ono što su za Solejmanija bili Irak, Liban i Sirija za njegovog naslednika će biti Avganistan i Pakistan: područje na kojem su, već decenijama, usredsređeni svi njegovi napori; prostor koji za njega predstavlja profesionalni izazov; teatar na kojem lično poznaje praktično svakog ključnog igrača; zona u kojoj je rasporedio svoje obaveštajce i na kojoj može da upravlja čitavim složenim spektrom ljudi: ministrima, stranim diplomatama, novinarima, plemenskim vođama, švercerima, šefovima kriminalnih bandi.

Bez sumnje: on je sve to mogao da radi – i radio je – i dok je Solejmani bio živ. Međutim, neočekivano unapređenje koje je dobio bez sumnje će značaj celog tog teatra operacija – 4. direktorata Kads brigada, ili iranske istočne granice – znatno povećati na ukupnoj listi prioriteta vojnog i političkog vrha u Teheranu.

Sa druge strane, kada se radi o političkim posledicama, američki analitičari su tačno uočili dubinske frakture u okviru režima u Teheranu, ne samo između verskih vođa i političara, nego i u okviru svakog od ta dva osnovna stratuma iranskog establišmenta – na konzervativno i reformističko krilo. Različiti protesti, demonstracije, pa i povremeni konflikti, nisu ništa novo u Iranu i, u raznim oblicima, tamo traju već pune dve decenije. Iransko društvo je mnogo kompleksnije i dinamičnije od površnih, uprošćenih, slika koje o njemu i dalje preovlađuju u zapadnim medijima i javnom mnenju u celini.

Dominantan pristup u toku obe Obamine administracije (2008 – 2016) bio je da se kompleks iranskih rizika drži pod kontrolom pre svega igrajući na kartu ovih podela, sa eventualnim konačnim ciljem promene režima. Sam Solejmani – naročito posle 2012. godine otkad se uglavnom bavio operacijama van Irana – nije bio aktivan učesnik u domaćoj politici, iako – još od 1999. godine – nije skrivao svoje simpatije za konzervativnu opciju.

Međutim, njegovo ubistvo je u velikoj meri poremetilo celokupnu dotadašnju dinamiku: homogenizacija nacije oko mučeničke pogibije omiljenog vojnog komandanta ojačala je položaj konzervativaca, zadala jak udarac reformistima, i tako verovatno uticala na ishod parlamentarnih izbora koji su zakazani za 21. februar ove godine. Na talasu antizapadnih sentimenata, stvorenih ubistvom Solejmanija, podrška konzervativnim kandidatima za dvesto devedeset poslaničkih mesta u iranskom parlamentu (Medžlisu) je nesumnjivo veća nego što bi inače bila.

***

Konačno, peta važna posledica odnosi se na unutrašnju koheziju zapadne vojne alijanse: iako je u samom Iraku ostalo oko pet hiljada američkih vojnika, politički aranžmani koji su do sada obezbeđivali njihov opstanak od početka su bili jako složeni. Oni su prevashodno počivali na (pretežno fikciji) multinacionalne vojne operacije, one iste koja je 2003. vođena protiv Sadama Huseina. Posle ubistva Solejmanija mnoge države (koje o tom činu nisu bile čak ni obaveštene) suočene sa povećanim rizikom i poniženjem koje im je nanela Amerika, jednostavno su se povukle iz ove avanture: najpre najveća od njih, Nemačka, a onda i Kanada, Danska, Austrija, Slovenija…

Zanimljivo je da su početkom januara, baš neposredno po Solejmanijevom ubistvu, SAD rasporedile još tri i po hiljade vojnika u Zalivu – iz 82. vazdušnodesantne divizije – nešto o čemu su mediji javnost obavestili prilično stidljivo… Tako su Amerikanci su ostali sami, a na Trampovoj administraciji je ostao ne samo onaj vojni teret iračke avanture (preuzet za vreme njegovih prethodnika) već je na nju odjednom pao i sav onaj drugi, politički teret.

 

X

Poslednja stranica knjige: dobitnici i gubitnici

Na prvi pogled, moglo bi da se zaključi kako je general Kasem Solejmani svoju poslednju igru završio kao gubitnik, a da je Donald Tramp u svojoj prvoj ozbiljnoj igri – tvitovanje se ne računa – bio dobitnik?

Ali, da li je sve baš tako kako na prvi pogled izgleda?

Već godinama, uoči svakog svog odlaska u neku opasnu i tajnu misiju – u Siriju, Liban, Irak, Jemen – Kasim Solejmani je odlazio u svoju omiljenu džamiju Amir al-Momenin, u severoistočnom Teheranu, i molio se da, baš na tom putu, “popije slatki sok mučeništva”. Taj bizarni detalj nije uticao na kvalitet kontraobaveštajnih priprema koje je njegov tim preduzimao – vrlo profesionalnih – ali nam govori dosta o njegovom ličnom odnosu prema smrti. On je sadržao više od prezira: smrt u borbi sa nevernicima, za njega, nije značila poraz nego pobedu.

2009. godine je napisao, koristeći metaforu koja je očigledna parafraza Džona Miltona:

“Rat, to je izgubljeni raj čovečanstva. Jedan tip raja je opisan za čoveka kroz sveže potoke, lepe nimfe i zelenila. Ali postoji i druga vrsta raja. Front, to je izgubljeni raj ljudskih bića.”

Kada bi mogao da – iz onog imaginarnog sveta u koji je ušao krajem prvog sata 3. januara – posmatra realni svet, samo nekoliko nedelja kasnije, Solejmani verovatno ne bi imao razloga za nezadovoljstvo: iranska teokratska država, kojoj je posvetio svoj život i svoju smrt, dodatno je učvršćena njegovom mučeničkom smrću; Irak, američka kolonija od 2003. godine, na ivici je građanskog rata; antiamerički saveznici šiitskih muslimana – od Libana, preko Sirije do Jemena – dodatno su radikalizovani; iranski arhineprijatelj, Amerika, dodatno je podeljena unutar sebe same; njeni saveznici su ostali podeljeni, a njeni odnosi sa ključnim evropskim saveznicima u NATO paktu komplikuju se brže nego što bi se to inače dogodilo; konačno, položaj same Amerike na Bliskom istoku postao je mnogo teži nego pre tog 3. januara 2020. godine. Prilično dobar skor za jednu smrt?

Sa druge strane, Donald Tramp se pokazao kao nezreli, gotovo infantilni političar, kojeg je bizarna zavera izraelskih tajnih službi, dvorova u Rijadu i Abu Dabiju i plutokratske elite Amerike uvukla u sasvim nepotreban, višestruko rizičan i – pre svega – moralno duboko kompromitujući potez. Za ozbiljne analitičare današnje Amerike – kineske, ruske, nemačke, pa čak i turske – Donald Tramp je postao činilac koji će se odsad izučavati kao faktor destabilizacije, najveća bezbednosna pretnja, pre svega, za samu državu kojoj je na čelu.

U tom smislu, ono što je bilo zamišljeno kao jedna mala igra postalo je, vrlo brzo, mnogo više od igre.

Jer, ako je Kasem Solejmani svoju – nesumnjivo kontroverznu – vojnu i političku karijeru počeo kao ubica, on ju je završio kao mučenik. Za šiitske muslimane, ali i za šire orbite današnjeg antiameričkog sveta, on je prva ozbiljna ikona u dvadeset prvom veku: samim činom sopstvenog ubistva, zauvek je dobio i oproštaj za sve grehove koje je za života počinio.

Legenda o njemu, napravljena još za života, sada je dobila i onaj završni, umetnički dodir, neophodan za svaki uspešan mit – pečat mučenika. Ono što je za Jovanku Orleanku bila lomača na gradskom trgu u Ruanu, za Če Gevaru dvorana škole u bolivijskom selu La Iguera, a za Salvadora Aljendea kancelarija predsedničke palate Moneda u Santjagu – za Kasema Solejmanija je bio izlaz sa bagdadskog aerodroma: mesto sastanka sa istorijom.

Nasuprot njemu, Donald Tramp, koji je karijeru počeo kao opskurni biznismen, a nastavio kao kontroverzni predsednik, sada je završava ne samo na način na koji je Solejmani počeo svoju – kao ubica. U većoj ili manjoj meri, i zavisno od istorijskog vremena i okolnosti, svaki američki predsednik je bio ubica – baš kao što je to bio i svaki rimski imperator. Tramp se, međutim, ubistvom Solejmanija upisao u istoriju kao nešto mnogo gore od ubice: naivni, narcisoidni, egzibicionista i jeftini instrument manipulacije izraelskih tajnih službi, saudijskog dvora, sumnjivih posrednika i sopstvene duboke države.

IN MEMORIAM: odlazak Simona, čuvara tajni (1968-2017)

Trećeg septembra 2017. godine, oko šest sati popodne, u jednoj beogradskoj bolnici zauvek nas je napustio Simon, čuvar tajni. Poslednji put smo se videli sredinom maja, za svoju bolest je saznao negde u junu, u julu sam shvatio da se više nikada nećemo videti.

Nije želeo da ga ljudi vide bolesnog.

Krajem avgusta prošle godine, kada je saznao da nije ostalo dovoljno vremena da bi operacija uklonila sve metastaze, rekao je zajedničkom poznaniku:

„Kaži Zoranu da sad u nekom svom tekstu slobodno može i da objavi moje ime. Za koji dan će ionako biti svejedno.“

Bio je to Simonov način da se oprostimo. Ali, stari Rimljani su imali izreku: nomina sunt odiosa.

Uostalom, svi oni koji su Simona poznavali i radili sa njim dobro znaju i njegovo ime. Onim drugim opet, to ime ionako ništa ne bi ni značilo: jedno sasvim obično srpsko ime i prezime, koje nikada nigde nije objavljeno, ne prolazi ni kroz kakav Gugl, podjednako bi moglo da bude i pravo i izmišljeno.

Za razliku od mnogih njegovih kolega koje su prethodnih decenija trčale po opskurnim televizijama, davale intervjue, slikali se i kada treba i kada ne treba, Simon je bio profesionalac:

„Najuspešniji smo onda kada ne postojimo.“

***

Za dvanaest godina koliko smo se poznavali Simon i ja smo se videli preko sto puta. Imao sam jedinstvenu priliku da pratim sazrevanje možda najboljeg srpskog obaveštajca novije generacije, da posmatram kako je vremenom izoštravao svoj način razmišljanja, izgrađivao svoj prirodni talenat da odvoji bitno od nebitnog, sa sve manje grešaka uočavao zrnca istine u morima neistina, kako je učio da pravi analitičke procene koje su postajale sve složenije, na sve duži rok, i sve tačnije.

Za neke od stvari kojima se bavio, Simon je vremenom postao i priznat stručnjak u međunarodnim razmerama. Proputovao je – po mojoj računici – preko trideset zemalja, razgovarao sa ljudima koji su bili čuvari većih tajni od njegovih, pričao sa njima bez predrasuda i ravnopravno.

Svaki put kad bi se Simon vratio sa nekog od tih putovanja imao bih isti neodređeni osećaj ponosa. On je znao njihove jezike i običaje, čitao njihove knjige, proučavao njihove psihološke profile, ovladao njihovim taktikama i tehnikama. Poznavao ih je bolje nego što su oni, ikada, poznavali nas, a ponekad i bolje nego što su poznavali i sebe same.

Simon je – što u poslu kojim se bavio, inače, nije česta osobina – imao i jedan osoben smisao za humor. Taj humor jeste ponekad bio na granici cinizma, ali nikada uvredljiv, a često i na svoj sopstveni račun. Sećam se da sam ga jednom, odavno, uoči nekih od brojnih izbora u poslednjoj deceniji, pitao za koga misli da glasa. Odgovor mi je ostao u pamćenju:

„Ti bar znaš da ja o svim političarima znam baš sve. Kako bih onda uopšte mogao za bilo koga od njih da glasam? Glasači vole striptiz, obaveštajci su ginekolozi.“

***

Za svojih četvrt veka koliko je radio Simon je promenio čak pet režima. Svaki od tih režima je poznavao bolje nego on sebe samog. Nijednom od njih nije bio posebno blizak i od svakog je bio na podjednakoj distanci.

Bio je potpuno svestan, naravno, da tako nikada neće postati šef. Ali je tačno znao i cenu koju bi morao da plati ako bi prihvatio brojne ponude da šef postane: da prestane da bude profesionalac. Tu cenu, od početka do kraja, nije bio spreman da plati. Zato ga nijedan političar nije preterano voleo, svi su ga poštovali, a mnogi su ga se i pribojavali – oni su znali zašto.

Svoje kolege je poštovao, tačno onoliko koliko je svako od njih to poštovanje zasluživao. Neke od njih je saslušavao, da bi mu oni potom postajali pretpostavljeni, drugi su mu bili pretpostavljeni da bi ih posle saslušavao.

Nismo se uvek slagali. Simon mi je ponekad prigovarao da sam isuviše veliki egzibicionista, često tvrdoglav, preterano osvetoljubiv. Ja bih njemu znao da kažem kako kovčeg sa tajnama ne vredi onome ko ne zna, ne sme ili neće da upotrebi njegov ključ. Bili smo obojica pomalo u pravu, to smo znali, i sa tim saznanjem smo živeli.

***

Činjenica da smo mogli unapred da predvidimo procese, identifikujemo njihove nosioce i sagledamo dimenzije negativne utopije koja je nastajala, bila je sama po sebi opterećujuća. Na toj sposobnosti predviđanja mnogi bi nam pozavideli, ali bar smo Simon i ja znali koliko je to saznanje zapravo bilo teško. I borili smo se sa njim, onako kako smo znali i umeli.

Često smo to radili i našim malim ritualima. Tako smo za Novu godinu imali običaj da razmenimo knjigu kao poklon. Izbor knjige, njen naslov i sadržaj, i napisana posveta uvek bi sadržali skrivenu poruku koju bi onda svako od nas dvojice, u svom poklonu, dešifrovao. I tako, dvanaest puta do sada.

Pre otprilike tri godine, na ovom blogu sam objavio tekst – dvanaest kratkih crtica iz naših razgovora – koji sam nazvao „Razgovori sa Simonom, čuvarem tajni“:

https://zorancicak.wordpress.com/2015/10/10/razgovori-sa-simonom-cuvarom-tajni/

Ne mnogo potom, došli smo zajedno i do ideje o seriji tekstova „Priče iz Sklavonije“, u kojima sam mu dodelio jednu od glavnih uloga. Tako je Simon postao i Sergej Simonis, književni lik: najpre se malo snebivao, a potom mu se i dopalo.

Kako su ti moji tekstovi sa vremenom postajali sve kontroverzniji, tako je i Simon sve češće bio u prilici da u stvarnom životu vodi zvanične istrage o njihovoj sadržini, i u tom sklopu i potragu za svojim sopstvenim književnim sobom. To ga je neizmerno zabavljalo. Krajem 2016. godine kroz smeh mi je rekao:

„Ako mi ikada ova igra dosadi, zamoliću te da me ubiješ.“

***

Da li smo se previše igrali Boga?

Simon, čuvar tajni, otišao je pre svoje pedesete godine. U stanu koji je konačno dobio nije stigao da proživi ni nekoliko godina. Iza sebe nije ostavio novac, a često je bio blizu vrlo velikog novca. Nije prevario svoju ženu, a često je bio blizu vrlo lepih žena. Otkrio je mnoge tuđe tajne a nije odao nijednu svoju.

Simon bi mi vrlo retko dao neki praktičan savet. Još ređe bi u našim razgovorima koristio imperativni glagolski oblik. I jedno i drugo smatrao je, nekako, nepristojnim. Među retkim izuzecima od tog pravila u pamćenje mi se urezala njegova poslednja rečenica, one majske večeri kada smo se pozdravili – zauvek, a da tada to nismo znali – u malom restoranu na Autokomandi:

„Nemoj da odustaneš od ovoga što sada radiš. Nikada, ni po koju cenu, nemoj da odustaneš.“

***

Ovaj tekst prvi put je objavljen 31. decembra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2017/12/razgovori-sa-simonom-cuvarom-tajni/

Odlazak kondotjera reformi: sedam crvenih lampica Dušana Vujovića

Čist obraz je u čoveka i žene,

Moj gospodaru, prava duševna

Dragocenost.

Ko kesu mi ukrade,

Taj nevrednu je stvar mi ukrao

Što nešto je i ništa – beše moje,

A sad je njegovo i hiljadama

Poslužilo je – ali ko mi čisti

Ukrade obraz, otima mi nešto

Što njemu neće donet bogatstva,

A mene čini prosjakom.

(Vilijem Šekspir, Otelo, III čin)

I

Čuvar faustovske nagodbe

Stare istine, one izvan prostora i vremena, sadržane u ovih nekoliko rečenica Šekspirovog junaka Jaga upućenih svom gospodaru Otelu u istoimenom komadu, ponovo su dobile potvrdu u nedavnoj ostavci Vučićevog ministra finansija Dušana Vujovića. Hronika jednog dugo najavljivanog odlaska tako je ušla u svoju završnu fazu. Današnje Vujovićeve dileme Šekspir je umetnički naslikao još pre četiri veka – njegovi savremenici su pričali da je u stvari pisao o odnosu između Tomasa Mora i Henrija VIII.

Bilo kako bilo, vetropirasta istorija je te dileme posle uporno ponavljala, u raznim oblicima i sa raznim protagonistima: Neker i Luj XVI, Žozef Fuše i Napoleon, Albert Šper i Hitler, pa i Koča Popović i Tito – u svim ovim slučajevima susrećemo istu, šekspirovsku, matricu: odnos racionalnog profesionalca i njegovog iracionalnog gospodara.

Ideje svakoga od dva učesnika u ovim plesnim parovima ponekad su mogle da budu iste, često su se i njihovi interesi međusobno poklapali, ali, svemu tome uprkos, one dublje mentalne strukture, unutrašnje logike i motivi koji su ih pokretali ostajali su bitno različiti. Dokle taj tango može da se pleše? Gde su granice lojalnosti?

Dušan Vujović se, svakako, može nazvati kondotjerom reformi. I mada bi površni posmatrač, možda, bio u iskušenju da ovu metaforu doživi kao cinizam, već malo pažljiviji pogled potvrđuje njenu istinitost. Kao i plaćene vojskovođe u renesansnoj Italiji, koje su išle od jedne do druge državice i ratovale za onu koja bi ih trenutno angažovala, ali ne vezujući svoju sudbinu za njenu ni dan nakon isteka ugovora, tako je i Dušan Vujović najveći deo svoje karijere proveo radeći na finansijskom oblikovanju tzv. zemalja u tranziciji.

Da li se tu radilo o Ukrajini, Vijetnamu, centralnoj Aziji ili Srbiji, nije bilo presudno: doktrinarna pravila Svetske banke su za sve te zemlje ista, a njihovo prilagođavanje ekonomskim i društvenim realnostima svake zemlje pojedinačno od sekundarnog značaja.  Da li je ova matrica bila uspešna ili nije zavisi, naravno, od ugla gledanja. U svakom slučaju, nijedna od zemalja kojima se Dušan Vujović, u poslednjih četvrt veka, bavio nije pala u bankrot. Za Svetsku banku, kao globalnog poverioca, to je dovoljno da Vujovićev angažman oceni uspešno. Socijalne posledice tog angažmana, ionako, nisu bile njihov, pa samim tim ni njegov, problem.

U celini, i bilans prethodne četiri godine, koliko je Dušan Vujović bio angažovan u Srbiji, može se oceniti po istoj formuli: eksterna finansijska pozicija Srbije, u trenutku njegovog odlaska, svakako je bolja nego što je bila u trenutku dolaska. Opet, socijalne posledice povučenih poteza idu na dušu političarima a ne njemu.

U toj faustovskoj nagodbi između Aleksandra Vučića i centra međunarodnog finansijskog kapitala pravila igre su bila jednostavna: Vučić je finansijsku suverenost Srbije predao u ruke Svetskoj banci a za uzvrat dobio njenu bezrezervnu podršku u gomilanju neograničene i vaninstitucionalne političke moći.

Dušan Vujović je, kao savesni imperijalni prokonzul, svesno prihvatio da se ova nagodba od javnosti sakriva na razne, ne retko i groteskne, načine – pa i po cenu toga da je, sigurno češće nego što bi to voleo, morao da bude nevoljni saučesnik u mnogim sumnjivim stvarima, a ponekad i izigravao dvorsku budalu. Svemu tome uprkos jedan od čuvara te faustovske nagodbe sve ovo vreme je bio i Dušan Vujović. Ne jedini, ali verovatno najznačajniji.

Zašto je, onda, ova idilična slika odjednom prekinuta? Gde je taj film pukao? Da li su razlozi bili lični, porodični i profesionalni, kako je sam napisao u obrazloženju ostavke, ili je tu ipak bilo i neke politike? Šta nam ova njegova odluka govori o onim unutrašnjim, tajnim, modelima funkcionisanja srpskog režima? Postoje li neki rizici u eksternom finansijskom položaju Srbije o kojima javnost nije dovoljno znala? Da li je Vujovićeva odluka o odlasku bila samo njegova? Da li će, umesto njega, doći drugi imperijalni prokonzul ili je Vučić sada suočen sa raskidom faustovske nagodbe koju je zaključio 2013. godine? Ako je tako, koja od dve strane raskida ovu nagodbu? Ili to čine obe odjednom? Na sva ova pitanja pokušaćemo da odgovorimo u narednim odeljcima.

 Ozbiljna analitika bi morala da pođe od sledećih premisa:

1. Dušan Vujović, kao personifikacija međunarodnog finansijskog kapitala, želi da bude uspešan.
2. Aleksandar Vučić, kao personifikacija srpske populističke anti-elite, želi da bude uspešan.

Dakle, saradnja je bila moguća samo dok su obe strane, svaka naravno u svom sopstvenom koordinatnom sistemu vrednosti, mogle da ostvare ove ciljeve – ili bar da smatraju kako su to učinile. Prvi zaključak, prema tome, je da to više nije bilo moguće.

U ispitivanju zbog čega je ova kohabitacija postala nemoguća razmotrićemo tri odvojena, a ipak međusobno povezana, kompleksa: prvi se tiče modela po kojem funkcioniše sam režim; drugi se tiče stvarne eksterne finansijske pozicije Srbije; treći se tiče nekih složenijih međunarodnih geopolitičkih procesa.

 

II

Doktor Džekil i mister Hajd

Nije nikakva tajna da u Srbiji funkcionišu dva nivoa vlasti: zvanični i faktički.

Prvi postoji u javnosti: to su ljudi koji se biraju u parlamentu, slikaju na televiziji, potpisuju ugovore, primaju strane ambasadore, govore poneki strani jezik i redovno se kupaju.

Drugi nivo je onaj sprovodi stvarnu politiku. U većini ministarstava – uključujući tu i ono na čijem je čelu do pre neki dan bio Dušan Vujović – postoje određeni ljudi koji primaju one stvarne naloge, rade osetljive poslove, nameštaju tendere, upravljaju sredstvima, odlučuju o ljudima. Ti ljudi deluju van očiju javnosti, oni po zadimljenim kafanama održavaju poverljive kontakte sa firmama bliskim političkoj eliti i živopisnim likovima iz tzv. “sive zone”, zapošljavaju i otpuštaju, i zajedno sa sličnim ljudima iz drugih državnih organa planiraju i sprovode složene operacije zastrašivanja, ucenjivanja i podmićivanja.

Ta dva nivoa su doktor Džekil i mister Hajd srpskog tranzicionog režima, jedno lice za naivne poreske obveznike Zapada čije pare treba uzeti javno, drugo za arapske tajkune, turske obaveštajce i ruske deputate, sa kojima se prave kombinacije, tajno.

I nije to, naravno, nikakva srpska specifičnost. Mi tu nismo ništa ni bolji ni gori od, na primer, Ukrajine u kojoj je Dušan Vujović takođe radio: model je tamo isti kao i ovde. I naravno da je on, kao inteligentan čovek, ta pravila igre shvatio na samom početku. Kao i od svih drugih ministara i od njega se očekivalo da se pravi da onaj paralelni sistem ne vidi, i on se, zaista, preko tri godine i pravio da ga ne vidi.

Međutim, sistem je, sa vremenom, hipertrofirao i – kao neki kancer – polako jeo ono zdravo tkivo. Sve više sredstava budžetske rezerve bilo je raspoređivano mimo budžetskih pravila i pozicija: milion ovamo, dva onamo, subvencija ovde, donacija tamo, malo Klinton malo Srebrenica, sve nezavisno od budžeta i njegovih procedura. Srbija se, u toku Vujovićevog mandata, vratila u prvu polovinu XIX veka u kojoj nije bilo razlike između državne kase i one privatne kneza Miloša. I, pošto kvantitet prerasta u kvalitet, već sama činjenica da je takvih vaninstitucionalnih “raspolaganja” u 2017. bilo znatno više nego 2016, a ove opet više nego 2015. polako je oblikovala jedan trend koji je bio ireverzibilan.

Bila je to prva  crvena lampica za Dušana Vujovića. 

***

U leto 2017. godine nezakonita i brutalna manipulacija Poreskom upravom u cilju obračuna sa tada neposlušnim dnevnim listom Kurir bila je novi dokaz hipertrofije paralelnog sistema vlasti. Vrlo brzo posle tih par meseci, iz same Poreske uprave su počeli da cure vrlo tačni, i vrlo neprijatni, podaci nekolicini ljudi bliskih opozicionim strankama i nezavisnim novinarima: pre svega oko zloupotreba u pogledu dinamike povrata poreza na dodatu vrednost, ali i oko instrumentalizacije Poreske uprave u cilju zastrašivanja, proganjanja i uništavanja političkih protivnka režima.

Pošto mu je Poreska uprava, od samog početka, bila nedostupna za kontrolu – njom već godinama ne upravljaju finansijski stručnjaci nego kadrovi dovedeni iz Bezbednosno-informativne agencije, kojoj polažu i račune – ministar finansija je mogao samo da posmatra kako se njen autoritet u javnosti – pa samim tim i autoritet ministarstva u celini, i njegov lični – nepovratno urušavaju.

To je bila druga crvena lampica.

***

Slučaj jedne pomoćnice ministra finansija koja je u novembru 2015. imenovana na sednici vlade na predlog ministra Vujovića, a posle joj nije bilo dozvoljeno ni da uđe u zgradu ministarstva (jer se tadašnji premijer u međuvremenu predomislio), a septembra 2016. i slučaj jednog pomoćnika ministra koji je ekspresno smenjen samo zato što je na izvesnoj stranici društvene mreže Linkedin neoprezno lajkovao nešto što se premijeru nije dopalo – bez obzira koliko oba, u svojim pojavnim oblicima, bila bizarna – pokazali su Dušanu Vujoviću da ni on nije zaštićen od hirovitosti Aleksandra Vučića.

Ali, ta dva slučaja su pokazala i jedan novi kvalitet: ne samo da ministar, zapravo, ne može da utiče na izbor svog tima (on je to teško mogao još od samog početka svog mandata) nego i da polako postaje predmet podsmeha u beogradskoj čaršiji. Sa pomoćnicom se skoro šest meseci viđao po kafićima oko zgrade ministarstva (jer žena u samu zgradu nije mogla da uđe) a smenjeni pomoćnik je o svom tužnom slučaju ispričao njihovom zajedničkom frizeru…

To je bila treća crvena lampica. 

***

Početkom marta ove godine Vujović se suočio i sa javnom konstatacijom Fiskalnog saveta, jedne od poslednjih nezavisnih institucija u Srbiji, da zvanični podaci o rastu zaposlenosti ne mogu nikako da se objasne u kontekstu niskog rasta bruto društvenog proizvoda i niskog rasta agregatne mase uplaćenih doprinosa za zaposlene:

http://rs.n1info.com/a368687/Biznis/Fiskalni-savet-Podaci-o-rastu-zaposlenosti-nepouzdani.html

Ministar je, naravno, mogao da slegne ramenima i kaže kako Anketa radne snage nije u njegovoj nadležnosti. I nije. Ali, on je video i dalje i šire: ako se već počelo sa praksom da se lažni statistički podaci koriste kao pravi, onda je samo pitanje dana kada će se ta praksa nastaviti, proširiti i na pitanja iz njegove nadležnosti i kada će i on biti doveden u situaciju da pred Fiskalnim savetom brani ono za šta i sam zna da nije tačno.

Suočavanje sa stvarnim dimenzijama ove, paralelne vučićevske realnosti, bila je četvrta crvena lampica.

Kako se sve to dinamički razvijalo u poslednje četiri godine, koliko je paralelni sistem 2018. širi i jači nego što je bio 2014. godine, saznaćemo verovatno jednog dana kada se steknu politički uslovi da tužilaštva počnu da rade svoj posao. Dušan Vujović je, svakako, o svemu tome znao više od običnog građanina i njegove razloge za zabrinutost – a i za želju da ne bude u Srbiji kada taj dan osvane – mogu u potpunosti da razumem.

 

III

Scile i Haribde srpskih evroobveznica: gde naći četiri milijarde dolara?

Uporedo sa svim ovim događajima, u toku većeg dela 2017. godine, Dušan Vujović je radio na refinansiranju prve emisije evroobveznica koja je dospevala za plaćanje u novembru. Radilo se o 750 miliona dolara obveznica prodatih u jesen 2012. godine i preciznost u isplati njihovih vlasnika predstavljala je značajan kamenčić u mozaiku ukupnog utiska o Srbiji koji bi se ostavio u međunarodnoj finansijskoj zajednici.

Dušan Vujović je, još u januaru 2017. godine, na jednoj velikoj regionalnoj finansijskoj konferenciji u Beču, za Rojters najavio novu emisiju evroobveznica, kojom bi se refinansirala ova iz 2012. godine. Rekao je tada da će tehničke pripreme krenuti odmah, a da će se na tržište ići neposredno posle predsedničkih izbora, početkom aprila:

https://www.reuters.com/article/markets-bonds-serbia-idUSV9N188029

Na rizike takve strategije ministra Vujovića javno smo upozorili u jednom tekstu već krajem juna 2017. godine, kada smo dobili prva ozbiljna upozorenja od dve velike investicione banke iz inostranstva da se ovaj njegov plan ne odvija onako kao što je bilo zamišljeno:

https://mojizbor.info/2017/06/serbia-says-aiming-to-issue-roughly-1-bln-eur-in-eurobonds-this-year/

Na kraju, na tržište se nikada nije otišlo, Dušan Vujović evroobveznice više nikada nije pomenuo, a kada je došao dan za isplatu, vlasnici obveznica plaćeni su sredstvima deviznih rezervi Narodne banke Srbije.

Ovo rešenje je, međutim, bilo duboko protivzakonito: evroobveznice nije emitovala Narodna banka nego Republika Srbija, a dve kase su odvojene. Sredstva deviznih rezervi služe za očuvanje deviznog kursa dinara, a ukupna masa rezervi je usklađena sa primarnim novcem u opticaju: smanjenje deviznih rezervi trebalo bi da bude praćeno kontrakcijom primarne dinarske mase.

Čak je i kreditiranje Republike od strane Narodne banke zabranjeno, po članu 62. Zakona o Narodnoj banci Srbije:

http://www.nbs.rs/internet/latinica/20/zakoni/nbs_o_nbs_np.pdf

U skladu sa članom 61. Zakona o Narodnoj banci Srbije, “Narodna banka Srbije može, na osnovu zakona, odnosno ugovora, a u ime i za račun Republike Srbije, obavljati poslove fiskalnog agenta u vezi sa zaduživanjem Republike Srbije u inostranstvu, odnosno poslove u vezi s povlačenjem sredstava i otplatom obaveza prema inostranstvu…”.

Međutim, problem je što u slučaju ove emisije evroobveznica o kojoj govorimo, Narodna banka Srbije nije bila fiskalni agent Republike – tu ulogu je, već prilikom emisije obveznica u novembru 2012. godine, imalo Ministarstvo finansija. U prospektu za tu emisiju, koji su zajednički pripremila tri menadžera, nemačka Dojče Bank (londonska filijala), britanska Hongkong i Šangaj Bank i ruska VTB bank, na strani 163. jasno piše da Republika Srbija, kao emitent, postupa preko Ministarstva finansija (tada još uvek i ekonomije) kao svog agenta. Narodna banka se u prospektu nigde ne pojavljuje:

http://www.javnidug.gov.rs/upload/Prospekti/Srbija%202017.pdf

Na kraju, pronađen je džentlmenski sporazum: Dušan Vujović je o ovom skandalu mudro ćutao, čak ni tradicionalno hvalisavi Aleksandar Vučić nije mnogo pričao, a Narodna banka je 11. decembra objavila saopštenje u kojem je, zakukuljeno koliko je god mogla, priznala šta je uradila:

http://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=12232&konverzija=no

MMF je ljubazno zamoljen da ne postavlja nezgodna pitanja, neki ugledni novinari da ćute, dok su neki nezavisni eksperti na brzinu angažovani da u čaršiji spinuju kako je, u stvari, Narodna banka te devize navodno samo prodala Vladi Srbije za dinare.

Problem sa tim spinom je, kao i sa svakim drugim na brzinu sklepanim objašnjenjem bio jednostavan: već ranije (1. decembra) je bilo objavljena zvanična informacija NBS da je u novembru 2017. ukupna vrednost međubankarskog prometa i međunarodnog kliringa u devizama iznosila samo 35,6 miliona evra (a ne 655, koliko je pisalo u drugom saopštenju NBS od 11. decembra):

http://www.nbs.rs/internet/cirilica/scripts/showContent.html?id=12197&konverzija=no

Pred Novu godinu su mi predstavnici one iste dve zapadne investicione banke skrenuli pažnju da su iznenađeni ovakvim rešenjem, i postavili logično pitanje: kako će se finansirati servisiranje narednih emisija evroobveznica?

***

Ovde dolazimo do suštine ovog drugog kompleksa: eksterna finansijska pozicija Srbije je u toku 2012. i 2013. održavana izdavanjem četiri emisije evroobveznica, u ukupnom iznosu od 5,25 milijardi američkih dolara. Videli smo na koji način je jedna od njih isplaćena, ali preostale su još tri:

• 3. decembra 2018. godine dospeva na naplatu emisija od jedne milijarde dolara (efektivni iznos obaveze 811,623,000);
• 25. februara 2020. dospeva na naplatu emisija od milijarde i po dolara (1,217,434,000);
• 28. septembra 2021. dospeva na naplatu emisija od dve milijarde dolara (1,623,245,000).

Detaljni podaci o sve tri emisije nalaze se ovde (str. 13-15):

Dakle, u nešto više od tri naredne godine, Srbija mora da isplati još 3,652,302,000 dolara vlasnicima evroobveznica izdatih 2012-2013. Pod normalnim okolnostima, ovo ne bi trebalo da bude neki preterano veliki problem. Većina zemalja refinansira evroobveznice izdavanjem novih emisija – to je uostalom i sam Dušan Vujović najavio u Beču, januara 2017.

Da li se, negde u leto i ranu jesen prošle godine, Vujović suočio sa diskretnim upozorenjem da novu emisiju Srbija ne bi uspela da proda na međunarodnim finansijskim tržištima? I da li je, možda, procenio da to tek ovog leta ne bi mogla da to učini?

Iz kojih sredstava onda finansirati još jednu milijardu dolara. već u decembru? Koncesiona naknada koja se u septembru očekuje za Aerodrom Nikola Tesla neće biti dovoljna: kad se od ukupnog iznosa od 501 miliona evra odbiju akcije koje pripadaju malim akcionarima (oko 17%) prihod republičkog budžeta od ove operacije biće nepunih 417 miliona evra – ni polovina obaveze koja dospeva početkom decembra.

Gde su granice do kojih je moguće zahvatati sredstva iz deviznih rezervi Narodne banke a da to ozbiljno ne ugrozi monetarnu stabilnost države?

Bila je to peta crvena lampica.

 

IV

Sa pogrešne strane gvozdene zavese

Početkom 2018. godine, međunarodni kontekst u kojem se dešavala ova priča se dodatno komplikovao, na više načina i na užasavanje njenog glavnog junaka.

Suočena sa ozbiljnim nezadovoljstvom barona nemačkog krupnog kapitala zbog – po njihovom mišljenju nelojalne – kineske konkurencije, Angela Merkel je pojačala pritisak na lidere zemalja Zapadnog Balkana da, do kraja ove godine, otkažu neke već zaključene ugovore o finansiranju raznih infrastrukturnih projekata sa Kinom.

U januaru i februaru, ovakve poruke su u Berlinu – na prilično grub, merkelijanski, način – prenete čak trojici balkanskih premijera. Sujetan da to prizna, Vučić je ovu činjenicu sakrio od Dušana Vujovića, ali je to bilo irelevantno. O kampanji Angele Merkel protiv kineskog finansijskog prisustva na Balkanu Vujović je saznao od one druge dvojice koji su tamo bili i svojih kolega u tim zemljama. O Vučićevoj tvrdoglavosti već je, u prethodne četiri godine znao dovoljno i sam. O tome koliko će Frankfurt, kao evropski finansijski centar, biti zatvoren za Srbiju kada postavljeni rokovi isteknu krajem ove godine mogao je da pretpostavi…

Bila je to šesta crvena lampica za nesrećnog srpskog ministra finansija. 

***

Februar je doneo i stavljanje Srbije na tzv. sivu listu međunarodne zajednice, gde smo se, zajedno sa Jemenom i Sirijom, našli među osam zemalja koje ne primenjuju dogovorene međunarodne standarde u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma:

http://www.fatf-gafi.org/publications/high-riskandnon-cooperativejurisdictions/documents/fatf-compliance-february-2018.html

Da podsetimo, taj scenario smo najavili  u našem tekstu krajem novembra prošle godine:

https://zorancicak.wordpress.com/2017/11/25/zima-evropskog-nezadovoljstva-poreski-rajevi-i-crne-liste/

Ako je bio poznat nama, verovatno je bio poznat i ministru. Da li je mogao nešto da učini da ga spreči? Očigledno nije.

Ana Brnabić je pokušala da minimizira ovu za vladu nezgodnu činjenicu, tvrdeći uporno (i očekujući da joj se veruje na reč) da je to posledica tzv. tehničkih propusta a ne suštine. Za to vreme su proruski tabloidi, omiljen instrument režima za širenje antizapadne propagande, tvrdili upravo suprotno od premijerke: da se radi o pritisku iza kojeg stoje, i kojim upravljaju, SAD.

O čemu god se tačno radilo, za Dušana Vujovića to nije bilo prijatno. Ako se radi o tehničkim propustima (kao što je pričala Ana), za njih je bila odgovorna Uprava za sprečavanje pranja novca, sastavni deo ministarstva finansija kojem je on, sve više samo formalno, bio na čelu. Sa svakim novim nestručnim SNS kadrom u beloj zgradi u ulici Kneza Miloša 20, kapacitet tog ministarstva da uradi bilo šta valjano sve više je opadao.

A opet, ako se zaista radilo o strateškim odlukama centara moći na Zapadu da protiv Vučićevog režima počne primena kaznenih mera (kao što su pisali tabloidi), čemu uopšte njegov dalji boravak na toj funkciji? A i u Srbiji uopšte.

Bila je to sedma, i poslednja, crvena lampica. 

Negde u proleće ove godine Dušan Vujović je shvatio da se definitivno nalazi sa pogrešne strane gvozdene zavese.

V

Odlazak čoveka za sva vremena

Kada je, negde početkom devedesetih godina prošlog veka, započinjao svoju karijeru u Svetskoj banci, Dušana Vujovića je jedan od njegovih tadašnjih šefova u Vašingtonu opisao kao “čoveka za sva vremena”. Bila je to, naravno, pohvala: Robert Vitington, engleski književnik iz XVI veka, prvi je upotrebio ovu frazu opisujući svog mnogo slavnijeg savremenika Tomasa Mora.

