Нон-пејпери и не-мапе за не-светове: варљива географија Балкана

“Не постоје правила архитектуре за замак у облацима.”

Г.К. Честертон

Постоји анегдота по којој је принц фон Метерних, државник и политичар аустријског царства, једном рекао: “Балкан почиње на Ренвегу.” Овај друм – Ренвег – данас је улица у центру Беча, али се у његово време налазио на јужном ободу града, тада још увек памћен као крајња тачка отоманске инвазије 1683. године. Историчари се данас слажу да је Метерхнихова опаска била апокрифна – за њу не постоји валидни историјски извор – али је она у сваком случају остала саставни део ширих семантичких игара: где Европа завршава а Азија почиње и да ли је Балкан, заиста, пре најисточнији део ове прве или најзападнији део друге?

Дипломате, професори и писци подједнако се никада нису слагали око тога где Балкан почиње: конзервативни Аустријанци су били склони томе да га повезују већ са Словенијом – “где почиње владавина словенских хорди”; немачки протестанти су опет веровали да границу између два света треба повући у Минхену – јер, како су тврдили, “аустријско-католички шламперај почиње у Баварској” да би се на Балкану само развио “у још грозније облике”; ирски писац Брам Стокер, аутор “Дракуле”, написао је у овом познатом викторијанском роману да се “напуштање Запада и улазак на Исток” – бар за његовог књижевног јунака – десило у Будимпешти, “на најзападнијем од сјајних мостова преко Дунава”.

Ова енигматична стална промена границе показује нам да се, када је реч о Балкану, ми не бавимо толико са стварном географијом, колико са имагинарним мапама које на стварне пејзаже пројектују мутне, често непризнате, културне и идеолошке антагонизме. Као што је Славој Жижек писао још 1999. године:

“Ови антагонизми показују властиту материјалну ефикасност и заузврат помажу у одређивању војне, економске и политичке активности стварних историјских агената.”

Можемо се, у том смислу, подсетити на митско краљевство (војводство) Руританију – фиктивну земљу смештену у имагинарни источноевропски простор, сценографију за романе Ентони Хоупа као што је “Затвореник из Зенде” (1894), где се немачка феудална, католичка и конзервативна традиција меша са заосталим словенским/румунским сељаштвом.

Географија, заиста, понекад изгледа варљива, баш као и историја, али се свеједно не може избећи неодређени осећај различитости, “другости”, кад год почне једна специфична врста расправа о Балкану: он лежи негде другде, увек мало даље на југоистоку, уз својеврстан парадокс да, онда кад дођемо до самог јужног краја балканског полуострва, на неки магичан начин поново излазимо са Балкана. Грчка се, наиме, више не сматра Балканом, него колевком Западне цивилизације.

***

Ако је овај осећај “другости” – врста ирационалног одговора на мешавину византијског, отоманског и комунистичког наслеђа које се у овом делу Европе нагомилавало вековима – имао дубок утицај на велики део западне мисли о Балкану, он је такође, исувише често, дефинисао и преовлађујуће мисли на самом Балкану, о самом себи.

Заиста, много предрасуда о Балкану најпре је било створено баш на Балкану, да би касније биле прихваћене, здраво за готово, и на другим местима. Као што је Ребека Вест још 1941. године цинично писала у свом роману “Црно јагње и сиви соко”:

“Енглези, дакле, хуманитарног и реформистичког опредељења, стално су одлазили на Балканско полуострво да виде ко је, у ствари, кога тамо злостављао и будући – по природи своје перфекционистичке вере – неспособни да прихвате језиву хипотезу да су сви лоше поступали са свима другима, сви су се враћали са својим кућним љубимцем – балканским народом који је у њиховим срцима успостављен као паћеник и невин, вечито жртва а никада џелат.”

Нема сумње да су древни митови на Балкану – баш као и у другим деловима Европе и ширег света иза ње – имали значајну улогу у процесу стварања модерних нација. Идеја Европе – која је укључивала и тако моћне историјске фигуре као што су били Карло Велики и Еразмо Ротердамски – и сама је чешће била мит него што није, пре него што је коначно постала стварност. Оно што је, међутим, Ребека Вест имплицирала цитираном реченицом је нешто друго: још увек у њеним временима (и, на жалост, и нашим) Балкан је остао царство дезинтегрисаних митова, конфликтних наратива и (исувише често) паралелних стварности које егзистирају једне поред других. Као да те стварности постоје у паралелним световима, неко би рекао?

***

Заправо, у неким аспектима, оне заиста и постоје. Неколико великих европских криза у последњој деценији – финансијска криза (2008), мигрантска криза (2015), Брегзит (2016), пандемија Ковида (2020) – свака од њих додатно појачана изазовом трампијанске авантуре у САД, имале су дубок утицај на Балкан. Оне су, све заједно, створиле тзв. замор проширења, како све више народа на Полуострву данас назива подељени осећај горког разочарења њиховим изгледима за придруживање, нечега што, заправо, и није потпуно ново осећање у овом делу Европе.

Међутим, изгледа да се сада један стари замор појављује поново: не само на другим местима у Европи (заиста, и Европска унија је сада баш толико уморна од Западног Балкана као и обрнуто) него и на другим пољима. Више није само политика проширења та која тако често изгледа бесмислена, већ и класична дипломатија, па чак и географија.

Једна од кључних одлика трампијанског света (коју смо, на жалост, са собом понели и у овај пост-трампијански) је изненадна, детиња, опсесија утисцима: слике и речи, за које верујемо да дефинишу контекст постају значајније од суштине која се иза њих налази, ако те суштине уопште и има. Свет у којем се више нико не замара да чита (већ је уместо тога јако срећан да гледа слике) више нема капацитет да абсорбује чињенице: он их замењује утисцима. Ко је где седео, ко је први поставио твит о нечему, чија је фотографија изгледала моћније, ко је оставио бољи утисак?

Моћна оружја у овом рату утисака су све врсте слика: све што може бити фоторафисано (или, исувише често, само фотошопирано) и постављено на друштвене мреже, како би охрабрило постојеће или мобилисало нове мреже подршке. Фотографије застрашујућег руског носача авиона, америчке специјалне војне јединице у некој Недођији, или кинеског авиона, препуног вакцина, који управо стиже да спаси свет од пандемије!

Балкански фаворити у овом низу инструмената су документи и мапе: све врсте њих. Тајни споразуми, планови на највишем нивоу “за стратешко решавање кризе”; записници, наводно процурели са поверљивих састанака на врху; различите врсте “папира” које никада нису стварно постојале, него су вештачки прављене, као гром из ведра неба, као неким чаробним штапићем. Чињеница да ови “документи” никада нису заиста постојали је самообјашњива већ из самог имена које им се даје: њих зову нон-пејперима, не-папирима, обично се приписују тзв. “поверљивим дипломатским изворима” и објављују се у “независним медијима”, штагод тај термин тачно значио.

Уз не-папире стоје и не-мапе: средњовековне мапе, мапе из раног модерног доба, мапе из Другог светског рата, понекад све оне заједно, помешане у једној потпуно варљивој географији, контекст за имагинарне захтеве. Тако не-папири служе као основ за не-мапе и vice versa.

***

Могу да се присетим пар ситуација у којима ме је, у току помало напетих разговора, неки страни званичник питао: “Да ли ћете ми дати тај папир из којег читате?” – и мог, готово истовременог, озбиљног одговора; “О, не”. Заправо, сам чин физичког предавања неког папира има потпуно различиту тежину у односу на чин његовог непредавања. У том смислу, чин проналаска “не-папира” је заправо једна врста забаве.

Својевремено, класична дипломатија је користила други израз – ед-мемоар – да опише незванична документа. Али, ма колико био незваничан, ед-мемоар је ипак представљао папир који физички постоји, не фотошопирану измишљотину. Сама идеја нон-пејпера је, међутим, од самог почетка садржавала једну субверзивну црту, пошто се, са временом, разлика између незваничног али постојећег документа (ед-мемоар) и потпуно измишљеног, лажног, папира, нечега што никада није постојало, потпуно изгубила.

Недавна пракса масовне продукције нон-пејпера на Балкану, и у вези са Балканом, коинцидира са још једном пост-модерном измишљотином: идејом одвојених, и паралелних светова, социјалних тоталитета, окупљених око стуба, државе (нације) која служи као сидро, са деловима различитих величина који орбитирају око ње на различитим удаљеностима, баш као у неким вештачким сунчевим системима. Сам израз је, по први пут, приписан руском принцу Изјаславу Првом из Кијева, у једанаестом веку, који у једном од својих писама папи Клементу Првом пише:

“… са захвалношћу оног верног слуге који је повећао углед свог господара – не само у Риму, него свуда: и у Херсону и у руском свету.”

У Средњем веку, међутим, иста фраза користила се да опише екстремне ксенофобне и конзервативне слојеве руског друштва, који су се супротстављали напорима централних влада у Москви на модернизацији и њеним покушајима да европеизује Русију. Коначно, на почетку двадесет првог века, поновни проналазак израза “руски свет” односи се на путиновски инструмент да се утицај Москве прошири изван граница Русије: не само на Кавказ, Украјину, Молдавију и друге земље са значајним руским мањинама, већ и далеко изван њих.

На Балкану, према томе, концепт одвојених светова извесно представља инструмент извоза спољних утицаја – руског у православним и турског у муслиманским областима – на Полуострво. Међутим, он је и знатно више од тога, јер обезбеђује стратешки оквир за један интринзично анти-модерни и анти-европски, поједностављени конструкт. Већ сама идеја да нешто као “мађарски свет”, “турски свет”, “руски свет”, “српски свет” или “албански свет” може да коегзистира, физички пресецајући и преплићући, а ментално и културно игноришући једно друго, је по себи дубоко средњовековни концепт.

Ханзеатске луке на Балтику; венецијанске трговачке постаје на Медитерану; протестантске енклаве у католичкој Швајцарској или католичке у православној Румунији – цела шема створена у предвечерје Аугзбуршког мира 1555. године – могле су заиста да функционишу као различити светови, коегзистирајући једни са другима и засновани на узајамном ексклузивитету и персоналном, а не територијалном, концепту суверенитета. Историја је, коначно, одбацила овај концепт и то заувек: у грмљавини Наполеонових топова код Аустерлица и Јене, у Пролећу народа 1848, у Версају 1919. и Потсдаму 1945. године – основе модерне Европе утемељене су у три једноставне поруке Француске револуције: слобода, једнакост, братство. Европска унија – колико год била несавршена, често неефикасна и понекад трапава – до сада је остала најбоље отелотворење ових суштинских порука: најбољи од свих постојећих светова, Die beste aller möglichen Welten како је то Лајбниц формулисао.

***

Ако је Европа била довољно обазрива да очува ове суштинске вредности – понекад због тога плаћајући скупљу цену него што би иначе морала – зашто их онда није одлучније бранила на својим југоисточним границама? Много разочараних људи и народа на Балкану сада се осећа као да их је, недовољно вредне, Европа напустила. Заиста, ако су идеју “мађарског света” толико пригрлиле владајуће елите једне пуноправне чланице Европске уније, како онда приговорити близанцима те идеје које се сада шире међу њеним нечланицама?