Skoro tri decenije kasnije, ova ocena se potvrdila. Jedna za drugom, crvene lampice su se palile. Mnoge Vujovićeve kolege, mnogi opozicioni političari, mnogi ugledni eksperti, ambasadori, bankari i novinari, nisu mogli, ili nisu hteli, da vide nijednu. Ušuškani u sopstvene, uske horizonte, u linije manjeg otpora i sitne privilegije, uporno su ponavljali vladajuću ideološku mantru.

Za postdoktoranta sa Berklija, međutim, te crvene lampice su bile jasne, velike i svetle, kao reflektori. Njihova crvena svetla su bila tako šljašteća da mu je, u nedeljama uoči konačnog odlaska, cela ta vesela družina u kojoj se nalazio pomalo ličila na onaj bordel iz Bokačovog “Dekamerona”.

Jer, baš ništa od svega opisanog u ovom tekstu, nije se desilo preko noći. Kao i većinu drugih važnih odluka koje donosimo u našim životima, i svoju odluku je Dušan Vujović formirao postepeno, u toku dužeg vremenskog perioda.

I, nije tačno da je, za sve to vreme, ministar samo ćutao. Podsetimo se, na primer, njegovih komentara na regionalnom skupu ministara finansija, guvernera centralnih banaka i direktora poreskih uprava u Bečićima, juna 2017. godine:

https://insajder.net/sr/sajt/vazno/5324/

Tada je rekao da u Srbiji postoji problem upravljanja na svim nivoima (državnom, javnom i privatnom), da ne postoji koordinacija u upravljanju, da potpredsednička mesta u vladi ne treba deliti politički, nego funkcionalno, da sve fabrike koje su otvorene poslednjih godina neće imati smisla ako ne budu profitabilne kao što su slične u svetu, da Srbija ima tri i po milijarde evra povučenih a neiskorišćenih zajmova, da su reforme u Elektroprivredi Srbije zaustavljene pola godine…

Ako je sve to rekao javno, šta mislite šta je tek pričao van očiju javnosti?

***

Po našim saznanjima, Dušan Vujović je svoju ostavku, usmeno i u vrlo poverljvom razgovoru, prvi put najavio negde oko Nove godine. Tada je postignut džentlmenski sporazum da njeno zvanično podnošenje odloži do završetka beogradskih izbora, početkom marta. U martu je, opet, zamoljen da sačeka rekonstrukciju vlade, kako bi taj odlazak protekao manje zapaženo, zabašuren kao deo nekog većeg paketa.

Onda su krenula nenajavljena putovanja, najavljeni incidenti, režirani medijski ratovi – sve, već toliko puta viđene, epizode jednog patetičnog scenarija i ta rekonstrukcija je odložena. Zaista, ovaj igrokaz je mogao da se nastavi  u nedogled.

Hajde da sada malo pojednostavimo stvari: očigledno je da Aleksandar Vučić ne zna šta će da radi već sledeće nedelje, a kamoli sledećeg meseca ili godine. Dinamiku njegovih poteza odavno ne određuju realna situacija i analize nego sasvim iracionalne okolnosti: neki telefonski poziv, neki tvit, neki spontani protest, neka sitna spletka…

Kao šahista koji je svestan da gubi partiju pa bi najviše voleo da ne povlači nikakve poteze – jer će ga svaki naredni potez dovesti u još težu situaciju – i Vučić bi voleo da „zamrzne vreme“, da zaustavi taj šahovski časovnik koji neumoljivo otkucava.

Mnogi od njegovih saradnika to, svesno ili podsvesno, i sami shvataju pa ga slede u beskrajnom ponavljanju istih besmislenih fraza. Ali, ne svi: oni od njih koji imaju i druge izvore informisanja (a Dušan Vujović je, ako išta drugo, vrlo dobro informisan čovek) u stanju su da shvate realan obim problema. Poneki od njih, čak, i da taj problem anticipiraju na nešto višem nivou uopštavanja.

Kohabitacija neoliberalnog modela Svetske banke i orijentalnog despotizma tipa Putina i Erdogana, ta u svojoj osnovi perverzna koalicija, uspevala je da opstane u Srbiji nekoliko godina. Zasnovana na pogrešnoj proceni iz 2014. da će ruski konflikt sa Zapadom brzo biti okončan, ona je od početka bila jedan provizorijum. Očigledno, sa daljim zaoštravanjem Britanije prema Rusiji, SAD prema Turskoj i Nemačke prema Kini, ni prostor za takvu kohabitaciju više nije moguć.

Što se tiče Dušana Vujovića on je izabrao (sam ili posle konsultacija sa nekim – sasvim nebitno za ovu našu malu raspravu) da iz vesele glumačke družine izađe u najboljem mogućem, gotovo idealnom, trenutku po sebe: dovoljno kasno da svi pozitivni efekti fiskalne konsolidacije u javnosti budu zauvek vezani za njega; dovoljno rano da nijedan negativan efekat koji će neizbežno uslediti, ne bude vezan za njega.

Kada je Luj XVI 1789. godine odlučio da otpusti svog ministra finansija, švajcarskog bankara Žaka Nekera, pokrenuo je lanac događaja koji su doveli do Francuske revolucije.  

Za sada, odlazak Dušana Vujovića izazvao je samo brojne komentare – čak i onih koji ga nisu preterano voleli – u kojima se, zbog neospornog poznavanja materije kojom se bavio, hvali njegova stručnost a, zbog indirektne podrške koju je dao diktaturi, osporava njegov moralni integritet. Ali, u zemlji slepih, i ćorav čovek je kralj.

 

VI

Od čuvara do zarobljenika: utisci i bilansi

Na samom kraju, ovaj tekst ne bi bio potpun bez kratkog osvrta na ukupan diskurs u kojem je srpska javnost posmatrala Dušana Vujovića i na dominantni narativ koji je o njemu, u toj javnosti, formiran. U poslednje četiri godine, ali i u poslednja četiri dana.

Beznadežno razapet između sopstvenih ekstrema, istovremenog paranoičnog precenjivanja i olakog potcenjivanja čoveka koji je samo radio svoj posao, ovaj narativ će ostati zapamćen. Ostaće zapamćen kao školski primer one srpske, tvrdoglave i iracionalne, logike, tog najboljeg izdanka teorije zavere i štokholmskog sindroma, odjednom.

Da li je Dušan Vujović, u prethodne četiri godine, bio svemoćni namesnik Trilaterale i Bilderberga, mističnih centara finansijske moći, Rotšilda i Rokfelera – ili je bio krpa kojom je Aleksandar Vučić brisao cipele?  Nije bio ni jedno ni drugo. On je, kao i svi mi drugi, samo čovek.

Čovek koji je možda smatrao da ima razloga da trpi detinjaste hirove Aleksandra Vučića, ali da nema baš nikakvih razloga da trpi iste hirove Ane Brnabić. Da li se u proleće prošle godine potajno nadao da će on postati premijer umesto američke kursistkinje? Možda. Da li bi on, u ovakvoj Srbiji i sa ovako nezrelim političkim elitama, bio dobar premijer? Ne. Ali, da li bio makar malo manje loš od nje? Verovatno.

Čovek koji nije hteo da deli odgovornost za politiku za koju je – mnogo pre nekih drugih – uvideo da u svojoj završnici vodi u sasvim različitom pravcu od onoga koji mu je, na njenom početku, bio pompezno predstavljen.  U devetnaesti, a ne u dvadeset prvi vek. U latifundijski, a ne u moderni kapitalizam. U Aziju, a ne u Evropu.

Čovek koji je svestan da se nalazi pred završnom fazom svoje profesionalne karijere, u kojoj treba da zaokruži ono što je u njoj postigao. A ne da sve to, baš sada kada više realno nema više vremena za popravni ispit, kompromituje. Već, uostalom, u svom prtljagu iz Beograda nosi jednu neprijatnu kompromitaciju – predlog zakona o neustavnom smanjivanju penzija, zbog kojeg će Srbija u narednim godinama platiti visoku cenu, onda kada neke presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu budu donete.

Čovek koji je u toku svog života ostao bez nekih kuća i bez nekih žena, i nije želeo da sada, zarad nekoliko meseci funkcije koju je intimno mrzeo, ostane i bez ovih koje danas ima.

Čovek koji je odlučio da ostane zapamćen kao uspešan, a ne kao neuspešan.

Čovek koji je došao kao čuvar faustovske nagodbe a postepeno shvatio da je u međuvremenu postao njen zarobljenik.

Novi gost na balkanskom balu vampira: priča o Ramušu Haradinaju

“Neko bi mu preneo neku informaciju i on bi nestao na dva sata. Rezultat bi bilo nekoliko leševa u jami.”

(Britanski obaveštajac o Ramušu Haradinaju, “Gardijan”, 10. septembar 2000.)

 

U subotu 9. septembra 2017. godine bivši komandir voda u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, bivši gerilac i ratni komandant OVK, bivši haški optuženik čiji su svedoci misteriozno gubili živote, sadašnji političar, a po pretpostavkama nekih zapadnih obaveštajnih službi i dalje učesnik u švercu cigareta po Grčkoj, Albaniji i Italiji postao je, po drugi, put predsednik vlade. Nečega što sebe već odavno naziva zemljom ali to još uvek nije, i nečega što Srbija već odavno naziva svojom pokrajinom, iako to više nije.

Nemačka obaveštajna služba, BND, bavila se Ramušom Haradinajem godinama, u kontinuitetu, i njegovo ime zauzima značajno mesto u svim nemačkim analizama stanja na Kosovu, a posebno veze između trgovine drogom, cigaretama, terorizma i drugih oblika organizovanog kriminala, i politike. Jednu od tih analiza, onu od 22. februara 2005. godine, na 27 strana nemačkog originala, možete da pročitate i ovde:

***

Po prvi put, Ramuš Haradinaj je u taj kabinet seo još početkom decembra 2004. da bi ga napustio već 8. marta 2005. godine i iz njega otišao pravo u pritvor Haškog tribunala. Oni koji poznaju situaciju na Kosovu tvrdili su tada da su ključni Haradinajevi lobisti tada bili bivši komunistički funkcioneri: Mahmut Bakali i Azem Vlasi.

U međuvremenu, uživao je podršku i vrhova albanskog organizovanog kriminala na Kosovu – Nasera Keljmendija i Ekrema Luke. U izveštaju BND pominju se i njihove veze sa tadašnjim srpskim biznismenom Bogoljubom Karićem. Sam Karić i njegovi poslovni interesi na Kosovu bili su, inače, predmet jedne druge analize BND (AN 55D-0027/04 od 18. marta 2004. godine) ali ćemo se njom baviti nekom drugom prilikom.

Za vreme suđenja u Haškom tribunalu, Ramuša Haradinaja je branila londonska advokatska firma, Matrix Chambers, čiji je jedan od osnivača bila i Čeri Bler, supruga tadašnjeg britanskog premijera Tonija Blera, kasnijeg savetnika srpskog premijera, Aleksandra Vučića. Sam advokat koji je vodio tim Haradinajeve odbrane – Ben Emerson – danas je član drugostepenog sudskog veća koje bi do februara naredne godine trebalo da odluči o žalbi tužilaštva na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju.

Ramuš Haradinaj se u premijersku fotelju vratio zahvaljujući glasovima srpskih poslanika, lojalnih režimu Aleksandra Vučića, uprkos ogorčenju srpske javnosti i velikoj političkoj šteti koju će taj potez na dalju Vučićevu karijeru tek imati. Početkom ove godine, Haradinaj je uhapšen u Francuskoj na osnovu poternice Interpola raspisane na zahtev Srbije, a po okončanju sudskog postupka u kojem su utvrđene brojne procesne greške Ministarstva pravde Srbije u dokumentaciji priloženoj francuskom sudu zahtev za njegovo izručenje je odbijen. Detaljniju analizu tog slučaja možete naći ovde:

http://mojizbor.info/2017/05/zlocin-bez-kazne/

***

Zašto je, neposredno uoči izbora na Kosovu, srpska vlast učinila takvu propagandnu uslugu Ramušu Haradinaju? Zašto je neko, za koga je čak i ona čuvena Karla del Ponte bila ubeđena da je ratni zločinac, bio Aleksandru Vučiću najpogodniji izbor za kosovskog premijera?

Neke analize – na primer ona ljubljanskog instituta IFIMES od 14. jula ove godine – http://www.ifimes.org/en/9422 – polaze od ruskih interesa na Balkanu, koje na Kosovu štiti još jedan kontroverzni biznismen, Bedžet Pacoli. Zaista, ključna dva glasa za Haradinajevu većinu, u parlamentu od 120 poslanika, obezbedio je baš Bedžet Pacoli.

Ove hipoteze zasnivaju se na pretpostavci – prethodno potvrđenoj, uostalom, i u Crnoj Gori i u Makedoniji i u Bosni i Hercegovini – da ruskoj diplomatiji odgovara Balkan koji je nestabilan, opterećen nacionalnim, verskim i mafijaškim sukobima. Balkan je, drugim rečima, rusko tante za kukuriku za građanski rat u Ukrajini koji je Zapad pokrenuo 2014. godine. Svaki novi rat na Balkanu je za Kremlj zgodan način da se protivnik zadrži daleko od kućnog praga: baš kao i Staljinu, aprila 1941.

Tu negde se ruski interesi presecaju i sa nemačkim: obe zemlje su investirale – i obaveštajno i finansijski, ali pre svega politički – u tzv. “potrošene lidere”, one čija bi mračna prošlost, zbog raznih detalja kojima mogu biti konstatno ucenjivani, trebalo da bude garancija poslušnosti. Tu su i biološki sin ratnog lidera bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović, i duhovni sin još jednog haškog optuženika, Aleksandar Vučić, i neonacistička predsednica Hrvatske, Kolinda Grabar-Kitarović. Šta je prirodnije nego da se ovom balu vampira pridruži i Ramuš Haradinaj?

I ruska i nemačka diplomatija, naravno, ne žele nove lidere na Poluostrvu, one koji nemaju zašto da budu ucenjeni i koji su zato zadržali slobodu strateškog izbora. Ta sloboda, kao što je uostalom pokazao i slučaj novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, vrlo verovatno bi išla u pravcu SAD a ne već odavno disfunkcionalnog Brisela.

Glavni Haradinajov konkurent, Albin Kurti, nekada saradnik u kabinetu Adema Demaćija, političkog predstavnika OVK, proveo je najveći deo rata na Kosovu u srpskim zatvorima i tako bio sprečen da počini ratne zločine. Da li bi ih, da je vreme u Lipljanu i Požarevcu proveo u šumama Drenice, možda počinio legitimno je spekulisati, ali ta linija razmišljanja dalje od spekulacija nas neće odvesti. Za razliku od Haradinaja Albin Kurti nije ratni zločinac, i već neko vreme je favorit Stejt Departmenta.

***

Na ovoj tački dolazimo do još jednog mogućeg objašnjenja. Prošle nedelje, kada je bilo jasno da će srpski poslanici u Prištini, po direktnom nalogu Vučićevog režima, glasati za Haradinajevu vladu, jedan strani diplomata mi je to prokomentarisao ovako:

“Konačno će moći da odahne. Biće bar jedan lider na Balkanu koji će biti omrznutiji od njega.”

I zaista, ako su leševi i obeležili politički put Aleksandra Vučića, od onih u Štrpcima i Srebrenici, preko leša Slavka Ćuruvije i radnika u zgradi RTS-a, pa sve do žrtava poplava u Obrenovcu, putnika u helikopteru i noćnog čuvara u Savamali, on nijedan od tih leševa nikada nije video svojim očima. Svi oni jesu bili žrtve njegove perverzne ideologije i opsesivne volje za moć, ali su sve to ipak bile smrti na distanci. Za razliku od Vučića, iskustvo Ramuša Haradinaja sa smrću je bilo mnogo neposrednije: svoje leševe je i gledao i dodirivao.

Pored toga, za razliku od Vučića koji je o tome samo čitao, Ramuš Haradinaj je imao i neposredno iskustvo sa međunarodnim terorizmom na najvišem nivou: u leto 2001. se, zajedno sa Hašimom Tačijem, u Tirani susreo sa tadašnjim liderom Al-Kaede, Osamom bin-Ladenom; na sastanku kojem su prisustvovali i tadašnji albanski predsednik Sali Beriša i šef tajne policije, Baškim Gazideda, dogovoreno je osnivanje ćelija Al-Kaede u Albaniji i na Kosovu. Koordinaciju tih aktivnosti na Kosovu, ispred Kosovskog zaštitnog korpusa, kasnije je preuzeo Daut Haradinaj, koji se oktobra 2001. godine u Sofiji viđa i sa Muhamedom al-Zavahirijem, bratom idejnog vođe Al-Kaede, Ajmana al-Zavahirija.

***

Ramuš Haradinaj je imao petoricu braće: Ljuan (1973) je poginuo 6. maja 1997. godine u pokušaju ilegalnog prelaska naoružane terorističke grupe preko albansko-jugoslovenske granice; njegovo mrtvo telo je nazad u Albaniju preneo sam Ramuš; Škeljzen (1970) je poginuo u borbama sa jugoslovenskim snagama bezbednosti kod Istoka, 16. aprila 1999 godine; Enver je ubijen 15. aprila 2005. godine, kod Peći, u pucnjavi koja je u obaveštajnim izveštajima UN ostala registrovana kao “obračun albanskih kriminalnih klanova”; Daut (1978) se od 26. juna 2001. godine nalazi na crnoj listi američkog Stejt Departmenta zbog organizovanja oružanih sukoba u zapadnoj Makedoniji; do kraja 2017. godine i on će verovatno biti uhapšen pod optužnicom Međunarodnog tribunala za ratne zločine na Kosovu. Ramušu će tako u životu, na slobodi, ali i kao moguća meta krvne osvete za neporavnate dugove, ostati još samo najmlađi brat, Frašer.

Stara dama sa kosom je u poslednje dve decenije nemilosrdno mahala i levo i desno oko glave Ramuša Haradinaja i desetkovala njegovu porodicu. Činjenicu da je neke trenutke, one u ratu 1997-1999. ali i neke kasnije, preživeo može da zahvali pukom slučaju. Činjenicu da je pred Haškim tribunalom oslobođen optužbi za ratne zločine može da zahvali pohlepnosti bračnog para Bler, koji je zbog ekstremno visokog honorara u ovom slučaju aktivirao celu mrežu MI-6 u Haškom tužilaštvu: istragu Karle del Ponte protiv Ramuša Haradinaja direktno su podrivala čak tri agenta MI-6 u njenom kabinetu – Džefri Najs (tužilac u postupku protiv Slobodana Miloševića), Endrju Keli i Mark Harmon. Činjenicu da je po drugi put izabran za kosovskog premijera, i to baš glasovima srpskih poslanika, može da zahvali političkoj korumpiranosti Aleksandra Vučića i njegovoj narcisoidnoj sklonosti da se stalno petlja u stvari koje ne razume jer se jedino tako oseća kao “istorijska ličnost”.

Pa ipak, vlada Ramuša Haradinaja, sa svega jednim jedinim glasom parlamentarne većine i sa različitim interesima – ruskim političkim, Pecolijevim finansijskim i nemačkim obaveštajnim – duboko u svim njenim strukturama, neće dugo opstati.

Ironija sudbine je da će jedan od onih koji će imati instrumente da je sruši biti i sam Aleksandar Vučić, koji će time trgovati da bi i sopstveni odlazak nekako odložio. Ali Brajan Hojt Ji još uvek nije završio “dosije Haradinaj”: Vučiću ovaj razgovor tek predstoji…

Ako ih, obojicu, stara dama sa kosom ne preduhitri. Jer, u slučaju Ramuša Haradinaja se ipak, kako ga je opisao jedan bivši britanski obaveštajni oficir KFOR-a radi o “psihopati”.

***

Objavljeno na portalu http://www.mojizbor.info 11. septembra 2017. godine:

http://mojizbor.info/2017/09/bnd-kosovo-intelligence-report/

Poslednji svedok dvadesetog veka: pripreme za odlazak Elizabete Druge

“Izvori Bakingemske palate potvrdili su da je Kraljica izjavila u svom užem krugu da će, ako i dalje bude na tronu u 95. godini, tražiti da se donesu izmene Zakona o regentstvu.”

(Dejli Meil, 13. avgust 2017)

 

Elizabeta Druga, milošću Božjom kraljica Velike Britanije, Irske i britanskih prekomorskih domiona, Branilac vere – kako glasi zvanična titula Elizabete Aleksandre Marije Vindzor – rođena je u 2.40 ujutro, 21. aprila 1926. godine. Porođaj je obavljen carskim rezom, u kući njenog dede po majci, Kloda Bouz-Lajona, erla od Stratmora, u broju 17 u ulici Bruton, u londonskom kvartu Mejfer.

Ovog aprila Elizabeta Druga je napunila 91 godinu i – posebno nakon prilično nezgodne prehlade prošle zime – počela je da razmišlja o tome kako da na najbolji način okonča vršenje svojih redovnih dužnosti. Verovatno su joj, posle toliko godina, već postale prilično dosadne.

U monarhijama, baš kao i u crkvama, podrazumeva se da je mandat njihovih poglavara određen isključivo Božjom voljom. Smrt je jedini, pristojan i zakoniti a istovremeno i konačan i nužan, način za prestanak funkcije.

Izuzeci od tog pravila postoje, ali uvek izazivaju neku vrstu nelagode, kao da se radi o nekakvom izazivanju Proviđenja. Niko, doduše, ne razmišlja da Bog, zauzet svojim brojnim poslovima, ponekad propusti da pogleda svoje arhive, pa se tako desi da neki njegov sluga na Zemlji ostane i duže nego što je, hm, uobičajeno.

I onda te sluge, kad im sve dozlogrdi, odluče da podnesu ostavku, odnosno, kako se to učtivije kaže, abdiciraju.

Vreme masovnih medija u kojem živimo učinilo je i abdikacije nekako bližim konzumentima tih medija nego što je to bio slučaj u prethodnim vekovima. Papa Benedikt XVI (1927) je tako svoju ostavku 2013. godine saopštio preko press službe vatikana. Španski kralj Huan Karlos (1938) je 2014. godine potpisao zakonski akt u Kortesu pred TV kamerama. Holandska kraljica Beatrisa, njegova vršnjakinja, je 2013. izjavu kojom je abdicirala snimila na video, koji je postavila na YouTube.

***

Svi oni su bili mlađi od junakinje naše današnje priče. Ali, u Britaniji je, inače, sam izraz “abdikacija” poprimio pomalo sraman prizvuk, još otkad je Elizabetin stric, kralj Edvard VIII, 1936. izabrao taj čin, da bi mogao da se oženi sa američkom raspuštenicom Volis Simpson.

Zato ni Elizabeta, baš, ne bi abdicirala. Ali ne bi dalje ni radila. I da ne bi ni brzala, rešila je da pruži još jednu šansu Bogu da pogleda svoje zaturene arhive i donese odluku umesto nje.

U tekstu Dejli Meila koji vam danas predlažemo za čitanje, navode se neke tehnike do kojih je – prema izvorima ovog lista – Elizabeta Druga došla, sa idejom da se ova protivrečnost razreši.

Najpre, sasvim je jasno da – za razliku od svog španskog kolege i holandske koleginice – Elizabeta Druga nikada neće formalno abdicirati. Kako ponekad komentarišu oni koji je poznaju, ta odluka nije samo posledica negativnog stava koji britanska javnost ima prema abdikaciji kao takvoj, nego i njeno tumačenje sopstvene reči koju je dala na dan svog 21. rođendana, aprila 1947. godine, obraćajući se javnosti preko radija iz Kejptauna gde se tada zatekla:

“Dok cela Imperija sluša, mogu da učinim moj svečani akt posvećenosti.” – rekla je – “Htela bih da učinim sada. Izjavljujem pred svima vama da će ceo moj život, bio on dug ili kratak, biti posvećen službi vama i službi našoj velikoj imperijalnoj porodici kojoj svi pripadamo.”

U suštini, istu izjavu je ponovila i u zakletvi prilikom krunisanja, 2. juna 1953. godine.

Za sedam decenija koliko je prošlo, od Imperije više nije ostalo gotovo ništa, osim male stene kod Gibraltara i desetak udaljenih, slabo nastanjenih ostrva. Reč je, međutim, ipak ostala i Elizabeta je ne smatra manje svečanom nego što ju je smatrala onog dana kada ju je i dala. U odsustvu abdikacije, koje su joj druge mogućnosti na raspolaganju?

U dvorskim krugovima se o ovome već priča sasvim otvoreno, i neko je, negde, procenio da sa delićima te priče treba izaći u javnost, kako bi se ona blagovremeno pripremila. Izabran je baš Dejli Meil – neka vrsta britanskog Blica – kako bi cela priča zadržala baš ono na čemu Britanci insistiraju u osetljivim situacijama: dovoljnu dozu porecivosti.

Ako je verovati izvorima Dejli Meila, Elizabeta Druga planira da – ako ostane na tronu u trenutku kad navrši 95 godina života, a to će biti u aprilu 2021. godine – prenese vršenje kraljevskih ovlašćenja na sina Čarlsa koji će ih obavljati u svojstvu regenta.

***

Poslednji put, Velika Britanija je imala regenta 1811. godine, kada je tadašnji kralj Džordž III počeo sve češće da doživljava napade mentalne bolesti (savremenici su verovali da se zapravo radi o porfiriji, genetički uslovljenoj bolesti) pa je devet godina, do njegove smrti, dužnost regenta vršio njegov najstariji sin, kasniji kralj Džordž IV.

U Velikoj Britaniji je još uvek na snazi Zakon o regentstvu iz 1937. godine, kojim se bliže uređuju uslovi i načini da neka druga ličnost iz kraljevske porodice vrši dužnosti suverena u slučaju da je nosilac te funkcije maloletan, ili je iz zdravstvenih razloga nesposoban da je obavlja. Posle osamdeset godina, ovaj zakon zahteva određene promene, i to je upravo ono što je Elizabeta počela da radi početkom ovog leta, negde posle zvanične proslave njenog 91. rođendana u junu.

U ovom trenutku, predviđaju se tri bitne promene tog zakona.

Prvo, Zakon o regentstvu bi, po Elizabetinoj ideji, trebalo promeniti tako da, pored dva slučaja koje sada predviđa – maloletstva i bolesti (fizičke ili psihičke) suverena – predvidi i treći slučaj, slučaj u kojem se ona sama već nalazi i u kojem će se, sva je prilika, još više nalaziti u 2021. godini: toliko odmakle godine u kojima, uprkos potpunom fizičkom i psihičkom zdravlju, više nije racionalno obavljati kraljevske dužnosti.

Drugo, pošto postojeći zakon predviđa samo slučajeve u kojima Suveren nije u stanju ne samo da vrši kraljevske dužnosti, nego ni da se stara sam o sebi (u prvom zato što je maloletan, u drugom zato što mu to zdravstveno stanje ne dozvoljava), sa uspostavljanjem institucije regentstva Suveren se automatski stavlja i pod starateljstvo: ili do navršene osamnaeste godine života, ili do ozdravljenja. Promene koje Elizabeta planira su i ovde jasne: ona bi kraljevske dužnosti prenela na svog sina, ali ne bi baš htela da bude stavljena pod starateljstvo, sa svim posledicama koje to sa sobom nosi.

Za njenog čukun-čukun-čukundedu, Džordža III, poslednjeg britanskog monarha za čijeg je života imenovan regent, istoričari pišu da je poslednje dve godine života proveo zaključan u jednoj sobi, a ponekad i vezan za krevet, kako bi se izbeglo da se sam povredi: tada već više ništa nije video. Elizabeta je zdravija nego većina ljudi koji imaju polovinu njenih godina, dnevno popije četiri čaše različitog alkoholnog pića, a na svojim posedima sama i dalje vozi terensko vozilo. Starateljstvo joj, dakle, nije potrebno.

Treće, kao mehanizam zaštite od mogućeg državnog udara, važeće britanske procedure predviđaju da se, za imenovanje regenta, ispuni i jedan poseban uslov: saglasnost najmanje trojice od pet sledećih ljudi: bračnog druga Suverena (u ovom slučaju princa Filipa, vojvode od Edinburga), ministra finansija, Dejvida Lidingtona, spikera Donjeg doma Parlamenta, Džona Berkova, Lorda vrhovnog sudije, Jana Berneta, i njegovog zamenika, predsednika građanskog odeljenja Apelacionog suda, Terensa Etertona.

I ovde predložene izmene zakona polaze od pretpostavke da će Elizabeta Druga biti pri čistoj svesti i zdravoj pameti u aprilu 2021. godine, i da će odluku o prenošenju ovlašćenja i imenovanju regenta biti u stanju da donese sama.  U tom smislu, i potpisi trojice od ove petorice ljudi ne bi bili potrebni.

***

Početkom avgusta, ova saga je odnela i svoju prvu političku žrtvu: Ser Kristofer Gejdt (1961), privatni sekretar Kraljice Elizabete u poslednjih deset godina, podneo je ostavku. Gospodin Gejdt, obaveštajac visokog ranga, inače je bivši britanski diplomata u Sarajevu, sredinom devedesetih, i nadasve zanimljiva ličnost iz raznih događaja u ratovima za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) ali o tome više reči nekom drugom prilikom.

On očigledno nije bio oduševljen idejom da vodi proces za koji je pretpostavljao da će dovesti do sukoba dva klana u Bakingemskoj palati: onog bližeg princu Čarlsu i onog drugog koji je svoje šanse video u njegovom sinu i Elizabetinom unuku, Vilijamu. U septembru bi njegov posao trebalo da preuzme Edvard Jang (1967), bivši bankar, politički savetnik i direktor pojedinih medijskih kuća.

Zajedno sa Gejdtom, visoke funkcije u Bakingemskoj palati je u toku avgusta ove godine napustilo još nekoliko njegovih saradnika, a nove ostavke očekuju se na jesen.

***

Elizabeta Druga, poslednji živi svedok najvećeg dela dvadesetog veka, u ovom trenutku je drugi najstariji šef države na svetu (posle predsednika Zimbabvea, Roberta Mugabea, koji je od nje stariji tačno dve godine i dva meseca) i monarh sa najdužom vladavinom u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva.

Zato je sasvim prirodna njena želja da, blagovremeno i organizovano, sama predvidi sve procedure i detalje za sopstveni odlazak, i promenu na čelu Britanije učini traumatičnom što je manje moguće. Isto tako – bar mi tako kažu neki njeni sunarodnici – verovatno nije slučajna ni činjenica da je o svojim planovima javnost – za sada, samo preko tabloida – obavestila baš ovog avgusta. Naime, poslednjeg dana ovog meseca navršiće se tačno dvadeset godina otkad je njena prva snaja, ledi Dajana, izgubila život u automobilskoj nesreći u pariskom tunelu Alma, pod dosad nerazjašnjenim okolnostima.

Avgust 1997. godine bio je traumatični dan za britansku monarhiju. Avgust 2017. bi trebalo da bude anestezija, uoči sledećeg traumatičnog dana, koji je neminovan iako se ne zna kada će tačno osvanuti. Ima li u Elizabetinom izboru tajminga za objavljivanje ove svoje odluke i podsvesnog osećanja krivice za događaj od pre dve decenije? Ili je, na svoj način, poslala poruku Bogu da pogleda svoje zaturene arhive i ipak poštedi Krunu imenovanja regenta, pre aprila 2021. godine? Pretpostavljajući da Bog, možda, stigne da pročita i Dejli Meil…

***

Objavljeno 26. avgusta 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/charles-the-prince-regent-amid-major-palace-shake-up-is-the-queen-preparing-to-abdicate-and-make-charles-the-king-in-all-but-name/

Plejboj “duboke države”: sve tajne Žerara de Vilijera (1929-2013)

“Njegovi romani su sadržali situacione analize za veliki broj zemalja, sve one zemlje Trećeg sveta koje su nas zanimale. Oni su bili uvek pisani na osnovu temeljnih, precizno sprovedenih terenskih istraživanja, bili su pouzdani i služili nam kao tzv. prethodna izviđanja pre nego što bismo preduzimali konkretne akcije. “

(Iv Bone, direktor francuske kontraobaveštajne agencije DST, 1982-1985)

 

 

I

Prolog:

Put u Damask, 193-194 (2012)

Šestog juna 2012. godine, u Parizu se pojavila jedna knjiga. Pod pomalo misterioznim naslovom “Put u Damask”, sa velikim akronimom SAS na naslovnoj strani, u onoj nijansi zelene koju rado koriste muslimani raznih religioznih denominacija, od Filipina do Mauritanije, i sa oskudno obučenom brinetom jarko našminkanih usana, sa velikim dekolteom i velikim pištoljem, ova knjiga bi, na prvi pogled, mogla da se oceni kao jeftini kič već i ne idući dalje od njenih korica.

Poneko, ko bi ipak počeo da je čita i naišao na vrlo grafičke opise automobilskih potera, eksplozija i raznih vrsta seksa, zadržao bi to mišljenje. Međutim, svemu tome uprkos, istog tog dana na tri kontinenta, diplomate i vrhunski analitičari tajnih službi desetak zemalja odmah su počeli da je čitaju. Obučeni da nalaze i prepoznaju tajne znakove, oni su tražili poruku.

Radnja, smeštena usred građanskog rata u Siriji, sadrži živopisne opise raznih likova: vladara te zemlje, predsednika Bašara al-Asada, njegovog brata Mahera, kao i nekoliko široj javnosti manje poznatih saradnika i saveznika. Zaplet knjige je relativno jednostavan kliše: pokušaj državnog udara u Damasku koji podržavaju CIA i MOSAD; napad na jedan od vitalnih komandnih centara u sirijskoj prestonici, blizu predsedničke palate; spletke, zavere, ubistva, prevare i izdaje, puno novca, oružja i seksa, sve već kako obično, u knjigama ladlamovskog tipa, i treba da bude…

I narednih trideset šest dana, knjiga se tako i čitala, kao kliše zasnovan na mešavini novinskih tekstova, fikciji, sa ponešto erotike na granici pornografije… Bila je to omiljena literatura za usamljene bibliotekarke iz provincije željne uzbuđenja, ili piljare iz predgrađa koji sanjare da budu tajni agenti…

Onda se, odjednom, 18. jula 2012. godine sve to promenilo. Negde oko jedanaest sati ujutro tog dana, na Trgu Ravda u severozapadnom Damasku, u zgradi Saveta za nacionalnu bezbednost Sirije, u masovnoj eksploziji, ubijeni su Davud Radžiha, ministar odbrane, Asef Šavkat, njegov zamenik, neformalni šef svih sirijskih obaveštajnih službi i zet predsednika Bašara al-Asada i Hasan Turkmani, vojni savetnik potpredsednika Sirije. Hišam Ihtijar, savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Asada, povređen u toj eksploziji, umro je dva dana kasnije. Nikada nije zvanično potvrđeno da li se radilo o teroristi-samoubici, vrbovanom među telohraniteljima jednog od ovih funkcionera, ili o unapred sakrivenom eksplozivu, aktiviranom sa daljine.

Pažljive čitaoce “Puta u Damask” sve to nije preterano ni zanimalo. Oni su ostali zapanjeni jednom drugom koincidencijom: i način ovog atentata, i mesto gde se dogodio, i sva četiri lica koja su u njemu poginula – sve je to, do poslednjeg detalja, bilo opisano u knjizi objavljenoj punih sedam nedelja ranije, u Parizu.

“Ta knjiga jeste bila proročanstvo.” – rekao je jedan od veterana bliskostočne obaveštajne zajednice, nešto kasnije te iste 2012. godine – “Ona nije opisala samo atmosferu unutar sirijskog režima, i način na koji ti ljudi funkconišu, dala je i imena, modus operandi, veze između raznih učesnika, njihove javne i skrivene motive. Nikada tako nešto ranije nisam video.”

Ko je autor ove čudne knjige? Kako je uspeo da sa takvom preciznošću pogodi dramatične događaje u jednoj udaljenoj zemlji? Koji su bili njegovi izvori? Za koga je radio? Da li je u životu napisao još nešto? Šta se na kraju sa njim dogodilo? Odgovore na sva ova pitanja pokušaćemo da damo u tekstu koji sledi.

 

II

Kako je nastao francuski Džems Bond?

Žerar de Vilijer rođen je 8. decembra 1929. godine u Parizu, u porodici vrednog ali rastrošnog dramaturga, Adama de Vilijera, poznatog u predratnoj francuskoj prestonici po svom umetničkom imenu Žak Deval. Počeo je da piše ranih pedesetih, najpre za desničarski Rivarol, potom za Paris-Presse, pa za France-Dimanche, da bi se početkom šezdesetih jedno vreme skrasio u tabloidnom večernjem listu France Soir.

Krajem leta 1964. godine, za Žerarov sto u redakciji France Soir došao je njegov tadašnji urednik, Paol Paoli. Ali, umesto da od svog saradnika traži novi tekst, imao je neočekivanu, i nadasve čudnu, ponudu:

“Jan Fleming, autor Džemsa Bonda, došao je prošle nedelje na ideju da je baš sad zgodan čas da umre. Ti treba da preuzmeš posao.”

Ostalo je istorija. Prva knjiga u seriji SAS, koja je na kraju imala njih dve stotine – “SAS u Istanbulu” – objavljena je svega pola godine kasnije, u martu 1965. godine. Tržište je bilo oduševljeno i prvo izdanje rasprodato je za svega mesec dana. Velika avantura mogla je da počne.

Od tada, pa sve do smrti, Žerar de Vilijer radio je kao švajcarski sat: svake godine objavio bi po četiri knjige, uvek u januaru, aprilu, junu i oktobru. Kako bi stigao da pre smrti dostigne čarobni broj 200, negde od 2006. – tada u 77. godini – povećao je godišnju produkciju na pet knjiga – u junu bi objavio dva, tematski povezana, romana.

Modus operandi po kojem je pripremana i pisana svaka od dve stotine knjiga bio je isti. Žerar bi najpre otišao na tzv. terensko izviđanje u grad u kojem bi se događala radnja njegove nove knjige. Tamo bi uvek proveo dve nedelje i za to vreme bi se video sa svim ličnostima bitnim za radnju romana koji je pripremao: diplomatama, novinarima, špijunima, političarima, trgovcima oružjem, kriminalcima, teroristima. Zavisno od utiska koji bi o njima stekao, oni bi ulazili, pod izmenjenim imenima, u radnju njegovog romana.

Žovijalan i zanimljiv, sa aurom “Grada svetlosti” iz kojeg je dolazio, uvek sa novim vestima i anegdotama o Žan-Pol Belmondu ili Brižit Bardo, Žerar de Vilijer je bio rado viđen gost po prestonicama Azije, Latinske Amerike, Bliskog istoka, Sredozemlja, Balkana ili Istočne Evrope. Njegovi domaćini bi ga vodili na ručkove i večere, i često na ta druženja pozivali i svoje žene, devojke ili verenice, kako bi im pokazali “gosta iz Pariza”.

De Vilijer je uživao u ovakvim socijalnim događajima, pažljivo slušajući svoje domaćine i istovremeno posmatrajući dame sa kojima je bio u društvu, zapisujući svoje utiske o njima u dve male beležnice – jednu u crnom i drugu u crvenom kožnom povezu – koje je uvek nosio sa sobom (bilo je to mnogo pre nego što su se pojavili moderni diktafoni i digitalni fotoaparati).

Potom bi dolazio period od šest nedelja u kojima je De Vilijer pisao svoj roman na osnovu građe koju je sakupio terenskim istraživanjem. Građa iz dve beležnice bila bi preneta u roman. Obaveštajni materijal iz crne beležnice bio bi jedna osovina zapleta, u kojem se pod lažnim imenom pojavljivao njegov izvor. Istovremeno, utisci o njegovoj ženi, verenici ili prijateljici – tzv. materiel erotique kako ga je on zvao – sačuvani u crvenoj beležnici, bili su osnova druge osovine zapleta, i tu se, takođe pod lažnim imenom, pojavljivala i žena opisana u beležnici, ali ovog puta bez odeće.

“Ako bi neka od njih na mene ostavila poseban utisak potrudio bih se da je nagradim tako što bih u knjigu uneo i neobične, ponekad akrobatske, opise seksa. Tako mi je na primer ljubavnica lidera Hezbolaha u Libanu, Hasana Nasralaha, bila izvrstan model za eksperimente sa raznim tehnikama analnog seksa.” – poverio se de Vilijer pred smrt jednom američkom novinaru.

Naravno, uvek je glavni junak, koji se pojavio u svih dve stotine knjiga – o njemu ćemo pričati malo više u jednom od narednih odeljaka – vodio po danju svoj obaveštajni posao sa svom tom galerijom likova Trećeg sveta, dok bi po noći vodio ljubav sa njihovim ženama.

De Vilijerovi romani nisu bili preterano dugi – njihov obim je bio uvek negde između 280 i 320 strana, najčešće negde oko 300. Pisao je tempom od desetak strana dnevno. I kada bi posle ta dva meseca roman bio gotov, De Vilijer bi ga slao svom izdavaču – najpre otkucanog na pisaćoj mašini, a u poslednjih dvadesetak godina obrađenog na kompjuteru – a onda bi uzimao mesec dana odmora u kojima bi razmišljao o temi naredne knjige…

Da bi zatim sve to krenulo ponovo. I tako, bez pauze, punih četrdeset devet godina.

Knjige Žerara de Vilijera bile su jeftine – i danas se mnoga od njegovih izdanja koja su još u prodaji mogu na Amazonu kupiti za svega sedam do osam evra – i prodavale su se masovno. Francuska izdanja imala su tzv. prvi tiraž reda veličine dve stotine hiljada primeraka. Jedan belgijski kolekcionar je nedavno na EBay stavio oglas u kojem nudi komplet od svih dve stotine knjiga za 365 evra.

 

III

Komplot u Kairu, 61 (1981)

Kairo, kraj 1980. godine. Abu Sajed, Palestinac koji je napustio PLO, upoznaje se sa Irancem čija je misija da izvrši atentat na egipatskog predsednika Anvara el-Sadata, godinu i po dana posle potpisivanja istorijskog mirovnog sporazuma u Kemp Dejvidu sa izraelskim liderom Menahemom Beginom. Sveže obučeni u Gadafijevom logoru za obuku terorista, u egipatsku prestonicu dolazi i čudan istočnonemački par, Hildegard i Oto. I, da zaplet bude veći, jedan član tadašnje egipatske vlade, misteriozni Ašraf Butros, održava veze sa ovom četvorkom…

Tako počinje 61. u seriji De Vilijerovih romana, “Zavera u Kairu”, koji je izašao iz štampe 1. januara 1981. godine.

CIA u Kairo šalje glavnog junaka, Malko Lingea, da prikupi informacije o delovanju terorističke grupe Džama Islamija, koja koristi nezadovoljstvo u narodu zbog mira sa arhineprijateljem, Izraelom, i pokušava da preuzme vlast. Dok se princ Linge danju muva po kairskim bazarima i čajdžinicama (to je vreme kada su svi koristili Akai video rekordere i Seiko satove i pili JB viski i Brut šampanjac – ovi brendovi se u tekstu pominju toliko često da se čitalac ponekad zapita da li se radi o reklami u obliku romana), on noći provodi svojim prevodiocem, Magdom (ženom opasnog ministra Butrosa) što De Vilijer ilustruje brojnim scenama na granici pornografije.

Sve do ove tačke, ništa posebno novo u odnosu na druge De Vilijerove romane, i ništa iz čega bi čitalac mogao da nasluti šta će se u Kairu stvarno dogoditi, te iste jeseni. Zavera protiv Sadata – obaranje njegovog helikoptera sovjetskom raketom SAM 7, prošvercovanom iz Istočne Nemačke preko Libije – je sprečena, i u sceni sa puno pucanja ginu Abu Sajed i dvoje istočnih Nemaca.

Međutim, misteriozni Iranac, mozak operacije je uspeo da iščezne a ministar Ašraf Butros cinično kaže Lingeu da “bude zadovoljan onim što je uspeo da postigne” – aluzija na preljubu njegove žene je više nego jasna – ali već na narednim stranama čitalac zaključuje da je glavni problem Malko Lingea ozbiljniji: CIA namerno odlaže da podeli informacije sa egipatskom obaveštajnom službom Muhabharat, dajući tako vremena zavereničkoj grupi da se konsoliduje i izbegne hapšenje, a tu negde se u priču uključuje i izraelski MOSAD, neizbežni deo svih špijunskih romana o Bliskom istoku u poslednjih sedamdeset godina, uostalom.

Na pitanje glavnog junaka ko zaista stoji iza pokušaja da se ubije egipatski predsednik, ministar Ašraf Butros je pogledao uvis – kao da je iz sobe u kojoj su sedeli moglo da se vidi nebo – i slegao ramenima:

“Ja sam samo skromni božji sluga. Fatva je već izdata i nemam moć da zaustavim strelu koja leti. Vi ste završili posao sa ovim amaterima i Muhabharat će jedno vreme biti zadovoljan onim što je postignuto.”

To je već kraj romana, i rečenica koju su crvenom olovkom podvukli mnogi analitičari obaveštajnih službi u svetu. Nešto se očigledno očekivalo u Kairu. I CIA i MOSAD mogli su iz opisa datih u romanu da zaključe da je fatvu izdao Omar Abdel-Rahman, slepi šeik koji je bio duhovni vođa Džama Islamije, a da je ministar Ašraf Butros iz De Vilijerovog romana zapravo Abud al-Zumar, pukovnik egipatske vojne obaveštajne službe, glavni organizator onoga o čemu se pisalo u romanu i što se istovremeno pripremalo u stvarnosti.

Cela 1981. godina u Egiptu prolazi u prilično napetoj atmosferi, Muhabharat u septembru uspeva da identifikuje i uhapsi preko hiljadu petsto zaverenika, ali je među njima gotovo da nema onih iz vojske: uglavnom se radilo o ekstremnijim imamima, novinarima, aktivistima nevladinih organizacija bliskih Džama Islamiji, čak i koptskim sveštenicima. Međutim, zavereničke ćelije u vojsci je uspeo da sačuva pukovnik al-Zumar a slepi šeik Omar je bio isuviše uticajan da bi režim smeo da ga dira. De Vilijerova knjiga očigledno nije bila shvaćena na pravi način…

U utorak, 6. oktobra 1981. godine, uoči vojne parade održane u Kairu povodom godišnjice pobede nad Izraelom u Jom-Kipurskom ratu 1973. godine, jedna jedinica 116. poljske artiljerijske brigade iznenada je određena da zameni drugu jedinicu koja navodno nije prošla “rutinske testove”. Zamena je izvršena tog jutra, suviše kasno da bi Muhabharat stigao da izvrši potrebne bezbednosne provere i tako se u koloni koja je prolazila ispred bine sa državnim i vojnim vrhom Egipta našao i poručnik Kaled Islambuli sa trojicom podoficira iz njegove jedinice – jednim narednikom i dva kaplara. Njih četvorica su bili članovi Džama Islamije i iz baze poneli naoružanje sa bojevom municijom.

Dok su francuski Miraži nadletali trasu vojne parade, kamion sa pučistima se zaustavio iznad centralne, predsedničke bine i Anvar el-Sadat, misleći da se radi o delu scenarija parade, ustao je sa svoje stolice da bi pozdravio četvoricu vojnika koji su mu se približavali. Time je sebe načinio još lakšom metom. U tom trenutku, niko od obezbeđenja nije još reagovao. Tek kad su bili na par metara od bine, atentatori su bacili tri granate i otvorili vatru iz četiri kalašnjikova. Jedanaest ljudi je ubijeno, uključujući predsednika Sadata i one koji su se zatekli u njegovoj neposrednoj blizini: kubanskog ambasadora, koptskog biskupa, jednog omanskog generala i nekolicinu drugih. Obezbeđenje je reagovalo, kako je kasnija istraga pokazala, tek u četrdeset petoj sekundi: dovoljno rano da spreči veći masakr, nedovoljno da spase život predsednika države.

Jedan od trojice napadača ubijen je na licu mesta, dok su trojica – među njima i poručnik Kalid Islambuli – uhapšeni. Sudio im je vojni sud u Kairu, osuđeni su na smrt i streljani, 15. aprila naredne godine. Kalid Islambuli se i danas smatra prvim mučenikom džihada, ima svoju ulicu u Teheranu, a njegova majka je, pre nekoliko godina, povodom tridesetogodišnjice atentata na Anvara el-Sadata za novine rekla da je ponosna na herojsko delo koje je njen sin učinio.

Istraga je dovela do otkrivanja uloge pukovnika Abuda al-Zumara u celoj zaveri, i on je osuđen na doživotnu robiju. Međutim, posle egipatske revolucije 2011. godine pušten je na slobodu. Po izlasku iz zatvora, obratio se egipatskom narodu preko televizije i izvinio se zbog organizacije atentata 1981. godine, ali ne – kako je rekao – “zbog ubistva izdajnika” već “zato što je time omogućio drugom izdajniku, Hosni Mubaraku da vlada narednih trideset godina”.

Slepi šeik Omar Abdel-Rahman, čija je fatva dovela do ubistva predsednika Asada, proveo je tri godine u istražnom zatvoru u Kairu, čekajući suđenje do kojeg nikada nije došlo. Mubarakova vlada je procenila da bi joj, u zatvoru, bio opasniji nego na slobodi i potom je proteran iz Egipta. Provodi nekoliko godina u Avganistanu gde upoznaje Osamu bin-Ladena, da bi potom – uz pomoć službenika američke ambasade u Kartumu, u Sudanu – dobio američku vizu. U julu 1990. je već u Njujorku, i tamo u naredne dve godine okuplja grupu koja će februara 1993. izvršiti teroristički napad na Svetski trgovinski centar. Uhapšen je krajem juna te godine i osuđen na doživotnu robiju, koju je izdržavao u zatvorskoj bolnici u Severnoj Karolini. Umro je 18. februara ove godine, u 78. godini, od posledica dijabetesa i srčanog oboljenja.

Na pitanje jednog američkog novinara, nekoliko meseci pred smrt, da li smatra da bi život Anvara el-Sadata mogao da bude spasen da je, umesto što je napisao knjigu “Zavera u Kairu”, identitet glavnih zaverenika prijavio egipatskim službama bezbednosti Žerar de Vilijer je odgovorio:

“Nisam razmišljao o tome. Mogli su to da im prijave i Amerikanci i Izraelci, da su hteli. Uostalom, ja sam u mom romanu jasno napisao da su oni ključne informacije o pripremi atentata namerno filtrirali i sa velikim zakašnjenjem dostavljali Egipćanima. Da su Egipćani pažljivo čitali moju knjigu, predsednik bi im ostao živ.”

 

IV

Njegovo presvetlo visočanstvo, princ Malko Linge

Glavni junak svih dve stotine De Vilijerovih romana bio je isti čovek: “Njegovo presvetlo visočanstvo” (fr. Son Altesse Serenissime, eng. His Most Serene Highness), princ Malko Linge. Po francuskom akronimu njegove plemićke titule – SAS – nazvana je i čitava serija romana. Ne slučajno, ona je bila ista kao i skraćenica za britanske specijalne jedinice (Special Air Service), a jedno vreme je i skandinavska vazduhoplovna kompanija (Scandinavian Airlines System) koristila De Vilijerove romane u svrhu reklame. Pisac je, naime, već posle 1974. dobio doživotnu besplatnu kartu u prvoj klasi svih SAS letova, samo da bi mogao da bude snimljen za novine kako uživa u šampanjcu i flertuje sa plavokosim stjuardesama.

Pre nego što pređemo na dalje odeljke o životu Pisca  sada je vreme da se upoznamo sa njegovim glavnim junakom jer će se on pojavljivati i u prikazima narednih nekoliko romana koje smo izabrali da ilustrujemo ovu priču.

Princ Malko Linge je bio Austrijanac: sam de Vilijer kaže da niko ne bi uzeo za ozbiljno francuskog Džemsa Bonda: “Englezi su imali Bonda. Francuza u toj ulozi niko ne bi ozbiljno shvatio. Osim sira i vina, niko od nas nema kredibilitet u inostranstvu.”

Sam lik Malko Lingea de Vilijer je razvio kao svojevrstan hibrid, čudan spoj trojice stvarnih ljudi koje je on dobro poznavao. Najpre, tu je nemački baron, Diter fon Majsen-Ponikau, od kojeg je preuzeo najviše fizičkih i vizuelnih karakteristika. Deo baronovih poseda u Mađarskoj, koje je posle 1945. konfiskovao komunistički režim, biće nakon 1989. mesto na kojem će se odvijati radnja nekih od romana. Zatim, tu je izvesni Otenbah, austrijski trgovac oružjem. I konačno, posle 1978. godine, u lik Malko Lingea Pisac će uneti i niz osobina – pre svega način razmišljanja i moralni kodeks – svog novog prijatelja Ivana de Linjijera, obaveštajca i jednog od direktora francuske Spoljne obaveštajne službe SDECE.

Princ Malko Linge je rođen u Beču, u porodici šleskih plemića, i on je poslednja od sedamnaest generacija porodice Linge koja vodi poreklo još od pre četiri stotine godina, dakle iz Srednjeg veka. Naš glavni junak je od svog oca Gotfrida (roditelji su mu umrli dok je bio mali) nasledio i porodični grb – tri crna čekića na heraldičkom štitu u crvenoj boji – čiju sliku možete videti na početku ovog odeljka. Njegova puna titula glasi: Presvetlo Visočanstvo, Počasni vitez Suverenog reda vitezova Malte, Vitez reda Serafima, Vitez reda Crnog orla, Grof od Fletgausa, Markgrof Donje Lužice, Veliki vojvoda vojvodstva Srbije, Vojvoda Svetog Rimskog carstva, Vitez Zlatnog runa. Možete li da zamislite kako su egzotično svi ti misteriozni nazivi zvučali čitaocima De Vilijerovih romana, uglavnom francuskim malograđanima?

U romanu, Malko Linge ima negde između 38 i 40 godina (kao što se to uvek događa u romanima, on nikada ne stari – i u poslednjem, objavljenom 2013. bio je isto toliko star), ostao je bez prebijene pare, i da bi zaradio novac neophodan za popravku krova na porodičnom zamku u Licenu u Austriji, prinuđen je da prihvati nezvaničnu ponudu CIA da za njihov račun odrađuje razne tajne misije širom Zemljine kugle. Svi agenti CIA – to verovatno znate, ali da vas podsetimo – imaju svoja šifrovana, kodna imena – i naš junak najčešće koristi kodno ime “Gospodar rata” (Warlord), ali u nekim romanima, zavisno od misije, ono može i da varira. Tako npr. u romanu “Osveta leta 800” (1996) Malko Linge komunicira sa CIA kao “Šah”, dok se u romanu “Program 111” (2006) pojavljuje kao “Štitonoša” (Esquire).

Malko je visok 1,80 metara, ima svetlu kosu i oči boje zlata; kada se ta boja iznenada pretvori u smaragdno zelenkastu, to je vrlo loš znak za one pored kojih se tada glavni junak nalazi. Ipak, princ Linge prezire nasilje i pokušava da zadatak obavi koristeći svoju inteligenciju – otuda u mnogim romanima scene njegovih žučnih rasprava sa prijateljima iz CIA koji “ostavljaju za sobom više leševa nego što je potrebno”.

U svih dvesto romana glavni junak je lojalan ljudima koji su na njegovoj strani i pomažu mu, mada oni do kraja romana obično bivaju ozbiljno povređeni ili ubijeni. Ima prilično razvijeno osećanje za svoj aristokratski društveni položaj i uživa da živi načinom koji on smatra adekvatnim tom položaju. Kako to iziskuje ozbiljne troškove, on je prinuđen da nastavi svoj rad za CIA i nakon što je popravio krov na zamku, čime se objašnjavaju njegove uvek nove avanture…

Ne puši, ali voli da popije, i to po pravilu žestoka pića, najčešće viski i votku. Ponekad, kad je to opravdano tokom radnje u romanu, koristi Vijagru da bi mogao da izdrži sve orgije koje mu Pisac priređuje. Malko Linge je arhetip francuske libertinske atmosfere šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. On je ženskaroš i zavodnik, nisu mu strane ni sodomija, ponekad ni silovanje, ali je zato izrazito homofobičan. Samo u jednom romanu (“Albanija: nemoguća misija”, 1999) glavni junak je uključen i u scene sado-mazo seksa.

Princ Linge je, naravno, hrišćanin, ali retko ide u crkvu. U jednom od prvih romana (“Operacija Apokalipsa”, 1965) u sceni sahrane jednog od junaka, prekrstio se po prvi put u životu. Zavisno od romana, Malko govori između pet i deset jezika, pored svog maternjeg nemačkog, i engleski, francuski, portugalski, ruski  i ponešto španskog. Čak i u kasnoj fazi De Vilijerovih romana – u poslednjoj trećini serije, odnosno u poslednjih petnaest godina – kada je Internet već uveliko prisutan, Malko Linge ga ne koristi: on taj medij prezire, zapravo mrzi sve kompjutere i nikada u životu nije poslao e-mail. On međutim zna Morzeovu azbuku i odličan je mačevalac. Sa sobom stalno nosi ZIPPO upaljač na kojem je ugraviran porodični grb, iako sam ne puši. Ponekad ode u operu, ali je zaista ne voli i smatra je dosadnom.

Iako glavni junak radi za CIA kao “agent po ugovoru” (doduše, ni u jednom romanu se ne pominju tačni iznosi nadoknada za njegov angažman) i predstavlja neku vrstu kondotjera, najamnika dvadesetog (i kasnije dvadeset prvog) veka, i politički je potpuno nezainteresovan, ne može se reći da nema svoja lična ideološka uverenja, koja su prevashodno derivat njegovog porodičnog porekla i socijalnog statusa. Princ Malko Linge je izraziti desničar, on strasno mrzi komunizam i Ruse (Pisac to objašnjava činjenicom da je deo njegovih poseda u Mađarskoj bio konfiskovan), ponekad je na granici rasizma, a u poslednjih pedesetak romana (onim objavljenim posle 11. septembra 2001. godine) je i fanatičan u svojoj islamofobiji.

Za svojih pedeset godina operacija, glavni junak De Vilijerovih romana došao je u kontakt sa brojnim svetskim državnicima, od kojih je ne mali broj spasao sigurne smrti koju su planirali njihovi neprijatelji. Među ličnostima sa kojima se Malko Linge viđao u romanima nalaze se i iranski šah Reza Pahlavi, jordanski kralj Husein, egipatski predsednik Anvar el Sadat, Henri Kisindžer (njega je recimo spasao od atentata na aerodromu u Kuvajtu, još davne 1974. godine) tuniski predsednik Habib Burgiba, poslednji predsednik SSSR Mihail Gorbačov (od njega je dobio čak i Orden Lenjina i jedan je od dva agenta CIA koji su ikada dobili taj orden), južnoafrički predsednik Nelzon Mandela, venecuelanski lider Ugo Čavez i – u knjizi čijim je prikazom i počela ova priča – sirijski predsednik Bašar el-Asad.

Pored glavnog junaka, u De Vilijerovim knjigama se povremeno pojavljuje još nekoliko stalnih likova: Samanta Adler, nemačka brineta i trgovac oružjem; Mendi Braun, a.k.a. kurva Mendi, američka nimfomanka; Frank Kapistrano, Amerikanac italijanskog porekla, specijalni savetnik Bele kuće; Elko Krisantem, turski batler u pratnji Malka Lingea, bivši ubica; Aleksandra Vogel, Malkova verenica (njen lik razvijen je po prvoj ženi barona Ditera, izvesnoj italijanskoj grofici); Milton Brabek i Kris Džons, agenti CIA, njegovi telohranitelji koje Malko ironično zove “bebisiterima”.

U celini, književni lik Malko Lingea, bez obzira na niz Piščevih projekcija i autoprojekcija, u sebi nosi relativno jednostavnu hermeneutičku strukturu, koja je istovremeno i temelj ideološke parabole zajedničke za sve De Vilijerove romane. Ličnost Malko Lingea simbolizuje, za taj period preovlađujuće, francusko shvatanje ideološkog okupljanja Zapada, koje je u izvesnom smislu i sam De Vilijers nasledio: neutralan, ali u funkciji Amerike; sa aristokratskom etikom i poštovanjem za čoveka; nemilosrdan, ali na distanci: on tretira brutalno fizičko nasilje kao prljavi posao koji će neko drugi obaviti za njega; individualac; prema ženama istovremeno i galantan i nasilan; kritičan prema američkoj politici ali u konačnici ipak njen instrument. Po svim tim karakteristikama, Princ Malko Linge je paradoks autora koji je u njega utkao dominantnu ideološku matricu svog vremena, matricu De Golove, Pompiduove, Žiskarove, Miteranove, Širakove i konačno Sarkozijeve Francuske.

Zahvaljujući osobinama koje je Pisac pridao ovom književnom junaku – ličnost visoke socijalne inteligencije i velikih kapaciteta, usmeren na materijalni ali precizni i ostvariv ideal, uz pomoć raznih tehnoloških novotarija koje celu tu priču čine zabavnom – Malko Linge je postao ugaoni kamen jedne serije romana koja je označila svoje vreme, moderni naslednik Diminog D’Artanjana i njegovih drugova musketara, ili Leblankovog Arsena Lupena.

Odlaskom Žerara de Vilijera sa ovog sveta završio se i boravak Princa Malko Lingea u književnom svetu i to je svakako rastužilo ljubitelje ovakve literature jer se – o tempora, o mores – još nije rodio onaj koji će ga naslediti.

 

V

Smrt Gandija, 81 (1986)

U sredu, 31. oktobra 1984. godine oko devet i petnaest ujutro, predsednica indijske vlade, Indira Gandi, prolazila je kroz kapiju svoje rezidencije u Nju Delhiju, idući na intervju koji je, za dokumentarni film o Indiji koji je pripremao za irsku televiziju, sa njom trebalo da napravi britanski glumac Piter Justinov. U tom trenutku, na nju su otvorila vatru dvojica njenih telohranitelja, Satvant Sing (22) i Beant Sing (25). Satvant Sing ispalio je u premijerku tri metka iz pištolja a Beant Sing trideset metaka iz automatske puške.

Indira Gandi dovezena je u Sveindijski institut medicinskih nauka u Nju Delhiju oko pola deset ujutro. Smrt je konstatovana nešto malo pre pola tri popodne. Autopsija je ustanovila da ju je pogodilo ukupno 30 od 33 ispaljena metka, od kojih su 23 prošla kroz telo a 7 se zadržalo. Vest o ubistvu Indire Gandi objavila je na indijskoj televiziji novinarka Salma Sultan, oko 19 časova. Indira Gandi kremirana je 3. novembra 1984. u memorijalnom kompleksu Radž Gat, posvećenom osnivaču savremene Indije, Mahatmi Gandiju.

Atentatori nisu ni pokušali da pobegnu: čim su završili ono što su planirali bacili su oružje i predali se obezbeđenju. Ostalo je nejasno šta se tačno događalo u prostoriji u koju su odvedeni, osim šture opaske da je tamo “Beant Sing odmah ubijen” dok je Satvant Sing kasnije “predat pravosudnim organima Indije”. Suđenje je obuhvatilo i trećeg zaverenika, Kehara Singa (49), u trenutku atentata pomoćnika generalnog direktora u Direkciji za nabavke u Nju Delhiju, optuženog da je bio glavni organizator ubistva. Obojica su osuđeni na smrt i obešeni, 6. januara 1989. godine, u zatvoru Tihar u Nju Delhiju.

Sva trojica zaverenika bili su Siki, pripadnici verske manjine koja uglavnom živi u Pendžabu, u severoistočnoj Indiji. Posle atentata na Indiru Gandi došlo je do verskih nemira, u kojima su milioni Sika raseljeni, a oko tri hiljade ubijeno. Uprkos tome, među Sikima se sva trojica atentatora već preko tri decenije smatraju mučenicima. U godinama posle ubistva Indire Gandi, njihova porodica je bila toliko popularna među svojim sunarodnicima da su i udovica i otac Beata Singa bili izabrani za poslanike u donjem domu indijskog parlamenta, Lok Sabha, na direktnim izborima u svojim izbornim jedinicama.

Samo dan pre ubistva, u ponedeljak, 30. oktobra 1984. godine, Indira Gandi je, u poseti saveznoj državi Orisa, rekla rečenicu koja danas zvuči proročki:

“Danas sam živa, ali možda već sutra neću biti. Nastaviću da služim svojoj zemlji do poslednjeg daha i, mogu da kažem, svaka kap moje krvi će osvežiti i ojačati Indiju.”

U januaru 1986. godine, Žerar de Vilijer je objavio roman “Smrt Gandija”, 81. knjigu u svojoj seriji SAS. Na 256 strana, u njemu se, međutim, ne pominje samo nekoliko prethodnih, suvoparnih, činjenica. Cele 1985. godine De Vilijer je istraživao veze između operacije “Plava zvezda” – akcije indijske armije koju je Indira Gandi početkom juna 1984. naredila kako bi se od ekstremista Sika preuzela kontrola nad kompleksom hramova Harmandir Sahib u Pendžabu – i atentata. U tom delu roman se slaže sa činjenicama koje su tek kasnije istorijski utvrđene: onog momenta kada je potpisala naređenje za vojnu akciju u kompleksu hramova, Indira Gandi je potpisala i sopstvenu smrtnu presudu, bez obzira što se u tom trenutku još nije znalo ko će je tehnički izvršiti.

De Vilijerov roman je, međutim, godinama pre nego što je suđenje atentatorima završeno, otkrio i neke druge, vrlo zanimljive, veze. Tako je na primer lični sekretar Indire Gandi, Radžinder Kumar Divan, odbio da sprovede preporuku indijskih obaveštajnih službi iz avgusta te godine, i iz njenog ličnog obezbeđenja ukloni Sike, među njima i dvojicu atentatora. Beanta Singa, onog istog koji je u nju, kada je već ležala na podu, ispalio trideset metaka iz automatske puške, Indira Gandi je znala punih deset godina i bio joj je jedan od omiljenih telohranitelja, rekao je kasnije Divan de Vilijeru, dok je ovaj pripremao svoj roman.

I sve dovde, ovaj de Vilijerov roman možda ne bismo ni smatrali dovoljno zanimljivim da bismo ga uključili u one kojima smo ilustrovali ovu priču. Međutim, roman se i ne završava ovde. Već sam naslov “Smrt Gandija” (a ne npr. “Smrt Indire Gandi”) kao da je ukazao i na njegov kraj, koji će se dogoditi u budućnosti.

Indirin sin, Radživ Gandi (1944) preuzeo je dužnost indijskog premijera na dan ubistva svoje majke, 31. oktobra 1984. godine, i na njoj je ostao do poraza na izborima, novembra 1989. U svom romanu “Smrt Gandija”, početkom 1986. De Vilijer opisuje ne samo haotično stanje koje je Radživ nasledio, nego vrlo precizno identifikuje nove bezbednosne izazove, ovog puta ne Sike, nego jednu drugu manjinu: Tamile, poreklom sa Šri Lanke. “Smrt Gandija” najavljuje i učešće indijskih mirovnih snaga u građanskom ratu u Šri Lanki (1987-1990) i posledice koje će to imati po pogoršanje bezbednosne situacije u Indiji.

“I onda je video cveće. Poslednja stvar koju je u svom životu video, bilo je cveće.”

Tom rečenicom se završava De Vilijerov roman “Ubistvo Gandija” iz 1986.

U utorak, 21. maja 1991. godine, dok je bio u poseti Madrasu, Radživu Gandiju je prišla mlada devojka – Tenmoži Radžaratnam (17) – koja je ispod svog sarija nosila pojas sa oko dva kilograma RDX eksploziva, inače dvostruko jačeg od TNT-a. Na fotografiji koja je igrom sudbine ostala sačuvana (čovek koji ju je snimio izgubio je život zajedno sa još petnaestoro drugih, uključujući i Radživa i Tenmoži) ostao je zabeležen trenutak u kojem je bivši indijski premijer, obučen u belo, zagrlio devojku koja mu je predala cveće. I kako je to De Vilijer opisao pet godina ranije, poslednje što je u svom životu video, bilo je cveće.

De Vilijerov roman “Smrt Gandija” poslužio je kao glavni izvor za tajni izveštaj CIA “Indija posle Gandija”, završen u martu 1986. i deklasifikovan (učinjen dostupnim javnosti) prošle godine. O tom izveštaju je Times of India opširno pisao 29. januara ove godine.

Radživ Gandi je, inače, bio svestan svih rizika koje je preuzeo kada je 1984. preuzeo da vodi Indiju, posle ubistva svoje majke (i, ako hoćete, i osnivača savremene Indije, Mahatme Gandija, koji je takođe ubijen u atentatu, 30. januara 1948.) Krajem osamdesetih godina, neposredno pre nego što je otišao u opoziciju, formirao je i poseban Komitet međunarodnih eksperata sa zadatkom da ga savetuje o bezbednosnim merama koje bi mu povećale šanse da preživi. Među njih desetak, bio je i jedan moj prijatelj, inače jedini Jugosloven u tom telu. Čovek je javna ličnost, i dalje se bavi ovim poslom, i njegovo ime ćemo zato ovde izostaviti.

Negde u leto 1990. godine, Radživ Gandi je već bio lider indijske opozicije i sećam se da sam jednom prilikom pitao svog prijatelja znači li to da će izbeći sudbinu koje se pribojavao:

“Ne znači. Naš konačan izveštaj vladi Indije bio je jednoglasan u oceni da Radživ Gandi eventualno može da preživi samo ako potpuno prestane da se bavi politikom.”

Rečenica u izveštaju CIA iz 1986, u velikoj meri zasnovana na poslednjih dvadesetak stranica iz De Vilijerovog romana “Smrt Gandija”, bila je prilično slična:

“Mi sumnjamo, međutim, da će Radživ kalkulisati slično nama: da će on i njegova porodica biti mete ekstremističkog nasilja čak i nakon njegovog povlačenja sa vlasti.”

 

VI

Žene, vina i novac: portret hedoniste

Žerar de Vilijer je bio hedonista, bonvivan u najboljem značenju koje taj pojam ima u njegovom maternjem, francuskom jeziku.

Najpre, on je voleo žene. Promenio ih je u toku svog života četiri, rodile su mu dvoje dece, uz nebrojene, duže ili kraće, vanbračne veze. Poslednja ljubavnica koju je imao, Silvija Elijas Maršal, atraktivna plavuša, bila je od njega mlađa trideset godina. Voleo je takođe, da se u javnosti pokazuje sa raznim drugim ženama, i to uvek onim zanosnog izgleda: bio je, dakle, na izvestan način i egzibicionista, i  ta navika ga nije napustila ni u poslednjoj, osamdeset trećoj, godini života.

“Imao sam puno seksa u toku života, otuda i svi moji problemi sa ženama. Vi u Americi biste rekli da sam ženskaroš.” – poverio se Robertu Vortu, novinaru “Njujork Tajmsa” koji ga je intervjuisao nekoliko meseci pred smrt.

Međutim, de Vilijer je ženu posmatrao i objektifikovano: kao vrstu instrumenta za promociju njegovih romana. Na svakoj od dve stotine korica njegovih romana iz serije SAS nalazila se druga, uvek polugola, lepotica: pariski zlobnici su govorili kako mu je svaka od njih bila ljubavnica u ta dva meseca dok je pisao knjigu na čijim će se koricama ona na kraju naći, ali to je, najverovatnije, ipak preterivanje. Vrlo brzo, Pisac je naučio da je izgled korica ono što privlači pažnju budućih čitalaca i tako je izradu fotografija njegove lutke sa naslovne strane poverio najboljim fotografima svog vremena: Helmutu Njutnu, Fransisu Đakobetiju, Tjeri Vaseru i, u poslednje tri-četiri godine, Kristofu Mortu.

2005. godine, za naslovnu stranu magazina “Le Parisien” lično je izabrao pet modela sa korica svojih objavljenih romana, da bi sa njima pozirao, kao neka vrsta Džemsa Bonda. Sve lepotice, a i sam pisac, gotovo je nepotrebno reći, na ovoj fotografiji imali su u rukama pištolje.

Žerar de Vilijer je žene koristio kao objekt ne samo vizuelno, na koricama, nego i opisno, u tekstu. U svakom njegovom romanu susrećemo istu matricu: glavni junak Malko Linge, u rešavanju svojih zadataka koje dobija od CIA, ulazi u kratkotrajnu ali strasnu vezu sa nekom lokalnom lepoticom. Dotle, de Vilijerove knjige podsećaju na Flemingovog Džemsa Bonda. Međutim, dok se Fleming uvek držao u granicama blage, tek vidljive, erotike i puštao svog čitaoca da zamisli sve scene koje nisu bile napisane, de Vilijer je išao do, a često i preko, granica pornografije, skandalizujući tako malograđansku javnost.

Tako se, na primer, u uvodnom delu “Ludaka iz Bengazija” nalazi i sledeća scena:

“Ibrahim al-Senusi bio je potpuno go kada je izašao ispod tuša i odjednom se zaustavio na vratima spavaće sobe. Sintija je sedela na ivici velikog kreveta, razgovarajući na njenom mobilnom telefonu. To samo po sebi nije bilo seksi, ali između revera Šanelovog kostima koji je mlada žena nosila – njegovog rođendanskog poklona – on je mogao da vidi njene bradavice kako se ocrtavaju na bluzi od sirove svile.”

Na pitanje jednog novinara da li smatra da su opisi seksa u njegovim romanima bili isuviše tvrdi, odgovorio je cerekajući se:

“Možda za Amerikanca. Ali ne u Francuskoj.”

Žerar de Vilijer bio je hedonista ne samo kad su u pitanju žene, nego i druga omiljena zabava Francuza: jelo i piće. Imao je običaj da ručava u mondenskoj braseriji “Lip”, omiljenom sastajalištu pariskog visokog društva, u Bulevaru Sen-Žermen 151. Tamo je imao svoj stalni sto, koji je za njega uvek bio rezervisan. Bio je to sto broj 1, na kome je, sve do smrti 1996. sedeo i bivši francuski predsednik Fransoa Miteran. Vrlo često, u vreme ručka, De Vilijer bi se susreo i sa Žan-Pol Belmondom, takođe stalnim gostom ovog restorana, i sa njim proćaskao nekoliko rečenica. Junak naše priče nije pio i jeo puno, ali je to uvek činio predano i sa uživanjem: omiljeno piće bilo mu je Muskadet, lako suvo belo vino iz doline Loare; sa njim bi za ručak najčešće naručio tuce ostriga iz Bretanje.

De Vilijer je, za pedeset godina, prodao između 120 i 150 miliona svojih knjiga – tačan broj niko nikada nije izračunao. To mu je omogućavalo čist prihod koji se stalno povećavao (jer se i broj naslova koji su bili u prodaji svake godine povećavao za četiri do pet). U poslednjoj deceniji života, negde posle 2003. francuskim poreskim vlastima je prijavljivao prihod od 800.000 do jednog miliona evra svake godine.

I naravno, sa tolikim novcem Žerar de Vilijer je mogao da vodi život koji je zamislio: po Parizu se uvek vozio u crnom Jaguaru, i leta provodio u vili u Sen-Tropeu na Azurnoj obali, odakle bi ponekad išao na krstarenje svojom jahtom.

Imao je luksuzan stan, u Aveniji Foš, u neposrednoj blizini Trijumfalne kapije. Na jednom zidu radne sobe visilo je nekoliko primeraka trofejnog naoružanja, poklona prikupljenih za pola veka druženja sa vođama raznih oslobodilačkih pokreta, najamničkih vojski, trgovaca oružjem, terorističkih organizacija: jedan Kalašnjikov, jednu pušku Vinčesterku, jednog Tompsona, automatsku pušku MP-44 i nekoliko pištolja raznih kalibara. Na drugom zid, bile su uramljene fotografije i pisma: zajednička slika sa liderom gerilskog pokreta u Angoli, Jonasom Savimbijem (1982) na primer, kao i one sa nekoliko drugih, za svoje vreme poznatih, gospodara rata u Africi, Aziji i na Bliskom istoku. Među njima se izdvaja pismo bivšeg francuskog predsednika, Nikole Sarkozija iz 2006. godine, u kojem mu se potpisnik zahvaljuje na onome što je, iz njegovog romana, saznao o situaciji u Venecueli…

Na stolovima u de Vilijerovom kabinetu bile su nagomilane knjige o obaveštajnim službama i raznim vojnim veštinama. Među njima, vidno mesto je zauzimala i jedna napisana na bugarskom jeziku – nešto o ulozi obaveštajnih službi u zaštiti demokratske tranzicije – sa posvetom, takođe na bugarskom: “Mi smo svi jedna porodica”, koju je potpisao Petko Sertov, u drugoj polovini osamdesetih jedan od ključnih oficira druge (kontraobaveštajne) uprave bugarskog Komiteta državne bezbednosti, a u vreme kada je napisao posvetu (2008-2009) prvi direktor novoformirane, umivene i demokratske, Državne agencije za nacionalnu bezbednost. Da, imena službi se menjaju s vremena na vreme, nekadašnji komunistički komiteti su danas evropske agencije, ali smo svi i dalje jedna porodica. Za taj zaključak je, uostalom, sam Žerar de Vilijer bio najbolji živi dokaz, ali o tome nešto više u odeljcima XI i XIII ove priče…

 

VII

Progon Karlosa, 116 (1994)

Iljič Ramirez Sančez, a.k.a. Karlos ili Šakal (1949) svakako je najpoznatiji terorista dvadesetog veka. Pokušao je atentat na Šarla de Gola, učestvovao u masakru izraelskih sportista na Olimpijadi u Minhenu (1972), napadu na sedište OPEC-a u Beču (1975). Bio je prijatelj PLO i Jasera Arafata, Nikolae Čaušesku ga je angažovao za likvidaciju odbeglog šefa rumunske Sekuritatee Jona Paćepe (1978), KGB ga je držao za svog omiljenog agenta.

Bežeći od agenata nemačke BND, Karlos se 1975. godine sklonio i u Beograd, gde je došao koristeći identitet alžirskog profesora arheologije, Džordža Osharana. U beogradskom hotelu “Metropol” Karlosa je uhapsio lično tadašnji načelnik SDB Beograda, dr Obren Đorđević, i trojica operativaca: Dragan Mitrović, Dušan Stupar i Jovica Stanišić. Zanimljivo, sva trojica će osamdesetih i devedesetih imati čudne i ponekad isprepletane karijere, ali to je već izvan teme današnje priče.

Osamdesete je Karlos proveo uglavnom u Mađarskoj, pod zaštitom KGB-a, i u Siriji, gde mu je otac današnjeg sirijskog predsednika pružio ograničenu podršku: mogao je da ostane u Damasku ali pod uslovom da se ne bavi svojim poslom. Posle Zalivskog rata (1991) tadašnji irački predsednik Sadam Husein ponudio je Karlosu angažman, i on – željan akcije – odlazi najpre za Jordan, a potom 1994. i u Sudan, u Kartum.