Данас на Балкану постоје две врсте граница: оне старе, постојеће, нацртане на мировним конференцијама у току претходних неколико векова, које раздвајају државе; и оне нове, имагинарне, предвиђене да раздвајају светове. Кључна порука – у последњих тридесет година – била је да ће, коначно, све постојеће границе ишчезнути, како Балкан буде постајао саставни део укупне европске архитектуре. То се, као што знамо, није догодило и уместо да избрише границе овај регион је почео да сањари не више само о њиховим променама него и о стварању читавих нових светова.

У том смислу, све оне који данас доносе стратешке одлуке, и у Европи и у Америци, треба подсетити на поучну историјску истину: кад год се, досад, Запад суочавао са повећаним руским утицајем у Европи, једини успешни инструменти којима се том изазову могао успешно супротставити на Балкану били су политичко јединство региона, комбиновано са убрзаном материјалном и друштвеном модернизацијом и обликовањем ширих континенталних савеза. Утицај Октобарске револуције на Мађарску и Немачку 1919. године одбијен је англо-француском подршком Краљевини Југославији, док је Стаљинов марш на Чехословачку, Мађарску и друге средњоевропске земље 1948. године заустављен масивном англо-америчком војном и финансијском помоћи Титовој Југославији. У првом случају, југословенски Балкан је уклопљен у Малу Антанту (1921 – 1934), шири регионални савез са про-западном Чехословачком и Румунијом; у другом, у Балкански савез (1953 – 1960), узајамни одбрамбени савез са про-западном Грчком и Турском, неформално, али фактички, продужетком НАТО пакта.

Да су наши преци у двадесетом веку уместо тога реаговали стварањем малих, заосталих и изолованих “светова” (стварајући тако неку врсту фрагментираног, Вестфалијанског Балкана какав имамо данас) европска југоисточна осовина била би заувек разбијена. Баш као што ће бити разбијена данас, ако садашње балканске елите, оне које опет сањаре о варљивој географији нон-пејпера и не-мапа за не-светове, не замене другим, елитама које ће разумети дугорочне предности синергије, на начин на који је то учињено 1919. и 1948.

***

Овај текст написан је као део ширих научно-истраживачких и аналитичких радова о Балкану, које спроводи Фондација НАТО одбрамбеног колеџа у Риму и објављен је на њеном интернет сајту 10. маја 2021.

Текст је у оригиналу написан на енглеском (“Non-Papers and Non-Maps for Non-Worlds: A Delusional Geography of the Balkans”) и овде га по први пут објављујемо у преводу на српски. Оригинал је доступан на:

Nato Foundation

Posle penkala: Vašingtonski sporazumi – pravna analiza

“Dobar pregovarač nikada ne bi trebalo da uspeh u pregovorima zasniva na lažnim obećanjima i na zloj veri. Lažljivost je uvek ilustracija uskog duha i naznaka da osoba nema dovoljno intelektualne širine da svoje ciljeve postigne poštenim i razumnim sredstvima.” (Fransoa de Kalijer, “O manirima pregovora među suverenima”, 1716)

Naslov ovog teksta, naravno, čitalac mora da uzme cum grano salis, kako su to stari Latini imali običaj da kažu za sve ono što ne treba prihvatati zdravo za gotovo. Ili, kako sam ja pre neki dan to formulisao u razgovoru sa jednim kolegom o “pismenima” koja su predmet ovog teksta:

“Jedino nam preostaje da zamislimo da se radi o ozbiljnim međunarodnopravnim aktima, koje su zaključili ozbiljni ljudi u dobroj veri, koji zaista predstavljaju deo međunarodnog pravnog poretka i koji će opstati u tom poretku. Naše sumnje u svih tih pet pretpostavki mogu biti manje ili više osnovane, jer znamo da papir trpi sve, ali hajde da zamislimo da je sve to tako da bismo mogli da napravimo jednu ozbiljnu pravnu analizu.”

Drugim rečima, kao što dobar književni kritičar može da ocenjuje lošu knjigu, a dobar filmski kritičar loš film, tako i dobar pravnik može da se bavi analizom loših međunarodnih sporazuma.

U ovom tekstu razmotrićemo šest osnovnih grupa pitanja:

• Koja je pravna priroda tih akata?
• Ko su strane u sporazumima?
• U kojoj meri tekst sporazuma formalno ispunjava standarde koje postavlja pozitivno međunarodno pravo?
• Koje su, u sadržinskom smislu, najvažnije tačke sporazuma i šta one predviđaju
• U kom pravnom režimu bi se rešavali sporovi proistekli iz sporazuma?
• Na koji način ovi sporazumi mogu prestati da važe?

U ovom tekstu nećemo se baviti drugim pravnim aspektima jednostrane secesije autonomne pokrajine Kosovo i Metohija iz februara 2008. godine. Čitaoca koji je za njih zainteresovan upućujemo na naš tekst iz avgusta 2018. godine u kojem se svi ti aspekti detaljno analiziraju:

https://zorancicak.wordpress.com/2018/08/13/pre-penkala-tzv-pravno-obavezujuci-sporazum-sa-kosovom-otvorena-pitanja/

I

Pravna priroda

Zanimljivo je da većina medijskih izveštaja, bar onih na srpsko-hrvatskom jezičkom području, pominje “Vašingtonske sporazume” a ne ugovore: kao da ta terminološka razlika nekako implicira i niži pravni značaj samog dokumenta. Naravno, to je stvar utiska čitaoca, a ne činjenica: u engleskom, izraz “agreement” (koji mi prevodimo kao: sporazum) označava ugovore međunarodnog javnog prava a izraz “contract” građanskopravne ugovore.

Međutim, sam izraz agreement se u potpisanim dokumentima nigde ne pominje: njihov naslov je “Economic normalization” (ekonomska normalizacija). Ostavljajući sada po strani u kojoj meri sadržina samog teksta korespondira sa ovim naslovom (time ćemo se baviti u odeljku IV) konstatovaćemo da naslov, jezički, ne mora da nužno sadrži i nedvosmisleno određenje prirode akta.

Taj zaključak proizilazi iz člana 2, tačka 1a) Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora (u daljem tekstu: Konvencija) iz 1969. godine odgovor bi bio negativan. Konvencija, naime, međunarodni ugovor definiše kao:

“… međunarodni sporazum zaključen pismeno između država i koji je regulisan međunarodnim pravom, bilo da je sadržan u jednom instrumentu ili u dva ili više instrumenata međusobno povezanih, bez obzira na njegov poseban naziv…”

***

Dakle, četiri bitna uslova koja neko pismeno mora kumulativno da ispuni da bi se uopšte smatralo međunarodnim ugovorom po Konvenciji su:

Prvo: da predstavlja saglasnost volja (sporazum). Dokument u kojem bi se, exempli causa, konstatovalo da su strane potvrdile nesaglasnost oko nekog pitanja, naravno, nije ugovor; on može da bude nešto drugo (zapisnik sa sastanka, ed-memoar, non-pejper, šta god – ali nije ugovor).

Drugo, da je ta saglasnost zaključena u pismenoj formi. Prema Konvenciji, svi drugi oblici neformalnih dogovora između država, usmenih obećanja, prećutnih saglasnosti, itd. – takođe nisu ugovori.

Treće, da se radi o saglasnosti volja između država. Ovde se taj pojam (“država”) koristi u značenju države kao subjekta međunarodnog prava, u smislu u kojem svaka ugovorna strana sebe smatra takvim subjektom, i u kojem je takvim subjektom, izričito ili prećutno, smatra i druga ugovorna strana. Okolnost da li su ta dva subjekta uzajamno priznata ili nisu, sama po sebi, ne utiče na to da li će se neko pismeno zaključeno između njih smatrati međunarodnim ugovorom ili neće; za tu ocenu, relevantna je sadržina pismena.

Četvrto, da tu saglasnost reguliše međunarodno pravo. Dakle, saglasnosti volja između država koje ne reguliše međunarodno javno pravo, nego neke druge grane prava (međunarodno privatno pravo, unutrašnje pravo neke ugovorne strane ili neke treće države) nisu međunarodni ugovori. Exempli causa, da su Aleksandar Vučić i Abdulah Hoti otišli u vašingtonski restoran Kafe Milano u Džordžtaunu i tamo se dogovorili da zajedno popiju flašu italijanskog kjantija, tu saglasnost volja i njene posledice ne bi regulisalo međunarodno pravo nego unutrašnje pravo SAD, odnosno Distrikta Kolumbija u kojem se američka prestonica nalazi.

***

U nekim stručnim i političkim mišljenjima, pa čak i u nekim tzv. interpretativnim mišljenjima (radi se o mišljenjima samih potpisnika ili lica koja su pomagala potpisnicima u tzv. pripremnim radnjama) čuli smo i mišljenja da se, u slučaju Vašingtonskih sporazuma, uopšte ne radi o međunarodnom ugovoru nego o tzv. pismu o namerama (Letter of Intent).

Motiv da se, naknadno, smanji značaj dokumenata potpisanih uz veliku pompu, lako je razumeti: kontroverznu sadržinu sporazuma i brojne negativne komentare koje su pojedine njegove odredbe izazvale u čitavom svetu, lakše je podneti ako se ne radi o pravno obavezujućem dokumentu nego o nekom tamo pismu o namerama, koje bi narodna mudrost opisala kao “mož’ da bidne al’ ne mora da znači”.

Isto tako, ako se radi samo o pismu o namerama, a ne o međunarodnom ugovoru, strane bi bile oslobođene složene (i potencijalno neprijatne) obaveze naknadnog interiorizovanja tog akta u domaći pravni poredak (odobrenje od strane vlade ili ratifikacija u parlamentu) pa samim tim i dodatnih rasprava u javnosti.

Ali, da li su takva mišljenja, u pravnom smislu, ispravna? Odgovor na to pitanje, opet, može nam najpreciznije pružiti jezička analiza teksta samog sporazuma. Od šesnaest tačaka ovog dokumenta (petnaest zajedničkih u oba primerka teksta i šesnaestoj koja se razlikuje), u dvanaest se izričito koristi buduće vreme (futur je u engleskoj verziji teksta označen rečcom “will”) a u četiri sadašnje vreme (prezent je označen engleskim rečima “pledge” (obavezuje se) i “agrees” (saglasna je).

Bolji poznavaoci engleskog jezika znaju distinkciju između glagolskih oblika “will” i “shall”, bez obzira što se oni na većinu drugih jezika prevode istovetno. Naime, činjenica da se za sve obaveze ugovornih strana koristi glagolski oblik “will” (umesto, za pravnu terminologiju uobičajenog, “shall”) implicira nešto što će se jednostavno desiti, ali ne predstavlja ničiju posebnu obavezu da to sprovede; oblik “shall” se koristi da označi nešto što je određeni subjekt u ugovoru dužan da sprovede.