Već negde posle 1992. počinje trka između američkih i francuskih tajnih službi, koja će se pre dokopati Karlosa. I Amerikanci i Francuzi, paralelno, nude primamljive aranžmane sudanskim vlastima da sarađuju. Istovremeno, Žerar de Vilijer počinje sa svojom specijalnom misijom.

Početkom 1993. godine on odlazi u Berlin, gde u tek otvorenim arhivama bivše istočnonemačke tajne službe Stazi, sa strpljivošću monaha istražuje veze tada već nepostojeće države sa Karlosom. Naredne zime uspeva da ode i u Kartum, gde se viđa sa Nafi ali Nafijem, tadašnjim direktorom moćne sudanske Nacionalne bezbednosne i obaveštajne službe, predstavljajući se kao književnik koji prenosi poruku njegovih francuskih kolega:

“Moji prijatelji znaju da je Karlos kod vas, i tačno znaju gde se nalazi. Vi možete da im pomognete u logističkim aranžmanima za let za Pariz, u kojem slučaju ćete dobiti velikodušnu kompenzaciju. Ili oni mogu da dođu ovde, sami odvedu Karlosa, u kom slučaju ćete Vi u Parizu dobiti optužnicu za pomoć beguncu od međunarodne pravde. Izbor je Vaš: koliko zaista verujete da će vas Jeljcinova Rusija zaštititi?”

Sudanski obaveštajac je mudar: iako ne sme odmah da prihvati ponudu drskog Francuza, ostaje u vezi sa njim i za kurira određuje atašea za kulturu sudanske ambasade u Parizu. Za to vreme, francuske službe pregovaraju i zvanično. Koristeći oba kanala paralelno De Vilijer je u toku svih detalja o pregovorima i operativnim planovima i grozničavo ih unosi u svoju sledeću knjigu. Želi da je objavi pre Karlosovog hapšenja i izručenja.

U leto 1994. godine svi detalji dogovora, i logistički i finansijski, su praktično već postignuti. Sudanska služba koristi situaciju kada je Karlos otišao na manju operaciju na testisima u bolnici u Kartumu, i po izlasku, obaveštava uglednog gosta da mu je, zbog njegove bezbednosti, vlada dodelila vilu u rezidencijalnom kvartu i posebno obezbeđenje. De Vilijer u Parizu čeka obaveštenje od kurira Ali Nafe i početkom avgusta zaustavlja štampanje svoje već praktično završene knjige: hteo je da u samo završno poglavlje unese još nekoliko pikantnih detalja.

Da li su iskusnom teroristi ovog puta popustili refleksi, ili su u haosu nastalom posle raspada SSSR-a njegove stare KGB veze bile manje efikasne nego ranije, ili su naprosto svi igrači zaključili da im, u vremenu posle pada Berlinskog zida, neko sa reputacijom Karlosa više nije potreban? Potpunu istinu verovatno nikada nećemo saznati, većina učesnika u ovoj priči više nije među živima, a o tim stvarima se dokumenti ne ostavljaju.

U svakom slučaju, Šakal je prihvatio ponudu i preselio se u vladinu vilu. U noći između subote i nedelje, 13. i 14. avgusta 1994. godine, po navici, svom vernom telohranitelju Klajnu dao je slobodno veče i otišao na spavanje uveren da će trojica agenata sudanske službe biti dovoljni. I bili su: kada je Karlos zaspao, ušli su u njegovu spavaću sobu, drogirali ga i vezali. Rano ujutro je na vojnom delu aerodroma u Kartumu predat agentima francuske službe DST, koji su sa njim odleteli za Pariz.

Žerar de Vilijer je ovog puta propustio da objavi svoju knjigu pre događaja koji je opisivala. Ali, bar je mogao da promeni njen naslov, jer više nije bilo potrebe da se sakriva identitet mete. Sto šesnaesta knjiga u seriji SAS, “Progon Karlosa”, izašla je u Parizu, 21. septembra iste godine, samo trideset osam dana posle Karlosovog dolaska u francusku prestonicu.

I tek iz tog romana francuska i svetska javnost – a među njima i zapanjeni operativci CIA – saznaju da su dokumenti iz Berlina koje je De Vilijer pronašao u arhivama bili onaj ključni argument zbog kojeg je tadašnji sirijski predsednik Hafez el-Asad popustio i proterao Karlosa, otvarajući tako put za njegovo hapšenje u Sudanu.

“S obzirom šta je sve Karlos znao, očekivao sam da će ga Sirijci ubiti, to je za njih bilo najbolje rešenje. Ali onog momenta kada je stigao u Sudan, bilo mi je jasno da je naš. Amerikanci više nisu imali nikakve šanse da ga se dokopaju prvi.” – rekao je de Vilijer nekoliko meseci pred smrt.

Karlos Šakal je i danas u pariskom zatvoru Sante gde izdržava kaznu od ukupno tri doživotne robije, za četrnaest ubistava francuskih građana. Nafi ali Nafi je i dalje savetnik za bezbednost sudanskog predsednika Omara-al Bašira.

 

VIII

Desničar kojeg nisu voleli

“Žao nam je, monsieur. Tu vrstu stvari ne držimo ovde.” – odgovorila je sa neskrivenim prezirom prodavačica u elitnoj knjižari Čan na Bulevaru Monparnas na pitanje da li imaju neku od De Vilijerovih knjiga – “Mi smo ipak u Francusku doveli Semjuela Beketa, još 1925. godine.”

Žerar de Vilijer je bio višestruko kontroverzna ličnost. Politički, on je bio desničar, koji je javno propagirao svoj antikomunizam, islamofobiju, često i podsmeh prema demokratskim građanskim vrednostima. Bio je javni simpatizer profašističkog francuskog Nacionalnog fronta. Neki su ga optuživali i za antisemitizam, iako je u uskom krugu Žerarovih dobrih prijatelja bio Klod Lancman (1925), francuski režiser jevrejskog porekla i autor jednog od najboljih dokumentarnih filmova o Holokaustu, “Šoe” (1985).

Pored toga, de Vilijer, i kao pisac i u sopstvenom životu, nije sakrivao prezir prema uobičajenim normama koje je politička korektnost, preovlađujuća u Francuskoj u drugoj deceniji ovog veka, nalagala u javnom diskursu. Mnogi su mu zamerali odnos prema ženama u njegovim knjigama, koji su tretirali kao mizoginiju.

Konačno, Žerar de Vilijer je u svom književnom opusu bio konsekventan u jednoj pretpostavci, koju je podigao na nivo aksioma: demokratske institucije ne mogu ništa, sve rešavaju tajne službe, na svoj način i svojim metodama. Istorijski, ova hipoteza naravno nije tačna – na svetske procese su u poslednjih pola veka mnogo više uticali televizija i Internet nego sve tajne službe zajedno. Ali, na ograničenom prostoru i u kratkom roku, ona je često bila sasvim tačna.

De Vilijer je, sa vremenom, i sam poprimio mentalne karakteristike junaka kojeg je stvorio, Malko Lingea, i tako je, na izvestan način, vodio jedan dvostruki život. Granica između njegove literarne imaginacije i stavova i vrednosti koje je delio u stvarnom životu postajala je sa vremenom sve maglovitija. Žerar de Vilijer je, još osamdesetih godina prošlog veka, postao apologeta tzv. “duboke države” i ona je, sa vremenom, za njega poprimila oblik fetiša. Demokratska i liberalna Francuska očigledno je smatrala taj fetišizam preteranim, kao što je i njegov fetišizam prema oružju (koje inače sam nikada nije nosio) smatrala neukusnim.

 

IX

Agenda Kosovo, 171 (2008)

Kosovo, jesen-zima 2007. Hladne oktobarske noći deset srpskih monaha oteto je iz manastira Visoki Dečani između Peći i Prizrena a njihove glave su brutalno odsečene dok su se italijanski vojnici KFOR-a, zaduženi za njihovu bezbednost, zabavljali sa ukrajinskim plesačicama. Da li je ovaj zločin počinila mala grupa albanskih ekstremista? Ili je rezultat pažljivo pripremljene zavere iz Beograda, planirane da zaustavi put Kosova ka nezavisnosti?

Ovo je, u par rečenica, zaplet 171. u serijalu De Vilijerovih knjiga “Agenda Kosovo”, koja se pojavila iz štampe 12. januara 2008. godine. Glavni junak, Malko Linge poslat je po zadatku CIA u Prištinu da pomogne koleginici Karin Štejr, ljupkoj ali priglupoj, funkcionerki OEBS-a, za koju će kasnije – čitalac je naveden, naravno, da na to posumnja od prvog trenutka – otkriti da je zapravo lukavi agent konkurentske MI-6. Istovremeno, Malko ima i svoju tajnu misiju: da šefovima u Lengli pošalje osetljive bezbednosne procene za predstojećih nekoliko meseci, dok Kosovo ne proglasi nezavisnost.

U ovoj knjizi Žerar de Vilijer ide u niz detalja, opisujući nekoliko ključnih likova koji su te 2007. i 2008. bili gospodari života i smrti na Kosovu: strane političke, vojne i obaveštajne funkcionere; albanske i srpske političare; šefove organizovanog kriminala. Ulazeći često u njihove međusobne odnose i isprepletene zajedničke interese, De Vilijer zapravo vrši anatomiju projekta nezavisnog Kosova, za koji njegov književni junak Malko svojoj koleginici kaže da je u stvari “obdukcija” – biće to mrtvorođeno dete, izrazio se.

Žerar de Vilijer je napisao ukupno šest knjiga čija se radnja događa na prostorima nekadašnje Jugoslavije: “Danse Macabre u Beogradu” (1986), “Manipulacija u Zagrebu” (1992), “Misija Sarajevo” (1993), “Bombe nad Beogradom” (1999) kao i roman o potrazi za Radovanom Karadžićem, “Dosije K” (2006). Ali tek u poslednji, “Agendu Kosovo” on po prvi put unosi jasne, i prilično jake, prosrpske sentimente. Autor je ovde do te mere negativan u odnosu na albansku nacionalnu platformu da su mu to čak zamerali i u onim književnim kritikama koje se njegovim romanima ni pre a ni posle ove knjige nikada nisu bavile…

Čitajući engleski prevod “Agende Kosovo” nisam mogao da se otmem utisku da je De Vilijer u njoj koristio niz podataka iz onog čuvenog tajnog izveštaja nemačke BND o Kosovu iz 2005. u kojem se pominju i Ramuš Haradinaj, Ekrem Luka, Ćazim Osmani, Rustem Mustafa, Džavid Haljiti i druge vođe organizovanog kriminala na tom prostoru.

Ali, to nije najznačajnija zanimljivost u ovoj knjizi. Pažljivi čitalac zapaziće i, namerno ne previše dobro sakrivene, poruke: konflikte između klana Drenica i klana Dukađini, podatke o paravojnim formacijama Ekrema Luke (Jaguar Security) i Rustema Mustafe (Cobra Security), detalje o korupciji komandanata KFOR i funkcionera UNMIK-a, itd. Danas, sa distance od skoro deset godina, očigledno je da je Žerar de Vilijer, u svojoj knjizi “Agenda Kosovo” poslao poruke srpskoj Bezbednosno-informativnoj agenciji, i to poruke koje su bile prethodno usaglašene sa francuskim obaveštajnim službama.

Svaka služba na svetu bi sadržinu takve knjige primila kao poklon, i detaljno je analizirala. Na žalost, tadašnji direktor BIA, Rade Bulatović, nije čak ni naložio da se De Vilijerova “Agenda Kosovo” prevede sa francuskog:

“To je onaj luckasti Francuz koji piše porno-špijunske romane”, bilo je početkom 2008. preovlađujuće mišljenje prvog čoveka agencije osnovane da štiti ustavni poredak i nacionalnu bezbednost Republike Srbije.

 

X

Lista Hariri, 181 (2010)

Refik Hariri (1944) bio je premijer Libana, sa manjim prekidima, od početka devedesetih do jeseni 2004. godine. Hariri, sunitski musliman i jedan od najbogatijih libanskih tajkuna, vodio je za tih dvanaest godina čak pet vlada. Ubijen je 14. februara 2005. godine kada je aktivirano čak 180 kilograma TNT eksploziva, sakrivenih u Micubišiju parkiranom pored hotela St. George u Bejrutu, u trenutku kada je prolazila kolona vozila u kojoj se nalazio i Refik Hariri.

Refik Hariri bio je lični prijatelj francuskog predsednika Žaka Širaka, koji je lično došao u Bejrut da njegovoj udovici izrazi saučešće. Isto tako, na Širakovo insistiranje, međunarodna zajednica formirala je Specijalni tribunal za Liban kojem je bila poverena istraga ovog atentata.

Liban je, još od druge polovine devetnaestog veka, bio francuska interesna zona na Bliskom istoku, i to je ostao do danas. Francuska država očigledno nije dovoljno verovala istrazi tribunala koji je osnovan na njen predlog, tako da je godinama paralelnu istragu vodio i Žerar de Vilijer. Prvih dana januara 2010. godine on je objavio 181. knjigu u svojoj seriji SAS: “Lista Hariri”.

Svi fini detalji – opisi Bejruta i Damaska, imena restorana, atmosfera na ulicama, imena i karakteristike šefova bezbednosnih službi – bili su nepogrešivo precizni, kao i u većini drugih De Vilijerovih knjiga. Međutim, “Lista Hariri” sadrži i podrobne informacije o celini zavere, koju su naredili brat sirijskog predsednika Bašara el Asada, Maher Asad, i njegov zet, tada zamenik šefa sirijske obaveštajne službe, Asef Šavkat (koji će kasnije, 2012. postati i jedan od glavnih junaka 197. De Vilijerove knjige “Put u Damask”, one opisane u prologu ovog teksta), a izveli operativci Hezbolaha u Bejrutu.

Ova zavera je i danas, a posebno početkom 2010. kada je De Vilijer objavio “Listu Hariri”, jedna od najvećih misterija na Bliskom istoku. Nijedan novinar nije na primer došao do kompletnog spiska tima koji je bio angažovan za likvidaciju Haririja – on je po prvi put objavljen u ovoj knjizi – a minijaturno remek-delo ovog žanra predstavlja detaljan opis mehanizma sistematske eliminacije svih potencijalnih svedoka, koju su godinama posle atentata sprovodili Hezbolah i njegovi sirijski saveznici.

Jedan od članova Specijalnog tribunala za Liban (i taj tribunal, kao i onaj za bivšu Jugoslaviju imao je sedište u Holandiji) je povodom ove knjige rekao:

“Kada se Lista Hariri pojavila, svako je u tribunalu bio zapanjen. Svi smo se pitali ko je od nas mogao da proda De Vilijeru informacije – bilo nam je jasno da je neko morao da mu pokaže originale libanskih obaveštajnih izveštaja.”

Ali, ovaj Nemac i njegove kolege bili su u zabludi. Informacije objavljene u knjizi nisu potekle ni od koga od njih. Ispostaviće se da je Žerar de Vilijer godinama bio lični prijatelj sa jednim od ljudi iz vrhova libanske obaveštajne službe, prijatelju pokojnog premijera Haririja i čoveku koji – valjda zbog profesionalne deformacije – od samog početka nije imao previše poverenja da će međunarodni tribunal, kojim su upravljali političari, ikada otkriti potpunu istinu. Zato je taj obaveštajac, već od avgusta 2005. godine počeo svoju paralelnu, strpljivu, istragu. Kada ju je završio, nije znao šta da radi sa njenim rezultatima – kao svaki obaveštajac, novinarima nije verovao – i onda je odlučio da ih preda svom prijatelju Žeraru de Vilijeru.

Međutim, uporedo sa ovom privatnom istragom, Pisac je sproveo i svoju sopstvenu: uz posredovanje pouzdanih agenata francuske obaveštajne službe DGSE u Bejrutu se susreo sa nekoliko komandanata Hezbolaha i sa njima razgovarao o istim ličnostima, činjenicama i okolnostima kojima se, u svom izveštaju, bavio i njegov libanski prijatelj. Ono što se iz te dve serije razgovora poklopilo, objavljeno je početkom 2010. u “Listi Hariri”.

Samo nekoliko meseci nakon što je knjiga objavljena, Hezbolah je bio prinuđen da krene u medijsku kontraofanzivu, prilično ubedljivo navodeći motive, sredstva i tehnike koji su bili na raspolaganju Izraelu da likvidira bivšeg libanskog premijera i time primora Siriju da iz ove zemlje povuče svoje vojne efektive. Avgusta te godine, lider Hezbolaha, Hasan Nasralah, je na konferenciji za štampu predstavio i deo presretnutog video materijala sa izraelskih dronova, za koje je tvrdio da predstavlja neoborivi dokaz o učešću MOSAD-a u ovom atentatu.

Da li je Žerar de Vilijer sa “Listom Hariri” pomogao francuskim službama da odgovornost za atentat u Bejrutu prebace na Hezbolah i Siriju i da li je time, posredno, učestvovao u pripremanju javnog mnenja na Zapadu za početak građanskog rata u Siriji, 2012. godine  Zašto de Vilijer u knjigu nije uključio materijal dobijen od tadašnjeg šefa egipatske obaveštajne službe, generala Omara Sulejmana, o tome kako se Haririjevo bogatstvo, sa jedne milijarde dolara (1990) povećalo na šesnaest milijardi dolara, u trenutku atentata? Koliko je motiv atentata mogao da bude prinudna eksproprijacija celog poslovnog centra Bejruta, sredinom devedesetih, gde su vlasnici obeštećeni sa 15% realne vrednosti imovine? Plašim se da odgovore na sva ova pitanja nikada nećemo dobiti: sa sobom su ih grob poneli sam Hariri (2005), Omar Sulejman (2012) i konačno de Vilijer (2013).

Ali, ostala nam je još jedna zanimljiva knjiga…

 

XI

Pisac i obaveštajci (1): zvanična verzija

Prvi kontakt Pisca sa francuskim obaveštajnim službama ostvaren je još početkom dalekih pedesetih godina, pod prilično neprijatnim, mogli bismo da kažemo i dramatičnim, okolnostima. Kao mlad novinar, dok je izveštavao iz Tunisa, prihvatio je da učini uslugu lokalnom francuskom obaveštajnom oficiru, i kao kurir prenese poruku pripadnicima lokalne, desničarske grupacije la main rouge, koja je radila razne tajne operacije za račun francuske kolonijalne vlasti u ovoj afričkoj zemlji i bila po kontrolom Spoljne dokumentacione i kontraobaveštajne službe, SDECE. Ispostavilo se, međutim, da je Žerar de Vilijer tom prilikom bio iskorišćen kao pion u jednoj složenoj operaciji čiji je krajnji cilj bilo ubistvo jednog od lidera tuniskog oslobodilačkog pokreta i sindikalnog vođe, Farhata Hašeda, te da je imao prilično sreće da iz cele te avanture izvuče živu glavu. Po povratku u Pariz, De Vilijer se sreo sa obaveštajcem koji ga je vrbovao, ali ovaj nije pokazao ni najmanje znake žaljenja, a kamoli kajanja. Taj događaj je, međutim, osim što mu je tu mešavinu opasnosti i hladne proračunatosti učinio privlačnom do kraja života, naučio mladog Žerara i jednu drugu lekciju, kako ju je sam mnogo decenija kasnije opisao:

“Obaveštajci ne daju pišljiva boba za živote civila. Oni su hladne ribe.”

Naredni susret Žerara de Vilijera sa svetom obaveštajnih službi, kako će se ispostaviti kasnije, mnogo značajniji po ostatak njegovog života, dogodio se 1970. godine. Filip Rondo (1936), tada još mladi oficir u Service Action, posebnom odeljenju francuske Službe za delovanje u inostranstvu, upoznao je Pisca dok je ovaj radio na pripremi svoje nove knjige “Misija u Sajgonu”, raspitujući se o pozicijama koje je Francuska zadržala u svojoj bivšoj koloniji, usred Vijetnamskog rata.

“To bismo i mi želeli da saznamo, ali bi bilo nezgodno da naši ljudi tamo otputuju. Zato biste Vi mogli da odete do Sajgona, ispitate kakva je situacija i napišete nam izveštaj koji bi onda poslužio i za Vaš roman?” – Filip Rondo je, kao i uvek, imao praktičan predlog.

Tako je počela saradnja koja je trajala preko četiri decenije. Filip Rondo je napredovao u službi – penzionisan je u činu divizijskog generala, 2005. godine – a Žerar de Vilijer je napredovao kao pisac. Iako se dvojica muškaraca nikada nisu politički slagala, ostala su prijatelji do piščeve smrti.

Pa ipak, susret koji je bio od presudne važnosti za sve njegove kasnije romane, Žerar de Vilijer je imao gotovo slučajno, maja 1978. godine za barom hotela Interkontinental u Kinšasi, prestonici bivšeg belgijskog Konga, tada zahvaćenog građanskim ratom. Desilo se da je te večeri u baru bio i pukovnik Ivan de Linjijer, glavni operativac SDECE za Afriku i dva Francuza, daleko od kuće, našli su brzo zajedničku temu: jedan je o njoj pisao, drugi se njom bavio. Obaveštajac je potom odveo Pisca u Kolvezi, tek zauzet od pobunjenika, zatim u Lumumbaši i druge gradove Konga, prepune francuskih vojnika u uniformama bez oznaka, u ratu u kojem Francuska nije učestvovala.

Njihovi susreti nastavljaju se i u Parizu, gde im se priključuje i Filip Rondo, a nešto kasnije i sam šef francuske obaveštajne službe Aleksandar de Marenš, čuveni Portos. Tako veza između četvorice ljudi postaje doživotna: i Ivan de Linjijer i Aleksandar de Marenš će čitati svaku narednu de Vilijerovu knjigu, koju će im Pisac poslati uz posvetu, sve do njihove smrti, 1995. godine.

***

Kakav je zaista bio odnos Žerara de Vilijera sa tajnim službama, osim ličnog prijateljstva sa njenim šefovima? Na ovo pitanje, iz sasvim razumljivih razloga, nikada nećemo saznati potpuni odgovor. Najviše što možemo je da poslažemo one kockice mozaika koje su preostale. Neka druga imena su morala da ostanu izostavljena, neki detalji takođe, ali ovo je, uglavnom, ta priča.

Vrlo ozbiljni ljudi iz francuske DGSE – Generalne direkcije za spoljnu bezbednost – imali su običaj da kažu da su njegovo ime i prezime neka vrsta passe-partout – komada tvrdog papira ili kartona koji se stavlja između fotografije i stakla u ramu, sprečavajući da oni dođu u međusobni kontakt. Kao što je passe-partout štitio fotografiju, tako je i De Vilijer štitio francusku obaveštajnu službu, punih pola veka. Njegove knjige su slale razne poruke, bile su mamac obavijen oko raznih udica, služile kao poštansko sanduče i lakmus papir odjednom. U rizičnim situacijama – a svaka od njegovih knjiga, uključujući i onu poslednju, o učešću Vladimira Putina u navodnom ubistvu Berezovskog u Londonu, opisivala je neku rizičnu situaciju – francuski obaveštajci bi uvek slegli ramenima, sa neizrečenom porukom:

“Ah, pa to je obična literarna mašta, sa izmišljenim likovima u izmišljenoj zemlji. Kakve veze mi imamo sa tim?”

Jedan od bivših šefova DGSE je, nekoliko meseci posle De Vilijerove smrti, pod uslovom anonimnosti, prihvatio razgovor sa američkim novinarom:

“Ah, da, Žerar de Vilijer. Ne poznajem ga.” – cerekajući se pri tome, kao da sugeriše da nikada nije pročitao nijednu njegovu knjigu, da bi nešto kasnije ipak priznao: “Ali, mora se prihvatiti da su neke od njegovih informacija bile vrlo dobre. Zapravo, u nekoliko njegovih poslednjih romana bile su izvrsne.”

Međutim, jedan drugi visoki funkcioner francuske tajne službe otvoreno je priznao da je sa De Vilijerom bio prijatelj godinama. Pričao je i o uslugama koje su jedan drugom učinili. Tajni policajac je sa Piscem diskutovao o slučajevima kojima se Služba bavila, upoznao ga sa kolegama i ekspertima koji su se bavili eksplozivima, nuklearnim oružjem, hakovanjem kompjuterskih sistema… Pisac je za uzvrat, u mnogim svojim knjigama ubacio neki sitan detalj za koji je Služba iz nekog razloga bila zainteresovana, a koji niko drugi nije bio u stanju da uoči. Evo kako je ovaj obaveštajac opisao Pisca:

“Kada je Žerar de Vilijer u nekoj svojoj knjizi opisao nekoga iz obaveštajnih službi, svako iz našeg sveta bi znao o kome se radilo. I niko drugi, naravno. Istina je, sa vremenom je postao takva figura da je sve više ljudi iz naše profesije očajnički čekalo da se sa njim sastane, kako bi proverili razne svoje pretpostavke u slučajevima na kojima su radili. Bilo je čak i ministara policije iz raznih drugih zemalja koji bi zamolili za sastanak sa njim kada bi se zatekli u Parizu.”

Treći obaveštajac je, jednostavno, opisao De Vilijera kao neku vrstu kolege:

“Mi smo se redovno sastajali i razmenjivali informacije. Ja sam ga lično upoznao sa mnogim osetljivim izvorima. On je imao izuzetan talenat da odmah shvati sva ta složena bezbednosna pitanja, terorizam, obaveštajni rad.”

***

Međutim, ovo mišljenje ne dele samo francuski obaveštajci. Posle 2013. godine ispostavilo se da je Žerar de Vilijer imao decenijama odlične pozicije i u mnogim drugim obaveštajnim službama.

Ala Šavalkina, novinarka koja je radila kao fikser prilikom De Vilijerovih poseta Rusiji rekla je:

“Dobijao je intervjue koje niko nikada ovde nije mogao da dobije. Ljudi koji nikada nisu govorili, njemu su govorili.”

Dok je bivši operativac CIA, koji je pisca poznavao decenijama, rekao:

“Uvek sam imao običaj da našim operativcima preporučim da pročitaju njegove knjige jer tamo ima puno stvarnih informacija. On je bio odlično povezan sa svim službama i znao sve igrače.”

 

XII

Ludaci iz Bengazija, 191 (2011)

U nameri da spreče islamiste koji planiraju da preuzmu Libiju posle Gadafija, Amerikanci pokušavaju da ponovo uspostave ustavnu monarhiju u ovoj zemlji, sa unukom kralja Idrisa, koga je Gadafi zbacio sa vlasti u revoluciji 1969. godine, na čelu. Pretendent na tron, Ibrahim al-Senusi, koji živi u Londonu, dolazi u Kairo da napravi kontakt. Međutim, njegov let je jedva izbegao napad neposredno pred sletanje: nepoznati napadač ispalio je na avion raketu SAM 16 Strela. Ko je želeo da ga ubije? CIA šalje Malko Lignea u Kairo, da zavede Ibrahimovu zanosnu pratilju, fotomodela Sintiju Maligan, i tako sazna njegove tajne kontakte. Ova na prvi pogled primamljiva misija, polako se pretvara u operaciju visokog rizika…

Tako počinje 191. De Vilijerova knjiga “Ludaci Bengazija”, koja je izašla iz štampe krajem 2011. godine, oko dva meseca nakon što je pukovnik Gadafi ubijen u Sirtu. U romanu, njegova smrt se već desila i predstavlja uvod u dramu koja će se u knjizi dogoditi, pre nego u stvarnom životu…

Zaverenici ne odustaju i uspevaju da lakovernog al-Senusija namame u Libiju gde bi lakše mogli da ga ubiju. Posle kratkog brifinga u stanici CIA u Kairu (njen šef se, zanimljivo, zove Tombston – ova engleska reč se zaista koristi i kao prezime, ali češće je nadgrobni spomenik) Malko Linge je prinuđen da sledi nesuđenog libijskog kralja. Radnja nekoliko narednih poglavlja se dešava u Bengaziju, punom raznih radikalnih islamskih frakcija, ponekad međusobno posvađanih oko novca i uticaja, ali uvek ujedinjenih u mržnji prema nevernicima. Koristeći plemena bliska Al-Senusiju, Malko će pokušati da postavi smrtonosnu zamku izvesnom Abu Bukatali, samoprozvanom “božjem ludaku”, koji vodi Ansar al-Šariju, najopasniju islamističku grupu u Bengaziju…

Sve dovde, knjiga “Ludaci Bengazija” ne iskače iz uobičajenih klišea Le Karea i Ladlama, smeštenih u atraktivne eksterijere i enterijere Bliskog istoka, sa orijentalnom aromom brzih konja, raznog oružja i lepih žena…

Kako čitalac napreduje u knjizi, tako se i kreće u budućnost – i to kroz narednu, 2012. godinu. Tako se prilično detaljno opisuje događaj iz sredine januara, kada su militanti upali u sedište Privremene vlade u Bengaziju, opljačkali ga i zapalili, zahtevajući uvođenje šerijatskog prava; zatim niz drugih događaja i ličnosti, sve do prestanka funkcionisanja Privremene vlade i konstituisanje Generalnog narodnog kongresa (neke vrste parlamenta) u avgustu.

De Vilijer je u “Ludacima Bengazija” dao i opise glavnih učesnika onoga što će ubrzo postati (i zasada i ostati) građanski i plemenski rat. Ipak, glavni događaj u knjizi, onaj od kojeg je zaista mnogim čitaocima kasnije zastao dah, opisan je pred kraj knjige (koja inače, ima samo 320 strana) a u stvarnom životu dogodio se narednog septembra.

Jedanaestog septembra 2012. godine, negde oko pola deset uveče, masa okupljena u Bengaziju pod rukovodstvom ekstremne grupacije Ansar al-Šarija, pod rukovodstvom Ahmeda Abu Katale (Abu Bukatala iz knjige) napale su američki konzulat u tom gradu, u kojem se u tom trenutku nalazio i ambasador Kristofer Stivens. I taj detalj, kao i profil američkog diplomate iz kojeg je gotovo svaki činovnik u Stejt Departmentu mogao nepogrešivo da prepozna ambasadora Stivensa, bili su opisani u knjizi…

Već oko jedanaest sati uveče, obezbeđenje ambasade u kojem je u tom trenutku bilo samo deset ljudi, više nije u stanju da spreči napad. Ambasada je zapaljena oko ponoći, i negde oko tog vremena ambasador Stivens je ostao sam u zgradi u koju je upao neutvrđen broj militanata. U knjizi se detalji njegove smrti opisuju vrlo plastično – uključujući i navodno silovanje – dok se, u izveštaju bolnice u Bengaziju u koju je prenet u polusvesnom stanju oko jedan sat posle ponoći, taj detalj ne pominje. Žerar de Vilijer je, krajem 2011. napisao da “ambasador nije dočekao zoru”. U stvarnosti, proglašen je mrtvim “od posledica srčanog udara” u dva ujutro po lokalnom vremenu.

Ambasador Džon Kristofer Stivens sahranjen je u Kaliforniji. On je bio osmi američki ambasador koji je poginuo na dužnosti u dotadašnje 234 godine diplomatske istorije SAD, a prvi koji je ubijen, posle 1979. godine.

Vođa ekstremista koji su ga ubili, Ahmed abu Katala zarobljen je u noći između 14. i 15. juna 2014. godine od strane pripadnika američkih specijalnih snaga i trinaest dana saslušavan na ratnom brodu “Njujork”, da bi potom bio prebačen u Vašington, na suđenje koje je i dalje u toku.

Knjiga Žerara de Vilijera “Ludaci Bengazija” već preko četiri godine je jedan od glavnih dokumenata koji koristi Specijalna istražna komisija Predstavničkog doma Kongresa SAD formirana da ispita okolnosti ovog slučaja. Sam Žerar de Vilijer, za godinu dana života koliko mu je bilo preostalo posle slučaja u Bengaziju, nije želeo da da nikakve komentare za javnost, niti da učestvuje u zvaničnim istragama:

“Ono što sam smatrao za potrebno, napisao sam u svojoj knjizi devet meseci pre ovog slučaja. Oni koji je nisu pažljivo pročitali, ili nisu razumeli ono što su pročitali, nisu moj problem.”

Istovremeno, u romanu “Ludaci Bengazija” de Vilijer prilično precizno razotkriva ulogu Katara u podsticanju islamističkog ekstremizma i nasilja u post-Gadafijevoj Libiji. Emir od Katara opisan je kao “glava zmije” a kanali finansiranja raznih pobunjeničkih frakcija i milicija i transporta oružja detaljno opisani. Bivši francuski šef diplomatije, Iber Vedrin – koji nikada nije krio da je poštovalac de Vilijerovog književnog dela – smatrao je te ocene preteranim i čak rekao da je to bio “jedini njegov roman u kojem je pogrešio u proceni”. Imajući u vidu poslednje događaje oko Katara, biće zanimljivo videti koju će od ove dve ocene istorija konačno potvrditi, a koju osporiti.

 

XIII

Pisac i obaveštajci (2): šta se dešavalo iza scene?

Ponekad, odnos između Žerara de Vilijera i raznih obaveštajnih službi znao je da poprimi i dramatične obrte. U decembru 2010. godine, nakon što je u 81. godini pao sa konja i pokidao aortu na nozi, Pisac je žurio da završi svoju knjigu koja je već bila praktično završena: “Dobrodošli u Nuakšot” (“Bienvenue à Nouakchott”, 187). Nuakšot, grad od nekih pola miliona stanovnika na atlantskoj obali, prestonica je afričke države Mauritanije i šef stanice CIA u Nuakšotu, Brajan Kenedi, bio je jedan od glavnih izvora De Vilijeru za priču o vezi između šverca dijamanata i operacija Al-Kaede južno od Sahare.

U bolnici, gde je proveo tri meseca oporavljajući se od povrede, nezadovoljan što mu knjiga kasni, De Vilijers je napravio jedinu profesionalnu grešku u svojoj poluvekovnoj karijeri. Nije dobro proverio konačnu verziju rukopisa pre nego što ju je, elektronski, poslao svom izdavaču. Identitet nesrećnog Kenedija nije, kao što je to uvek bio slučaj, adekvatno promenjen. Tako se 6. aprila 2011. pojavila knjiga sa punim imenom i prezimenom šefa stanice CIA u Nuakšotu.

U Lengliju su, naravno, bili vrlo ljuti. “To nije fer od De Vilijersa” govorio je najveći broj funkcionera CIA i jedno vreme su ozbiljno razmišljali da mu više ne daju informacije. Ipak, do jeseni te godine je sve leglo i već u 190. knjizi “Ciudad Juarez”, čija se radnja događa u Meksiku, De Vilijer je ponovo imao pomoć CIA u prikupljanju i proveri svojih informacija. Štampa je kasnije, gotovo cele 2012. godine, proganjala pisca sa pitanjem kako je bilo moguće da se CIA tako brzo odljuti nakon neprijatnog incidenta, na šta je on odgovorio:

“Jednostavno. Ja sam u brzini napravio previd i nehotice odao ime njihovog operativca u Mauritaniji. Bilo mi je žao zbog toga. Onda su se u Lengli javili neki moji prijatelji, preneli im moje žaljenje, i rekli da bi bilo u zajedničkom interesu da se saradnja nastavi. Amerikanci su, znate, praktični ljudi i složili su se sa tim predlogom.”

***

Danas, skoro četiri godine posle De Vilijerove smrti, među profesionalcima u Francuskoj ali i van nje, više nije sporno da je Pisac bio tzv. “počasni saradnik” francuskih obaveštajnih službi, kako se to kod njih u žargonu obično kaže. Bio je to jedan pomalo čudan odnos. Sa jedne strane, Pisac je odlazio u zemlje i sretao se sa ljudima, sa kojima francuske obaveštajne službe, iz različitih razloga, u tom trenutku nisu smele da budu ni u kakvom, pa čak ni nezvaničnom, kontaktu. Njegovi kontakti, njegove analize situacija, njegovi precizni opisi različitih terena, ključnih ličnosti i odnosa među njima – sve je to gotovo pola veka pomagalo francuskim obaveštajnim službama da izvrše tzv. “prethodna izviđanja” terena, izbegnu mnoge zamke i rizične situacije. Ovo je nekoliko meseci posle Piščeve smrti potvrdio i Iv Bone, jedan od bivših šefova DST, francuske kontrašpijunaže:

“Njegovi romani su sadržali situacione analize za veliki broj zemalja, sve one zemlje Trećeg sveta koje su nas zanimale. Oni su bili uvek pisani na osnovu temeljnih, precizno sprovedenih terenskih istraživanja, bili su pouzdani i služili nam kao tzv. prethodna izviđanja pre nego što bismo preduzimali konkretne akcije. “

Sa druge strane, postojao je i jedan sofisticiraniji oblik saradnje: kroz knjige Žerara de Vilijera, francuska obaveštajna zajednica plasirala je najrazličitije informacije, neke vidljive a neke – često formulisane samo u nekom sitnom detalju, kroz igru reči ili varijaciju nekog imena ili lokaliteta – i sakrivene. De Vilijerove knjige bile su tako neka vrsta “poštanskog sandučeta” u koje je francuska DGSE ostavljala poruke onima koji su bili dovoljno inteligentni da ih shvate. U ovoj igri je naročito uživao Aleksandar de Marenš, bivši šef francuske spoljne obaveštajne službe SDECE (prethodnice DGSE):

“Žerarove knjige bile su odlično sredstvo za plasiranje dezinformacija. Ali isto tako i pravih informacija. Samo je profesionalac mogao da prepozna i jedne i druge, i razlikuje ih.”

Konačno, bilo je situacija – nisu se one događale tako često, ali ih je bilo – u kojima bi Pisac prihvatio da pomogne Službi i u nekoj konkretnoj operaciji i na druge načine, ne samo u svojim knjigama. U odeljku VII smo opisali detalj sa hapšenjem Karlosa u Sudanu, 1994. godine, gde je Žerar de Vilijer ostvario prvi, onaj najosetljiviji, kontakt sa šefom sudanske obaveštajne službe.

Nešto slično dogodilo se i deset godina kasnije, 2004. godine, kada je francuski novinar Kristijan Šesno, zajedno sa još jednim kolegom, bio otet od strane Islamske armije u Iraku. Ključne pregovore o njegovom oslobađanju, koje se dogodilo krajem decembra iste godine, vodio je sa vođom ove terorističke organizacije, Abu Musom al-Zarkavijem, upravo Žerar de Vilijer, koristeći kao posrednika svog poznanika iz libanskog Hezbolaha, Hasana Nasralaha. Žerar de Vilijer je, na kraju, sleteo i u Aman u Jordanu, sa otkupom od petnaest miliona dolara koliko je Francuska na kraju platila živote svojih građana – ali pod uslovom da se nijedan njen zvaničan funkcioner ne može dovesti u vezu sa tom transakcijom, jer Francuska, naravno sa teroristima ne pregovara…

***

Za svoje nesumnjive zasluge Žerar de Vilijer nikada nije dobio, a ni tražio, nijedan jedini franak (odnosno kasnije evro); nikada nije dobio orden ili neko drugo javno priznanje; nikada se na tu činjenicu nije javno pozvao; nikada nije objavio ništa što bi moglo da šteti interesima Francuske – bar ne na način na koji su te interese shvatali on sam i njegovi prijatelji u DGSE.

Za uzvrat, dobijao je skoro pola veka informacije koje nije imao nijedan francuski poslanik i najveći broj ministara koji su se tih decenija prošetali kabinetima u Parizu. Ne jednom, Žerar de Vilijer je imao informacije pre nego što bi ih imao tadašnji francuski predsednik; na njega se, uostalom, gledalo kao na neku vrstu neformalnog kolege, i njegova znanja i iskustva su često korišćena i kao nezvanično pomoćno sredstvo za proveru različitih operativnih pretpostavki.