Mišljenja smo da u dvanaest tačaka u kojima je upotrebljen futur (sa glagolskim oblikom “will”) dokument zaista više ima pravnu prirodu neobavezujućeg akta (hajde da ga uslovno nazovemo pismom o namerama, mada on sam ne sadrži nijedan uobičajeni element takvog akta) a u četiri, u kojima je upotrebljen prezent (sa upotrebljenim izrazima “pledge” i “agrees”) on jeste međunarodni ugovor, mada (čime ćemo se baviti šire u odeljku III) jedan vrlo specifičan i nesavršeni međunarodni ugovor (neko sa poetskim sklonostima u pisanju pravnih tekstova mogao bi ga opisati i kao neuspeli abortus međunarodnog ugovora).

Dakle, Vašingtonski sporazumi sadrže dve grupe obaveza za ugovorne strane: sadašnje četiri i budućih dvanaest. Prva grupa je stupila na snagu samim potpisivanjem dokumenta (s tim da je za neke od njih predviđena implementacija u nekom budućem trenutku; druga grupa još uvek nije stupila na snagu, ali su se ugovorne strane obavezale da – nakon što se ispune određeni uslovi ili nastupe određene okolnosti – ona stupi na snagu naknadno.

II

Ugovorne strane

Druga grupa pitanja koja zaslužuje ozbiljnu pravnu analizu jesu ugovorne strane u Vašingtonskim sporazumima. Podsetimo se na Briselske sporazume (2013): u ovom dokumentu svaka strana je, u postupku njegove interiorizacije, odnosno uvođenja u unutrašnji pravni poredak, iskoristila (namernu) nedorečenost i označila samu sebe, odnosno drugu ugovornu stranu, onako kako je želela: za Republiku Srbiju, taj dokument je “Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”, za Kosovo* je on “Prvi međunarodni sporazum principa koji uređuju normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije“.

Istovremeno, tadašnji međunarodni posrednik u ovim pregovorima, baronesa Ketrin Eštin, u svom izveštaju Evropskom parlamentu od 22. aprila 2013. godine dokument je lakonski kvalifikovala kao “sporazum Beograda i Prištine” – neupućeni čitalac bi mogao da pomisli da su gradovi Beograd i Priština zaključili neki sporazum o komunalnoj saradnji.

Međutim, u Briselskim sporazumima je Evropska unija imala i formalnu ulogu koja navodi na zaključak da je ona bila više od posrednika u pregovorima, odnosno da se ovi dokumenti mogu kvalifikovati i kao dva uporedna jednostrana obavezivanja strana u sporazumu prema samoj EU. Naime, u većini tačaka, EU se pojavljuje u ulozi nosioca prava prema stranama, a prema tački 15 ima i jednu obavezu: da pomogne stranama u sporu u osnivanju Odbora za implementaciju.

Takav zaključak, između ostalog, posredno proizilazi i iz rukom dopisanog teksta na “srpskoj” verziji Sporazuma:

“Ovim potvrđujem da je ovo tekst predloga na koji će obe strane dostaviti svoje odluke o prihvatanju ili odbijanju: I.D.”

***

Ako sada pogledamo Vašingtonske sporazume, odmah pada u oči da je uloga SAD (kao posrednika) vrlo oprezno, i u ograničenom obimu, formulisana: od šesnaest tačaka, SAD se pojavljuju samo u tri: o saradnji dve strane sa američkom Međunarodnom korporacijom za razvoj i EXIM bankom o finansiranju određenih infrastrukturnih projekata (tačka 3), o saradnji dve strane sa američkim Ministarstvom energetike o finansiranju studije izvodivosti zajedničkog korišćenja jezera Gazivode (tačka 7) i o jednostranoj obavezi obe strane da sarađuju u pogledu razmene podataka dobijenih u kontroli podataka u vazdušnom putničkom saobraćaju, “u okviru šire američke saradnje na Balkanu” (tačka 10).

I to su jedina tri mesta u ovom dokumentu u kojima se pominju SAD: one se ni na šta nisu obavezale, nisu ni potpisale ni parafirale tekst, i ne mogu se smatrati stranom u sporazumu.

Od ta tri mesta, tačke 3 i 7 su saglasnost strana u sporazumu da – u budućnosti – sarađuju sa SAD po određenim pitanjima, ali ta pitanja svakako moraju da budu regulisana pojedinačnim, konkretnim i vrlo detaljnim komercijalnim sporazumima; sasvim je jasno da bi se ta saradnja mogla desiti (kao što su se mnoge slične u prošlosti i dešavale) i da ovaj sporazum uopšte nije ni zaključen.

Nešto je komplikovaniji slučaj tačke 10. Ona se, u stvari, odnosi na slučaj koji predviđa Konvencija; to je slučaj tzv. “ugovora koji predviđaju prava za treće države” (član 36 Konvencije):

“Pravo za treću državu nastaje na osnovu odredbe ugovora, ako članice ovog ugovora nameravaju da na osnovu ove odredbe daju pravo bilo trećoj državi ili grupi država kojoj ona pripada, bilo ovim državama i ako treća država na to pristane. Smatra se da je dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja, osim ako ugovorom nije drukčije određeno.

Država koja ostvaruje pravo na osnovu tačke 1 dužna je da se za ostvarivanje ovog prava pridržava uslova predviđenih ugovorom ili ustanovljenih prema njegovim odredbama.”

***

U javnosti je određene zabune i protivrečna tumačenja izazvalo pismo koje je predsednik SAD, Donald Tramp, u čijem je prisustvu sporazum potpisan, uručio predstavnicima obe strane. Tekst tog pisma je identičan u slučaju oba predstavnika i ovde ćemo dati samo fotografiju primerka koji je uručio predstavniku Kosova* Abdulahu Hotiju:

Tekst pisma sadrži svega šest jednostavnih iskaza: (1) zadovoljstvo što je potpisnik bio u prilici da primaoca ugosti u Beloj kući; (2) priznanje na hrabrosti pokazanoj u normalizaciji odnosa sa Srbijom; (3) konstataciju da su SAD bile partner Kosova* “od početka”; (4) veru da je ekonomska normalizacija ključ za dugoročni mir i stabilnost na Balkanu; (5) priznanje na “hrabroj odluci” da se normalizuju diplomatski odnosi sa Izraelom i (6) očekivanje da će se “partnerstvo” nastaviti.

Ne slučajno, ništa u ovom kratkom tekstu – jedinom papiru koji je neki predstavnik SAD potpisao u sklopu pregovora Srbije i Kosova* – ne sadrži referencu na sam sporazum. To što se on i ne pominje u tekstu nedvosmisleno znači da SAD ne samo da nisu strana u tom sporazumu (kako su neki požurili da neoprezno i pomalo euforično tvrde), nego nisu preuzele ni garancije stranama za njegovo izvršenje, nisu ponudile ni “dobre usluge” (inače uobičajene za posrednike u sličnim pregovorima), pa čak nisu bile spremne ni da se formalno pojave kao svedok pri potpisivanju.

Nema nikakve sumnje da je institucionalna uloga SAD, u samom dokumentu, postavljena toliko neutralno, da je ne samo manja od slične uloge EU u Briselskim sporazumima, nego da odudara i od uobičajene diplomatske prakse. Pogledajmo neke primere iz prošlosti.

Prilikom potpisivanja Pariskog mirovnog sporazuma (14. decembar 1995) kojim su formalno okončani pregovori u vojnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo i time zaključen mir u Bosni i Hercegovini, predsednik SAD Bil Klinton pojavio se kao formalni svedok ugovora i u tom smislu ga je potpisao. Evo tog dokumenta:

I to nije bio presedan: na sličan način, američki predsednik Klinton je bio i svedok potpisivanja sporazuma između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije, u Oslu u Norveškoj (17. septembra 1993. godine), a predsednik Karter je, kao svedok, potpisao i sporazum između Izraela i Egipta u Kemp Dejvidu, aprila 1978. godine. Imajući u vidu takvu praksu američke diplomatije, odsustvo Donalda Trampa iz Vašingtonskih sporazuma ne može da bude slučajno: ono nedvosmisleno potvrđuje njegove duboke sumnje u uspeh celo projekta, a možda i u kredibilitet samih pregovarača. Naravno, ako se sve na kraju završi neuspehom, zašto bi na dokumentu ostalo njegovo ime?

Da SAD nisu članica Vašingtonskih sporazuma može se, uostalom, vrlo precizno utvrditi i uvidom u registar međunarodnih ugovora Sjedinjenih Američkih Država koji vrlo precizno vodi Stejt Department i koji je javno dostupan:

Treaties in Force

***

Međutim, pažljivijim pregledom video snimka sa ceremonije u Ovalnoj sobi Bele kuće može se videti da su predstavnici obeju strana po jedan primerak potpisanog sporazuma predali Donaldu Trampu (razmenjujući ga, praktično, za ono “pismo zahvalnosti” koje smo u prethodnom tekstu naveli). Time je stvorena iluzija za konzumente masovnih medija i društvenih mreža da su oni “sa Trampom nešto potpisali”.

U kom svojstvu je, zaista, američki predsednik primio dva primerka jednog međudržavnog sporazuma u kojem država koju on predstavlja nije ugovorna strana, i koji se nije udostojio da potpiše, čak ni kao svedok?

Da li su SAD depozitar ovog sporazuma, u smislu u kojem Konvencija predviđa ulogu depozitara u članovima 76 i 77? Prema Konvenciji (Depozitari ugovora):

“Određivanje depozitara ugovora mogu da vrše države koje su učestvovale u pregovorima, ili samom ugovoru, ili na neki drugi način. Depozitar može biti jedna ili više država, međunarodna organizacija ili glavni administrativni funkcioner takve organizacije.

Dužnosti depozitara ugovora su međunarodnog karaktera i depozitar je dužan da nepristrasno radi u obavljanju svojih dužnosti. Naročito, činjenica da ugovor nije stupio na snagu između nekih članica ili da je došlo do neslaganja između jedne države i depozitara o pitanju obavljanja dužnosti ovog poslednjeg ne treba da utiče na ovu obavezu.“

Međutim, i u tom smislu su odredbe Konvencije vrlo jasne, depozitar ugovora se određuje u samom tekstu sporazuma. Ako u tekstu depozitar nije određen, to znači da ga strane nisu ni predvidele, i da za taj ugovor ne postoji.

Predstavnici ugovornih strana, naravno, svoje primerke mogu da daju kome god hoće: pretpostavimo da su Aleksandar Vučić i Abdulah Hoti, umesto u Ovalnoj sobi, sporazum potpisali u onom restoranu u Džordžtaunu “Kafe Milano” koji smo pomenuli u prethodnom tekstu, i da su po jedan primerak, umesto Donaldu Trampu, dali konobarici, da im pričuva do narednog dolaska. Da li bi ta faktička radnja restoran učinila depozitarom ugovora? Ne bi, baš kao što ni faktička radnja predavanja tog primerka Donaldu Trampu nije učinila SAD depozitarom ugovora.

Na početku smo konstatovali da ovaj međunarodni sporazum ima brojne manjkavosti, nedorečenosti i protivrečnosti; njihovim formalnim aspektima bavićemo se šire u odeljku III, a sadržinskim u odeljku IV. Međutim, sasvim je jasno da taj sporazum ne sadrži odredbu o depozitaru.