I ta veza nije mogla da prođe nezapaženo. Negde pred kraj prošlog veka, Žerar de Vilijer je dobio neočekivani poziv na ručak. Ali, umesto u njegovom omiljenom restoranu u Bulevaru Sen Žermen, ovaj ručak je bio zakazan u jednoj od privatnih odaja na Ke d’Orseju, sedištu francuskog Ministarstva inostranih poslova. Njegov domaćin bio je Iber Vedrin, tadašnji šef francuske diplomatije. Socijalista Vedrin i desničar de Vilijer teško da su mogli da budu idealni par za prijateljsko ćaskanje.

“Zašto ste me pozvali?” – upitao je gost posle kurtoaznog pozdrava.

“Želeo sam da upoznam čoveka koji ima iste izvore informacija kao i ja, ali uvek nedelju dana pre mene.” – bio je iskren odgovor francuskog ministra spoljnih poslova.

 

XIV

Poslednji roman: Osveta Kremlja, 200 (2013)

Žerar de Vilijera su neki smatrali skribomanom. Još sredinom devedesetih – kada mu je bilo ostalo skoro još dve decenije života – imao je običaj da kaže kako mu je cilj da pobedi smrt, tako što će napisati dve stotine knjiga. Godišnje je pisao oko četiri knjige, i da bi ostvario svoj cilj poslednjih godina je taj broj povećao na pet.

De Vilijer je dobio tu svoju, da tako kažemo, utakmicu koju je preko pola života igrao sa starom damom sa kosom: poslednju, dvestotu, knjigu: “Le Vengeance du Kremlin” (“Osveta Kremlja”), objavio je 2. oktobra 2013. godine. Ova knjiga bavi se, sa neverovatnom preciznošću, događajima oko misteriozne smrti ruskog tajkuna i izbeglice u Londonu, Borisa Berezovskog, 23. marta te godine. Za razliku od zvanične verzije (i same ne previše uverljive, dodali bismo), de Vilijer u svojoj knjizi detaljno opisuje likvidaciju Berezovskog koju je, po nalogu Vladimira Putina, izveo specijalni tim operativaca ruske FSB. Na izvestan način, ovaj roman ponavlja zaplet iz jedne od njegovih prethodnih knjiga “Polonijum 210″ (2007), baš kao što se u (samo)ubistvu Berezovskog ponavlja i priča o smrtonosnom trovanju još jednog ruskog emigranta u Londonu, Aleksandra Litvinjenka, iz novembra 2006. godine. Skotland jard, uostalom, obe ove smrti i dalje drži kao “otvorene slučajeve”.

Ali ovog puta, na naslovnoj strani neke De Vilijerove knjige, uobičajena “femme fatale” nije bila uobičajena brineta nego plavuša, slovenskih crta lica. Žerarov agent je novinarima koji su se raspitivali o ovoj promeni zbunjeno rekao da je autor, u poslednji čas, sam poslao fotografiju koju je želeo da se pojavi na koricama knjige.

U poslednjem intervjuu, Žerar de Vilijer je i na ovo pitanje odgovorio po svom običaju, pomalo enigmatski:

“Pobedio sam u mojoj maloj trci, objavio svoj dvestoti roman i sad sam je pozvao da dođe. Valjda će videti svoju fotografiju i prepoznati poziv?”

Novinari koji su to objavili nisu znali da je u tom trenutku bio u terminalnoj fazi raka pankreasa: sa hemoterapijom, koja nije dala rezultate, počeo je već u maju te godine. Već u bolničkom krevetu, napisao je jednu stranu testamenta, nesigurnim rukopisom, 28. septembra.

Krajem oktobra, kada je parisko visoko društvo po prvi put čulo da se enfante terrible francuske literarne scene ne oseća dobro, poslao je kratko obaveštenje za štampu:

“O mojoj smrti će vas obavestiti moj advokat, jednim tvitom. Napisao sam u toku života petnaest miliona reči i zato će za ovo obaveštenje biti dovoljno 140 karaktera.”

Žerar de Vilijer je umro u klinici Bize u Parizu, u četvrtak 31. oktobra 2013. godine kasno uveče, malo više od mesec dana pre svog 84. rođendana. Kao što je i planirao, o tome je javnost obaveštena jednim tvitom njegovog advokata Erika Morena, objavljenim u jedan minut pre 11 sati pre podne, u petak 1. novembra 2013:

#SAS le Prince Malko Linge est orphelin : l'écrivain #Gérard de Villiers est décédé hier à Paris à 83 ans des suites d'une longue maladie.

— Eric Morain (@EricMorain) November 1, 2013

 (#SAS princ Malko Linge je siroče: pisac Žerar de Vilijer umro je juče u Parizu u 83. godini posle duge bolesti.)

XV

Odlazak: ispraćaj i sporovi

Žerar de Vilijer je sahranjen u četvrtak, 7. novembra 2013. godine, na groblju Pase u Šesnaestom arondismanu, inače omiljenom poslednjem prebivalištu visoke buržoazije francuske prestonice. Među oko dve stotine prisutnih, ispraćaju pisca prisustvovale su tri od četiri njegove žene, brojne ljubavnice, manje brojni prijatelji, zatim uobičajeni novinari, policajci, ministri…

Bila je tu i njegova iskrena obožavateljka i prijateljica, lider francuskog Nacionalnog fronta, Mari Le Pen, veterani francuske posleratne špijunaže i kontrašpijunaže, generali Filip Rondo i Iv Bone, obaveštajni oficiri američke, ruske, britanske i izraelske ambasade u Parizu. Zli jezici su govorili da su ovi poslednji došli samo da se uvere da će kovčeg zaista biti spušten u grob – MOSAD, naime, nikada nije preterano voleo Žerara de Vilijera, i za upućene to nije bila tajna. 

Francuska ministarka kulture, Aurelija Filipeti, članica Socijalističke partije, inače i sama književnica, nije došla na sahranu. Na novinarsko pitanje da li će bar izraziti saučešće porodici preminulog kolege, odgovorila je negativno i time izazvala talas javnih kritika u Parizu tih dana jer je prekršila nepisano  pravilo: “O mrtvima sve najbolje”.

Na nadgrobnoj ploči od crnog mermera, osim imena i prezimena i godina rođenja i smrti, nema drugih oznaka. U onom delu pariskog javnog mnenja koje je i inače sklono teorijama zavere, ta činjenica je kasnije korišćena kao argument da je Žerar de Vilijer bio mason, što je trebalo da objasni njegove odlične kontakte, informacije i apsolutnu bezbednost u toku čitavih pola veka. Nijedna francuska masonska loža nije, međutim, ni potvrdila ni demantovala te pretpostavke. I jedno i drugo je, uostalom, razumljivo.

***

Kao što možete i da pretpostavite, neko ko je u svom životu imao četiri žene, dvoje dece, obaveštajce raznih vrsta, ljubavnicu i advokata teško da je mogao da ode sa ovog sveta a da to ne izazove ozbiljne potrese u tom malom krugu.

Sa svojom poslednjom ženom, Kristinom, Žerar de Vilijer nije živeo poslednjih deset godina, od 2003. godine, ali je ona po dogovoru nastavila da upravlja kompanijom koja se bavila izdavanjem njegovih knjiga i prodajom autorskih prava, još od 1998. Kristina je posle de Vilijerove smrti bila ogorčena jer o njoj nije ni obaveštena pre advokatovog tvita. Na sahranu nije ni došla. Vrlo brzo, Kristina de Vilijer otpočela je sa medijskim optužbama – kasnije je angažovala i advokate koji su podneli krivične prijave pariskoj policiji – da su advokat Erik Moren i poslednja ljubavnica Silvija Elijas Maršal u dogovoru opljačkali čoveka koji je ubrzano išao u susret smrti:

“Sve je nestalo iz stana za mesec dana, od kraja septembra do kraja oktobra: umetničke slike, kolekcija luksuznih ručnih satova, dve i po hiljade boca arhivskih vina iz podruma, pečatni prsten, triptih koji mu je naslikan u Veneciji, srebrno posuđe, Hermes kravate, luksuzne pepeljare, oružje, čak i mobilni telefon u kojem su bile poruke koje smo razmenjivali.”

Istovremeno, Žerarova prva žena, Olga Vekijone, izazivala je sažaljenje javnosti pričom o njihovom hendikepiranom sinu koji će biti izbačen iz stana jer od smrti njegovog oca više nije mogao da plaća mesečnu rentu od 1.100 evra.

Nekako u to vreme, pojavili su se i neki poreski dugovi koji ranije nigde u dokumentaciji nisu postojali. Stan u Aveniji Foš je tako prodat za oko tri i po miliona evra, kako bi se oni namirili. Kao da je, smrću Pisca, prestao da funkcioniše neki nepisani dogovor da on, dok je živ, neće imati nikakvih problema?

Onaj deo francuske javnosti koji de Vilijera nikada nije voleo zlobno je komentarisao kako su prave razmere njegove sebičnosti postale poznate tek kad je umro. Onaj drugi deo je filozofski zaključio kako niko od nas ionako ne može ništa da ponese na onaj svet, pa je tako Žerar de Vilijer i umro baš na način na koji je i živeo, kontroverzno.

Naš zaključak je negde između: čovek koji je pola veka gradio lik svog glavnog junaka, aristokrate koji za potrebe CIA obavlja sumnjive poslove od prašuma Južne Amerike, preko peska Libije i Egipta, do balkanskih planina i močvara jugoistočne Azije vratio se posle svoje smrti u drugi svet, svet Žorža Simenona i njegovih dosadnih policijskih inspektora koji istražuju autentičnost testamenta, pregledaju SMS poruke, saslušavaju advokata i ljubavnicu kao glavne osumnjičene… Mnogo manje glamurozan svet od onog u kojem je živeo.

XVI

Književno nasleđe

“Najgora stvar koja se može dogoditi proroku je da se ispostavi da je pogrešio. Sledeća najgora stvar je da se ispostavi da je bio u pravu.” – napisao je Oldos Haksli.

Prijatelji i saradnici Žerara de Vilijera saglasni su u jednom: uprkos novcu koji je zarađivao i intenzivnom životu koji je vodio, gotovo do poslednjeg dana, Pisac nije sa ovog sveta otišao preterano srećan. Dva saznanja su ga poslednjih godina posebno ispunjavala osećanjem osujećenosti.

Prvo, njegovo književno delo ostalo je ograničeno, uglavnom, na francusko govorno područje. Bilo je doduše prevoda, još od 1968. godine na italijanski, potom na nemački, turski, ruski i japanski, ali ono tržište koje je početkom ovog veka bez premca na svetu – englesko govorno područje – dugo mu je ostalo nedostupno, bar dok je bio živ. De Vilijer je nekoliko puta rekao da je svestan činjenice da nema šanse da makar sustigne slavu Jana Fleminga sa Džemsom Bondom, jer nije rođen u zemlji u kojoj se govori engleski. Ironija sudbine je da su De Vilijerovi književni agenti, posle dugih pregovora, prvi ugovor o objavljivanju nekoliko njegovih knjiga sa izdavačem u SAD potpisali tek posle njegove smrti.

 

Drugo, francuska književna i kulturna elita ostala je uporna u potcenjivanju, ili bar u ignorisanju, De Vilijerovog dela. Njegove knjige su kritičari često opisivali frazom o paraliteraturi – nečemu što je na granici literature, slično naučnoj fantastici ili istorijskim romanima – a neki od njih se nisu libili da upotrebe i pežorativni izraz “stanična literatura” (Roman de gare), korišćen da opiše knjige koje se kupuju na autobuskim ili železničkim stanicama da bi se pročitale u toku putovanja i po dolasku bacile u korpu za otpatke. Na izvestan način, ni sam  Žerar de Vilijer sebe nije smatrao književnikom u potpunom značenju tog pojma, onom u kojem ga upotrebljavamo kada, na primer, pričamo o Zoli ili Balzaku:

“Ja ne smatram sebe književnikom. Ja pričam priče. Pišem bajke za odrasle. I pokušavam da ponekad u njih unesem ponešto istine.”

Ipak, negde duboko u sebi, Žerar de Vilijer je ovaj odnos smatrao za nepravdu. Ironija sudbine je da su se njegove knjige ipak čitale, često od tih istih koji su ih javno prezirali, ali potajno, čitale su se kao što srednjoškolci čitaju pornografske časopise, ispod klupe, krišom. Dva francuska predsednika – Valeri Žiskar d’Esten i Žak Širak – bili su recimo njegovi redovni čitaoci. Ipak, nikada nije doživeo nijednu ozbiljnu promociju svojih knjiga, čak ni na nivou onih koje su bile organizovane za obične početnike.

Ako pogledamo neke druge kontroverzne pisce dvadesetog veka, De Vilijerove prethodnike i savremenike, skloni smo da podelimo bar neke simpatije sa njim. Kurcio Malaparte (1898-1957), italijanski pisac iz vremena fašizma i prvih posleratnih godina, ili belgijski autor Žorž Simenon (1903-1989), književni otac čuvenog inspektora Žila Megrea, teško da su suštinski bili mnogo drugačiji od njega.

Ako je De Vilijerov glavni junak Malko Linge oličenje kiča, onda je to isto i inspektor Megre? U književnom pogledu, Žorž Simenon jeste zauvek promenio fiozonomiju savremenog detektivskog romana, iako nikada nije dostigao savršenstvo u stilu i rečenici, koje je odlikovalo, na primer, Rejmona Čendlera ili Agatu Kristi. Isto tako, ni rečenica Žerara de Vilijera ne može se porediti sa onom Radjarda Kiplinga u Kimu, Džozefa Konrada u Tajnom agentu, Somerseta Moma u Ašendenu ili Grahama Grina u Trećem čoveku – ali uprkos tome, njegov Malko Linge je još u prošlom veku bio preteča mnogih fenomena koji će tek u ovom, dvadeset prvom veku, postati deo naše svakodnevice: medijske promocije i eksploatacije tajnih službi, efekata hiperprodukcije u masovnoj kulturi, korišćenja pisaca i novinara kao oruđa u virtuelnim ratovima…

Ako je De Vilijer mizogini seksista, kako ga je jednom prilikom sa prezirom nazvala francuska ministarka kulture, Aurelija Filipeti, šta je onda Simenon koji se javno hvalio da je spavao sa deset hiljada prostitutki u toku svog života?

Ako je De Vilijeru zamerena bliskost sa ekstremnom desnicom, kako je onda u posleratnoj Evropi bio prihvaćen Malaparte, koji je kao novinar bio deo propagandne mašinerije Vermahta na Istočnom frontu, i 1942. ushićeno pisao o arijevcima iz norveških SS jedinica koji su kod Lenjingrada zarobljenim vojnicima Crvene armije kuvali glave kako bi se u domovinu vratili sa njihovim lobanjama kao suvenirima?

Neko je rekao da je Žerar de Vilijer jednostavno živeo u pogrešnom vremenu: pogrešnom za način na koji je živeo i kulturne i pseudoideološke obrasce koje je sam stvorio i u kojima se kretao. Vek ranije on se ne bi ni razlikovao od preovlađujućih ksenofobnih literarnih modela Francuske Napoleona III i njegovih naslednika. On bi bio pravilo, a Emil Zola, sa svojim angažmanom u Aferi Drajfus, izuzetak. Pola veka ranije, bio bi smatran malo ekscentričnim, ali to ne bi nikome puno smetalo. Početkom dvadeset prvog veka, jednostavno nije mogao da opstane u eri političke korektnosti.

 

XVII

Epilog: plejboj “duboke države” i njegovi zaštitnici

Ovu priču završićemo jednom malom misterijom. Žerar de Vilijer se gotovo pola veka bavio jednim te istim poslom, pomalo književnim i pomalo špijunskim. Putovao je, od Afrike, preko Bliskog istoka, do Latinske Amerike i Azije, kroz gotovo stotinak zemalja, od kojih je svaka, u vreme njegovog boravka bar, bila poprilično opasna. Družio se sa liderima oslobodilačkih pokreta, teroristima, oficirima najamničkih vojski, trgovcima oružjem, šefovima kriminalnih bandi i agentima obaveštajnih službi najmanje pet država. U svojim knjigama bi potom često mnoge od njih izvrgao podsmehu, ili bi objavio krajnje osetljive detalje.

U slučajevima ubistava Anvara el-Sadata, Indire i Radživa Gandija, Refika Haririja, Aleksandra Litvinjenka, Kristofera Stivensa, Borisa Berezovskog – njegove knjige sadržavale su detalje koje su ozbiljno dovodile u pitanje zvanične verzije i otvarale mogućnost novih istraga. Neke od tih ubistava je, faktički, i predvideo i detaljno opisao, ponekad mesecima pre nego što bi se ona desila.

Za tih pedeset godina od mnogih svetskih lidera, i manjih i većih država, ostao je samo pepeo. Od nekih metaforički, a od nekih i bukvalni. Propadali su sistemi i menjale se granice. U svetu su ubijene hiljade novinara, u ratnim zonama i van njih, podjednako. Nijedan od njih nije objavio ni delić onoga što je, za sve ovo vreme, objavio Žerar de Vilijer, plejboj i voajer “duboke države”.

Pa ipak, za pedeset godina junak ove naše priče nikada nije imao telohranitelja. Nikada u ruci nije držao oružje, osim kada bi sa njim pozirao za novine, u čemu je inače uživao. Nikada nije bio uhapšen. Nije doživeo nijedan incident. Nije primio nijedno preteće pismo. Ni za jednu od petnaest miliona reči, koliko je napisao u svojih dve stotine knjiga, nikada nije bio ni tužen, čak ni u građanskoj parnici.

Kako je to uopšte bilo moguće? Koje su to nevidljive i moćne sile, celih pola veka, štitile ovog čoveka tako jako da baš niko, od stotina onih koje je svojim knjigama uvredio, povredio, naljutio, ugrozio ili uplašio, nije smeo ni da pomisli da mu učini nešto nažao? Ta tajna je zauvek ostala ispod one ploče od crnog mermera, bez oznaka, na pariskom groblju Pase.

Ali, sve te sile postoje i danas, isto tako nevidljive i moćne kao i onda. Čeka se samo naredni Pisac.

***

Ova priča posvećena je Metju Palmeru, američkom diplomati koji je, za svojih četvrt veka službe, sa Balkanom, Srbijom i Beogradom razvio jedan posebno intenzivan, mogli bismo da kažemo i ličan, odnos. Nakon što je Žerar de Vilijer krajem 2013. otišao na Večni Istok, Metju je postao Pisac, i dosad je objavio četiri knjige: “Američka misija” (2014), čija se radnja događa u Kongu, u Africi; “Državne tajne” (2015), opisuju događaje iz Pakistana; “Vuk iz Sarajeva” (2016) bavi se Palmerovim uspomenama na rat u Bosni i Hercegovini; “Neprijatelj dobra” (2017) događa se u bivšoj sovjetskoj republici, Kirgistanu. Koji li će biti naslov naredne Metjuove knjige, one koju će objaviti u 2018. godini? “San o Nobelu”?

IN MEMORIAM: Tatjana Tagirov (1961-2017)

U petak, 7. jula napustila nas je Tatjana Tagirov, novinarka Vremena.

Bili smo kolege – oboje smo završili Pravni fakultet – i bili smo generacija, oboje rođeni 1961.

Te 1984. godine beogradski i zagrebački studenti prava sastali su se “na pola puta”, u Lipiku u Slavoniji. Putovali smo vozom do male stanice – zvala se Banova Jaruga – gde smo par sati u krčmi čekali šinobus. Bila je to krčma sa valjda najjeftinijom šljivovicom u Jugoslaviji tog vremena, i naša mala družina je u Lipik, kod svojih zagrebačkih domaćina, došla u vrlo jadnom stanju.

“Program predviđa da počnemo sa radom popodne” – sačekala me je energično, već na vratima hotela, zagrebačka koleginica zadužena za organizaciju skupa. Kao odgovorna žena, Tatjana Tagirov je svoj posao, još u tim studentskim godinama, shvatala sasvim ozbiljno.

“A da ipak to ostavimo za sutra?” – moj zabrinut pogled na ostatak ekipe koji je upravo ulazio u hotel bio je dovoljno rečit.

Tanja me par trenutaka podozrivo gledala – valjda je razmišljala da li da pozove miliciju ili hitnu pomoć – da bi onda taj pogled zamenio zaverenički osmeh:

“Ona krčma u Banovoj Jaruzi? Znam, i mi smo prošli tamo jutros.”

Tako smo se Tatjana Tagirov i ja, te pijane februarske večeri 1984. upoznali i posle nastavili da se družimo, sa prekidima koje je život donosio, u naredne tri decenije.

Posle su došle one godine u kojima su, umesto veselih studenata, po slavonskim krčmama gostovali popovi, topovi i lopovi, kako je to lepo u stihovima opisao Balašević. Iako pravnici, oboje smo počeli da se bavimo sasvim drugim poslovima – Tanja novinarstvom a ja politikom i posle bankarstvom.

Kada se upoznala sa svojim budućim mužem, mojim prijateljem Milošem Vasićem, Tanja je počela da dolazi u Beograd i tu smo se ponovo sreli. Bilo je to nekih deset godina kasnije. Tih godina je celo naše društvo najčešće sedelo u starom Hajduku na Lionu – pre nego što je i ta kafana srušena u jednom od mnogobrojnih građevinskih poduhvata.

Po sporednim mađarskim putevima, pod sumnjičavim pogledima raznih pograničnih policajaca, sa pasošima čije su stranice ispunjavale besmislene vize, Tanja je 90-tih putovala iz Zagreba – a Miša iz Beograda – prenoseći lekove, knjige, poruke, pisma, raznih ljudi, u oba pravca.

Malo je reći da Tuđmanova Hrvatska nije volela Tanjine tekstove: ona se njih naprosto grozila, jer su rendgenski precizno, nepogrešivo, rušili temelje njenog sna o sebi samoj. Režimski novinarski establišment takve Hrvatske smatrao je Tanju izdajnikom, režimski novinarski establišment Miloševićeve Srbije hrvatskim špijunom. Sa dozom cinizma i aristokratskog podsmeha, valjda nasleđenog od svojih ruskih i tatarskih predaka, nosila se i sa jednim i sa drugim, sa lakoćom i dostojanstveno.

Onda su došle 2000-te godine i sa njima uobičajeni pad adrenalina posle velikih promena. HDZ u Hrvatskoj više nije bio na vlasti, kao ni SPS u Srbiji, vize su ukinute a sporedne mađarske puteve zamenio je obnovljeni autoput. Revolucionare po zadimljenim kafanama zamenili su dosadni konsultanti sa laptopima, a umesto srušenog Hajduka naša nova kafana bila je klub SOKOJ u Mišarskoj ulici, gde je te decenije bila redakcija Vremena.

Ponekad bih voleo da se šalim sa Tanjom: “Ti si najbolji novinar među pravnicima i valjda najbolji pravnik među novinarima?” Taj komentar bi često skandalizovao društvo u kojem smo sedeli, ali je Tanja – budući da je, par ekselans, bila i jedno i drugo – uvek razumela poentu moje šale o dve profesije, od kojih svaka za sebe ne zna da li će doživeti sutrašnji dan.

I zaista, Tatjana Tagirov je bila izvrstan pravnik i ja sam je, najčešće i doživljavao kao koleginicu na privremenom radu u novinarstvu. O mnogim stručnim pitanjima – organizaciji pravosuđa, privatizaciji medija, dekriminalizaciji krivičnih dela protiv časti i ugleda, suđenjima za ratne zločine – znala je verovatno više od mnogih kolega kojima je to bio jedini posao.

Prošle godine, jedan od prvih nastavaka u serijalu “Priča iz Sklavonije” na mom blogu, posvetio sam baš Tanji i Miši. Dogovarali smo se, eto već preko godinu dana, da se tim povodom ponovo vidimo i zajedno proslavimo njihov “prelazak iz novinarstva u književnost” kako je to Miša sa svojom prefinjenom ironijom formulisao.

Možda smo to viđenje mogli da upriličimo jednog dana, možda drugog, a možda smo se, sa godinama bili malo i ulenjili, ali eto nismo stigli da se još jednom vidimo.

Tatjana Tagirov je prekjuče otišla, kako je to rekao francuski renesansni pisac Fransoa Rable, “da pronađe svoje Veliko Možda”.

Žena po kojoj je napisan “Kazino Rojal”: svi životi Kristine Granvil

 

“Kristina nije živela, ili volela, kao što to čini većina ljudi. Živela je bez granica, nežna baš koliko je znala da bude i surova, spremna da svoj život u svakom trenutku da za stvar koju je smatrala vrednom, ali retko trošeći i trenutak na pomisao o žrtvama koje bi pale na njenom putu.”

(Kler Malej, “Špijunka koja je volela: tajne i životi Kristine Granvil”)

I

Prolog: Ubistvo u hotelu Šelburn

Mesto ubistva. Dokumentacija Skotland Jarda, jun 1952.

Još uvek mlada žena izašla je iz taksija oko deset sati uveče. Bila je nedelja i retki prolaznici zapadnim delom Londona jedva su obratili pažnju na nju. Užurbano je ušla u hotel: njen let je tog dana otkazan i vratila se da prespava pred dugo očekivani put. U London je, zapravo, stigla tek dan ranije, posle duge plovidbe iz Južne Afrike. To je, ipak, bio posao. Zemlja koja ju je u ponedeljak čekala bila je Belgija, ali je razlog puta trebalo da bude sasvim drugi…

Između recepcije i ulaznih vrata nervozno se šetao čovek srednjih godina. Iskusni vratar ga je par puta odmerio ispod oka: očigledno je nekoga čekao. U posleratnom Londonu i njegovoj vrevi, među milionima ljudima koji su svakodnevno odlazili i dolazili, u Imperiji koja je dobila rat da bi time samo ubrzala svoj raspad, on na prvi pogled nije puno odudarao od uobičajene slike. Ipak, pažljiviji posmatrač mogao bi da primeti čudno crvenilo oko očiju čoveka, izgrižene usne, preterano znojenje, pomalo ubrzano disanje. Portir, avaj, nije bio dovoljno pažljiv posmatrač.

“Šelburn” je bio mali, jeftin ali prometan hotel i većina gostiju je dolazila samo na dan ili dva. Poslovni ljudi, putnici, turisti, svi oni bi se u lobiju sretali sa svojim prijateljima uoči večernjeg izlaska. Žena je prošla kroz ulazna vrata i odmah uočila nervoznog čoveka. Očigledno je nju čekao. Gošća ničim nije pokazala da joj je susret posebno prijatan. Doduše, ni neprijatan. Bila je, uostalom, dugo trenirana da ne privlači nepotrebnu pažnju. Zajedno su pošli stepenicama prema sobama na spratu.

Recepcioner, koji je dobro poznavao sve dame lakog morala u okolini – a u “Šelburn” ih je dolazilo, zavisno od dana i mušterija, svega nekoliko – otpratio je par pogledom. Polako je podigao obrve: izraz blagog čuđenja na njegovom licu kao da je odražavao nevericu da se ova gošća bavi tim poslom.

Međutim, samo petnaestak minuta kasnije, par je ponovo sišao. Žučna rasprava mogla se čuti sa stepenica, još pre nego što je dvoje ljudi sišlo u hol hotela. Ovog puta, žena je koračala bržim hodom, a čovek – očigledno uznemiren – pratio ju je za korak.

“Dobro, reci mi bar na koliko dugo odlaziš? I vrati mi sva moja pisma.” – glas mu je već bio povišen i pomalo je podrhtavao.

“Ako već hoćeš da znaš, na dve godine.” – žena je govorila sa mešavinom hladnoće, zamora i blagog prezira – “Ali tebi je sasvim svejedno, dva dana ili dve godine. Više se ionako nećemo videti. A pisma sam spalila.”

U tom trenutku skoro je došla do ulaza i ispružila desnu ruku da otvori vrata. Zaustavila ju je ruka njenog poznanika, na njenom levom ramenu. Okrenula se i izraz ljutnje na njenom licu u trenutku je zamenilo iznenađenje. Uzrok tog iznenađenja, sumanuti izraz u očima nervoznog čoveka, nije joj bio sasvim nov. Ali, nikad dotad, on nije bio ubilački.

Nije imala vremena da bolje prouči taj izraz. Nije imala vremena da odgovori. Nije imala vremena ni da učini bilo šta drugo. Njeno vreme bilo je isteklo. U istom trenutku kad su se prezriv i sumanut pogled susreli, čovek je iz unutrašnjeg džepa svog sakoa izvadio komandoski nož koji je ranije tog dana kupio u prodavnici polovne vojne opreme. Vešto, kao da je celog života bio mesar, već sledećeg trenutka je taj nož zario u grudi do korica. Krv, do tada sabijena pod pritiskom u glavnim srčanim arterijama, počela je naglo da šiklja iz duboke rane, dok se žena borila za vazduh. Uskoro je pala na pod. Ostala je tako da leži, detinje iznenađenog izraza lica, otvorenih usta i otvorenih očiju, polunaslonjena na zid, sa levom rukom preko stomaka i desnom koja joj je ostala iznad glave…

U nedelju, 15. juna 1952. godine, u obližnjem bioskopu se davao “Čovek u belom odelu” sa Alekom Ginisom. Britanska kraljica Elizabeta II tek je pre četiri meseca stupila na presto, posle smrti njenog oca, Džordža VI. Još uvek nije bila ni krunisana. A u hotelu “Šelburn”, u broju 1 u ulici Leksam Garden na Kensingtonu, u svojoj četrdeset četvrtoj godini, poljska grofica Kristina Skarbek, a.k.a. Vesperale, Madam Maršan, Žaklina Armand, Paulina, Kristina Granvil… nosilac Ordena britanske imperije, Medalje Kralja Džordža VI i francuskog Ratnog krsta, najuspešniji operativac britanske tajne službe u Hitlerovoj “evropskoj tvrđavi”, rastajala se od života.

Žena koja je znala da rukuje pištoljem i nožem bolje nego olovkom, koja je znala da ubije konopcem lakše nego da na njemu prostre veš, a sa eksplozivom da “uradi sve osim da ga pojede”, žena koja je uspevala da nadmudri najbolje profesionalce Gestapoa, od Poljske i Mađarske do Francuske, završila je svoj život kao žrtva bizarnog slučaja. Žena koja je imala desetine ljubavnika postala je žrtva incidenta sa muškarcem koji njen ljubavnik nikada nije postao. Banalnog, dosadnog i trivijalnog incidenta, mislila je, sve do poslednjeg sekunda svog života, onog u kojem je ugledala oštricu noža – svog omiljenog oružja. Manijakalnog i tragičnog incidenta, ispostavilo se.

II

Kristina Skarbek: detinjstvo i mladost

Kristina Skarbek, izvod iz matične knjige rođenih, 1908.

Grofica Marija Kristina Janina Skarbek rođena je u Varšavi 1. maja 1908. godine, kao drugo dete grofa Jerži Skarbeka i Stefanije Goldfeder, ćerke bogatog jevrejskog bankara. Bila je to okupirana zemlja i kaldrmom varšavskih ulica, u vreme Kristininog rođenja, još je odjekivao bat čizama ruskih vojnika, više od jednog veka nakon što je Poljska poslednji put podeljena između Rusije, Pruske i Austrije.

Sam brak Kristininih roditelja, 1899. godine, bio je sve drugo nego jednostavna stvar: da bi ćerku udao u jednu od elitnih porodica zemljoposedničkog plemstva Poljske, stari jevrejski bankar Goldfeder morao je ne samo da se saglasi sa njenom konverzijom u katoličanstvo – obavljenom u privatnoj kapeli varšavske katedrale – nego i da odvoji miraz od 340.000 zlatnih rubalja (oko 260 kilograma zlata, ili, po današnjim cenama, preko devet miliona evra). Polovinu tog iznosa, pričali su gosti na toj svadbi, dobio je kao “anonimnu donaciju” katolički biskup Varšave da bi, posle meseci cenjkanja, konačno dao blagoslov za taj brak…

Jer, porodica Skarbek je ostavila trag u poslednjih hiljadu godina poljske istorije – neki od njenih predaka borili su se sa velikom hrabrošću protiv nemačkih Tevtonskih vitezova u Bici kod Grunvalda (1410), dok su skoro tri veka kasnije drugi učestvovali, pod kraljom Janom Sobjeskim u oslobađanju Beča od turske opsade (1683). Nema sumnje da je Kristina Skarbek svoju samouverenost, patriotizam i neustrašivost, koje je pokazala u Drugom svetskom ratu, zapravo nasledila od svojih predaka.

Od oca je međutim nasledila i neke druge osobine koje će kasnije bitno odrediti tok njenog života: živahnost i upornost, sklonost ka kocki i pričanju fantastičnih priča… Iako na prvi pogled krhka, Kristinina priroda je, za ta vremena, smatrana muškobanjastom i mnoge sate bi provela jašući konje na porodičnom imanju. Znala je da bude izuzetno ubedljiva, nesebična i divlje lojalna, ali je isto tako bila sposobna i da se pokaže kao hladno proračunata, pa i nemilosrdna, posebno kada bi njena sloboda, ili sloboda nekog njoj bliskog, bile ugrožene. Od malih nogu, Kristina je bila materijal dobar za ilegalni rad: znala je da čuva tajne. U toku celog svog života vrlo pažljivo je birala šta bi pričala, čak i najbližim prijateljima.

U petnaestoj godini, 1923, Kristina je izbačena iz katoličke škole u današnjoj Ukrajini. Sitne nestašluke – omiljeno joj je bilo pentranje po drveću na primer – uprava škole joj je nekako i tolerisala, uglavnom zbog plemićkog porekla i ugleda porodice. Ali, nakon što je jednog dana na jutarnjoj misi zapalila sveštenikovu odoru svećom, bilo je jasno da katoličku školu neće završiti. “Htela sam da sveštenikovu veru stavim na probu i da vidim da li će prekinuti misu kada je počeo da gori” – rekla je Kristina zapanjenom upravitelju…

Od Kristine se, dakle mogao i očekivati buran socijalni život koji je, već kao devojka, počela da vodi: provodi po varšavskim salonima, konjske trke, modne revije i muškarci, već u stilu “veselih dvadesetih”. U dvadeset drugoj godini, 1930, biva izabrana za drugu pratilju Mis Poljske – svedočanstvo o njenoj izuzetnoj lepoti, daru koji će se kasnije pokazati od neprocenjive vrednosti u njenom špijunskom poslu ali koji će je takođe povesti u susret preranoj i nasilnoj smrti.

Međutim, te iste 1930. godine jedna druga smrt – Kristininog oca – bila je prva u nizu prekretnica u njenom životu. Jeržijev ekstravagantan način života, sklonost ka kocki, ali i krah berze posle velike ekonomske krize 1929. godine ostavili su porodične finansije u ruinama. Od one polovine miraza koja je preostala posle donacije varšavskom biskupu pre trideset godina praktično više ništa nije ostalo. Kristina je sa majkom morala da se preseli sa plemićkog imanja u Trepnici, koje više nisu mogle da izdržavaju, u Varšavu. Slobodoumna po standardima tog vremena, Kristina je ne samo vrlo popularna među muškarcima, već i ne okleva da koristi svoj šarm. Ubrzo, postaje česta i popularna tema u trač rubrikama prestoničkih novina koje su se bavile ekstravagancijama osiromašene aristokratije…

Ipak, već početkom 1932. Kristina je morala da se zaposli. Prvo radno mesto – sekretarice iznad FIAT-ove garaže – odvelo ju je, međutim, vrlo brzo u bolnicu, gde su joj lekari dijagnostifikovali promene na plućima, prouzrokovane udisanjem izduvnih gasova. Možda je ovo neprijatno iskustvo bilo uzrok njenog kasnijeg prezira prema kancelarijskim poslovima, ali će joj u jednom kasnijem trenutku – na bizaran način, kao što ćemo videti – spasiti život.

Bolest je takođe omogućila Kristini da otkrije još jednu svoju strast. Porodični doktor joj je savetovao planinski vazduh kao terapiju, i mlada žena je počela sa skijanjem u popularnom zimskom centru Zakopane, visoko u Tatra planinama, samo nekoliko kilometara od čehoslovačke granice. Uprkos aristokratskom poreklu, Kristina je bila sve drugo pre nego snob i volela je jednostavan život sa običnim ljudima. Ubrzo, postala je omiljena u maloj i zatvorenoj seoskoj zajednici. Promena sredine je učinila čuda za Kristinino zdravlje i uskoro je pojava njene vitke i graciozne figure na skijaškim stazama počela da privlači poglede mnogih mladih muškaraca. Nijednom, međutim, nije bilo dozvoljeno da priđe isuviše blizu: svako ko bi pokušao da ograniči njenu slobodu brzo bi bio vraćen na distancu.

Boraveći u Zakopanima, Kristina je ubrzo postala omiljena i u nevelikom društvu turista koji su zime provodili u ovom skijaškom centru. To su uglavnom bili umetnici. biznismeni i oficiri. Među svima njima, Kristininu pažnju je tih meseci najviše privlačio jedan mladi pisac – koji je kasnije dobio svetsku slavu – Vitold Gombrovič…

Međutim, najpre radi zabave, mlada žena upoznaje i onaj drugi, podzemni svet tog kraja: dobro organizovanu i razgranatu švercersku mrežu, koja je preko poljsko-čehoslovačke granice, tajnim stazama i skrivajući se od graničara i carinika, prebacivala alkohol i cigarete. Nakon jedne burno provedene noći, Kristina je zgodnom švercerskom kolovođi dala predlog koji ga je ostavio bez reči:

“Zašto se lomatate po tim planinama? Ja mogu da vam budem odličan kurir, na mene nijedan carinik neće posumnjati.”

Ono što je trebalo da posluži da impresionira novog ljubavnika, kasnije je postala navika, a jedno vreme i zanat. Nekoliko godina Kristina je bila pravi švercerski kurir. Poznavanje ljudi i njihovih navika, terena i njegovih skrivenih staza i prolaza, kasnije će se ispostaviti kao ključna prednost, koja joj je više nego jednom spasila život.

III

Sahrana i glasine

Sahrana Kristine Granvil. Frensis Kamerc, levo.

Hitna pomoć nije mogla da uradi ništa drugo nego da konstatuje smrt. Pokojnicu je identifikovao njen dalji rođak. Telo je odneto u mrtvačnicu u Fulhamu. Dva policajca su stigla otprilike u isto vreme i ubicu, koga je hotelsko osoblje već bilo savladalo bez otpora, odvela u zatvor. Nož kojim je izvršeno ubistvo odneli su u jednoj plastičnoj kesi.

U ponedeljak oko podne, britanski premijer Vinston Čerčil pogledao je izveštaj koji je kurir SOE vanredno doneo u njegov kabinet. Jedno vreme je ćutao, a onda zamišljeno rekao:

“Otišla je žena koja nam je u Hitlerovoj Evropi bila vredna jedne divizije.”

Kristina Granvil sahranjena je na katoličkom groblju Svete Marije, u Kensal Grinu, u severozapadnom Londonu. U dokumentima koja su nađena u njenoj tašni, i na kojima je još stajalo njeno nom de guerre Granvil pisalo je da je rođena 1915. godine. Tih sedam godina života koje su joj oduzete radi uspešne izgradnje lažnog identiteta, nisu joj vraćene ni posle smrti. Na nadgrobnoj ploči, ispod velikog belog mermernog krsta, ostalo je i danas:

“Krystyna Skarbek-Granville, Poland 1.5.1915 – London 15.6.1952”

Među dvestotinak prisutnih na sahrani, izdvajale su se visoke figure Frensisa Kamerca, Kristininog ratnog druga iz Francuske, i Andžeja Koverskog, njenog partnera iz Mađarske i Poljske. Nešto dalje bio je Kolin Gubins, ratni komandant Uprave za specijalne operacije (SOE), te Čerčilove “tajne armije” iza neprijateljskih linija u okupiranoj Evropi.

Bilo je i puno novinara, privučenih bizarnim okolnostima ovog slučaja, a pre svega ličnošću pokojnice, čiji su dotad nepoznati detalji polako počinjali da izlaze u javnost. Fotografisali su i raspitivali se kod prisutnih. Kako je specijalac takvog ranga dozvolio da ga iznenadi čovek koji nije ni odslužio vojsku? Da li je ubica zaista bio Kristinin ljubavnik? Da li je ubica pri čistoj svesti i zašto insistira da mu se odmah izrekne smrtna kazna? Ima li to sve neke veze sa Sovjetima? Ili možda tajnim organizacijama bivših nacista? Da li je Kristina Skarbek-Granvil znala isuviše da bi mogla da ostane živa?

Novinari kao novinari, postavljali su pitanja. A učesnici sahrane, gotovo svi obaveštajci, ćutali su. Jedan incident je tako od samog početka obavijen velom tajanstvenosti, što je bila najbolja preporuka da o njemu počnu da se raspredaju najrazličitije priče.

Iz života avanturiste koji je vodila, Kristina Granvil je svojom smrću postala predmet jedne od najzagonetnijih teorija zavere Drugog svetskog rata.

IV

Muževi i ljubavnici

Kristina Granvil i Andžej Koverski Sirija, 1942.

Kristina Skarbek nije mogla da ima decu, i saznanje o toj činjenici, do kojeg je došla još u ranoj mladosti, bitno je uticalo na njen kasniji, prilično burni, ljubavni život.

U dvadeset drugoj godini, 21. aprila 193o, Kristina se udala za poslovnog čoveka Gustava Getliha, ali je taj brak potrajao tek nešto više od godinu i po dana. Razveli su se početkom 1932. godine u Vilni, delu tadašnje Poljske (danas prestonica Litvanije), i polujevrejka Kristina je – odmah potom – prešla iz katoličke u protestantsku veru, kako bi mogla da se uda ponovo…

Nakon razvoda, još jedna ozbiljnija ljubavna veza završila se neuspešno, nakon što je majka budućeg mladoženje odbila da uopšte i razmišlja o bankrotiranoj raspuštenici kao svojoj budućoj snaji…

Međutim, Kristinin sledeći muž bio je mnogo romantičnija figura: predstavio joj se još 1931. godine, hvatajući je oko struka dok su se oboje spuštali jednom od opasnijih skijaških staza na Zakopanima. Jerži Gizicki je bio impresivan karakter i svetski čovek: fizički impozantan, temperamentan i sa kratkim fitiljem, bavio se potragom za zlatom u SAD – svoj život tamo opisao je kao “kaubojski” – pre nego što je postao poljski diplomata i pisac sa strašću za Afriku…

Iako je život sa Jeržijem znao da bude i težak, i mada je od nje bio stariji gotovo punih dvadeset godina, Kristina ga je tada ipak našla neodoljivim. Posle veze od nekoliko godina, venčali su se konačno 2. novembra 1938. u evangelističkoj crkvi u Varšavi i potom zajedno ostavili Evropu, da bi počeli nov život u kolonijalnoj Keniji, gde je mladoženja dobio konzularni posao u lučkom gradu Mombasi.

U Africi, kako ćemo videti, mladi par nije ostao ni godinu dana: Drugi svetski rat uništio je njihove planove o zajedničkom životu u egzotičnim predelima. Ali, da li je već tada u Africi – vrbovana od strane svog muža – Kristina počela da radi za britansku obaveštajnu službu (o dugogodišnjem angažmanu Jerži Gizickog za preteče današnje MI-6 ostali su precizni sačuvani podaci) nikada nije do kraja utvrđeno.

Ali, osim dva muža, Kristina je imala i brojne ljubavnike, i o tim vezama je slobodno i otvoreno pričala. Ako ostavimo po strani one kratkotrajne afere: pisca Vitolda Gombroviča i švercerskog kolovođu u Zakopanima, mladog kurira poljskog Pokreta otpora, Vladimira Ledohovskog, u Budimpešti ili konzula Višijeve Francuske u Istanbulu, nekoliko muškaraca je presudno obeležilo Kristinin život i uticalo na njega.

Andžej Koverski (a.k.a. Endrju Kenedi) bio je to svakako najduže. Vreme koje su proveli zajedno, rizici koje su jedno sa drugim delili i intenzitet osećanja koji je među njima postojao, ozbiljno dovode u pitanje da li je i sam izraz “ljubavnici” odgovarajući da opiše tu vezu. Andžej je Kristini više puta nudio brak – ona je to odbijala, najpre izgovarajući se na ratne okolnosti, a potom na depresiju u koju je upala već prvih godina po završetku rata. Ironija sudbine je da je Kristina, na samom kraju svog života, umorna od potucanja, bila konačno odlučila da prihvati Andžejevu bračnu ponudu. U londonski hotel “Šelburn” je i došla da prespava uoči puta u Lijež u Belgiji, gde je bilo predviđeno njihovo venčanje…

Andžej Koverski – ili Endrju Kenedi, kako je nastavio da se zvanično zove i po završetku rata – nikada se nije oženio. Bavio se, uglavnom, avanturističkim pisanjem, i dosta vremena proveo je istražujući nikada razjašnjenu sudbinu opljačkanog nacističkog zlata… Umro je od raka, decembra 1988. godine u Minhenu, i po sopstvenoj želji kremiran je, a urna sa njegovim pepelom položena je u Kristinin grob u Londonu.

Ali, osim Andžeja Koverskog, Kristina je imala i nekoliko drugih dužih ratnih veza. Bio je tu najpre Patrik Hauart, oficir SOE u Kairu, početkom 1944. A potom i Fransis Kamerc, potpukovnik i šef misije SOE u jugozapadnoj Francuskoj, kome je u avgustu te iste 1944. godine spasila i život, izbavivši ga iz zatvora Gestapoa.

I, konačno, posle rata – iako su podaci o tome,  kao što ćemo videti, prilično šturi i pomalo kontroverzni, a svedoci događaja uglavnom bili neskloni da pričaju – i jednogodišnju ljubavnu vezu sa još jednim bivšim operativcem SOE, kasnije proslavljenim piscom, Janom Flemingom, autorom jednog od najpoznatijih književnih i filmskih likova dvadesetog veka, Džemsa Bonda.

V

Tajni agent je rođen

Personalni dosije Kristine Granvil u arhivama britanske Tajne službe SOE

Kada je Nemačka 1939. godine napala Poljsku bračni par Gizicki se zatekao u Etiopiji: Jerži je već bio preuzeo dužnost u Adis Abebi. Odlučni da brane svoju zemlju odmah su otišli u London, gde su stigli 6. oktobra 1939. Poljska je već bila okupirana, ali je Kristina uprkos tome počela da traži svoje stare veze. Za nju rat nije bio završen. Naprotiv, tek je počinjao…

Najpre je našla Frederika Vogta, dobro pozicioniranog političkog novinara i komentatora BBC-ja, koga je upoznala nekoliko godina ranije. Ta veza odvela ju je do savetnika u Forin Ofisu, Roberta Vansitarta. On joj je konačno sugerisao da kontaktira Džordža Tejlora, u miru australijskog biznismena, a – otkad je rat počeo – šefa Balkanskog odeljenja tzv. Sekcije D, preteče Tajne Obaveštajne Službe, kasnijeg MI-6.

Vansitartov prvi utisak o Kristini bio je vrlo povoljan i on je to i napisao u memorandumu za Tejlora:

“Izgleda kao vrlo promućurna devojka, jednostavno obučena a ipak aristokrata. Vatreni poljski patriota. Ostavila je na mene izuzetan utisak i stvarno verujem da smo dobili nagradu.”

Sekcija D je osnovana sa ciljem da nađe nove načine za sabotažu nemačkih ratnih napora. Njeni zadaci uključivali su širenje antinacističke propagande širom okupirane Evrope, korišćenjem agenata u neutralnim zemljama koji su se time bavili. Linije komunikacije između Mađarske i Poljske bile su tada izuzetno važne, pošto je nemačka propaganda kontrolisala sve vesti i praktično odsekla Poljsku od spoljnog sveta.

Tejlor je znao da bude nestrpljiv čovek, ali mu nije trebalo mnogo vremena da i sam uoči Kristinin potencijal. Ona je već razmotrila svaki detalj svoje legende: predstavljajući se kao novinar sa boravištem u Budimpešti, prešla bi najpre u Slovačku a potom, na skijama, preko poljske granice u Zakopane, gde bi mogla da se osloni na pomoć starih prijatelja. Jednom kad bi uspela da otvori kurirski kanal mogla bi da počne sa isporukom propagandnog materijala koji bi dalje distribuirale mreže poljskog Pokreta otpora, i da one obaveštajne podatke koje bi od tih mreža dobila, vraća u London. Sve što je tražila bila je šansa da se dokaže…

VI

“Ubistvo, to je konačni čin posedovanja”

Denis Džordž Maldovni

Još nije bilo svanulo kada se mala grupa ljudi okupila u dvorištu zatvora Pentonvil, u Ajlingtonu, u severnom Londonu. Sudija, tužilac i advokat po prvi put su se videli posle tri nedelje, kada je izrečena presuda. Upravnik zatvora, još pomalo pospan, popio je svoju uobičajenu čašicu groga da bi se razbudio.

Zatvor Pentonvil bio je poznat, između ostalog, i po poznatim zatvorenicima: krajem XIX veka tu je jedno vreme proveo i pisac Oskar Vajld, početkom XX irski republikanski lider, Emon de Valera, a na početku Drugog svetskog rata i književnik Artur Kestler. Ali, svi oni su ipak iz Pentonvila izašli živi, baš kao i oni koji su se tu zatekli, iz raznih razloga, i posle te 1952. godine: fudbaler Džordž Best (1984), pisac Dejvid Irving (1994) ili, početkom ovog veka, pevači Boj Džordž i Džordž Majkl.

Ta sudbina, međutim, nije čekala i zatvorenika zbog kojeg se, tog utorka, poslednjeg dana septembra 1952. godine, okupilo ovo čudno društvo. Nekom skrivenom posmatraču to bi postalo jasno već dolaskom glavne zvezde predstojeće predstave: u crnom fraku i belim rukavicama, Albert Pjerpoint, najpoznatiji dželat u istoriji Ujedinjenog Kraljevstva, iza sebe je imao već preko četiri stotine egzekucija. Nakon što je od zatvorskog blagajnika uzeo jednu i po gvineju, standardnu tarifu za svoj posao (danas bi to, otprilike, odgovaralo iznosu od stotinak funti), čuvari su iz ćelije izveli zatvorenika. Pjerpoint je, naime, uvek naplaćivao unapred.

Denis Džordž Maldovni tek je napunio četrdeset jednu godinu. Razveden, sa istorijom nasilja u porodici, slabih živaca i sklon alkoholu, upoznao je Kristinu Granvil na brodu Ruahin, gde su oboje radili kao stjuardi. Šta se desilo u toku četiri meseca putovanja, od Engleske do Novog Zelanda i natrag, nikada neće biti tačno utvrđeno. Denis je na suđenju bio uporan da su, za to vreme, njih dvoje postali ljubavnici. Kristinin ratni drug i verenik, Andžej Koverski, bio je uporan u pobijanju njegove tvrdnje. Sud se u tačno utvrđivanje ove činjenice nije ni upuštao: 11. septembra 1952. godine osudio je Denisa na smrt vešanjem.

U nekoj mediteranskoj zemlji tog vremena, Italiji ili Španiji – pa čak i u Francuskoj – odbrana bi verovatno, pozivajući se na ubistvo iz strasti, imala neke šanse da spasi život svog branjenika. U skandinavskim zemljama, očigledni momenti neuravnoteženog ponašanja, koje je Denis povremeno ispoljavao, verovatno bi ga odveli u neku duševnu bolnicu.

Ali, u Engleskoj, zemlji u kojoj su smrtne kazne tradicionalno bile česte, njegove šanse su bile praktično nikakve. Žrtva je bila žena, pored toga ratni heroj i nosilac Ordena britanske imperije. Kada je štampa saznala identitet žrtve, priča je ubrzo napunila naslovne strane. Motivi su ocenjeni kao niski i nečasni, način izvršenja kao naročito surov… Dokazi – više svedoka očevidaca i oružje kojim je izvršeno ubistvo su bili nepobitni, lekarski izveštaj je lakonski konstatovao da je “optuženi sklon fantazijama, ali je u stanju da razume svoje postupke i upravlja sa njima”. Konačno, i sam Maldovni se izjasnio krivim i uz to u svojoj kratkoj izjavi na sudu istakao da je nameravao da se i sam ubije, ali ga je u tome onemogućilo osoblje hotela koje ga je odmah savladalo i razoružalo. Sudija Donovan je, sa tipičnim britanskim smislom za humor, u presudi cinično konstatovao:

“Ovaj sud je, razmotrivši izjavu optuženog da je onemogućen da po učinjenom zločinu izvrši samoubistvo, odlučio da se ta greška ispravi.”

Osuđeni nije izjavio žalbu Domu lordova koji je, kao drugostepeni sud, odlučivao o izrečenim smrtnim kaznama. Želeo je da umre što pre, jer je – bilo je to jedno prilično izvitoperena verzija katoličkog shvatanja zagrobnog života – smatrao da će njegova duša tako imati više šanse da se, na onom svetu, spoji sa dušom žene koju je ubio. U pismima porodici, iz zatvora, Denis je svoj odnos prema nesuđenoj ljubavnici i žrtvi njegove opsesije opisao teatralno, kao odnos Antonija i Kleopatre, dodajući na kraju:

“Ono što je tražila to je i dobila. Uskoro ćemo konačno biti zajedno.”

Na pitanje sveštenika da li se kaje, u poslednjoj ispovesti, Denis je izrekao i rečenicu po kojoj će ostati upamćen, kao poslednji, a i najvažniji, u celoj galeriji važnih i sporednih muškaraca koji su obeležili Kristinin život:

“Ubistvo, to je konačni čin posedovanja”

 

VII

Iza neprijateljskih linija: od Budimpešte do Varšave i nazad

Budimpešta, Lančani most i zgrada Parlamenta

“Jednom kad budeš na terenu iza neprijateljskih linija, tvoje procenjeno trajanje života je šest nedelja.”

Sa ovim rečima, Tejlor je odobrio Kristinin predlog, i ona je odletela iz Londona za Budimpeštu 21. decembra 1939. godine. Uprkos svom njenom entuzijazmu i odlučnosti da uspe bilo je jasno da se radi o teškoj i opasnoj misiji. Mađarska, u kojoj će biti smeštena njena baza u narednih godinu dana, bila je tada još uvek neutralna zemlja u svetskom ratu. Ali, vlada mađarskog diktatora Hortija već je bila prihvatila nove teritorijalne aranžmane u srednjoj Evropi koje je diktirao Hitler i sa njima nagradu, u vidu delova teritorije bivše Čehoslovačke, naseljenih mađarskom manjinom.

Bilo je mnogo verovatnije da će se Hortijeva Mađarska, ako bude bila prinuđena, opredeliti za Hitlerovu Nemačku pre nego za zapadne saveznike. Sama Budimpešta je svakim danom bila sve punija raznim agentima nemačkih obaveštajnih službi: Gestapoa, Abvera, SD u raznim uniformama i u civilu, poslatih pod raznim izgovorima. Sa druge strane, Ser Oven O’Mali, britanski ambasador u Budimpešti, svestan svih ovih činjenica, nije bio oduševljen špijunskom misijom svoje zemlje u gradu u kojem je službovao i na početku je odbio da sa njom ima bilo kakve veze.

Po dolasku, Kristina se srela sa Hubertom Harisonom, koji je vodio poljske kontakte u Sekciji D, pod legendom balkanskog dopisnika časopisa News Chronicle. Jozef Radziminski, bivši agent poljske obaveštajne službe, određen je za njenog pomoćnika. Koristeći lažni identitet “Gospođe Maršan” brzo je našla stan i odmah počela da planira svoj prvi put u okupiranu Poljsku. Tvrdoglavo ignorišući sve savete, otišla je već u februaru 1940, kada je temperatura pala na -30, a sneg u planinama bio po nekoliko metara dubok. Srećom, uspela je da ubediti olimpijskog skijaša, Jana Marusarža, tada zaposlenog u poljskom konzulatu, da joj bude vodič.

Došavši u Zakopane, uz pomoć nekoliko starih prijatelja, počela je sa svojim pravim radom, putujući celom zemljom vozom, na konju ili peške, prikupljajući informacije i uspostavljajući nove kontakte sa izolovanim grupama raznih pokreta otpora koji su se u tom periodu tek formirali u Poljskoj.

Kristina je svakodnevno bila svedok teškoća kroz koje su njeni zemljaci prolazili pod novom nemačkom okupacijom. Utisak ju je šokirao – bilo je to mnogo gore nego što je očekivala pred polazak – ali i ohrabrio da se, ponekad i preuzimajući visoke rizike, sastaje sa svima koji su hteli da uzvrate udarac. Ubrzo, ilegalne novine i obaveštajne mreže počele su da niču po raznim gradovima ove zemlje.

Među njima, bila je i tajna organizacija koju je, neposredno po nemačkoj okupaciji, oktobra 1939. organizovao inženjer Stefan Vitkovski: “Musketari”. Ova fantomska, poprilično kontroverzna i u kasnijoj istoriji nikada razjašnjena organizacija, pokazaće se kao dragocen izvor informacija ali, kao što ćemo nešto kasnije videti, i uzrok mnogih nevolja za Kristinu i njene poljske saradnike.

Po povratku u Budimpeštu Kristina je poslala u sedište SOE u London dugačak šifrovani izveštaj – za šifru je korišćen raspored slova u tzv. “veštačkoj pesmi” (radilo se o pesmi spevanoj samo za tu svrhu koja nigde nije bila objavljena) “Život koji imam” (The Life That I Have) – o situaciji u Poljskoj, rasporedu, naoružanju i pokretima nemačkih jedinica kao i lokacijama i kapacitetima mreže agenata koje je uspostavila na okupiranoj teritoriji.

Uskoro, Kristina se susrela sa problemom koji je samo na prvi pogled bio neočekivan. Jozef Radziminski, njen saradnik koji joj je bio određen, postajao je sve više zaljubljen u nju i predložio joj je brak, koji je Kristina odbila. Kao i svaki romantični Poljak, i Jozef je odlučio da sa ovog sveta, zbog neuzvraćene ljubavi, ode u grandioznom stilu: najpre je pokušao da se ubije skočivši sa Elizabetinog mosta; prevideo je, međutim, da je Dunav već bio zaleđen tako da se samo dobro ugruvao. Potom je odlučio da se upuca iz pištolja, ali je u poslednjem trenutku izgubio prisutnost duha i ustrelio se u nogu. Ser Frank Nelzon, glavnokomandujući SOE, Čerčilove tajne armije u Hitlerovoj tvrđavi Evropi, nije bio preterano impresioniran: “Vratite tu budalu natrag u London”, naredio je. Jozef Radziminski ipak je doživeo kraj rata: umro je 1946. godine.

Afera sa nesrećnim Radziminskim bila je samo prva u nizu kontroverzi koje su polako počinjale da se gomilaju u Kristininom dosijeu. Ali, u tom trenutku agenata na terenu nije bilo na pretek, i Sekcija D je odlučila da Jozefa zameni novim pomoćnikom. Takođe Poljak, Andžej Koverski, bio je kao i Kristina, pripadnik zemljoposedničke aristokratije, koji se 1939. godine priključio motorizovanoj diviziji u kratkom ratu protiv Hitlera. Visok i širokih ramena, ostao je bez dela noge posle jednog incidenta sa vatrenim oružjem, ali ga proteza nije sprečila da prokrijumčari desetine poljskih vojnika i savezničkih ratnih zarobljenika preko mađarske granice. Nakon što je Harison otišao za Englesku, Kristina i Andžej su ostali sami, sa krajnje nesigurnom i neizvesnom podrškom ambasadora O’Malija, i bili su upućeni jedno na drugo. Uskoro su, uprkos skromnim sredstvima kojima su raspolagali, uspostavili zastrašujuću saradničku mrežu, i u Budimpešti, i u okupiranoj Poljskoj, i pouzdane rute, skrovišta i jatake na putevima između njih. Uskoro su, takođe, postali i ljubavnici.

U junu 1940. godine Kristina je ponovo ilegalno ušla u Poljsku i tada se po prvi put videla sa članovima svoje porodice. Bilo je to potpuno suprotno instrukcijama koje su svi agenti SOE na terenu imali, jer je vrtoglavo povećavalo sve faktore rizika. Ipak, Kristina je želela da majku izvede iz okupirane Poljske. Za manje od godinu i po dana otpočeće pripreme za tzv. “konačno rešenje”, eufemizam koji je Hitlerov establišment koristio za Holokaust… Ali, stara Jevrejka je bila tvrdoglava: nije htela da ostavi svoju kuću i svoje časove francuskog jezika koje je davala đacima. Bio je to i poslednji put da su se majka i ćerka videle. Stefanija Skarbek, rođena Goldfeder, uhapšena je posle nekoliko meseci i odvedena u u zatvor Pawiak u Varšavi. U toj zgradi iz devetnaestog veka, koju je projektovao Kristinin čukundeda, Frederik Florijan Skarbek, kum Frederika Šopena, ironijom sudbine završen je, početkom 1942. godine i život Stefanije Skarbek.

VIII

Provale, hapšenja i bekstva

Nož koji je Kristina Granvil koristila u likvidacijama

Ispitivanje dvoje ljudi u maloj graničnoj postaji trajalo je već nekoliko sati, ali bez rezultata. Materijali koje su vojnici zaplenili davali su, međutim, povoda za ozbiljnu sumnju: ne toliko zbog nešto letaka poljskog Pokreta otpora, koliko zbog knjižice sa čudnim tablicama brojeva i slova, koje su već i na prvi pogled izgledale kao neke šifre…

Putnici uhvaćeni na stazi koju su obično koristili krijumčari nisu, međutim, ostavljali takav utisak: niti su kod sebe imali robu uobičajenu za švercere – alkohol i duvan – niti su bili tako obučeni. Poručnik Lipka je, uostalom, dobro poznavao sve švercere na svom sektoru granice. Ove novajlije nisu spadale u to društvo.

“Dobro. Onda nemamo drugog izbora nego da vas predamo Gestapou, pa će oni nastaviti” – Lipka je slegnuo ramenima i ustao.

U malom hodniku, između kancelarije u kojoj je obavljano ispitivanje i ulaza u stražarsku zgradu, mlada žena je počela da flertuje sa vojnikom koji ih je sprovodio. U momentu kada je on ispružio ruku da je dodirne po vratu, žena je učinila nagli trzaj glavom. Ruka je ostala da drži ogrlicu, koja je pukla i svetlucavi kamenčići rasuli su se po podu hodnika.

“Moji dijamanti!” – začuo se krik – “Oni su milionske vrednosti! Spasite moje dijamante!”

Cela mala granična patrola – sva trojica vojnika i poručnik Lipka – rastrčala se po hodniku, sakupljajući jedan po jedan kamenčić… U tom trenutku, oboje uhapšenika su, na dogovoreni znak, izleteli kroz već otvorena vrata i potrčali ka obližnoj šumi. Vojnicima je trebalo nekoliko trenutaka da shvate o čemu se radi, ustanu sa poda i uzmu puške koje su bili odložili dok je trajala operacija “spasavanja dijamanata”. U tom trenutku, begunci su već imali pedesetak metara prednosti. Kad su vojnici zapucali prema njima, bili su već na ivici šume. Pucali su, više reda radi, a onda se užarenih očiju vratili prema plenu koji im je ostao na milost i nemilost…

Te avgustovske nedelje 1940. godine Kristina Skarbek bila je po prvi put uhapšena, zajedno sa svojim pratiocem, poljskim ilegalcem Vladimirom Ledohovskim. Njena uobičajena dobra sreća ovog puta ju je izdala. Ali zato je jedna od mnogih tehnika bekstva treniranih na obuci u SOE – ona sa rasutim dijamantima – ovog puta upalila. Međutim, svi njihovi lični dokumenti sa fotografijama, knjige šifara i neke adrese, i u Varšavi i u Budimpešti, ostali su nepovratno izgubljeni.

I dok je narednog dana poručnik Lipka od jevrejskog juvelira Majera u Košicama sa očajanjem slušao kako se ne radi ni o kakvim dijamantima, nego o najobičnijim uglačanim komadićima stakla, u tri stotine kilometara udaljenim Katovicama, glavni inspektor Gestapoa, Helmut Valter Klasen, zadovoljno se nasmešio. U svojim rukama je imao trag koji će, ako ga sreća posluži, voditi do glavne kurirske veze između poljskog Pokreta otpora i britanske obaveštajne stanice u Budimpešti. Ili možda ipak neće?

U vreme koje su provodili u Budimpešti, između putovanja u okupiranu Poljsku, Kristina i Andžej su radili razne propagandne poslove za izmišljenu novinsku agenciju koja je bila samo maska za informativno odeljenje Sekcije D SOE. U Mađarskoj, tada još uvek neutralnoj i razapetoj između Hitlera i Saveznika, bila je to potpuno neravnopravna borba: Nemci su imali više ljudi, novca i prijatelja, i bili su bliži. Ipak, dvoje hrabrih Poljaka se nisu predavali: počeli su da prikupljaju obaveštajne podatke o rečnim i železničkim transportima nemačkih trupa i naoružanja u tranzitu kroz Mađarsku, između Austrije i Rumunije, i da opserviraju kretanja graničnih trupa prema Jugoslaviji i Slovačkoj.

Vrlo brzo, od pojedinačnih i izolovanih detalja počela je da se pomalja zastrašujuća slika nemačkog Drang nach Osten prema Sovjetskom Savezu, i – u tom sklopu – i onoga što će naredne, 1941. godine postati Hitlerova mala balkanska avantura u Jugoslaviji i Grčkoj…

U zvaničnim dokumentima SOE, koje je britanska vlada učinila dostupnim tek 1994. godine, navodi se da je Kristina Skarbek-Granvil:

“…lično zaslužna za sabotažu glavnih linija komunikacija na Dunavu, kao i za obezbeđivanje vitalnih obaveštajnih podataka o transportima nafte sa rumunskih naftnih polja kod Ploeštija u Nemačku.”

Izgledalo je da njihova strasna ljubavna afera samo jača posvećenost ovo dvoje ljudi svom poslu, ali su stvari sa vremenom postajale sve teže. Kristina je polako ostajala bez novca, veze sa Londonom bile su sve teže, a podaci o ovom čudnom paru sve češći u raznim policijskim stanicama, po Budimpešti, Bratislavi, Košicama, i u samoj Varšavi. Njihov rad je sa svakim danom postajao sve opasniji, ali su sa povećanjem opasnosti Kristina i Andžej samo povećavali i intenzitet svojih aktivnosti.

Koverski teško da je imao vremena za spavanje, ali se očeličio, vozeći hiljadama kilometara u svom pouzdanom Opel salonu kako bi prošvercovao poljske pilote – tako očajnički potrebne da zamene pilote izgubljene u toku Bitke za Britaniju – u Jugoslaviju. Jednom prilikom, na mađarsko-jugoslovenskoj granici, Kristina i Andžej su se suočili sa neočekivanom nemačkom patrolom koja je kontrolisala, malo manje sva vozila a malo više svoje mađarske kolege. Sa trojicom poljskih pilota u kolima, u civilnim odelima i sa sasvim vidljivo lažnim dokumentima, nije bilo puno vremena za razmišljanje. Kristina je pošla peške prema kontrolnom punktu i, sa najnevinijim izrazom lica koji je uspela da odglumi, zamolila nemačku patrolu da im pomogne jer se automobil pokvario. Mladi feldvebel je hteo da bude džentlmen: konačno su nemački vojnici odgurali sasvim ispravan automobil na jugoslovensku stranu granice…

Ali, sa vremenom Koverski nije mogao da izbegne neizbežno. Njegov prepoznatljivi lik postao je dobro poznat i mađarskoj policiji i njenim kolegama iz Gestapoa, koji su naredili da se intenzivira nadzor nad njegovim kretanjem. Činjenica da se taj lik uvek pojavljivao pod različitim imenima i sa različitim dokumentima nije mogla ništa da pomogne. I Kristina je nastavila da sebe troši punim tempom i, posle četvrtog putovanja u Poljsku, sredinom novembra 1940. godine, ozbiljno se razbolela od gripa. Uprkos njihovoj posvećenosti zajedničkom zadatku, kao i jedno drugom, nisu mogli da se nadaju da će još dugo moći da nastave…

Neizbežni i zapravo već duže vreme očekivani policijski prepad desio se u ranim satima u petak, 24. januara 1941. godine. Posle nekoliko sati bezuspešnog ispitivanja, agent Gestapoa bio je nestrpljiv da počne sa primenom uobičajenijih brutalnijih metoda, ali je Kristina uspela sa savršenim blefom. Ujela se za jezik dovoljno jako da ga raskrvari i, kada je u ustima sakupila dovoljno krvi, ispljune je u simuliranom napadu kašlja na zapanjenog istražitelja, ostavljajući tako nepogrešivi utisak kako boluje od tuberkuloze.

U zatvorskoj bolnici podvrgnuta je rendgenskom snimanju pluća, i snimak je užasnuo mađarskog doktora. Još vidljivi tragovi od udisanja izduvnih gasova, o kojima doktor ništa nije mogao da zna, naveli su ga da pomisli kako je Kristina ozbiljno bolesna, i oko šest sati popodne dežurni inspektor nije imao nikakav drugi izbor nego da potpiše dokumenta za njeno puštanje na slobodu, radi propisnog bolničkog lečenja. Činjenica da je Kristina bila dalja rođaka mađarskog diktarora Mikloša Hortija (rođak po majčinoj strani, iz Lavova, oženio je jednu Hortijevu rođaku) mogla je samo da olakša jednu takvu odluku. Gestapo je onda odlučio da pusti i Koverskog, nadajući se da će njegovim kasnijim praćenjem možda moći da dođe i do drugih pripadnika njihove tajne mreže…

IX

Jedan film koji nikada nije snimljen

Autor: Dejvid Fauler

Petorica muškaraca okupila su se tog oktobarskog dana 1952. godine u zgradi na Trevor skveru, u londonskom kvartu Najtsbridž. Slučajni prolaznik bi mogao da zaključi da se, u građevini sazidanoj po strogim pravilima viktorijanskog stila, nalazi osiguravajuće društvo: to je bar pisalo u mesinganoj tabli pored ulaznih vrata.

Ali, sva petorica posetilaca znala su da se iza masivnih crnih vrata ne prodaju polise osiguranja: zgrada u viktorijanskom stilu bilo je čuvena stanica XVc Službe za specijalne operacije: odeljenje za kamuflažu.

Na izvestan način, i cilj ovog sastanka bio je kamuflaža…

Pisanje štampe, najpre o Kristininom ubistvu, a potom i o suđenju i pogubljenju Denisa Maldovnija, pobudilo je, sredinom 1952. godine, po prvi put interes britanske javnosti za ovu hrabru ženu čiji joj je život, dotad, bio skriven od očiju javnosti. Svest o tome da se perfidni Albion, na više nego jedan način, poneo nečasno prema svom ratnom heroju, stvorila je svojevrstan osećaj naknadne i kolektivne griže savesti.

U moru ideja kako da se ta griža savesti otkloni, u javnosti su se pojavili i predlozi da se o Kristininom životu snimi film. Pisanje scenarija ponuđeno je njenom ratnom drugu iz vile Tara u Kairu, komandosu u Grčkoj i piscu, Vilijemu Stenli Mosu. Ulogu Kristine Granvil trebalo je da igra engleska glumica Sara Čerčil, ćerka Vinstona Čerčila.

“Taj film neće biti snimljen. Uspomena na Kristinu mora biti zaštićena.”

Ovim rečima, sastanak je otvorio predsedavajući onoga što će se kasnije (samo)nazvati Komitetom za zaštitu sećanja na Kristinu Granvil, njen dugogodišnji saborac, ljubavnik i nesuđeni muž, Andžej Koverski. I ostala četvorica prisutnih: Patrik Hauart, Frensis Kamerc, Jan Fleming i Harold Perkins, bili su, u raznim vremenima, njeni ljubavnici.

Šta su članovi Komiteta želeli da zaštite: uspomenu na svoju ratnu drugaricu i ženu koju su voleli, ili opet, svoje sopstvene živote, uglavnom srećne brakove i civilne karijere koje su – za razliku od Kristine – svi posle rata izgradili? Zašto su britanske vlasti, čak i za prilično restriktivne standarde medijskih sloboda pedesetih, tako lako i brzo prihvatile zahtev Komiteta za ovom svojevrsnom cenzurom?

Film, na kraju, nije snimljen i o Kristini Granvil ništa nije napisano narednih dvadeset godina. Prva knjiga o njoj pojavila se tek 1975. godine. U naredne dve decenije, život grofice Skarbek ostao je obavijen velom tajne.

Svakako, 1952. godine, britanska javnost nije bila otvorena prema ideji žena koje su živele, i volele, kao što je to Kristina činila. Kada su razmišljali o ženama iz Pokreta otpora, i zamišljali ih, ljudi su tada u svesti imali prilično idealizovanu i romantičnu viziju. Tako je možda najpoznatija žena gerilac u okupiranoj Evropi u britanskoj javnosti bila ne neka od stvarnih ličnosti, nego Šarlota Grej, fiktivni lik iz romana Sebastijana Folksa.

Kristina Granvil se nije uklapala u takav stereotip – samožrtvujuće ratne heroine – i verovatno bi faktografski opis njenog stvarnog života odudarao od očekivanja puritanske Britanije. U tom smislu, procena članova Komiteta bila je, na izvestan način, tačna.

Međutim, to ne mora nužno da bude i jedino objašnjenje ove čudne zavere ćutanja. Još od nikad do kraja razjašnjene veze sa poljskom ilegalnom grupom “Musketari”, i Kristinin profesionalni život bio je često predmet kontroverzi. Njena vezanost za rodnu Poljsku, insistiranje da se u nju vrati u toku Varšavskog ustanka 1943. godine, brojni kontakti koje je tamo uspostavila sa raznim ilegalnim grupama, konačno i činjenica da se dugo verovala kako su sva Kristinina privatna pisma i dokumentacija spaljeni neposredno pre ili posle njenog ubistva, kao i mentalno neuravnotežen profil samog njenog ubice i njegovo tako brzo pogubljenje – sve je to davalo osnova za sumnje da je, možda, Kristina znala više nego što bi raznim učesnicima u složenoj posleratnoj špijunskoj igri – od Sovjeta do Britanaca – bilo prijatno.

Da li je Kristina Skarbek-Granvil znala isuviše da bi je njeni bivši poslodavci, ili njihovi bivši saveznici a tadašnji protivnici, pustili da ostane u životu? Ili je možda samo žrtva onoga što će, decenijama kasnije, biti nazvano posttraumatskim stresnim sindromom (PTSP)? Ili, naprosto, čudnog i gotovo neponovljivog sticaja nesrećnih okolnosti?

 

X

Od Budimpešte do Istanbula, preko Beograda

“Operacija Cicero”, plakat za film

Iako pod prismotrom od momenta kada su napustili zatvorsku bolnicu, Kristina i Andžej su uspeli da umaknu pomalo aljkavom agentu mađarske tajne policije koji ih je pratio, razdvojivši se u uskim ulicama starog grada u Budimu. Zbunjeni Mađar nije znao tačno koga bi od njih dvoje trebalo pre da prati i, dok mu je stiglo pojačanje, mladi par je već bio ponovo zajedno, u par stotina metara udaljenoj Verboci ulici, pod zaštitom eksteritorijalne britanske ambasade u koju su se jednostavno ušetali, pored zapanjenog stražara.

Kristina je već poznavala britanskog ambasadora O’Malija i njegovu porodicu. Iako na početku rezervisan prema ideji da, u zemlji u kojoj je on predstavljao britansku krunu, deluju pripadnici tajne službe, promenio je stav sa prvim britanskim ratnim zarobljenicima koje je Kristina krijumčarila iz okupirane Poljske i koje je Ambasada, potom, slala u domovinu pod raznim lažnim imenima, preko Beograda, Sofije i Istanbula.

Za večerom su dogovoreni i detalji lažnih dokumenata koje će narednog dana dobiti i par Poljaka. O’Malijeva ćerka Kejt predložila je da Kristina Skarbek postane “Kristina Granvil”, a Andžej Koverski “Endrju Kenedi”. I, kada je Poljakinja postala Britanka, podmlađena je za celih sedam godina: umesto svojih trideset tri, u novom pasošu imala je dvadeset šest. Iako izmišljena u trenutku, za potrebe lažnih dokumenata koji su trebalo da ih bezbedno izvedu iz Mađarske, ova imena će Kristina i Andžej zadržati, do kraja svojih života… Sa tih sedam godina manje, dogovorenih te večeri, videli smo, Kristina je konačno i sahranjena i ta greška se i danas može videti na njenoj nadgrobnoj ploči na katoličkom groblju u Kensingtonu, u Londonu.

Sakrivena u gepeku krajzlera britanske ambasade, Kristina je prešla mađarsko-jugoslovensku granicu negde posle ponoći, u nedelju 26. januara 1941. godine. Na Palićkom jezeru susrela se sa Andžejem, sakrivenom u gepeku opela koji je pripadao predstavništvu Britiš Petroleuma u Budimpešti. U ponedeljak oko podne, ispred malog pansiona na jezeru u kojem su proveli noć, pojavio se drugi krajzler – ovog puta, britanskog poslanstva u Beogradu…

U Resavskoj ulici u Beogradu, u kancelariji koju je ambasador Kempbel nevoljno – baš kao i njegov kolega u Budimpešti – dao na raspolaganje za misiju SOE, operativac Aleksandar Glen nije bio preterano raspoložen za razgovor. Ono što će se u Jugoslaviji dogoditi tačno dva meseca kasnije – dvadeset sedmog marta – već se uveliko pripremalo, i njega su te večeri čekala dva sastanka sa ključnim jugoslovenskim vezama, iz Srpske seljačke stranke i Generalštaba:

“Savetujem vam da krenete dalje što pre. Informacije iz Sofije govore da je pitanje dana pre nego što Nemci potpunu preuzmu kontrolu bugarskih granica. Onda će putovanje biti mnogo opasnije.”

Glen nije mnogo pogrešio u proceni: Nemci su preuzeli kontrolu cele Bugarske – pa i njenih granica – 1. marta 1941. godine. Ipak, njegova želja da se što pre oslobodi dvoje Poljaka koji su morali da budu prošvercovani iz Mađarske bila je očigledna: ko zna koliko se Nemci za njih zanimaju i da li bi oni, ako bi u Beogradu ostali duže, mogli da pobude interes Gestapoa? A to bi, naravno, moglo da ugrozi i njegove planove za vojni puč…

U sredu, 1. februara, drugi od ukupno tri operativca SOE u Beogradu – Džon Benet – odvezao je Kristinu i Andžeja dugim putem prema jugoistoku… U britanskom poslanstvu u Sofiji Kristina je preuzela jedan mikrofilm, koji joj je tamo ranije ostavila jedna od njenih poljskih veza, misteriozni “Agaton”. Taj mikrofilm, videćemo kasnije, odigraće već posle nekoliko nedelja presudnu ulogu, ne samo u razjašnjavanju kontroverzi koje će iskrsnuti oko Kristine i Andžeja, nego i za mnogo značajnije događaje koji su oblikovali dalji tok Drugog svetskog rata. Krajem te nedelje, bili su konačno u Istanbulu, u neutralnoj Turskoj, gde im je britanski konzulat poželeo dobrodošlicu.