III

Međunarodni standardi (1): formalni elementi

Nezavisno od svoje sadržine, svaki međunarodni ugovor sadrži i neke formalne elemente, zajedničke sa svim drugim pravnim aktima takve vrste. U tom smislu, svako ispitivanje nekog dokumenta, potpisanog od strane predstavnika više država, pored sadržinske provere mora da prođe prethodnu formalnu proveru, baš u pogledu postojanja tih elemenata, njihovog smisla i usaglašenosti sa međunarodnim standardom.

Minimalni formalni elementi jednog međunarodnog ugovora su sledećih šest odredaba: (1) označenje ugovornih strana; (2) jezik ugovora; (3) broj primeraka; (4) stupanje na snagu; (5) mehanizam za rešavanje sporova; (6) registracija.

***

Ono što u Vašingtonskim sporazumima odmah pada u oči, to su vrlo čudni nazivi kojima su u njemu označene strane koje su ga potpisale: to su, u engleskom originalu, Serbia (Belgrade) i Kosovo (Pristina). Obe strane se, naravno, tako ne zovu u svojim unutrašnjim pravnim porecima: u članu 1 Ustava Srbije, kao zvanični naziv države, navodi se Republika Srbija; isto tako, u članu 1, tačka 1 Ustava Kosova, kao zvanični naziv države, navodi se Republika Kosovo.

Međutim, obe strane se tako ne zovu ni u međunarodnom pravnom poretku, i u tom smislu su Vašingtonski sporazumi presedan.

U slučaju Republike Srbije, zvaničan naziv države je nedvosmisleno prihvatilo i međunarodno pravo: Rezolucijom  A/RES/55/12 od 1. novembra 2000. godine, Generalna skupština UN je u članstvo primila tadašnju, Saveznu Republiku Jugoslaviju, 4. februara 2003. ova država je obavestila UN o promeni imena u Srbija i Crna Gora, a 3. juna 2006. pismom predsednika Republike Srbije UN su notifikovane da članska prava po osnovu rezolucije Generalne skupštine od 1. novembra 2000. godine nastavlja da vrši Republika Srbija. U svim ovim slučajevima radi se o istoj državi po međunarodnom pravu, koja je iskoristila pravo da promeni svoje ime (inače, fenomen koji nije tako neuobičajen u praksi UN).

U slučaju Kosova, s obzirom da ono nije član Ujedinjenih nacija, situacija je nešto komplikovanija: države koje su priznale Kosovo to su učinile pod ustavnim imenom ove tvorevine (Republika Kosovo); one koje to nisu učinile, nisu se posebno ni bavile imenom. U multilateralnoj međunarodnoj diplomatiji praksa je bila različita: negde se koristila oznaka Kosovo-UNMIK, a 24. februara 2012. godine pod pokroviteljstvom EU u Briselu su postignut tzv. Aranžmani o regionalnom predstavljanju i saradnji (Arrangements Regarding Regional Representation and Cooperation) kojima je definisan režim korišćenja one čuvene “zvezdice”:

“2. … Kosovo* je jedina oznaka koja će biti korišćena u okviru regionalne saradnje.

3. Fusnota koja će se primenjivati uz zvezdicu u tački 2, biće u tekstu:

“Ova oznaka ne prejudicira stav o statusu i u skladu je sa Rezolucijom UN 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova.”

Evo i originalnog teksta, koji je potpisan na engleskom jeziku:

“2. To this effect ‘Kosovo*’ is the only denomination to be used within the framework of regional cooperation.

3. The footnote to be applied to the asterisk in para 2 above will read:

“This designation is without prejudice to positions on status, and is in line with UNSC 1244 and the ICJ Opinion on the Kosovo declaration of independence.”

Integralni tekst Aranžmana… u engleskom originalu dostupan je na sledećem linku:

https://www.b92.net/eng/insight/pressroom.php?yyyy=2012&mm=02&nav_id=78973

Tačno je da postoje određena supstancijalna ograničenja ovih aranžmana, i vremenska i prostorna. Najpre, u tački 11 Aranžmana izričito se navodi da su oni prihvaćeni “na privremenoj osnovi”; tačno vremensko važenje nije određeno, niti su utvrđeni kriterijumi po kojima bi to važenje bilo odredivo; očigledno je da Aranžmani važe neograničeno, ali je smisao tačke 11 bio da se na samom početku precizira da se ne radi o trajnom rešenju.

Drugo, Aranžmani se odnose samo na tzv. “regionalno predstavljanje”, šta je tačno “region” implicite se može zaključiti iz tačke 10: “Regionalne organizacije na koje se odnose ovi zaključci su postojeće i buduće međuvladine organizacije ili aranžmani čiji je cilj promovisanje saradnje ili integracije u Balkanskom regionu” (“The regional organizations referred to in these conclusions are existing and future intergovernmental organizations or arrangements whose aim is to promote cooperation or integration in the Balkan region.”)

A šta je uopšte “Balkan”? Taj pojam, takođe, nema svoje sopstveno, autonomno pravno značenje, jer se ne nalazi ni u jednom izvoru međunarodnog prava koji bi ga prostorno definisao. Geografska, politička i istorijska značenja pojma Balkan se naravno razlikuju, kako u okviru svake od tih disciplina pojedinačno, tako i između svih njih međusobno, i u raznim memoarima, putopisima i književnim delima kao krajnje severozapadne tačke Balkana susrećemo gradove od Minhena, preko Beča, do Budimpešte, slovenačko-hrvatske granice, pa do Zemuna u Srbiji.

Dakle, kada se radi o čuvenoj zvezdici koja ide uz reč Kosovo, mi objektivno ne znamo ni koliko dugo će se ovo rešenje primenjivati (to proističe iz nepreciznosti tačke 11 Aranžmana) ni na kojem će se prostoru tačno primenjivati (nepreciznost tačke 10).

Znamo, međutim, nešto drugo: Aranžmani (i tako nesavršeni kakvi jesu) su u ovom trenutku jedini pozitivni izvor prava u pogledu naziva pod kojim Kosovo* učestvuje u međunarodnom pravnom saobraćaju: taj naziv je usaglašen i prihvaćen između predstavnika samog Kosova*, Republike Srbije, kao države koja sebe i dalje smatra suverenom na toj teritoriji i EU kao zajednički prihvaćenog posrednika u pregovorima.

Ovde se, naravno, otvara nekoliko važnih pravnih pitanja.

Prvo: zašto je u Vašingtonskim sporazumima napušten jedini međunarodno važeći naziv Kosova – tim pre što je predmet tih sporazuma baš “regionalna saradnja” na koju se odnosilo rešenje iz Aranžmana?

Drugo: zašto je Republika Srbija prihvatila da sopstveni zvanični naziv države, koji je međunarodno nesporan (jer je prihvaćen od strane UN i svih država sveta), izjednači sa spornom improvizacijom koju je Kosovo* prihvatilo 2012. godine? Šta je bio cilj te nasilne simetrije?

Treće: u kojoj meri rešenje iz Vašingtonskih sporazuma znači presedan kojim se via facti napušta rešenje iz Aranžmana? Šta se, u tom smislu, može očekivati od budućih dokumenata zaključenih između Srbije i Kosova*, uključujući i one koji bi proistekli iz pregovora koji se trenutno vode u Briselu?

Po pravilu, država nije obavezana međunarodnim sporazumima u kojima nije označena svojim zvaničnim imenom, pod kojim učestvuje u međunarodnom pravnom poretku. Takvi akti smatrali bi se imperfektnim (nesavršenim) i ne bi proizvodili pravno dejstvo. Isto kao što međunarodni ugovor koji bi neki državni zvaničnik Republike Srbije potpisao na papiru na kojem je država označena kao Srbolek, Srbotekstil ili Srbijašume ne bi značio ništa, tako ni akt u kojem je označena kao Srbija (Beograd) ne znači ništa.

***

Drugi formalni element je jezik ugovora: kada se radi o bilateralnim međunarodnim ugovorima (a videli smo da to Vašingtonski sporazumi jesu) standard je da svaka strana potpiše primerak na svom zvaničnom jeziku a (najčešće) se tim primercima dodaje i prevod sa oba jezika potpisnica na neki svetski jezik, kako bi se olakšalo tumačenje, eventualni sudski ili arbitražni spor, registracija ili bilo koja druga radnja koja bi zahtevala učešće predstavnika trećih država u radnjama koje bi naknadno bile preduzete povodom ugovora.

Taj treći (prevedeni) primerak se, međutim, ne potpisuje od strane potpisnika osnovnog ugovora, nego njegovu sadržinu, po pravilu, samo parafiraju (usaglašavaju) niži diplomatski zvaničnici obe strane (obično politički direktori ministarstava spoljnih poslova, ili ambasadori u zemlji u kojoj se obavlja potpisivanje osnovnog ugovora). On, međutim, sam po sebi, ne predstavlja međunarodni ugovor i nema pravno dejsvo.

Da je procedura zaključenja Vašingtonskih sporazuma obavljena u skladu sa međunarodnim pravom, onda bi predstavnik Republike Srbije potpisao primerak na srpskom jeziku, predstavnik Kosova* primerak na albanskom jeziku (uz eventualne sopstvene prevode na srpski i turski) a niži diplomatski zvaničnici obe strane usaglasili bi (parafirali) zajednički prevod oba teksta na engleski jezik. Time bi se izbegli svi eventualni problemi u naknadnom prevodu na jezike strana potpisnica i moguće razlike u značenju i tumačenju pojedinih upotrebljenih izraza.

Ovu proceduru, kao dispozitivno pravilo, predviđa i Konvencija u svom članu 33 (Tumačenje ugovora overenih na dva ili više jezika):

“Ako je jedan ugovor overen na dva ili više jezika, njegov tekst je verodostojan na tim jezicima, osim ako ugovorom nije određeno ili se članice ne dogovore da u slučaju neslaganja važi jedan određeni tekst.

Prevod ugovora na nekom drugom jeziku osim jezika na kojima je tekst overen, smatra se verodostojnim tekstom samo ako to ugovor predviđa ili ako su se članice o tome dogovorile.

Izrazi u ugovoru smatra se da imaju smisao u raznim verodostojnim tekstovima.

Osim u slučaju kada određeni tekst ima prednost na osnovu tačke 1, ako upoređivanje verodostojnih tekstova pokaže razliku koju primenom članova 31 i 32 nije moguće odstraniti, usvaja se smisao koji, vodeći računa o predmetu i cilju ugovora, najbolje usklađuje ove tekstove.”

Videli smo, međutim, da ta procedura u slučaju Vašingtonskih sporazuma nije poštovana: obe strane su potpisale samo verziju sporazuma na engleskom jeziku, bez obzira što je on i za jednu i za drugu strani jezik. Pošto se radi o jedinom verodostojnom primerku ugovora (pa samim tim nema mesta primeni člana 33 Konvencije) i svi izrazi u tekstu tumačiće se po uobičajenom značenju koji oni imaju u standardnom engleskom jeziku, odnosno onoj verziji engleskog koja je u upotrebi u mestu potpisivanja ugovora (u ovom slučaju: američki engleski).