U tih nekoliko nedelja koliko su proveli u Istanbulu, Kristina je učinila jedan neobičan predlog kako da se rad njihove tajne ćelije u Budimpešti ipak nastavi. Nakon što je, uoči Božiča 1939. godine napustila London, njen muž Jerži je preuzeo diplomatsku misiju poljske (tada već izbegličke) vlade u Gambiji, u Africi. Posle skoro godinu i po dana, jedva je čekao da je ponovo vidi, i Kristina je tražila od Londona da ga pošalju. U Istanbul je stigao početkom marta. Kristina nije imala sumnje da je Gizicki idealan čovek da, pod odgovarajućim lažnim imenom, preuzme njihovo mesto u Budimpešti. Iako je već tada bila svesna da je njihov brak mrtav, samo zbog toga mu ništa nije rekla o svojoj vezi sa Andžejom…

Na žalost, dok je Gizicki stigao u Budimpeštu, više mu nije ostalo vremena da učini bilo šta: pod pritiskom Hitlera, mađarske trupe su podržale nacističku invaziju Jugoslavije i početkom aprila 1941. godine ušle u Vojvodinu. Predsednik mađarske vlade, grof Pal Teleki, čiji je potpis na “ugovoru o večnom prijateljstvu” sa Kraljevinom Jugoslavijom, zaključenim samo nekoliko meseci ranije, tim činom pogažen, smatrao je da svoju datu reč i plemićku čast može odbraniti jedino samoubistvom. U noći između 3. i 4. aprila 1941. godine, kada su prve nemačke trupe ušle u Mađarsku na putu prema Jugoslaviji, pucao je sebi u glavu…

Jednu nedelju kasnije Velika Britanija je prekinula diplomatske odnose sa Mađarskom i posle par dana, ambasador O’Mali, sa svim svojim osobljem, napustio je ovu zemlju i krenuo na dug i neizvestan put kući, preko Moskve, Teherana i Kaira. Bez bezbedne baze i logističke podrške, u neprijateljski raspoloženoj sredini, sa nedovoljno vremena i resursa da izgradi sopstvenu infrastrukturu i mrežu, ni Jerži Gizicki nije imao drugog izbora nego da se vrati u London. Kristinina ideja da, svemu uprkos, mala tajna ćelija SOE u Budimpešti, taj mostobran prema njenoj okupiranoj domovini, ipak nastavi sa radom, nije uspela da se ostvari.

XI

Odlikovanja i oružja, knjige i uspomene

Ratna odlikovanja Kristine Skarbek – Granvil

Za života, Kristina Skarbek-Granvil dobila je dva najviša ratna odlikovanja Velike Britanije – Medalju Kralja Džordža VI i Orden viteza reda britanske imperije – i jedno Francuske: Ratni krst. Tek dve decenije posle smrti, 1973. godine, dobila je i prvo odlikovanje svoje rodne Poljske – Srebrni krst za vojne zasluge. Bila je prvi nosilac tog ordena koji se u toku Drugog svetskog rata borio u redovima zapadnih saveznika.

Gotovo dve decenije posle Kristininog ubistva, 1971. godine, jedna grupa poljskih ratnih veterana kupila je hotel “Šelburn”. U podrumskoj ostavi, prekriven debelom prašinom, kupci su našli i stari vojnički kovčeg. U njemu se nalazilo nešto Kristinine odeće, ratno ordenje, neki papiri i nož koji je sa sobom nosila sve vreme rata. Ovi predmeti nalaze se danas u Poljskom institutu i u Muzeju Sikorski u Londonu. Ponekad ih, za izložbe, pozajmi Britanski ratni muzej…

Prva knjiga o Kristini Granvil objavljena je 1975. godine pod naslovom: “Kristina: potraga za Kristinom Granvil”. Njen autor je Madlen Mason, jedna od putnica na Kristininom poslednjem putovanju brodom iz Južne Afrike, maja 1952. godine koja ju je tom prilikom slučajno upoznala, a predgovor je – nakon što je tekst bio odobren od strane celog Komiteta – napisao čovek koji je bio najbliži onome što bi se moglo opisati kao Kristinin “životni saputnik”: Andžej Koverski.

Još dve i po decenije kasnije, 1999. godine, poljska književnica Marija Nurovska objavila je roman “Milosnica”, priču o (izmišljenoj) novinarki koja traga za rasutim delićima biografije Kristine Skarbek-Granvil.

Ali, nakon što je, sredinom devedesetih godina, britanska vlada konačno otvorila za javnost sve arhive SOE, posle 2000. godine pojavile su se tri mnogo potpunije biografije Kristine Granvil. Najpre je poljski pisac Jan Larecki, 2008. godine, objavio knjigu: “Kristina Skarbek, agent sa mnogo lica”. Potom, 2012, britanska autorka Kler Malej: “Špijunka koja je volela: tajne i životi Kristine Granvil, prvog britanskog specijalnog agenta u Drugom svetskom ratu”. Konačno, 2013. godine, američki pisac poljskog porekla, Ronald Novicki: “Neuhvatljiva gospođa G.“.

U 2013. godini, poljska ambasada u Londonu, zajedno sa britanskim udruženjem ratnih veterana, obnovila je nadgrobnu ploču nad Kristininim grobom na Kensal Grinu, i priredila malu ceremoniju.

Konačno, krajem 2013. godine, sedmoro penzionisanih britanskih diplomata, oficira i obaveštajaca koji su radni vek uglavnom proveli na Balkanu i Bliskom Istoku – među njima i general Ser Majkl Rouz, komandant UNPROFOR-a u Bosni i Hercegovini 1994/1995. godine – osnovali su kompaniju koja se bavi bezbednosnim i obaveštajnim konsaltingom. Dugo su sedeli u jednom londonskom klubu tražeći najpogodnije ime, koje bi označavalo kvalitete koje su želeli da naglase u svom novom poslovnom poduhvatu – liderstvo, fokus i optimizam – i na kraju se neko setio Kristine Skarbek-Granvil, o kojoj su svi mogli samo da čitaju, jer jedva da su bili i rođeni na dan njenog ubistva. Tako je nastala i nadasve zanimljiva kompanija “Skarbek Associates”, ali to je već jedna sasvim druga priča.

Hajde da se vratimo na onu ratnu priču…

XII

Na prašnjavim putevima Levanta

Levant, 1940.

Prašnjavi i već prilično rasklimatan Opel karavan zaustavio se ispred rampe na turskoj strani graničnog prelaza. U Kilisu, poslednjem turskom gradu pre granice obnovili su rezerve hrane, ali pre svega vode. Bio je kraj aprila i sunce Levanta već je podizalo dnevne temperature na preko 30 stepeni.

Turski vojnik je letimično pogledao pasoše dvoje Britanaca koje je izdala ambasada u Budimpešti:

“Kairo?” – upitao je kratko.

Znajući da bi potvrdan odgovor mogao da izazove nepotrebnu sumnju – u Kairu su se tada nalazili štabovi britanske Osme armije koja se borila protiv Romela u Libiji kao i sve vitalne britanske vojne instalacije na Bliskom istoku – Kristina je odmahnula glavom:

“Aman, pa Akaba. Jordan. Kupanje.”

Kristina i Andžej bili su i odeveni kao turisti, kada su već sredinom aprila napustili Istanbul i krenuli prema istoku. Nakon vesti o slomu Jugoslavije i ulasku Mađarske u rat na strani Hitlera postalo je jasno da su očekivanja kako će Jerži nastaviti njihovu misiju u okupiranoj Poljskoj propala. Frank Nelzon je iz Londona poslao šifrovani telegram sa novim instrukcijama: mladi par je trebalo da se javi u štab SOE za Bliski istok, u Kairu.

Doduše, bio im je ponuđen i avionski prevoz, mnogo brži i verovatno bezbedniji: Turska je bila neutralna zemlja i britanski avioni sa aerodroma u Kairu, Larnaki, Jerusalimu i Amanu nastavili su da lete – uz rizik, doduše, da iznad otvorenog mora budu oboreni od strane Luftvafe – sve vreme rata. Ipak, tu ponudu nisu prihvatili: Andžej se izgovarao da ne želi da ostavi svog opela, ali, s obzirom na stanje u kojem su se kola nalazila to nimalo nije delovalo ubedljivo.

Nekoliko stotina metara dalje, na sirijskoj strani granice, nalazila se druga rampa, iza koje je stajao vojnik u francuskoj uniformi. Posle kapitulacije Francuske, juna 1940. godine, francuski mandat u Siriji i Libanu bio je, kao i ostatak Višijeve Francuske, formalno neutralan u ratu. Situacija u kojoj su se ovi francuski posedi nalazil bila je i više nego delikatna: arapska želja za nezavisnošću sve češće je dobijala obrise pobune, nemačka invazija je pregazila Jugoslaviju i Grčku, a tek nekoliko dana ranije, pučem u Bagdadu, prestonici istočnog suseda Iraka, na vlast je došao pro-nemački Rašid Ali. Britanske snage u Indiji i Egiptu spremale su se za intervenciju i bilo je samo pitanje vremena kada će Čerčilova vlada – podstrekavana od De Gola i njegove Slobodne Francuske – odlučiti da ratnu mašinu, jednom pokrenutu, upotrebi i na francuskim posedima. Sa četrdeset pet hiljada vojnika i oko tri stotine aviona, francuski general Anri Denc znao je da ne može dugo braniti ogroman prostor.

Zato je francuski vojnik sa pravom bio sumnjičaviji od svog turskog kolege: dugo je razgledao dva britanska pasoša. Imao je instrukcije da sve sumnjive strance prijavi svojoj komandi u nekoliko kilometara udaljenom Alepu. Vojnika je posebno zanimala francuska tranzitna viza koje je ovo dvoje Britanaca dobilo u konzulatu Višijeve vlade u Istanbulu. Po izričitom zahtevu Nemaca, one se nisu izdavale državljanima savezničkih zemalja. Kupanje u Jordanu, očigledno, ovde ne bi bilo dobar izgovor.

“Istok. Palmira. Arheološka iskopavanja.”

Andžej Kenedi je u prilog toj tvrdnji uzeo i bedeker Sirije, na brzinu kupljen pred polazak u jednoj od istanbulskih knjižara, sa slikama sirijskog grada u kojem su se nalazila možda najbogatija arheološka nalazišta na celom Levantu. Pokazivao je vojniku fotografije Palmire i, na namerno lošem francuskom, objašnjavao njihov značaj i ono što nameravaju da vide. Ubeđen da je, baš u svojoj smeni, naleteo na dvoje britanskih, pomalo ekscentričnih, arheologa, Francuz je konačno odmahnuo rukom i podigao rampu. Da je Kristina dve vize dobila posle dva sata provedena nasamo sa mladim francuskim konzulom, vojnik nije mogao ni da pretpostavi…

A da su upravo tog poslednjeg aprilskog dana, 1941. godine, francuski admiral Darlan ispred Višijevog režima, i nemački ambasador u Parizu, Oto Abec, ispred Sila Osovine, potpisali protokole kojima su aerodromi i instalacije u Siriji i Libanu stavljeni na raspolaganje nemačkim i italijanskim avionima, ni vojnik na rampi a ni dvoje putnika nisu mogli da pretpostave. Ali, samo nešto više od mesec dana kasnije, uporedo sa nemačkim padobranskim desantom na Krit, britanske i De Golove snage izvršile su invaziju Sirije i Libana…

Dugo putovanje prašnjavim drumovima Turske, Sirije i Palestine završilo je u maju 1941. godine. Kristina i Andžej javili su se na raport u štab SOE u čuvenu Rustum zgradu u Kasr-el-Ajn ulici u kairskom kvartu Zamalek. Zgradu koja je već tada, većini kairskih taksista bila poznatija kao “tajna zgrada”…

XIII

U senci piramida: spletke i zadovoljstva Kaira

Bazen u Gezira sport klubu Kairo, 1942.

Dvoje Poljaka nisu očekivali herojski doček, ali su svejedno bili zbunjeni ledeno hladnim prijemom na koji su naišli u Kairu. U tom trenutku, još nisu znali za razlog: poljska izbeglička vlada u Londonu par dana pred njihov dolazak naredila je da se sve veze sa tzv. “amaterskim” organizacijama Pokreta otpora u Poljskoj – a za takvu je držala i Musketare sa kojima je Kristina održavala kontakt – prekinu. Poljaci u Londonu smatrali su da su u te mreže bili duboko infiltrirani operativci nemačke vojne obavaštajne službe Abver. Pored toga, i Britanci u Kairu su bili sumnjičavi prema lakoći kojom je dvoje putnika dobilo francuske tranzitne vize za Siriju i Liban: u to vreme, samo nemački špijuni mogli su da računaju na takav povlašćeni tretman.

Ovo je značilo da SOE nije mogla da pošalje ni Kristinu ni Andreja nazad na Balkan, i šef poljske sekcije pri štabu SOE u Kairu, Piter Vilkinson, imao je nezavidan zadatak da im saopšti ove neprijatne vesti. Stigavši i sam sa jednog drugog ratnog teatra – Vilkinson je bio među poslednjim vojnicima britanskog ekspedicionog korpusa evakuisanim sa Krita posle nemačke invazije – nije bio raspoložen za okolišanje. Direktan do granica neprijatnosti, preduzeo je neophodne mere predostrožnosti i stavio ih oboje pod prismotru. Kristina i Andžej nisu bili uhapšeni, ali je pratnja koja im je dodeljena bila prilično lako uočljiva, a pristup u štab i prostorije SOE bio im je uskraćen.

Kristina je predala mikrofilmove koje je sa sobom ponela iz Mađarske, kao i one koji su joj dati u martu u britanskom poslanstvu u Sofiji, na putu između Beograda i Istanbula. To je bio nepobitan dokaz o značaju njenih izvora, koji je jasno pokazivao jačanje nemačkih snaga na celom potezu od Baltika do Crnog mora, uoči onoga što će istorija kasnije nazvati “Operacijom Barbarosa”: nemačke invazije Sovjetskog Saveza. U tim mikrofilmovima nalazio se i jedan detalj od ključne vrednosti: direktna potvrda visoko pozicioniranog nemačkog izvora iz komande Vermahtove grupe armija C feldmaršala Ritera fon Leba, da će Barbarosa otpočeti 22. juna 1941. godine. U tom momentu, taj ključni detalj znao je samo još jedan saveznički obaveštajac: Rihard Zorge, u Japanu.

Sve ove dokaze su, međutim, Vilkinson i njegove kolege jedno vreme potpuno ignorisale. Nakon što su stavili svoje živote na kocku za njihovu zemlju, na Kristinu i Andžeja su britanski obaveštajci otvoreno sumnjali kao na špijune Gestapoa…

U međuvremenu, u Kairo je stigao i Kristinin muž Jerži Gizicki, posle iscrpljujućeg puta iz Budimpešte, preko Sovjetskog Saveza i Irana. Jerži, stari britanski agent, bio je besan zbog tretmana koji je imala njegova žena, baš kao što je i Tejloru u Londonu, i čitavom njegovom balkanskom odeljenju u Kairu, bilo neprijatno. Malo šta je, međutim, moglo da se učini. Čerčilova vlada bila je čvrsta u stavu da su njen partner izbegličke vlade okupiranih evropskih zemalja (u slučaju Jugoslavije, do te promene doći će tek u drugoj polovini 1943. godine, na primer) i da su one suverene kada se radi o odlučivanju o nacionalnim pokretima otpora: operativci SOE mogli su da budu samo podrška. Kristina i Andžej morali su očigledno da još neko vreme sačekaju razrešenje svog statusa.

U međuvremenu, Jerži Gizicki je konačno razrešio svoj bračni status. Pomalo oklevajući, Kristina mu je saopštila da traži razvod. Ovaj njen brak nije potrajao ni pune tri godine. Slomljen i ogorčen, Jerži je prihvatio “finansijsku kompenzaciju” od britanske vlade i otišao natrag u London, a nešto kasnije emigrirao u Kanadu. Jerži i Kristina će se formalno razvesti tek po završetku rata, jula 1946. u poljskom konzulatu u okupiranom Berlinu: odlazak u komunističku Poljsku tada nije bio bezbedan ni za jedno od njih dvoje. Poljski pisac, diplomata, pomalo avanturista i prevareni muž nikada se više nije vratio u Evropu, čak ni na Kristininu sahranu. Iz suviše hladne Kanade kasnije se preselio u sunčani Meksiko, gde je i umro u maju 1970. u 81. godini.

Prošlo je punih šest meseci pre nego što su oboje uspeli da odbrane svoju profesionalnu reputaciju: Andžej sa Poljacima u Londonu, Kristina sa Britancima u Kairu. Prismotra je konačno ukinuta, dvoje ljudi je ostalo na platnom spisku SOE, dobilo pristup “tajnoj zgradi” u Kairu, ali je vreme neumitno prolazilo, a novi zadaci nisu stizali. Bio je novembar 1941. – vreme kada je Romel bio na kapijama Kaira, Guderijan na kapijama Moskve a Čerčil ubeđivao kralja Džordža VI da otplovi za Kanadu gde bi bar bio siguran od nemačkih bombi …

Tako je, uglavnom, prošla i 1942. godina. Kristina se dosađivala u Kairu. Našla se u situaciji koju je mrzela čitavog svog dinamičnog života: dane je provodila sunčajući se u Gezira sportskom klubu, rezervisanom za više britanske oficire na službi u Kairu, privlačeći poglede muškaraca tek pristiglih sa fronta protiv Romela u Libiji. Večeri je uglavnom provodila na prijemima u vili “Tara” u kairskom kvartu Zamalek, mestu u kojem je obitavalo nekoliko ekscentričnijih, uglavnom obaveštajnih, oficira i jedna žena: njena sunarodnica, takođe grofica, Sofija Tarnevska.

Kairo je tih ratnih dana bio razapet između straha od Romelovog Afričkog korpusa – velike britanske tvrđave na istoku, Hong Kong i Singapur, kapitulirale su jedna za drugom, a Malta na zapadu se jedva držala – preko dana, i ludih, često i sasvim divljih, zabava noću. Bila je to atmosfera do kranjih granica ispunjena adrenalinom, savršeni dekor koji je kasnije poslužio za niz filmova, od Kertisove Kazablanke do Flemingovih ostvarenja o Džemsu Bondu. 

Sasvim obični ljudi i žene, koji su sa početkom rata iza sebe ostavili konvencionalni i malograđanski život u engleskoj provinciji odjednom su se našli u egzotičnoj sredini gde je vreme, kad god ne bi bili u nekoj opasnoj misiji, bilo potpuno u njihovim rukama. Šta je bio bolji način da se to vreme ispuni, i otklone misli o sutrašnjem danu koji je lako mogao da bude i poslednji u njihovim životima, od alkohola, hašiša i seksa? Uostalom ne malo devojaka koje su radile u administraciji britanskog ekspedicionog korpusa u Egiptu morale su da naglo prekinu svoju karijeru i vrate se u Englesku kad bi ostale trudne.

Kristina, međutim, nikada nije bila jedna od “devojaka”. Pila je vrlo malo, nije išla na suviše mnogo zabava, i apsolutno odbijala da bude bilo gde blizu pisaće mašine. Vreme koje je morala da provede čekajući na novu misiju – a to vreme joj se činilo kao čitava večnost – bilo je olakšano samo vremenom provedenim sa ljubavnicima. Mnogi od njih, slučajni i brzo zaboravljeni, ostali su zauvek bezimeni, poneki ne samo za čitaoce ove priče, nego i za samu Kristinu. Ali, drugi su bili dobri prijatelji, i to ostali i posle Kristinine smrti, pre svega petorica članova Komiteta koji se okupio u Najtsbridžu i radio zajedno gotovo dvadeset godina.

Kristina je odbila ponudu da bude šifrantkinja – taj posao joj se činio isuviše kancelarijskim – i umesto toga je otišla na kurs za radio operatera, smatrajući da će joj ta veština biti korisna kada, i ako, ponovo bude otišla na neku tajnu misiju. U međuvremenu, Andžej je napustio Kairo i postao padobranski instruktor za nove regrute SOE (uprkos svojoj drvenoj nozi, insistirao je da skače iz aviona sa svakom grupom). Ostavši ponovo sama, Kristina je sredinom 1942. godine utehu potražila u naručju jednog u nizu svojih kasnijih britanskih ljubavnika: Patrika Hauarta, pridošlice iz britanskih baza na Kipru. Iako osam godina mlađi od Kristine, Patriku je godila veza sa ženom koja je u krugovima kairskog visokog društva već imala reputaciju femme fatale.

Naredne, 1943. godine, Kristina je završila obuku za radio operatera, a Patrik je raspoređen na novu dužnost, u britanski garnizon u Jerusalimu u Palestini. Otišli su na put zajedno, i taj kratki boravak Kristina je iskoristila da i sama prođe kroz padobransku obuku. U bazi Kraljevskog vazduhoplovstva u Haifi na bluzi njene uniforme konačno su zasijala i padobranska krila…

Već početkom 1944. godine, Kristina se u Kairu osećala kao u zlatnom kavezu. Kao što je njen prijatelj iz Budimpešte, ambasador O’Mali, to kasnije formulisao “Kristina je imala pozitivnu nostalgiju za opasnost” i osećala se depresivno kada nije imala prilike da se susretne sa opasnošću. Krajem marta 1944, Patrik Hauart je popustio pred njenim molbama i predložio da bude poslata nazad u Mađarsku, ovog puta kao radio operator. Međutim, Kristinin šarm i ženski aduti u ubeđivanju bili su još odavno uočeni od Hauartovih pretpostavljenih koji su primetili da je ona “očigledno radila prekovremeno na MP50” (Hauartovo kodno ime). Već u aprilu, taj plan je bio odbačen…

XIV

Avanture gospođe Pauline: misija u Francuskoj

Pored mosta koji je srušila. Brijanson, avgust 1944.

Sva signalna svetla na avionu bila su ugašena, da ne bi privlačio pažnju nemačke protivavionske odbrane. Prošla su već skoro četiri sata otkad je Daglas C-47, popularni “Skajtruper”, američkog ratnog vazduhoplovstva uzleteo sa aerodroma u Oranu, u Alžiru. Sada se nalazio negde iznad jugozapadne Francuske. Pilot je bio već pomalo nervozan, jer je morao da skrene sa svoje uobičajene, najkraće rute prema Londonu, koji se nalazio na samom kraju operativnog dometa aviona – oko 2.500 kilometara – da bi jedini putnik koji nije išao za Englesku mogao da iskoči padobranom u predviđenoj zoni.

Bilo je oko dva sata ujutro, u noći između 6. i 7. jula 1944. godine. Sa redovne visine krstarenja od osam hiljada metara, pilot se spustio na četiri hiljade: sa te visine, padobranac će imati oko šezdeset sekundi od iskakanja dok ne dodirne tlo. U putničkoj kabini upalilo se najpre žuto svetlo. Mehaničar je otvorio zadnja vrata aviona koja su služila za iskakanje padobranom. Nije prošao ni pun minut dok se nije upalilo i crveno svetlo.

“Srećno!” – rekao je američki mehaničar.

“Sreća je potrebnija vama” – našalio se putnik – “da izbegnete Fricove na putu.”

Sa tim rečima, krhka figura se nagla kroz otvorena vrata, a potom skočila u mrak. U pomalo čudnoj kombinaciji muškog civilnog odela i uniforme bez oznaka, sa lažnim dokumentima na ime Francuskinje Žaklin Armand, sa revolverom i svojim omiljenim oružjem – komandoskim nožem – Kristina Granvil je skočila u svoj novi ratni teatar. Za šezdesetak sekundi, avion je bio već skoro pet kilometara daleko na svom putu ka severozapadu, a ona je bila na zemlji, nedaleko od gradića Vasije, u planinskom masivu Verkor.

Mesec dana ranije, 6. juna 1944. godine, američki, britanski, francuski i kanadski vojnici otpočeli su dugo pripremani napad na Hitlerovu “evropsku tvrđavu”: iskrcavanje u Normandiji, čuvenu “Operaciju Overlord”. Bio je to čekić. Saveznički štabovi, ispravno pretpostavljajući da će Nemci tvrdoglavo braniti svaki deo francuske atlantske obale i držati veliki broj trupa na zapadu, u tajnosti su planirali i drugo iskrcavanje, ono na francuskoj mediteranskoj obali, operaciju “Anvil” (nakovanj). Onda kada se čekić i nakovanj budu spojili, negde zapadno od gornje Rajne, cela Romelova armijska grupa Zapad biće odsečena.

Presudna tačka za uspeh operacije “Anvil” bilo je oko sedamdeset pet hiljada pripadnika francuskog Pokreta otpora, sa svojim britanskim vojnim savetnicima. Oni su delovali u nemačkoj pozadini, prekidali linije komunikacija, vršili sabotaže, napade na skladišta goriva i municije, otimali ili ubijali visoke oficire, širili propagandu. Bila je to “francuska unutrašnja armija”. U ključnih mesec dana do anglo-američkog iskrcavanja na Azurnoj obali, presudni za koordinaciju invazionih snaga i francuskih gerilaca bili su oficiri za vezu. Iz više razloga, od kojih bezbednosni nisu bili na poslednjem mestu, to su uvek bile žene.

Nesrećnim sticajem okolnosti, prethodni oficir za vezu, Sesili Lefort, uhapšena je od strane Gestapoa, septembra 1943. godine, i punih pola godine nije mogla da bude pronađena adekvatna zamena. Maja 1944. iz Londona je poslata Violeta Sabo, ali je i ona uhapšena već 10. juna. U oskudici vremena, u štabu SOE su se setili Poljakinje koja je odlično govorila francuski, već nekoliko puta se izvukla iz prilično delikatnih situacija, i u međuvremenu završila kurs za radio-operatera… Posle svega tri nedelje obuke u obaveštajnom centru SOE “Masingam” u Alžiru, bila je spremna za akciju. Ili je tako bar ona tvrdila. Oficiri SOE nisu imali stvarnog izbora: spremna ili nespremna, morala je da ode na zadatak. Tako je Kristina Granvil, pored svog novog lažnog imena Žaklin Armand, dobila i novu šifru za vezu sa Londonom: Paulina.

Četiri dana posle spuštanja na planinski masiv Verkor, Kristina je upoznala i svog novog pretpostavljenog i, kako će se ubrzo ispostaviti, još jednog u nizu njenih ljubavnika: bio je to šef mreže “Džokej”, svakako najvažnije obaveštajne mreže britanskih agenata u okupiranoj Francuskoj, dvadesetosmogodišnji direktor škole, englesko-belgijskog porekla, Frensis Kamerc. Osam godina mlađi od Kristine, visok, autoritativan i sa vrhunskim talentom za bezbednost, Kamerc je neposredno pred početak rata odbio da služi vojsku, zbog prigovora savesti. Kad je rat počeo, dobrovoljno se prijavio za jedan od najopasnijih poslova, iza neprijateljskih linija. Mreža “Džokej” koordinirala je različite, ponekad i međusobno suprotstavljene, grupe francuskog Pokreta otpora, na širokom prostoru od Azurne obale, preko cele doline reke Rone, pa sve do Grenobla na severu. Bio je to pravac kojim bi, za samo mesec dana, trebalo da prođu američki tenkovi u operaciji “Anvil”, na svom putu ka severu, tamo gde je bilo predviđeno da se čekić spoji sa nakovnjem…

Verkor je tada bio slobodna teritorija. Široko prostranstvo šuma, kanjona i pećina, okruženo visokim planinama i krečnjačkim stenama, gde su francuski gerilci već nedeljama trpeli neprestano bombardovanje Luftvafe. Nekoliko dana posle Overlorda, narod Verkora je razoružao i proterao malobrojne i ne previše dobro opremljene nemačke garnizone, uglavnom popunjene trećerazrednim jedinicama, ponosno proglasivši oslobođenu teritoriju “novom francuskom republikom”. Suočeni sa dobro pripremljenom i nadmoćnom nemačkom protivofanzivom – na četiri hiljade francuskih gerilaca koji su branili Verkor je krenulo preko dvadeset hiljada vojnika generala Johanesa Blaskovica – “Džokej” je tražio vazdušnu podršku Saveznika, ali se London oglušio na njihove vapaje.

Kamerc je, po sopstvenom priznanju posle rata, u tom trenutku želeo da pruži otpor, iako svestan da je situacija beznadežna:

“Bar ćemo skupo prodati svoju kožu” – rekao je ovaj mirni Belgijanac.

Ali, Kristini to nije padalo na pamet. U trenutku koji su kasnije i njeni poštovaoci ocenili kao možda najkontroverzniji u celoj njenoj ratnoj karijeri, razmišljala je staloženo, kao i uvek, svesna šire slike i ciljeva koji su im postavljeni, hladno kalkulišući dobitke i gubitke. Ustajući iz kreveta u kojem su zajedno proveli prethodnu noć, odmahnula je glavom:

“Ne dolazi u obzir. Živote ćemo dati onda kad to bude imalo neku svrhu, a ne da bi nekoliko stotina francuskih seljaka bilo streljano tri dana kasnije.”

Kristina i Fransis pobegli su pod okriljem noći iz baze u Verkoru, probivši se neopaženo kroz linije nemačke opsade i prešavši oko sto kilometara za dvadeset četiri časa, ostavljajući svoje francuske saborce na milost i nemilost nemačke ofanzive.

Narednog dana, 23. jula 1944. godine, tri stotine padobranaca nemačkog bataljona Brandenburg, gotovo sve ruski i ukrajinski dobrovoljci koji su se borili na nemačkoj strani, spustilo se jedrilicama iza linije fronta koji su oslabljeni francuski gerilci već jedva držali. Tog dana, u malom gradu Vasije i na položajima oko njega, poginulo je ukupno 639 Francuza, od kojih 201 civil. Nemci su imali oko 350 poginulih.

Ali, mreža “Džokej” je ostala sačuvana.

Samo dan kasnije međutim, pokazalo se da je ova Kristinina odluka, iako visoko kontroverzna, bila ispravna. Na francusko-italijanskoj granici, velika grupa Poljaka, regrutovanih da se bore u nemačkoj službi, popunjavala je male garnizone koji su čuvali vetrovite prolaze na Alpima. Kristinin zadatak bio je da ih ubedi da promene stranu i predaju svoje oružje.

U tvrđavi Kol de Larš, na sedam stotina metara nadmorske visine, okruženoj gustim borovim šumama, oko dve stotine Poljaka čuvalo je baterije planinskih topova. Iz tog utvrđenja, putevi sa juga, kojima su trebali da prođu američki tenkovi, videli su se kao na dlanu. Nije bilo malo iznenađenje poljskih vojnika kada su, od mlade žene koja se pojavila na vratima njihove kasarne, čuli svoj maternji jezik, posle toliko godina. Posle tri sata ubeđivanja, Kristina je uspela da ubedi ne samo vojnike, nego i njihovog kapetana, Poljaka, da sami onesposobe sve baterije teških planinskih topova, izvade i bace njihove vitalne delove, a potom se presvuku u civilna odela i napuste svoj položaj.

Tih dana, još nekoliko timova američkih i britanskih specijalnih snaga spustilo se padobranom u jugoistočnu Francusku. Bila su to pojačanja predviđena za odbranu Verkora koja su, zbog birokratske sporosti, zakasnila. Ove timove Kristina je poslala preko granice, da uspostave kontakt sa italijanskim partizanima. Usput je, kako bi sprečila nemačko napredovanja, digla u vazduh i nekoliko mostova oko Brijansona.

U povratku, na italijansko-francuskoj granici, naletela je na nemačku patrolu. Ovog puta nije moglo da prođe pozivanje na kola u kvaru kao na mađarsko-jugoslovenskoj granici 1941: lepa brineta je bila u uniformi, a njeno automatsko oružje sasvim vidljivo…

“Ruke u vazduh” – nemački narednik izdao je uobičajenu komandu pred razoružanje koje je moglo lako da se završi i streljanjem.

Kristina je podigla ruke, ali tako da zapanjeni Nemci ispod svake od njih jasno vide dve ručne granate sa izvađenim osiguračima…

“Biće mi zadovoljstvo gospodo da mi sva trojica pravite društvo do pakla.” –  ove reči bile su praćene koketnim osmehom – “Tamo je svakako dosadno ići sam.”

Bio je već avgust 1944. i rat se bližio kraju. Kad su već sačuvali glavu toliko godina trojici Nemaca je pakao svakako bilo poslednje mesto na koje im se tada išlo. Pobegli su glavom bez obzira…

Sve ove akcije donele su “gospođici Paulini” visoko poštovanje među njenim muškim kolegama, podjednako britanskim, američkim i francuskim. Ali, tek ona naredna će od nje napraviti legendu…

XV

Nećaka feldmaršala Montgomerija

Kristina Granvil, vojna knjižica, 1943.

Vojnici su najpre zapazili bicikl: na seoskom putu podizao je priličan oblak prašine. Potom su na njemu uočili gracioznu žensku figuru, u tamno plavoj suknji i beloj bluzi. Sa sobom nije nosila ništa. Bicikl se zaustavio na ulazu i žena je, kao da te stvari radi svaki dan, mirno rekla:

“Ja sam britanski agent. Moram hitno da razgovaram sa kapetanom Albertom Šenkom.”

Vojnici su se zgledali zapanjeno. Pravila službe i dnevne zapovesti nalagale su im da britanske agente treba uhapsiti. Ali, dosad su oni obično bežali i morali su da ih jure. Ova žena je došla kod njih sama. Posle par trenutaka zbunjenosti, slegli su ramenima i zaključili da bi o tome, ipak, trebalo da odluči neko sa višim činom. Ljubazno su se osmehnuli i uveli čudnu gošću u unutrašnjost zgrade.

Bila je nedelja, 13. avgust 1944. godine. Kristina Granvil je ušla u sedište Gestapoa pri komandi nemačke 11. oklopne divizije generala Venda fon Vitershajma. Započela je igru svog života.

Glavni policijski inspektor Višijevog režima u Dinjeu, kapetan Albert Šenk, bio je zadužen za vezu sa Gestapoom. U njegovom zatvoru su se, već skoro dvadeset četiri časa, nalazila trojica ljudi uhapšenih na jednom policijskom kontrolnom punktu. Na prvi pogled ništa nije bilo sumnjivo, sve dok jedan od policajaca nije uočio da se serijski brojevi novčanica koje su sva trojica imali sa sobom, ređaju u nizu, jedan za drugim. Samim tim, i njihove tvrdnje da se međusobno ne poznaju bile su lažne. U tom momentu, iako je osnovano pretpostavljao da se radi o ilegalcima Pokreta otpora, on još uvek nije pouzdano znao koga ima u rukama.

Njegova gošća je, međutim, sve to dobro znala. Predlog da se organizuje napad na zatvor i zarobljenici tako oslobode, tog jutra su odbila sva petorica komandanata francuskog Pokreta otpora u tom kraju. Njihova zajednička procena bila je da se radi o isuviše opasnoj misiji, sa malim izgledima na uspeh, i izvesnim žrtvama koje bi, čak i u malo verovatnom slučaju da zatvorenici budu oslobođeni, bile veće od dobitka. Suočena sa tim odbijanjem, Kristini nije preostalo ništa drugo nego da blefira:

“Trojica ljudi koje su vaši ljudi uhapsili juče su nama od izuzetnog značaja. Ja sam nećaka britanskog feldmaršala Montgomerija i poslata sam da vam prenesem jednostavnu poruku: do kraja sutrašnjeg dana vi ćete osloboditi svu trojicu, i dobiti od nas nagradu od dva miliona franaka. To je jedan izbor koji imate. Ili ćemo vas, u naredna tri dana kad ovaj grad bude zauzet od strane savezničkih invazionih snaga, predati Francuzima zajedno sa vašom porodicom, i bićete javno linčovani.”

Albert Šenk je obrisao znoj sa čela. Nemci zatvorenike nisu smatrali dovoljno vrednim da bi organizovali trasnport iz Dinjea u neki veći grad gde bi bili podvrgnuti detaljnijem saslušanju. Zato je, već za naredni dan, zakazano njihovo streljanje. Međutim, informacije koje je već nedeljama dobijao jasno su ukazivale da je saveznička invazija južne Francuske već pitanje dana. Nemci nisu uspeli da spreče invaziju Normandije u junu. Da li će fon Vintershajm moći da odbrani Dinje u avgustu? Njegova porodica – žena i dvoje dece – nalaze se u gradu. Hoće li uspeti da ih skloni na vreme? Dva miliona franaka je puno para. Mogli bi da obezbede njihovu budućnost, negde na sigurnom…

Dok se Šenk znojio, Kristina je razmišljala o svom blefu i šansama da on uspe. Najpre, u trenutku kada je ovaj razgovor vođen, Bernard Montgomeri, pobednik nad Romelom kod El Alamejna, još uvek nije bio feldmaršal: to će postati tek neke dve nedelje kasnije, 1. septembra 1944. Ali, Kristina je procenila da su šanse da provincijalni francuski policajac zna ovaj detalj tako male da vredi pojačati efekat blefa. Potom je uočila rastuću nelagodnost na licu svog domaćina. Više nije mogla nazad. Zato je nastavila sa još većim samopouzdanjem:

“Vi naravno mene možete da uhapsite i streljate zajedno sa onom trojicom. Znamo da ste odlučili da ih streljate sutradan. Ali to neće odložiti invaziju, niti može promeniti vašu sudbinu. Vaše ime je poznato, kao i adresa na kojoj vaša porodica stanuje. Britanska tajna služba ima vrlo precizne instrukcije oko vaše sudbine ako se ja do kraja ovog dana ne vratim na slobodnu teritoriju sa dobrim vestima.”

Nevoljno i pomalo uplašeno, Šenk je konačno pozvao i oficira Gestapoa. Bio je to Belgijanac nemačkog porekla, Maks Vem. Njegov potpis je bio dovoljan da stražari puste zatvorenika… Pregovori su potrajali puna tri sata. Kako su odmicali, Kristina je postajala sve više samouverena: da su imali hrabrosti da je streljaju, učinili bi to na samom početku ovog čudnog razgovora.

Najviše nepoverenja Šenk i Vem pokazali su, naravno, oko novca: odakle ovoj ženi dva miliona franaka (sto hiljada nemačkih Rajhsmaraka)? Kako će isporuka novca biti organizovana? Šta su im garancije?

“Saveznici će novac baciti iz aviona, iznad teritorije koju kontroliše Pokret otpora. Na tačno određenoj tački na putu, razmenićemo novac za zatvorenike. Ja ću ostati ovde sa inspektorom Šenkom kao garancija. Kada vi Vem budete preuzeli novac, a moji drugovi zatvorenike, Šenk će otići da podeli novac sa vama, a ja ću se izgubiti. Do kraja nedelje će američki tenkovi biti u gradu, tako da bih i vama dvojici savetovala da se i vi izgubite do tada.”

Novac – u današnjoj protivvrednosti oko milion i dve stotine hiljada evra – zaista je bačen padobranom sledećeg jutra. Operativac SOE u Alžiru je na pitanje zapanjenog Amerikanca šta će mu tolika gotovina – uzeta iz trezora Francuske nacionalne banke u Alžiru – jednostavno odgovorio:

“Kristina je poslala šifrovani telegram da joj je potreban. Znači, da joj je potreban.”

U ponedeljak, 14. avgusta 1944. godine, šef mreže “Džokej”, Frensis Kamerc, njegov poručnik Ksan Filding i francuski oficir Kristijan Sorensen izvedeni su iz zatvora samo nekoliko sati pre zakazanog streljanja. Gestapovac Maks Vem, koji se lično pojavio ispred ćelije da ih iz nje izvede, bio je dovoljan autoritet da zbunjeni stražar ne postavlja nikakva suvišna pitanja.

Posle prolaska poslednjeg nemačkog kontrolnog punkta, automobil koji je Vem vozio sa trojicom bivših zarobljenika zaustavio se na dogovorenom mestu: sredini omanjeg mosta. Posle petnaestak minuta, trojica naoružanih Francuza okružila su kola. Znali su da je Kristina, po dogovoru, još uvek u sedištu Gestapoa. Učtivo su pozdravili Vema, predali mu oveću torbu sa novcem, i zagrlili svoje ratne drugove…

Te iste večeri, britanska radio stanica BBC, u emisiji namenjenoj slušaocima u okupiranoj Francuskoj, objavila je kratku i na prvi pogled potpuno nerazumljivu poruku:

“Félicitations à Pauline” (Hvala, Paulina)

Kada su oboje dobili potvrdu da je razmena obavljena uspešno, Šenk i Kristina su izašli iz zgrade Gestapoa. Ljubazno su se pozdravili na ulazu: krenuli su na različita mesta, Šenk da podeli pare od otkupa sa svojim ortakom Vemom, Kristina natrag na slobodnu teritoriju. Na rastanku, Kristina mu je rekla i rečenicu koja će se kasnije pokazati proročanskom:

“Danas je ponedeljak. Napustite grad do srede. Više se nećemo videti. To je moj prijateljski savet za rastanak.”

Sledećeg dana, u utorak 15. avgusta 1944. godine, sto pedeset hiljada vojnika američke Sedme armije generala Aleksandera Pača iskrcalo se na sredozemnoj obali Francuske, između Tulona i Kana. U petak, 18. avgusta, prvi tenkovi Šestog korpusa generala Lisjena Treskota pojavili su se na ulazu u Dinje. Kao što je Šenk u nedelju i posumnjao, fon Vintershajm nije ni pokušao da brani grad i povukao se bez borbe ka severu. Sa njim je, sa svojim delom mita od milion franaka, u međuvremenu razmenjenih za zlato, iz malog grada zauvek otišao i Gestapovac Maks Vem.

Deset dana kasnije, 25. avgusta 1944. godine, tenkovi De Golovog generala Leklerka, uz pomoć američke 4. pešadijske divizije, ušli su bez borbe u Pariz, sa zapada i juga. Do kraja avgusta, invazione snage iz operacije Overlord spojile su se sa onima iz operacije Anvil: čekić se susreo sa nakovnjem, i Kristinina misija u Francuskoj bila je završena…

Albert Šenk, međutim, nije poslušao Kristinin savet. Pomislio je da će se nekako sakriti i da će, kad se stvari budu sredile, moći lepo da živi sa novcem koji je tako neočekivano dobio na samom kraju rata. Konačno – mislio je Šenk – ako i dođe do nekog suđenja, pozvaće Kristinu i njene drugove za svedoke odbrane. To bi valjda trebalo da prevagne na njegovu stranu?

Međutim, prevario se u svim računicama. Već prvog dana slobode, u subotu 19. avgusta, na ulici ga je prepoznao otac ilegalca kojeg je uhapsio i predao Gestapou. Mladi čovek je kasnije streljan. Masa se ubrzo okupila i prvobitno iznenađenje što Šenk nije pobegao sa Nemcima ubrzo je ustupilo mesto nekontrolisanoj provali gneva. Stara policija je bila raspuštena, nova još nije bila formirana. Američki vojnici su posmatrali scenu sa zanimanjem, ali bez ikakve želje da se mešaju “u unutrašnje francuske stvari”.

Nije zabeleženo ko je uzeo prvi kamen i bacio ga na Šenka koji nije imao gde da pobegne. Taj kamen ga je udario u nogu. Potom su sledili drugi, treći, peti, dvadeseti kamen. Već posle desetog bio je bez svesti. Posle dvadesetog, od njegove glave je ostala samo bezoblična masa krvi, kože, mozga i kostiju.

Masa se razišla u obližnje bistroe na pivo, zadovoljna obavljenim poslom i prepričavajući najzabavnije detalje onima koji nisu bili prisutni. Leš je ostao na ulici ceo dan, da bi tek sutra kasno popodne, uz pomoć lokalnog vatrogasca, udovici bilo omogućeno da ga odveze i sahrani. Posle nekoliko dana, kada je konačno u Dinjeu uspostavljena kakva-takva policijska stanica, savesni policajac je, u službenoj belešci o događajima prethodnih dana, napisao i ovo:

“Šenk, Albert. Saradnik okupatora. Dana 19. avgusta ubijen u incidentu od strane nepoznatih lica. Odlučeno je da se istraga ne vodi, zbog trenutnih okolnosti.”

Tako Albertu Šenku ni milion franaka, najveći novac koji je u životu ikada video, nije bilo dovoljno da spasi svoju glavu. Verovatno je, u poslednjim trenucima života, pomislio na Kristinin savet koji nije poslušao…

Šenkova udovica je zadržala novac od otkupa ali, uplašena za svoju bezbednost, dugo se nije usuđivala da ga zameni za nove novčanice koje je u međuvremenu emitovala De Golova vlada. Kada je konačno pokušala to da učini, 1945. godine, bila je uhapšena od strane novih vlasti. Ipak, posle detaljne istrage okolnosti pod kojima je novac dobijen, puštena je na slobodu i novac joj je vraćen. U tom međuvremenu, nova francuska vlada je objavila devalvaciju, i od dvadeset hiljada tadašnjih američkih dolara, koliko je taj iznos vredeo u vreme aranžmana njenog pokojnog muža sa Kristinom, ostalo joj je samo oko osam hiljada…

XVI

Kraj rata i početak sveta posle njega…

Drezden, 1945.

Rat, međutim, za Kristinu još uvek nije bio završen. Još dok su trajale završne borbe u Francuskoj, avgusta 1944, u Varšavi je počeo dugo pripremani ustanak. Oko pedeset hiljada ustanika suprotstavilo se nemačkom garnizonu koji je, na samom početku borbi, bio dvostruko manji.

Čim je dobila prve vesti o ustanku, Kristina je poslala radio-poruku u London: tražila je prekomandu u Varšavu, u centar borbi. Za taj zahtev imala je i poseban razlog: među ustanicima se borio i njen stariji brat Andrej. Međutim, sve Čerčilove zahteve da se ustanicima pomogne Staljin je odbio. Crvena armija je bila sa druge strane Visle, pasivno posmatrajući šta se događa u gradu. Njeni avioni bili su na aerodromima sa kojih su, za samo pet minuta leta, mogli da preokrenu situaciju u borbama, ali nisu poleteli. Britansko ratno vazduhoplovstvo je, konačno, samo izvelo oko dve stotine borbenih letova iznad Varšave, snabdevajući ustanike oružjem i municijom; u njima su učestvovali, uglavnom, južnoafrički i poljski piloti. Za te letove, Staljin je čak zabranio i sletanje na aerodrome pod kontrolom Crvene armije kako bi se snabdeli gorivom za povratak.

U septembru 1944. godine Čerčilov kabinet je konačno odobrio i da SOE pošalje nekoliko misija u Poljsku, u nadi da će njihovi izveštaji možda obezbediti objektivniji uvid u vojnu i političku situaciju i – na tome je poljska izbeglička vlada posebno insistirala – navodne zločine Crvene armije. Kristina je dobila čin kapetana, raspoređena u Ženske pomoćne snage Kraljevskog ratnog vazduhoplovstva i poslata u bazu SOE u Bariju, u južnoj Italiji, odakle je bilo planirano da bude poslata u Poljsku, kao kurir.

U međuvremenu, ostavljeni sami sebi, ustanici su u Varšavi kapitulirali 2. oktobra, posle oko petnaest hiljada mrtvih i nestalih na svakoj od dve zaraćene strane. Grad je bio razoren do temelja, a stanovništvo desetkovano. Među onima čija se imena nisu pojavila na kasnijim spiskovima, ni poginulih ni preživelih, nalazio se i Kristinin brat Andrej. Njegovo telo nikada nije pronađeno. Varšavski ustanak bila je najveća pojedinačna vojna operacija nekog pokreta otpora, u celoj okupiranoj Evropi, u toku celog Drugog svetskog rata.

Od kapitulacije ustanika, cilj timova SOE koji su se obučavali u bazi u Bariju bitno je promenjen: od pretežno vojnog je postao isključivo politički. 27. decembra 1944. godine, prvi od planiranih timova SOE, pod kodnim nazivom Freston, poslat je u Poljsku ali su ga već sredinom januara 1945. zarobili pripadnici NKVD. Sve druge misije su potom otkazane i, bez obzira što su Sovjeti već narednog meseca oslobodili zarobljene britanske obaveštajce, Kristina je dobila naređenje da se vrati u Kairo. Bila je stalno frustrirana, često se dosađivala, ponekad i očajavala…

U svojim memoarima “Skrivalica”, objavljenim početkom pedesetih godina, Ksan Filding, jedan od trojice obaveštajaca čije je živote Kristina spasila onog avgustovskog dana 1944. u Dinjiju, seća se kako je, neposredno uoči oslobođenja Francuske, Kristina u polušali govorila o “užasima mira” i vidljivo prezirala viziju života bez avanture, ratnog drugarstva i onog posebnog osećaja za svrhu življenja – svega što joj je rat do tada davao.

Kao i mnogo puta do tada, a i potom, pobeda je za Kristinu donela stvarnost sasvim različitu ne samo od sanjane, nego i od one očekivane, a sasvim sigurno i od one zaslužene. U sredu, 9. maja 1945. godine, posle skoro šest godina borbi, završen je Drugi svetski rat u Evropi. Dan pobede Kristina je dočekala, po prvi put u svojoj ratnoj karijeri, na radnom mestu u kancelariji. Sa završetkom rata, postavilo se i pitanje njene dalje sudbine. Posle nevelike birokratske komunikacije, saopšteno joj je da će na radnom mestu na kom se zatekla u trenutku nemačke kapitulacije moći da ostane do kraja te, 1945. godine, krajnjeg roka koji je Vlada u Londonu ostavila SOE da se i sama rasformira…

Kristina je, negde u leto te iste 1945. godine, shvatila još dve stvari: da je njena majka, nakon što su je Nacisti uhapsili, umrla u zatvoru u Varšavi; i, da je njena domovina Poljska, nagodbom između Čerčila i Staljina na Jalti, ostala u sovjetskoj interesnoj sferi.

Kristina je bila suviše “britanska” da bi mogla da se vrati u Poljsku kojom su vladali Sovjeti, a opet suviše “poljska” da bi mogla da bude potpuno prihvaćena kao britanski ratni heroj. Ostavši tako, praktično, i bez državljanstva podnela je molbu za prijem u britansko državljanstvo uz koju je priložila i nekoliko pismenih svedočenja njenih ratnih drugova – tada visokih oficira britanske armije – o izuzetnim zaslugama kroz čitav ratni period. Pod normalnim okolnostima, to je trebalo da bude i više nego dovoljno.

Međutim, britansko Ministarstvo unutrašnjih poslova tvrdoglavo se držalo birokratskih procedura: zahtev za državljanstvo mogao je da podnese samo stranac koji je neprekidno pet godina boravio na britanskom tlu. Učešće u ratu na strani Velike Britanije, od Varšave i Budimpešte, preko Kaira do Francuske, činovnik u Londonu nije hteo da prizna u tih pet godina…

Na kraju je, za jednu tako jednostavnu stvar bilo neophodno i lično pismo tadašnjeg komandanta SOE, brigadnog generala Kolina Gubinsa. Uprkos svemu tome, rešenje da se Kristina Gizicka prima u britansko državljanstvo objavljeno je u Službenom listu tek 21. februara 1947. godine, sa datumom 17. decembar 1946. godine.

Konačno, otpuštena je iz SOE sa danom u kojem je ova uprava – nepotrebna u miru – i ukinuta: 1. januara 1946. godine. Sa otpremninom od svega jedne mesečne plate – sto funti, ili današnjih pet hiljada evra – pridružila se armiji ratnih heroja bez kuće i posla, bez mesta na koje je mogla da ode, prinuđena da ostane u zemlji u kojoj je ubrzo postala građanin drugog reda. Popularnost koju su njeni sunarodnici Poljaci uživali u toku rata brzo je iščezla kada su se desetine hiljada bivših poljskih vojnika pojavili na britanskom tržištu rada, koje se već mučilo sa pet miliona demobilisanih Britanaca.

Međutim, problem je svakako bio i širi, i ticao ne samo Poljaka nego i Britanaca, i ne samo operativaca, kakva je bila Kristina, nego i njihovih šefova. Tako, na primer, ratni komandant SOE, Kolin Gubins, nakon ukidanja jedinice kojoj je bio na čelu, nije od nove Atlijeve vlade dobio nikakvu, čak i površnog razmatranja, vrednu ponudu za novi posao. Delimično ogorčen a delimično i kao znak javne demonstracije svog nezadovoljstva, jedan od prvih pet britanskih ratnih heroja zaposlio se kao direktor malog preduzeća za proizvodnju tepiha i zavesa. Laburistička vlada je, očigledno, svoj posleratni legitimitet tražila i u demontiranju Čerčilove ratne mašine. U pojedinačnim sudbinama ogledala se, između ostalog, i ta radikalna promena vizije.

Neki od Kristininih prijatelja u emigraciji, zabrinuti zbog njene nezavidne finansijske situacije, ohrabrivali su je da se pridruži Andžeju Koverskom, koji je tada živeo u britanskoj okupacionoj zoni u Nemačkoj, ali uprkos njihovoj jedinstvenoj i neraskidivoj vezi, ona, u tom trenutku, nije ozbiljno ni razmatrala ideju da se uda za njega.

I u nekim drugim situacijama bi Kristinin ponos i želja za nezavisnošću onemogućili da se bilo koja šansa da konačno nađe finansijsku sigurnost i ostvari. Kristina nikada nije objasnila zašto je odbila da primi kuću koju joj je jedan od prijatelja ostavio u svom testamentu. Odbila je i jednu ponudu da radi u vladinoj službi, jer je imala utisak da joj je upućena kao nagrada za ratne zasluge – ona je upotrebila izraz “milostinja” – a ne zbog njenih sposobnosti.

Konačno, počela je da traži obične civilne poslove: radila je kao prodavačica u robnoj kući, operaterka na telefonskoj centrali, spremačica, stjuardesa… Suviše ponosna da traži pomoć od svojih ratnih drugova, suviše nesposobna da se posle godina punih adrenalina uklopi u trivijalnost posleratnog sveta, daleko od kuće koju više nije imala, nespremna da izgradi novu…

Negde početkom 1947. godine Kristinin novi britanski pasoš omogućio joj je da, bar privremeno, izbegne sivilo i bedu Londona i jedno vreme provede u Keniji, gde je srela svog starog prijatelja iz dana provedenih u Kairu. Sunce i širina nepreglednih afričkih prostora uticali su pozitivno na njeno stanje, kako fizičko tako, još više, i duhovno. U Najrobiju je, konačno, dočekala i još jedan Službeni list, onaj od 21. maja te godine, u kojem je objavljen ukaz kralja Džordža VI kojim je, kao nagradu za svoje ratne zasluge, proizvedena u red viteza Reda britanske imperije, kako je u obrazloženju stajalo “za specijalne zasluge za vreme vojnih operacija do 8. maja 1945. godine”. Bio je to prvi – i dosad jedini – put da je ovako visoko odlikovanje dodeljeno vojnom licu ispod čina pukovnika.

Ali, čak i Afrika ima svoje duhove, i Kenija je Kristinu isuviše često podsećala na njen predratni život sa svojim drugim mužem, Jeržijem Gizickim, koga je i dalje, na svoj čudan način, potajno volela. Već posle nepunih godinu dana više nije mogla da izdrži ni na tom mestu. Jednog februarskog ponedeljka 1948. jednostavno se pozdravila sa svojim prijateljima koji su ostali zapanjeni, spakovala ono malo svojih stvari u dva kofera, i ukrcala se u brod u Mombasi, koji ju je ponovo – po drugi put u njenom životu – odvezao za London.

Već krajem četrdesetih, po kasnijem svedočenju mnogih njenih prijatelja, Kristina je smatrala da je njen život postao besmislen – teško je podnosila odsustvo priznanja za ratne zasluge, postala je usamljena i depresivna. Ali, do kraja tog života očekivala ju je još jedna velika avantura: ona zbog koje će, po okončanju svog ovozemaljskog života, postati besmrtna…

XVII

Put u besmrtnost: Bondova devojka

Korice za prvo izdanje “Kazino Rojal”, dizajn Jana Fleminga, 1953.

Jednog oktobarskog četvrtka, 1949. godine, visok muškarac sa cigaretom u finoj ćilibarskoj muštikli, ušao je u robnu kuću Harods u Londonu, neposredno pred zatvaranje. Na kasi, njegov pogled privukla je vitka i elegantna crnka, koja je dugo prebrojavala metalni kusur. Oboje su imali oko četrdeset godina i neko vreme su se ćutke odmeravali pogledima. Kao da su se odnekuda već znali?

“Gospođice, ako još budete brojali te novčiće, radno vreme će Vam završiti, i onda bismo mogli da odemo na piće?”

Jan Fleming, unuk bogatog bankara sa londonskog Mejfera, diplomac sa Itona i vojne akademije u Sandhurstu, nesvršeni student univerziteta u Minhenu i Ženevi, obaveštajni oficir britanske Kraljevske mornarice u toku Drugog svetskog rata i posleratni šef dopisničke mreže londonskog Sandej Tajmsa, nikada nije gubio vreme kada su zgodne žene bile u pitanju. Kristina Skarbek nikada nije čekala na drugi poziv zgodnog muškarca…

Na piće su otišli u obližnji pab, a na večeru zalivenu flašom dobrog francuskog vina u italijanski restoran Bertoreli u Šarlot stritu u londonskom Vest Endu. Bilo je to nedaleko od Flemingovog stana u Ficroviji, gde su proveli noć…

Tog četvrtka u Harodsu počela je ova čudna veza dvoje neobičnih ljudi, koja je potrajala oko godinu dana. Bila je to i poslednja duža veza u Kristininom životu. Fleming, koji je u toku rata rukovodio operacijom “Zlatno oko”, špijunažom Frankove Španije u vreme kada se očekivao ulazak ove zemlje u rat na strani Hitlera (kasnije će baš to ime poneti jedan od njegovih najčuvenijih romana), i Skarbekova sa svojim brojnim iskustvima iz Poljske, Mađarske, Kaira i Francuske, bili su ne samo telesno nego i duhovno bliski. Oboje avanturisti, sa zanimljivim pričama koje su voleli i da pričaju i da slušaju.

Svom prijatelju Tedu Hauu, još jednom iz plejade britanskih ratnih obaveštajaca na Bliskom Istoku, koji je takođe poznavao Kristinu, Jan Fleming je tih meseci napisao i ovo:

“Tačno vidim na šta si mislio kada si mi pričao o Kristini, ona doslovno obasjava sa svim kvalitetima i vrednostima jednog književnog lika. Kako se retko u stvarnom životu mogu naći takvi primerci!”

Neke londonske priče tvrdile su da je Fleming, tada još neoženjen, na kraju ostavio Kristinu i preselio se na Jamajku, kada je njegova dugogodišnja ljubavnica Ana Karteris, na svet donela njihovu mrtvorođenu ćerkicu. Druge opet da Kristina nije mogla da prihvati trajni zajednički život sa bilo kim drugim, osim sa Koverskim… Ili je, možda, Kristina prestala da bude zanimljiva za Fleminga, kao stvarna žena, čim je njihova veza potrajala dovoljno dugo da bi on u svojoj mašti zaokružio taj tako dugo traženi književni lik? Neko bi možda rekao da pisci, uvek se krećući na toj nejasnoj i maglovitoj granici između fikcije i stvarnosti, naprosto ne mogu da budu lojalni partneri u ljubavi.

Tačna istina nikada neće moći da bude utvrđena. Ostala je, međutim, koincidencija da je, u proleće te iste 1951. godine kada je Fleming konačno otišao iz Londona, da poslednjih desetak godina svog života provede na Jamajci, i Kristina napustila britansku prestonicu i počela da radi na prekookeanskim brodovima…

Ostale su, međutim, osim tračeva londonske čaršije pedesetih, i neke opipljivije stvari. Prvu u seriji svojih knjiga o Džemsu Bondu, tajnom agentu Njenog veličanstva 007 – Kazino Rojal – Jan Fleming počeo je da piše u februaru 1952. godine, desetak dana posle smrti kralja Džordža VI i Elizabetinog stupanja na presto, dok je Kristina još bila živa. Tek nakon njene smrti, sredinom juna, u priču romana Fleming uključuje i glavni ženski lik dvostrukog agenta Vesper Lind koji je zapravo bio literarna fikcija stvorena po ličnosti i stvarnom životu Kristine Skarbek-Granvil, Flemingove “Vesperale” (“večernja zvezda”) po imenu koji je Kristina koristila u ranom detinjstvu. Na koricama prvog izdanja knjige (“Kazino Rojal” je objavljen aprila 1953. godine), za koje je nacrt dao lično Fleming, nalazi se i lik glavne junakinje u kojem je Kristina i više nego prepoznatljiva…

Iako je, u brojnim intervjuima koje je dao posle objavljivanja knjige, Jan Fleming uvek džentlmenski demantovao da je ikada sreo Kristinu Skarbek-Granvil, njen lik se u ukupno sedamnaest romana koje je napisao o Džemsu Bondu, pojavio još jednom. U romanu “Iz Rusije sa ljubavlju” (1957), Kristina je opisana ponovo, ovog puta kao lepa Ruskinja Tatjana Romanova…

Biografi Jana Fleminga ne slažu se potpuno o tome koja je žena bila ljubav njegovog života. Međutim, očigledno je da je jednu od tih ljubavi, u svojim knjigama, učinio besmrtnom: kao Bondovu devojku…

XVIII

Sudbonosno krstarenje

Prekookeanski brod “Ruahin”

Odlučna da ponovo napusti sivilo jednoličnog života u Londonu, razočarana posle Flemingovog odlaska na Jamajku, iz dna duše mrzeći uobičajene dnevne poslove domaćice – kuvanje i spremanje – Kristina je jednog majskog dana 1951. godine slučajno videla konkurs za posadu prekookeanskog broda “Ruahin”. Tek završen u brodogradilištu, “Ruahin” je narednog meseca trebalo da krene na svoje prvo krstarenje: od Sauthemptona u Engleskoj, preko Južne Afrike, do Velingtona na Novom Zelandu. Bila je to poslednja u nizu slučajnosti u životu Kristine Skarbek-Granvil i, kako se to obično u životu dešava, jedna slučajnost uvek mora da bude sudbonosna.

A jedno od brodskih pravila bilo je da osoblje, dok je na dužnosti, mora da nosi svo svoje ratno ordenje. Kristina je tako, i protiv svoje volje, postala predmet ljubopitljivosti ostalih kolega koji su teško mogli da poveruju kako je jedna žena mogla da dobije toliko visokih odlikovanja. Ljubopitljivost je polako prelazila u ljubomoru. U toj neprijatnoj situaciji samo jedan član posade stao je na Kristininu stranu: četrdesetogodišnji stjuard, Denis Džordž Maldovni, patetična i usamljena figura koja se pridružila Trgovačkoj mornarici 1948. godine nakon što ga je žena ostavila posle nasilja u porodici.

Uskoro je postalo jasno da je Maldovni želeo da dođe u centar Kristininog života, i tu ostane, po bilo koju cenu. Za nekoga ko je mrzeo domaće poslove – Kristina je, otkad je izašla iz roditeljske kuće, čitav svoj život provela po hotelima da bi izbegla kuvanje i spremanje – život na brodu sam po sebi nije mogao da bude previše prijatan. Sa opsesivnim Maldovnijem, mogao je da postane samo još gori.

Četiri meseca provedena na brodu Kristina je, u slobodno vreme, provela i u dugim razgovorima sa svojom novom poznanicom, književnicom Madlen Mason. Kao da je, nekim šestim čulom, predosetila da više nikada neće imati priliku da to učini, Kristina joj je pričala o svom dotadašnjem životu, uključivši tu i detalje nekoliko najznačajnijih ratnih akcija. Tako je nastala i građa za prvu biografsku knjigu koju je o Kristini napisala Masonova, doduše tek posle gotovo dve i po decenije od njene smrti.

Povratak u London nije Kristini doneo i olakšanje: opsesivni ljubavnik nastavio je da je proganja. Zaposlio se kao portir u obližnjem Reform klubu, samo da bi mogao da je drži na oku. Maldovni se osećao izigranim i iskorišćenim, u njegovoj svesti prepunoj fikcija sam sebe je ubedio da je sa Kristinom zaista bio ljubavnik. Kako se stvarnost sve češće sukobljavala sa tim fikcijama, postajao je sve više ogorčen. Kako je policijska istraga kasnije utvrdila, počeo je da čita pamflete sumnjivih kvazi-katoličkih autora, iz kojih je shvatio da bi, ako bi njih dvoje umrli zajedno, mogli da se ponovo nađu i onda ostanu zauvek zajedno. Ako nisu mogli da budu zajedno u ovozemaljskom životu, biće to bar u onom zagrobnom…

Kristina nije htela da Maldovnija prijavi policiji. Bilo ju je sramota. Sa Andžejom Koverskim je dogovorila sastanak u Liježu, te nedelje 15. juna. Po prvi put otkad ju je poznavao, kako je sam posle pričao zajedničkim prijateljima, Andžej je osetio da bi to viđenje trebalo da bude uvod u njihovo venčanje, toliko dugo željeno, planirano, odlagano i ponovo zakazivano.

I onda je došla ta poslednja slučajnost: neočekivano odlaganje planiranog leta za Belgiju na naredni dan i nova noć koju je trebalo provesti u Londonu. Maldovnijeva kupovina komandoskog noža, tog popodneva, u radnji u kojoj je prodavana polovna vojna oprema. I fatalni susret, oko deset sati te večeri.

Krug Kristininog života je tako bio konačno zatvoren. U sekundi u kojoj je, pod neonskim svetlom jeftinog hotela u južnom Kensingtonu, zasijala oštrica noža priča o Kristini Skarbek-Granvil se iz stvarnosti preselila u legendu.

XIX

Epilog: sloboda i njena cena

Francuska, 1944.

“Čerčilov omiljeni špijun”, “Poljska Mata Hari”, “Džems Bond u suknji”… Sve su to opisi Kristine Skarbek-Granvil koji su mogli da se, u poslednjih nekoliko decenija, ponekad sretnu po novinskim tekstovima, knjigama, radio i TV emisijama.

Priča o Kristininom kratkom ali burnom životu mogla bi da posluži i kao ilustracije jedne od centralnih tema Drugog svetskog rata: njegove kompleksnosti i nepravičnosti. Uprkos tome što je nekoliko puta rizikovala svoj život za Poljsku, Veliku Britaniju i Francusku, Kristina ne samo da nije dobila zasluženu nagradu za svoju izuzetnu službu, nego čak ni očajnički potrebno, i potajno željeno, utočište. Sva njena lična dostignuća bila su u senci politike i predrasuda. Tačno je, Kristinu nikada niko nije posedovao, ali isto tako ni ona nikada nije nigde pripadala.

Jedan od brojnih muškaraca koji je Kristinu voleo, njen ubica Denis Maldovni, rekao je u svojoj poslednjoj ispovesti pred pogubljenje da je “ubistvo konačni akt posedovanja”. Tu kratku rečenicu ostavio je i napisanu u ćeliji. Ali, Maldovni nije bio u pravu: on Kristinu nikada nije posedovao, otpor koji je u njoj plamteo bio je isuviše veliki. Zapravo, Kristinu nikada niko nije posedovao: ni njeni roditelji, ni njena dva muža, ni njeni brojni ljubavnici, ni pretpostavljeni u službama za koje je radila. Čak ni osoba sa kojom je, verovatno, bila najbliža u toku celog svog života: Andžej Koverski.

Ako je bilo šta zaista posedovalo ovu ženu, bila je to njena strast za slobodom. Za slobodom svoje domovine Poljske, svakako. Ali, i za slobodom izbora u ljubavi, u politici, i u životu u najširem značenju tog pojma.

Kristina Skarbek-Granvil bila je žena čija je lojalnost bila i neupitna i neoboriva; žena koja je rizikovala sve za svoju zemlju i njene saveznike, ali i za svoje drugove. Ona je isto tako bila žena koja je postavljala svoje sopstvene moralne standarde i činila svoje sopstvene, često vrlo teške, životne izbore.

Kristinin stil je bio elegantan, otmen, čak i skroman. U mnogim kasnijim sećanjima njeni savremenici opisivali su kako je najčešće bila odevena: u jednostavnoj suknji i dobro skrojenoj bluzi. Spolja, Kristina nije činila ništa da privuče pažnju, pa ipak su i muškarci i žene bili privučene njenim unutrašnjim magnetizmom.

Konačno, i Kristinina viđenja seksa – i braka – bila su relaksirana, prilično ista kao i kod većine njenih muških kolega tog burnog vremena u kojem se trajanje preostalog života pre moglo meriti nedeljama nego mesecima: seks je bio zadovoljstvo, brak ograničenje.

Svakako, nakon niza faktografski manje ili više tačnih knjiga napisanih o Kristini, razbacanih sećanja i svedočenja ljudi koji su je poznavali, i nakon što su, negde sredinom devedesetih godina prošlog veka konačno otvorene sve arhive tajnih službi za period koji se na nju odnosi, verovatno je došlo i vreme da se o ovoj neobičnoj i intrigantnoj ženi snimi film, i tako zaokruži jedna uspomena. Poljska rediteljka, Agnješka Holand, je u proleće 2009. godine počela da se bavi ovim projektom, ali on za sada još uvek nije završen.

Ali, i pripovedač i čitalac ove priče ne mogu a da na kraju sebi ne postave jedno pitanje: ko bi, među svim tim poluobučenim, kozmetički promenjenim i praznoglavim filmskim zvezdama dvadeset prvog veka, zaista mogao da verno dočara lik ove skromne, hrabre i pametne žene koju su njeni ratni drugovi jednom opisali kao “zakon za sebe”?

***

Ova priča posvećena je Aleksandri Hol-Hol (1964), britanskoj ambasadorki u Gruziji (2013-2016), jednom vrlo sposobnom diplomati i zanimljivoj ženi.

IN MEMORIAM: Sava Vlajković (1953 – 2016)

“Uvek se umire ili suviše rano ili suviše kasno. Pa ipak, život je tamo, završen: crta je podvučena, i sve mora da se sabere. Vi niste ništa drugo nego vaš život.”

(Žan Pol Sartr, “Bez izlaza”, 1944)

U subotu ujutro, 9. aprila 2016. godine, iznenada je preminuo Sava Vlajković, ekonomista i direktor, ministar i osuđenik, robijaš i privatni preduzetnik, finansijski ekspert i pobunjenik, polemičar i prijatelj, drug i gospodin.

Sava Vlajković sahranjen je već sledećeg dana, u nedelju 10. aprila 2016. godine, u rodnom selu Neštin kod Bačke Palanke.

Kao poslednji pozdrav Savi Vlajkoviću odlučio sam da napišem ovih pet-šest fragmenata: nešto sećanja, nešto utisaka i po koja rečenica koju nisam stigao da mu kažem dok je bio živ.

***

“Ceo život je pozornica, i svi ljudi i žene su naprosto glumci; imaju svoje izlaske i svoje ulaske, i jedan čovek u svom vremenu igra mnogo uloga.”

Na koga bi se ovaj monolog melanholičnog Žaka, iz Šekspirove pastoralne komedije “Kako vam drago”, u našem vremenu zaista više mogao odnositi nego na Savu Vlajkovića?

Četiri decenije svog radnog veka Sava je proveo u tri države i dva sistema, i njegov život je, kao neki osetljivi seizmograf, nepogrešivo registrovao sve traume i lomove koje smo, za te četiri decenije, svi zajedno proživeli.

Sava je, kao uostalom i većina nas, u poslednjih četrdeset godina neka svoja uverenja promenio, a neka opet nije. Ali, za razliku od mnogih drugih ljudi, nije se stideo ni jednih ni drugih.

***

Pre nekoliko godina, kada je Srbija ušla u najnoviju fazu svog beznađa i ništavila, i kada su mnoge javne ličnosti počele da se utrkuju ko će od njih brže i dublje da potone u kaljuzi sopstvene sramote, Sava Vlajković je bio jedan od svetionika one aristokratske manjine koja je odmah ustala protiv veličanja makete besmisla i statiranja u tragikomičnom vodvilju jednog čoveka.

Veličina Save Vlajkovića je u tome što ovaj moralni izbor – poslednji u svom životu, kako se pre dva dana na žalost pokazalo – nije učinio kao iznuđeni, već kao potpuno svesni izbor. Sasvim dobro materijalno obezbeđen, on je svakako imao onaj lakši put: put ćutanja, ignorisanja, linija manjeg otpora i povremenih mentalnih rezervacija. Činjenica da je taj lakši put svesno odbio, i da je to učinio na jedan dostojanstven način, izbegavajući onu jeftinu patetiku, govori, već sama po sebi, o čoveku sa visokim, i prefinjenim, osećanjem moralne dužnosti.

Poslednja poruka koju je u petak uveče, svega desetak sati pred kraj svog života, Sava Vlajković objavio na Tviteru, bila je upućena meni. I, s obzirom da se radi o javnoj poruci, mislim da zaslužuje da ovde bude posebno citirana:

Da li je Sava u ovoj proceni bio u pravu, i da li će aristokratska manjina postati i moralna većina, videćemo uostalom vrlo brzo. Ali, Sava Vlajković je u budućnost uvek gledao i pomalo proročanski, kao dobar poznavalac, svedok i učesnik, prošlosti. A kako je lord Bajron rekao:

“Najbolji prorok budućnosti je prošlost.”

***

Šta se to tačno desilo sa Savom Vlajkovićem, početkom devedesetih godina, dok je bio ministar trgovine i turizma u Vladi Radomana Božovića? Da li je on bio žrtva političkih obračuna u vrhovima tadašnjeg režima, ili beskrupulozni kriminalac?

Naša malograđanska i zavidljiva javnost, uvek olako sklona da sudi o stvarima o kojima zapravo ništa ne zna, i uvek opsednuta teorijama zavere, ekstremnim crno-belim objašnjenjima i tumačenjima, poslednjih godina često je postavljala ova pitanja i odmah na njih sama i odgovarala, ne proveravajući čak ni one malobrojne činjenice koje je mogla da se potrudi da proveri.

Ja odgovor na ovo pitanje ne znam. Nisam ga znao ni onda kada su se ovi događaji dešavali, iako sam tih godina bio u vrlo uskom krugu ljudi koji je, ako ne uvek donosio bitne odluke, a ono bar bio sasvim dobro informisan o njima. Gotovo četvrt veka kasnije, taj odgovor mi je još dalji.

Iako smo poslednjih godina bili u čestom kontaktu, i razmenjivali mišljenja o mnogim važnim, pa i ponekim osetljivim, stvarima, Sava i ja nikada nismo pomenuli pitanje njegovog hapšenja i suđenja 1993. godine. Bio je to neki naš mali, prećutni, džentlmenski dogovor koji smo obojica do kraja poštovali.

Ovo pitanje, uostalom, nikada nisam postavio ni samom Radomanu Božoviću, tadašnjem premijeru, iako sam ga u poslednje dve decenije nekoliko puta video. Kao tadašnji Savin šef, on bi, ako bi hteo da bude iskren, morao da ima prilično precizan odgovor. Ali u svakoj takvoj prilici ja bih uvek, sasvim namerno, izbegao ovu temu.

Uostalom, pisac čijim smo citatom i počeli ovaj In Memoriam, Žan Pol Sartr, jednom prilikom je napisao:

“Ne sudimo o ljudima koje volimo.”

***

Sava i ja smo u poslednje dve godine mnogo, i često, raspravljali, i javno i privatno, o različitim stvarima. Ovaj tvrdoglav ali mudri Sremac bio je ozbiljan, vešt, teoretski i praktično potkovan i uporan polemičar. O nekim pitanjima smo se slagali, o drugima opet nismo.

Ponekad, kada bi bio dobre volje, Sava je voleo da me začikava na društvenim mrežama. Kada bih imao vremena, ja bih mu onda odgovorio i ponekad su naše male rasprave trajale satima. O Amerikancima i Putinu, o Ciprasu i Sirizi, o Ukrajini i njenim nevoljama, o kapitalizmu i socijalizmu, o Miloševiću i njegovom vremenu, o JNA i njenim poslednjim danima…

Ali, ako mu, iz bilo kog razloga, ne bih odmah na to začikavanje odgovorio, već posle desetak minuta Sava bi mi slao i privatnu poruku, izvinjavajući se ako je možda preterao i iskreno zabrinut da li me je možda nesmotreno povredio…

Ispod površine grubog polemičara krio se brižan čovek dobrog srca.

***

Sava Vlajković je bio intelektualac u onom raskošnom, gotovo renesansnom, značenju tog pojma. Širokih i jasnih jugoslovenskih opredeljenja, otvorenog duha i radoznalog, istraživačkog uma, i kosmopolitskih pogleda na život. Odrastao je, i formirao se kao ličnost, u socijalističkoj Jugoslaviji, ali su iz njega često izbijali pravi gejziri gospodskih manira – danas tako retki u žabokrečini naprednog primitivizma – baš kao da je u ovaj naš vek sleteo iz nekog od prethodnih…

Sava je bio istinski zaljubljenik duha srednje Evrope, i to je verovatno bio najbolji poklon koji je mogao dobiti odrastajući u Vojvodini, toj riznici naroda. Dugo sam, potisnutu dnevnim događajima, nosio negde u glavi ideju da na tu temu napišem jedan tekst i posvetim ga baš Savi Vlajkoviću. Prolazili su, međutim, meseci i, pritisnut raznim obavezama, nikako nisam stizao da uradim ono što sam planirao. Kada sam se na to jednom požalio Savi, on mi je po svom običaju, poslao džentlmensku poruku:

“Imaš sve vreme ovog sveta Zoki. Ne mislim uskoro da umirem.”

Tekst “Poslednji valcer u Budimpešti: priča o Klari Rotšild”, konačno sam završio i objavio tek 20. marta ove godine. Posveta na njegovom kraju je glasila:

“Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Savi Vlajkoviću, bivšem ministru trgovine i turizma Republike Srbije, poslovnom čoveku, istinskom zaljubljeniku u srednju Evropu i poštovaocu razlika na tom prostoru. Drug Sava je, u svom burnom i zanimljivom životu, podelio mnogo toga sa sudbinom Klare Rotšild, a pre svega njeno iskustvo da vrednosti opstaju nezavisno od vremena i okolnosti u kojima se zateknu.”

***

Negde pred Novu godinu, Sava i ja smo sasvim slučajno konstatovali da i njegov unuk i moj sin idu u istu osnovnu školu, i da su obojica prvaci. Sećam se da mi je tada napisao kratku poruku kako bi jednom voleo da nađe vremena, dođe iz Novog Sada i sačeka unuka posle škole. I sećam se da smo se tada dogovorili da svakako iskoristimo priliku, obojica odemo do te škole, vidimo se i popijemo piće.

U svojoj drami “Đavo i dobri Bog” Sartr je 1951. napisao:

“Mislite li da ja brojim dane? Postoji samo jedan dan koji nam je ostao, koji uvek počinje ponovo. Dat nam je u zoru, i oduzet sa sumrakom.”

Ni “sve vreme ovog sveta”, kako je to Sava lepo napisao, na kraju nam nije bilo dovoljno da to piće popijemo pre sumraka.