***

Standardna odredba u međunarodnim ugovorima je i ona o broju tzv. verodostojnih primeraka. Radi se o primercima koje su predstavnici ugovornih strana svojeručno potpisali i koji se (svi) smatraju ravnopravnim originalima. Svi drugi primerci dokumenta su kopije: one mogu biti tzv. overeni prepisi (gde verodostojnost prepisa svojim potpisom i državnim pečatom garantuje starešina organa koji je izvršio prepis), notarizovane kopije (sa apostilom ili bez njega) ili obične fotokopije. Zajedničko za sve njih je da se one ne smatraju originalima, odnosno verodostojnim primercima.

Vašingtonski sporazumi ne sadrže ovu odredbu: čitajući njihov tekst mi ne saznajemo ništa o broju verodostojnih primeraka. Situaciju, dalje, komplikuje činjenica da oni nisu zaključeni potpisivanjem jednog (fizičkog) dokumenta od strne predstavnika obe ugovorne strane, već je svaka potpisala svoj primerak (o delimičnim razlikama u tekstu tih primeraka šire ćemo govoriti u odeljku IV).

Takođe, ali samo iz ograničenih video snimaka koji su učinjeni dostupnim javnosti sa ceremonije potpisivanja, videli smo da su predstavnici obe strane predali Donaldu Trampu (videli smo, u odeljku I, da SAD nisu depozitar sporazuma, mogli bismo ga nazvati, bez preteranog cinizma, ceremonijal-majstorom) po jedan primerak koje su potpisale.

Pošto (mada ni to ne znamo sa sigurnošću) svakoj strani treba da ostane po jedan primerak onoga što je potpisala (bilo bi vrlo, vrlo, neuobičajeno po međunarodnom pravu da predstavnik neke države nešto potpiše a da mu ne ostane nijedan primerak tog pismena), i pošto je svakoj strani neophodan i drugi brat-blizanac tog pismena (ono što je potpisala druga ugovorna strana), to znači da su Vašingtonski sporazumi morali da budu zaključeni u najmanje dva verodostojna primerka.

Međutim, pošto je sasvim realno pretpostaviti da je po jedan komplet pismena tražio i ceremonijal-majstor (ako ni za šta drugo, a ono kao suvenir), onda se taj broj verodostojnih primeraka već povećava na najmanje tri. U slučaju da će biti potrebno vršiti registraciju ovog ugovora prema odredbama Konvencije (čime ćemo se detaljnije baviti u daljem toku ovog odeljka), onda je to već četiri…

Na žalost, ove činjenice, bar za sada, ostaju u domenu spekulacije jer Vašingtonskim sporazumima nedostaje bitna formalna kompnenta jednog međunarodnog ugovora, a to je odredba o broju primeraka.

***

Sledeći važan formalni element međunarodnog ugovora je odredba o njegovom stupanju na snagu. Konvencija predviđa (čl. 24) kao dispozitivno pravilo u pogledu stupanja ugovora na snagu:

“Stupanje na snagu

Ugovor stupa na snagu na način i na dan koji su utvrđeni njegovim odredbama ili sporazumno između država koje su učestvovale u pregovorima.

Ukoliko ne postoje takve odredbe ili takav sporazum, ugovor stupa na snagu čim sve države koje su učestvovale u pregovorima budu dale pristanak da budu vezane ugovorom.

Ako se pristanak države da bude vezana ugovorom da posle stupanja na snagu ovog ugovora, ovaj ugovor, osim ako drukčije nije određeno, stupa na snagu za tu državu tog datuma.

Čim se usvoji tekst primenjuju se odredbe ugovora koje regulišu overavanje teksta, davanje pristanka država da budu vezane ugovorom, način ili datum stupanja na snagu, rezerve, funkcije depozitara, kao i ostala pitanja koja se nužno postavljaju pre stupanja na snagu ugovora.“

Vašingtonski sporazumi ne sadrže načelnu odredbu o stupanju ugovora na snagu; međutim, postoje izuzeci, u tačkama 15 i 16. U tački 15, predviđa se da će oba sporazuma (Republike Srbije i Kosova*) o “jednogodišnjem moratorijumu” na jednostrane akte usmerene na promene statusa međunarodnih priznanja Kosova* (videti šire u odeljku IV) stupiti na snagu “odmah” (“immediately”, u engleskom originalu). U tački 16 (u verziji Sporazuma koju je potpisala Republika Srbija) predviđeni su krajnji rokovi do kojih će Srbija otvoriti trgovinsko predstavništvo u Jerusalimu (20. septembar 2020. godine) i premestiti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim (1. jul 2021. godine).

U svim ostalim tačkama Vašingtonskih sporazuma (ukupno četrnaest) nisu predviđeni nikakvi datumi: ni kada pojedina obaveza stupa na snagu za ugovorne strane, ni u kojem roku je ona dužna da je sprovede.

U nedostatku izričitih odredbi, ostaje da se zaključak o stupanju na snagu izvede tumačenjem: na primer, obaveze o saradnji sa američkim institucijama (Međunarodna razvojna finansijska korporacija, u tački 3 i Ministarstvo energetike, u tački 7) stupaju na snagu zavisno od stvaranja uslova za to od strane tih institucija. U suprotnom, ako ti uslovi ne bi bili stvoreni (na primer, ako bi eventualna nova američka administracija odbila da to učini) mišljenja smo da bi se analogijom mogla primeniti rešenja iz članova 61 stav 1 (“Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim”) i člana 62 (“Suštinska promena okolnosti”) Konvencije, čime bi obe ugovorne strane bile ipso facto oslobođene i svojih obaveza. Sličan zaključak može se izvesti i u pogledu treće odredbe koja predviđa neposredno učešće SAD – obavezivanja ugovornih strana na razmenu podataka dobijenih u kontroli podataka u vazdušnom putničkom saobraćaju (tačka 10).

U pogledu preostalih jedanaest odredaba (1, 2, 4, 5, 6, 8, 9, 11, 12, 13 i 14), u kojima se predviđaju obaveze obe ugovorne strane (nezavisno od toga da li jedne prema drugoj međusobno, ili obe pojedinačno prema trećim zemljama) u budućnosti, a njihovo izvršenje nije uslovljeno ispunjenjem prethodnih uslova ili nastupanjem određenih okolnosti, niti su u samim odredbama predviđeni neki posebni rokovi, mišljenja smo da u tom delu Sporazumi, pošto su supstancijalno nedovoljno odredivi, još uvek nisu stupili na snagu.

***

Konačno (pošto ćemo se problemom rešavanja sporova baviti šire u odeljku V), tu je još jedan bitan formalni element međunarodnog ugovora, a to je registracija. Institut registracije je predviđen članom 80 Konvencije: (Registrovanje i objavljivanje ugovora):

“Posle njihovog stupanja na snagu, ugovori se dostavljaju Sekretarijatu Organizacije ujedinjenih nacija u cilju registrovanja ili klasiranja i unošenja u registar, već prema slučaju kao i njihovog objavljivanja.

Imenovanje depozitara predstavlja i njegovo ovlašćivanje da vrši akta navedena u prethodnoj tački.“

Registrovanje međunarodnih ugovora – u međunarodnom pravnom poretku – predstavlja isto ono što i objavljivanje zakona i drugih propisa predstavlja u nacionalnim pravnim porecima: čin kojim jedna nova norma (a svaki novi međunarodni ugovor predstavlja određeni skup novih normi) postaje deo pravnog poretka u kojem postoji; način na koji ona postaje poznata svim subjektima zajednice u kojoj taj poredak funkcioniše; sredstvo kojim se otklanjaju sve moguće nedoumice oko tačne sadržine te norme. Videli smo da, po pravilu, registrovanje međunarodnog ugovora (u generalnom sekretarijatu UN) vrši depozitar ugovora.

Kao što smo konstatovali u odeljku II, Vašingtonski sporazumi ne sadrže odredbu o depozitaru, tako da će njihovo registrovanje predstavljati obavezu samih ugovornih strana. Zavisno od toga da li će, kada, na koji način i preko koga, ovi sporazumi biti registrovani, moći ćemo da zaključimo i kakav im pravni (i faktički) značaj pridaju same ugovorne strane, ali i drugi subjekti međunarodnog pravnog poretka.

IV

Međunarodni standardi (2): sadržinski elementi

U sadržinskom smislu, svih šesnaest odredaba Vašingtonskih sporazuma mogu se podeliti u tri osnovne grupe:

• Odredbe u kojima se strane uzajamno obavezuju na određena činjenja odnosno nečinjenja (tačke 1, 2, 4, 5, 6, 11 i 15).
• Odredbe u kojima se strane jednostrano obavezuju na određena činjenja odnosno nečinjenja (tačke 8, 9, 11, 13 i 14);
• Odredbe u kojima se obaveze stranaka zasnivaju u korist neke treće zemlje i čije izvršenje zavisi od te zemlje (tačke 3, 7, 10 i 16).

***

Prva grupa od sedam odredaba sadrži dve kojima se ponovo potvrđuje obaveza implementacije ranije zaključenih sporazuma (1 i 2), zatim četiri koje se odnose na novopreuzete obaveze činjenja (4, 5, 6 i 12) i jednu (15) koja se odnosi na novopreuzezu obavezu nečinjenja, odnosno uzdržavanja.

Ako ostavimo po strani tačke 1 i 2 (jer opšte načelo međunarodnog javnog prava, da se ugovori izvršavaju u dobroj veri – “Pacta sunt servanda” – iz člana 26 Konvencije, podrazumeva da ovim tačkama nije stvorena nikakva dodatna pravna obaveza za Strane, u odnosu na obavezu koju su već preuzele prihvatanjem dva ranija sporazuma u februaru 2020), nove obaveze činjenja za Strane odnose se na:

• saradnju u “otvaranju i operacionalizaciji zajedničkog prelaza Merdare” (tačka 4);
• priključenje “zoni mini-Šengena” najavljenoj u oktobru 2019. i potpuno korišćenje njenih “pogodnosti” (tačka 5);
• uzajamno priznavanje diploma i “profesionalnih sertifikata” (tačka 6); i
• ubrzavanje napora u pogledu “lociranja ostataka nestalih lica”, “identifikovanja i implementacije dugoročnih, održivih, rešenja za izbeglice i interno raseljena lica” i utvrđivanje “tačke kontakta”, u okviru njihovih “odgovarajućih vladinih ministarstava” iz koje bi se “rukovodilo ovim aktivnostima” i obezbedila “koordinacija između Beograda i Prištine (tačka 12).

***

Posebnu pažnju u javnosti, uključujući i pojedine stručne komentare izazvala je tačka 15, koja definiše jedinu obavezu nečinjenja (uzdržavanja). Ova tačka je formulisana prilično konfuzno, sa mogućim dvosmislenim tumačenjima, i zato ćemo je najpre navesti u celini:

“Kosovo (Priština) će se složiti da implementira jednogodišnji moratorijum na traženje novog članstva u međunarodnim organizacijama. Srbija (Kosovo) će se složiti sa jednogodišnjim moratorijumom na svoju kampanju ot-priznavanja, i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu. Oba sporazuma o uzdržavanju će stupiti na snagu odmah.”

Pogledajmo sada i originalni tekst na engleskom jeziku:

“Kosovo (Pristina) will agree to implement one-year moratorium seeking new membership into International Organizations. Serbia (Belgrade) will agree to a one-year moratorium on its de-recognition campaign, and will refrain from formally or informally requesting any nation or International Organization not to recognize Kosovo (Pristina) as an independent state. Both agreements to desist will take effect immediately.”

Ovaj tekst otvara nekoliko složenih pravnih pitanja:

Prvo, pitanje asimetričnosti obaveza: obaveza koju je preuzela kosovska strana odnosi se samo na obustavljanje aplikacija za članstvo u međunarodnim organizacijama u roku od jedne godine; obaveza srpske strane, u istom periodu, obuhvata celu “kampanju otpriznavanja” (sve primedbe na eventualnu jezičku rogobatnost ovde idu na račun autora tekta u engleskom originalu), dakle i povlačenja međunarodnih priznanja od strane drugih država i prestanka članstva u međunarodnim organizacijama. Kosovo* nije preuzelo obavezu da, u periodu od te jedne godine, obustavi diplomatske aktivnosti usmerene na bilateralno priznavanje od strane trećih država, a Srbija se obavezala da potpuno obustavi svoju “kampanju”.

Drugo, pitanje preciznog jezičkog, logičkog i ciljnog značenja fraze “… i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu” (odnosno, u engleskom originalu, “and will refrain from formally or informally requesting any nation or International Organization not to recognize Kosovo (Pristina) as an independent state“). Naime, da li se citirani deo rečenice tumači kontekstualno, tako da važi u periodu od jedne godine (koliko bi trebalo da traje dogovoreni moratorijum) ili on predstavlja samostalnu normu, koja – pošto nije ograničena moratorijumom – važi neograničeno?

U javnosti su se već pojavila oba tumačenja; tekst je, kao što smo već naveli, konfuzan i jezički neprecizan; koliko nam, u traženju odgovora na ovo pitanje, može pomoći pozitivno međunarodno pravo? U članu 31 (“Opšte pravilo o tumačenju”) Konvencije navodi se:

“Ugovor se mora dobronamerno tumačiti prema uobičajenom smislu koji se mora dati izrazima u ugovoru u njihovom kontekstu i u svetlosti njegovog predmeta i njegovog cilja.“

Po našem mišljenju, odredba tačke 15 Sporazuma predstavlja izuzetak od opšteg pravila međunarodnog javnog prava po kojem su sve države suverene, i u tom kontekstu imaju slobodu da samostalno vode svoju spoljnu politiku (ta sloboda je, inter alia, i jedna od bitnih komponenti suvereniteta u međunarodnom pravu: član 2, stav 1, tačka 1 Povelje UN glasi: “Organizacija počiva na načelu suverene jednakosti svih svojih članova”).

Tačka 15 predstavlja izuzetak od tog pravila: Strane su prihvatile, dobrovoljno i obostrano, privremeno ograničavanje svog suvereniteta u oblasti spoljne politike, tako što su se obavezale na uzdržavanje od određenih radnji koje, inače, nisu zabranjene pozitivnim međunarodnim pravom (ius cogens): svaka država ima pravo da vodi svoju spoljnu politiku kako želi, aplicira za članstvo u svakoj međunarodnoj organizaciji, koristi svoj glas u njoj prema sopstvenom nahođenju i utiče na treće države u skladu sa sopstvenim interesima.

U tom smislu, opšte pravilo tumačenja pravnih normi, da se izuzeci usko tumače (exceptiones non sunt extendendae) vodilo bi u zaključak da se i drugi deo druge rečenice u tački 15 (“… i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu“) tumači u kontekstu prvog dela, odnosno da je i ova obaveza ograničena samo na jednogodišnji period trajanja moratorijuma.

Takođe, ako pođemo od suprotnog mišljenja (po kojem je samo prvi deo rečenice, onaj o obavezi obustavljanja “kampanje otpriznavanja”, ograničen na jednogodišnji period trajanja moratorijuma, a drugi, onaj o uzdržavanju od “formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu”, nije, došli bismo do logičke besmislice.

Republika Srbija bi, po tom shvatanju, po isteku jednogodišnjeg moratorijuma, mogla slobodno da nastavi sa “kampanjom otpriznavanja”, odnosno sa diplomatskim aktivnostima usmerenim na to da treće države povuku međunarodno priznanje Kosova* kao nezavisne države (koje su već dale) ali istovremeno ne bi mogla da (formalno ili neformalno) traži od država (ili međunarodnih organizacija) koje to priznanje nisu dale, da ga ne daju u budućnosti.

Pošto je očigledno da svaka aktivnost usmerena na promenu nekog postojećeg stanja zahteva veći stepen angažovanja u odnosu na aktivnost usmerenu na održavanje tog stanja, jasno je da bi, po ovom tumačenju, Srbija po isteku moratorijuma mogla da nastavi sa aktivnostima jačeg intenziteta, a ne bi mogla da nastavi sa onima slabijeg intenziteta. Takvo tumačenje ne samo da bi bilo logički besmisleno, nego bi bilo i suprotno opštem pravnom načelu “Ko može više, može i manje” (lat. Cui licet quod est plus licet utique quod est minus).

Postoji i treća ozbiljna dilema u pogledu značenja tačke 15: ona se odnosi na početak (a samim tim i na kraj) perioda jednogodišnjeg moratorijuma. Da li je tačka 15 već konstituisala taj pravni režim (pa su samim tim i rokovi već počeli da teku) ili on tek treba da bude konstituisan, u nekom budućem trenutku?

Naime, engleski original teksta, i u ovoj tački (kao i u nizu drugih) sadrži glagolski oblik (“will”) u budućem vremenu, futuru: i Kosovo* i Republika Srbija “će se složiti” (“will agree”) sa obavezama iz tačke 15. Da je namera pisca Sporazuma bila da moratorijum uspostavi ipso facto, samim činom potpisivanja ovog dokumenta, pisac bi upotrebio sadašnje vreme (prezent); i za jednu i za drugu stranu bilo bi napisano “slaže se” (“agrees”).

Da se ovde ne radi o slučajnoj jezičkoj omašci potvrđuje i poslednja rečenica tačke 15, koja je takođe formulisana u budućem vremenu: “Oba sporazuma o uzdržavanju će stupiti na snagu odmah.” (u eng. originalu: “Both agreements to desist will take effect immediately.”).

Mišljenja smo da, iz svih navedenih formulacija, jasno proizilazi zaključak da Vašingtonski sporazumi ne predstavljaju i “sporazume o uzdržavanju” iz poslednje rečenice tačke 15 i da se radi o dva odvojena dokumenta: jednom, koji je već potpisan, i drugom, koji još uvek ne postoji, ali čije je zaključenje (nejasno u kojoj formi, da li bilateralnog sporazuma ili dva unilateralna pravna akta) predviđeno tačkom 15.

U tom smislu, smatramo da period jednogodišnjeg moratorijuma još uvek nije počeo da teče, sve do zaključenja “sporazuma o uzdržavanju”.

***

Druga grupa od pet odredaba Sporazuma (8, 9, 11, 13 i 14) odnosi se na određene jednostrane obaveze činjenja (ili uzdržavanja) koje su Strane prihvatile, u istovetnom tekstu, ali koje nemaju nikakve veze sa njihovim međusobnim odnosima. To su sledeće obaveze:

• o diverzifikaciji snabdevanja energijom (tačka 8);
• o zabrani upotrebe opreme za 5G mrežu koja potiče od “nepouzdanih prodavaca” (tačka 9);
• o zaštiti i širenju slobode veroispovesti, uključujući i obnovljenu međureligijsku komunikaciju, zaštitu verskih mesta i primenu sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu kao i nastavak restitucije jevrejske imovine bez naslednika iz epohe Holokausta (tačka 11);
• o radu sa “69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost” u cilju pritiska u pravcu dekriminalizacije (tačka 13);
• o proglašenju Hezbolaha “u celini terorističkom organizacijom i potpunoj implementaciji mera za ograničavanje operacija i finansijskih aktivnosti Hezbolaha na njihovim jurisdikcijama” (tačka 14).

Kao što smo videli: ove odredbe nemaju nikakve veze ni sa osnovnim predmetom Sporazuma (“Ekonomska normalizacija”) ni sa bilo kakvim odnosima između samih Strana.

Neke od tih odredaba predstavljaju flagrantno mešanje u unutrašnja pitanja samih Strana, koje na taj način dobrovoljno prihvataju ograničenja sopstvenog energetskog (tačka 8), telekomunikacionog (tačka 9) i spoljnopolitičkog (tačka 14) suvereniteta. U prva dva slučaja, te odredbe mogu da imaju ozbiljne ekonomske, a u trećoj i bezbednosne posledice.

Neke druge odredbe iz ove grupe (tačka 11) su nepotrebne, jer su Strane već članice raznih multilateralnih sporazuma kojima se garantuje sloboda veroispovesti i sva pojedinačna prava koja iz te slobode proizilate (npr. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966); Deklaracija Generalne skupštine UN 36/55 o uklanjanju svih oblika netolerancije i diskriminacije zasnovanih na veroispovesti (1981); Rezolucija Komisije za ljudska prava UN o uklanjanju svih oblika netolerancije i diskriminacije zasnovanih na veri i veroispovesti (2005), itd). U tom smislu, tačka 11 predstavlja samo ponavljanje normi prinudnog međunarodnog prava (ius cogens) kojeg su svi subjekti međunarodnog prava (pa i ugovorne strane) ionako dužni da poštuju.

Konačno, neke odredbe iz ove grupe (tačka 13) podrazumevaju jednostrano prihvatanje aktivne obaveze obe Strana u odnosu na treće zemlje (“69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost”) sa ciljem mešanja u njihove unutrašnje poslove i pravne poretke, mimo procedura i institucija koje su previđene u okviru organizacije Ujedinjenih nacija i njenih specijalizovanih agencija (Komisija UN za ljudska prava).

Sama formulacija tačke 13 je nedovoljno precizna i sadrži, za međunarodnopravnu terminologiju, krajnje neuobičajene, kolokvijalne izraze (“work with” i “push”). Ona je isto tako neodrediva i u pogledu intenziteta obaveze Strana u pogledu pritiska na 69 zemalja: da li će se smatrati da su Strane ispunile svoju obavezu iz tačke 13 ako su ambasadore ovih zemalja pozvale u svoja ministarstva spoljnih poslova i skrenula im pažnju da bi bilo lepo da dekriinalizuju homoseksualnost; ili je neophodno da se praksa tih država osudi rezolucijama vlade i li parlamenata strana; ili da se sa tim zemljama uvedu ekonomske sankcije; ili da se prekinu diplomatski odnosi; ili da se one bombarduju, sve dok ne promene sporne zakone?

Koliko duboko – da se tako figurativno izrazimo – će Strane morati da “guraju” da bi se smatralo da su ovu obavezu ispunile, ko će to da procenjuje i po kojim kriterijumima?

***

Konačno, treću grupu odredbi predstavljaju one kojima se za Strane zasnivaju obaveze u korist neke treće, konkretno određene, države koja nije članica Vašingtonskih sporazuma. Radi se o četiri takve odredbe: u tri su ta “treća država” SAD, a u jednoj Izrael:

• saradnja sa američkom Međunarodnom razvojnom finansijskom korporacijom i EXIM bankom o finansiranju infrastrukturnih projekata, kredita malim i srednjim preduzećima i određenih “bilateralnih projekata” (tačka 3);
• saradnja sa američkim Ministarstvom energetike, oko studije izvodivosti vodnih resursa jezera Gazivode (tačka 7);
• podela informacija dobijenih u kontroli putničkog saobraćaja, u okviru “šire američke saradnje na Balkanu” (tačka 10);
• uzajamno priznanje Kosova* i Izraela, odnosno otvaranje trgovinskog predstavništva Republike Srbije u Jerusalimu do 20. septembra 2020. godine i premeštanje ambasade Republike Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim, do 1. jula 2021. godine (tačka 16).

U ovoj grupi odredaba otvaraju se dva odvojena pravna pitanja: prvo se odnosi na položaj trećih država u odnosu na međunarodni ugovor u kojem one nisu ugovorne strane; drugo se tiče hijerarhije normi u međunarodnom pravnom poretku: odnosa između norme sadržane u međunarodnom ugovora i norme koja predstavlja deo tzv. prinudnog međunarodnog prava (ius cogens).

Kada govorimo o položaju trećih država u odnosu na međunarodni ugovor u kojem one nisu ugovorne strane, to pitanje je rešeno Konvencijom, u članovima 34, 35 i 36. Opšte pravilo u pogledu trećih država (član 34) je da:

“Ugovor ne stvara ni obaveze ni prava za treću državu bez njenog pristanka.“

Pored toga, kada se radi o ugovorima “koji predviđaju obaveze za treće države” (član 35):

“Za treću državu nastaje obaveza na osnovu odredbe ugovora ako se članice sporazumeju da stvore obavezu na osnovu te odredbe i ako treća država tu obavezu izričito prihvati pismenim putem.“

Nešto drugačije rešenje Konvencija predviđa za obrnut slučaj (“Ugovori koji predviđaju prava za treće države”, član 36):

“Pravo za treću državu nastaje na osnovu odredbe ugovora, ako članice ovog ugovora nameravaju da na osnovu ove odredbe daju pravo bilo trećoj državi ili grupi država kojoj ona pripada, bilo ovim državama i ako treća država na to pristane. Smatra se da je dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja, osim ako ugovorom nije drukčije određeno.

Država koja ostvaruje pravo na osnovu tačke 1 dužna je da se za ostvarivanje ovog prava pridržava uslova predviđenih ugovorom ili ustanovljenih prema njegovim odredbama.“

Odredbe tačaka 6 i 7 Vašingtonskih sporazuma jasno predviđaju i prava i obaveze za SAD, i prema članu 35 Konvencije, one će biti dužne da obaveze “izričito prihvate pismenim putem”, dok će se za prava smatrati da je “dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja”, pošto Konvencija u članu 36 konstituiše oborivu prezumpciju (pretpostavku) da svaka država prihvata odredbe kojima se u njenu korist konstituiše određeno pravo, bez obzira da to izričito pismeno potvrdi.

U sličnom smislu, odredba tačke 10 konstituiše samo prava u korist SAD (na korišćenje određenih informacija dobijenih proverom putničkog vazdušnog saobraćaja, i na unapređivanje informacionih tehnologija za borbu protiv nezakonitih aktivnosti “implementacijom i operacionalizacijom” određenih američkih informacionih tehnologija.

Kada se radi o odredbi tačke 16. Sporazuma, ona sadrži prava i obaveze za državu Izrael (kada se radi o kosovskoj verziji teksta), odnosno samo prava (kada se radi o srpskoj verziji teksta).

***

Međutim, odredba tačke 16 (u srpskoj verziji teksta) otvara jedno mnogo složenije pravno pitanje.

Naime, Rezolucijom Saveta bezbednosti 478 od 22. avgusta 1980. godine, sve države članice UN obavezane su da ne prihvate pravne posledice izraelskog “osnovnog zakona” o gradu Jerusalimu, kojim je ova urbana aglomeracija u svojoj celini (dakle, uključujući i delove koji su po važećim rezolucijama UN bili deo palestinske države) proglašena izraelskom prestonicom.

Kao posledica Rezolucije SB 478 (1980), države članice UN su se u poslednjih četrdeset godina uzdržavale od premeštanja svojih ambasada u Jerusalim (a neke države koje su, u vreme njenog usvajanja, već imale ambasade u tom gradu, preselile su ih u druge izraelske gradove – Tel Aviv, Ramat Gan i Hercliju).

Jedno vreme je postojala dilema da li je Rezolucija SB 478 (1980) pravno obavezujuća za članice (odnosno, da li predstavlja izvor prinudnog međunarodnog prava – ius cogens), s obzirom da nije doneta primenom glave VII, nego člana 24 Povelje UN. Ovu dilemu rešio je Međunarodni sud pravde u svom Savetodavnom mišljenju o pravnim posledicama izgradnje zida na okupiranim palestinskim teritorijama od 9. jula 2004. godine, nedvosmislenom izrekom da su “sve države u obavezi da ne prihvate ilegalnu situaciju stvorenu u i oko istočnog Jerusalima”.

Posle ovog mišljenja Međunarodnog suda pravde i dve poslednje države koje su imale svoje ambasade u Jerusalimu (Kosta Rika i Salvador) preselile su ih u Tel Aviv u 2006. godini, čime je ovaj grad ostao bez ijedne strane ambasade, sve do 2018. godine kada su SAD otvorile zgradu svoje ambasade u Jerusalimu.

U tom smislu odredba tačke 16 Vašingtonskih sporazuma (srpska verzija) kojom se Republika Srbija obavezala da svoju ambasadu preseli u Jerusalim do 1. jula 2021. godine predstavlja kršenje prinudnog međunarodnog prava (ius cogens), zbog kojeg Srbija, kao članica UN (pa samim tim i članica Statuta Međunarodnog suda pravde) može biti suočena sa tužbom za međunarodni delikt.

Istovremeno, činjenica da postoji nesaglasnost odredbe nekog međunaronog ugovora sa nekom od normi iz korpusa ius cogens čini tu ugovornu odredbu ništavom, prema odredbi člana 53 Konvencije (Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (jus cogens):

“Ništavan je svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.“

***

Konačno, u kojoj meri Vašingtonski sporazumi u međunarodnu praksu implicitno uvode novi koncept tzv. ograničenog suvereniteta? Ovo je složeno pitanje, koje daleko prevazilazi temu, ambicije i prostor raspoloživ u ovom tekstu. Svakako, bilo koji međunarodni ugovor, kojim se neka država obavezuje na određena činjenja (ili uzdržavanja od nečega na šta bi inače imala pravo), supstancijalno podrazumeva ograničavanje njenog suvereniteta: ta pitanja ona više ne može drugačije da reguliše svojim unutrašnjim pravom, jer međunarodni ugovor uvek ima primat u odnosu na unutrašnje pravo. Istovremeno, činjenica da je neka država dobrovoljno prihvatila obaveze koje je preuzela međunarodnim ugovorom istovremeno je i oblik na koji ona vrši svoj suverenitet.

Međutim, dilema koja se ovde postavlja pred pisca i čitaoce je drugačije prirode: poznato je da je, istorijski, koncept tzv. ograničenog suvereniteta proizvod Hladnog rata. Sam termin je nastao u vreme invazije zemalja Varšavskog ugovora na Čehoslovačku u avgustu 1968. godine, a teorijski je ovaj koncept definisao tadašnji sovjetski ministar spoljnih poslova, Andrej Gromiko, u govoru na Vrhovnom sovjetu SSSR (27. juna 1968) kada je (prema Pravdi) rekao:

“Samoopredeljenje Čehoslovačke narušava suštinske interese socijalističkog sveta i zahteva od Sovjetskog Saveza i drugih socijalističkih zemalja … da preduzmu mere … u ispunjavanju njihovih međunarodnih obaveza prema čehoslovačkom narodu i u odbrani njihovih socijalističkih dostignuća.”

U kojoj meri trampijanska vizija sveta podrazumeva slično shvatanje suvereniteta trećih država, zasnovano na “ispunjavanju američkih međunarodnih obaveza” prema raznim narodima? Pregovarači Republike Srbije i Kosova* susreli su se sa ovom dilemom kada je od njih, očigledno, zahtevano da se u Vašingtonskim sporazumima obavežu i na niz dodatnih jednostranih radnji koje nemaju nikakve, ni neposredne ni posredne, veze sa predmetom ovog međunarodnog ugovora (“Ekonomska normalizacija”).

Diverzifikacija izvora snabdevanja energentima, ograničenja u pogledu proizvođača opreme 5G mobilne mreže sa kojima mogu zaključivati ugovore, premeštanje njihovih ambasada u nekoj zemlji iz jednog grada u drugi, “označavanje” organizacija u nekoj trećoj zemlji “terorističkim”, izvan okvira, institucija i procedura Ujedinjenih nacija, mešanje u unutrašnji pravni poredak 69 zemalja sveta u cilju dekriminalizacije jednih (a sutra možda kriminalizacije nekih drugih) ljudskih ponašanja – sve su to, čak i po najužim shvatanjima suvereniteta, pitanja koja su, par excellence, unutrašnje stvari svake države pojedinačno. Pravo da o ovim pitanjima donosi samostalne odluke, dakle, predstavlja fundamentalnu odliku njenog suvereniteta, odnosno činilac energetske, telekomunikacione, spoljnopolitičke, bezbednosne i pravosudne komponente tog suvereniteta.

Države se, naravno, mogu međusobno dogovoriti da neka od ovih ili sličnih pitanja regulišu međunarodnim pravom, ali se to uvek čini multilateralnim međunarodnim sporazumima, koji predstavljaju krunu višegodišnjih, ponekad i višedecenijskih, diplomatskih napora, zasnovanih na brojnim naučnim, bezbednosnim i drugim stručnim analizama.

Nikada dosad – od Leonida Brežnjeva pre pola veka do Donalda Trampa danas – nije se dogodilo da predstavnici dve strane države dobiju unapred pripremljen tekst, nedovoljno jasan i precizan pri tome, kojim jednostrano prihvataju svoje buduće neodređene obaveze o pitanjima koja ih, možda, uopšte i ne zanimaju, i koje oni moraju (ili bar osećaju da moraju) da prihvate bez pogovora.

Takozvani “socijalistički svet” (na koji se Gromiko pozivao 1968. godine) bio je ideološki konstrukt svog vremena, koji se pozivao na neku vrstu nadsuverenosti ili super-suverenosti u odnosu na svaku svoju članicu (sa izuzetkom, naravno, samog Sovjetskog Saveza): sve njihove pojedinačne suverenosti bile su ograničene tom socijalističkom nadsuverenošću.

Takozvani “trampijanski svet”, na sličan način, predstavlja ideološki konstrukt današnjeg vremena i podrazumeva gotovo identičan odnos u odnosu na sve države koje su izabrale da budu deo tog sveta (sa izuzetkom, naravno, samih SAD): sve njihove pojedinačne suverenosti ograničene su tom trampijanskom nadsuverenošću.

V

Rešavanje sporova

Sami Vašingtonski sporazumi ne sadrže nikakve odredbe o nadležnosti za rešavanje sporova između ugovornih strana u pogledu značenja ili tumačenja pojedinih odredaba, kao ni u pogledu tačne sadržine konkretnih obaveza svake strane i kvaliteta njihovog izvršavanja.

U odsustvu takvih odredaba, primenjuju se dispozitivna pravila međunarodnog prava koja sadrži Konvencija u članu 65 (Postupak oko ništavosti ugovora, njegovog gašenja, povlačenja jedne članice ili obustavljanja primene ugovora):

“Članica koja se na osnovu odredaba ove konvencije, pozove bilo na slučaj manljivosti da bude vezana ugovorom, bilo na razlog za osporavanje važnosti ugovora, njegov prestanak, povlačenje iz njega, obustavljanje njegove primene, treba da saopšti ostalim članicama svoj zahtev. Saopštenjem treba navesti meru koja se predviđa u pogledu ugovora i razloge za ovu meru.

Ako po isteku roka koji, osim u slučaju posebne hitnosti, ne bi mogao da bude kraći od perioda od tri meseca računajući od prijema saopštenja, nijedna članica nema primedaba, članica koja je obavestila može, u formi koju predviđa član 67, preduzeti nameravanu meru.

Međutim, ako je primedbu stavila neka druga članica, članice treba da traže rešenje na način naznačen u članu 33 Povelje Ujedinjenih nacija.

Nijedna odredba prethodnih tačaka ne narušava prava ili obaveze članica koji proizilaze iz svake odredbe na snazi među njima u pogledu rešavanja sporova.

Bez uštrba po član 45, činjenica da država nije uputila saopštenje propisano u tački 1 ne sprečava je da učini ovo saopštenje kao odgovor nekoj drugoj članici koja traži izvršenje ugovora ili se poziva na njeno kršenje.“

Dakle, Konvencija predviđa dvostepeni postupak rešavanja sporova: najpre politički (obaveštenje), odnosno pokušaj da se spor reši diplomatskim putem, a onda – ako one ne uspe – pravni (u skladu sa odredbom člana 33 Povelje UN), odnosno intervenciju Međunarodnog suda pravde.

Tok tog postupka bliže određuje član 66 Konvencije (Postupak oko sudskog rešavanja, arbitraže i izmirenja):

“Ukoliko u roku od dvanaest meseci od dana stavljanja primedbe nije bilo moguće postići rešenje prema tački 3 člana 65, primenjuje se sledeći postupak:
a) svaka strana u sporu oko primene ili tumačenja članova 53 ili 64 može putem molbe podneti spor na rešavanje Međunarodnom sudu pravde, osim ako članice ne odluče sporazumno da iznesu spor pred arbitražu;
b) svaka strana u sporu oko primene ili tumačenja bilo kojeg drugog člana V dela konvencije može primeniti postupak pomenut u prilogu Konvencije, upućujući u tom smislu zahtev generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija.“

U slučaju Vašingtonskih sporazuma, dodatan problem pri rešavanju eventualnih sporova predstavljala bi činjenica da Kosovo* (s obzirom da nije bilo članica UN u trenutku njihovog potpisivanja) nije članica Statuta Međunarodnog suda pravde. Iz toga proizilazi i činjenica da se ono pred ovim sudskim organom ne može pojaviti ni kao tužilac, ni kao tuženi.

Isto tako, u sporovima u kojima su jedna (ili obe) strane države, isključena je i nadležnost nacionalnih sudova, kako njihovih sopstvenih, tako i trećih država, polazeći od preovlađujućeg koncepta tzv. suverenog imuniteta država u međunarodnom pravu: jednak jednakome ne može da sudi.

Bez obzira na to koja bi se od dve ugovorne strane opredelila da, u nekom trenutku, eventualne nesporazume oko tumačenja i izvršenja preuzetih obaveza rešava primenom međunarodnog prava (a ne političkim pregovorima ili diplomatskim posredovanjem trećih država ili međunarodnih organizacija) ona to ne bi mogla da učini pred Međunarodnim sudom pravde.

Šta to u praksi znači? S obzirom da u samim Sporazumima nije predviđen drugi mehanizam, dve ugovorne strane bi jedino mogle da zaključe naknadni arbitražni sporazum, kojim bi rešavanje svog eventualnog spora prepustile međunarodnoj arbitraži.

Po opštim pravilima koja se primenjuju u takvim slučajevima, svaka strana bi imenovala po jednog arbitra (obično se za arbitre uzimaju ugledni međunarodni pravnici, sa posebnim iskustvvom u onoj oblasti na koju se sporni ugovor pretežno odnosi) a onda bi ta dva arbitra sporazumno izabrala trećeg, koji bi bio i predsedavajući arbitraže. Odluka međunarodne arbitraže smatrala bi se, po međunarodnom pravu, konačnom i obavezujućom za strane su sporu, kao i odluka Međunarodnog suda pravde i bila bi neposredno izvršna u svim trećim zemljama.

VI

Razlozi za prestanak

Postoje dve grupe razloga za prestanak važenja međunarodnih ugovora: oni koji dovode do ništavosti i oni koji omogućavaju rušljivost. Ništavost ugovora (i u unutrašnjem i u međunarodnom pravu), kada se konstatuje u odgovarajućem sudskom postupku, ima pravno dejstvo ex tunc, odnosno od trenutka zaključenja; rušljivost ima pravno dejstvo ex nunc, odnosno od trenutka proglašenja.

Pozitivno međunarodno pravo razloge za ništavost međunarodnih ugovora definisalo je u odeljku 2 dela V (članovi 46 – 53) Konvencije. U osnovi, radi se o istim razlozima koje tradicionalno prepoznaje i svaki nacionalno pravo, kao razloge za ništavost ugovora u unutrašnjem pravnom poretku: to su klasične mane volje (zabluda, prevara i prinuda) i sukob sa javnim poretkom:

• propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora (čl. 46);
• posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države (čl. 47);
• zabluda (čl. 48);
• prevara (čl. 49);
• korupcija predstavnika države (čl. 50);
• prinuda izvršena nad predstavnikom države (čl. 51);
• prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile (čl. 52);
• sukob sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens), (čl. 53).

Sada ćemo pojedinačno razmotriti svaki od osam navedenih razloga za ništavost međunarodnog ugovora.

***

(a) Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora – član 46 Konvencije

Opšte pravilo Konvencije je da se:

“… jedna država ne može pozivati na činjenicu što je njen pristanak da bude vezana ugovorom izražen na taj način što se narušava odredba njenog unutrašnjeg prava u vezi sa nadležnošću za zaključenje ugovora, kao na slučaj manljivosti”.

Međutim, od ovog opšteg pravila propisana su dva značajna izuzetka, i to alternativno: (1) ako se radi o tzv. očiglednoj povredi i (2) ako se povreda ne odnosi na neko pravilo unutrašnjeg prava koje je od suštinskog značaja.

Konvencija sadrži i definiciju tzv. “očigledne povrede”: 

“Povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu postupa prema uobičajenoj praksi ili dobronamerno”.

***

(b) Posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države – član 47 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije:

“Ako je ovlašćenje jednog predstavnika da izrazi pristanak države da bude vezana određenim ugovorom bilo predmet posebnog ograničenja, činjenica da ovaj predstavnik nije vodio računa o tom ograničenju ne može se navoditi kao slučaj manljivosti…”

Ovaj član takođe predviđa i izuzetak od pravila:

“… osim ako ograničenje nije saopšteno, pre izražavanja ovog pristanka, ostalim državama koje su učestvovale u pregovorima.”

U raspravama koje su se o ovom pitanju ranije vodile, nije postojala saglasnost o tome da li bi za zaključenje Sporazuma bilo neophodno da se prethodno promeni Ustav Srbije, ili bi on mogao da bude punovažan ako bi bio zaključen pod tzv. odložnim uslovom (da, u određenom roku, te promene budu sprovedene u predviđenoj proceduri).

Pravnici u ministarstvima spoljnih poslova pojedinih zapadnih zemalja smatrali su da bi u ovom slučaju, kao presedan, mogao da se uzme Sporazum o imenu između Makedonije i Grčke, zaključen 17. juna 2018. godine, u kojem se predviđa naknadna ratifikacija u parlamentima obe zemlje i potvrda na referendumu koji će biti održan u Makedoniji (imajući u vidu da ovaj međunarodni ugovor nije zahtevao promenu grčkog ustava, referendum u Grčkoj nije bio neophodan).

Po našem mišljenju, odredbe Ustava Republike Srbije su u ovom slučaju vrlo jasne, pošto se ne radi samo o promeni ustava nego i o promeni granica. Pregovarači koji ispred Republike Srbije učestvuju u formulisanju i zaključenju Sporazuma bili su dužni da ostalim stranama (kosovskim vlastima i američkim posrednicima) saopšte ovo ograničenje, odnosno da oni nemaju kapacitet da zaključuju sporazum koji bi via facti podrazumevao promenu granica Republike Srbije, bez prethodno završene procedure promene Ustava Srbije.

Naravno – kao što smo već utvrdili analizom sadržaja Vašingtonskih sporazuma – ovi dokumenti ne sadrže nijednu odredbu kojom se Republika Srbija explicite obavezuje, ni na međunarodno priznanje Kosova* ni na promenu sopstvenih granica. Sporazumi, u tom smislu, nisu direktno protivni odredbama Ustava Srbije.

Međutim, činjenica da je – po prvi put – neki predstavnik Republike Srbije potpisao međunarodni ugovor sa predstavnicima Kosova*, koje je pri tome označeno na način suprotan još uvek važećem rešenju iz Aranžmana o regionalnom predstavljanju i saradnji (2012), svakako navodi na zaključak da Vašingtonski sporazumi, kao posledicu, sadrže i posredne elemente tzv. implicite priznanja, odnosno da predstavljaju korak dalje u pravcu tog konačnog ishoda.

***

(c) Zabluda – član 48 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije, država se:

“… može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom, ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koja je sačinjavala bitnu osnovu pristanka te države da bude vezana ugovorom“.

Kao izuzetak od ovog pravila, predviđeni su slučajevi da je: (1) “država doprinela ovoj zabludi svojim postupkom” ili da su (2) “okolnosti bile takve da je trebalo da bude obaveštena o mogućnosti zablude”, pri čemu (3) “zabluda koja se odnosi samo na redakciju teksta ugovora ne ide na uštrb njegove važnosti; u ovom slučaju, primenjuje se član 79”.

Hipotetički gledano, možemo da pretpostavimo više slučajeva u kojima bi se, po zaključenju Sporazuma Republika Srbija mogla pozivati na zabludu (error).

Jedan od njih je svakako status srpske manjine u Republici Kosovo: struktura i nadležnosti teritorijalne autonomije Srba na Kosovu, zaštita kulturno-istorijskog nasleđa, imovinskih prava i drugih legitimnih interesa. Volja da se zaključi Sporazum bi, na strani Republike Srbije, bila bitno uslovljena očekivanjima od budućeg obima i sadržine ovih prava: mogli bismo da kažemo da bi ti elementi bili verovatno presudni za formiranje tzv. animus contrahendi, volje da se zaključi ugovor, i ako bi pregovarači bili u zabludi oko ovih činjenica takva zabluda bi, automatski, otvorila situaciju eventualne ništavosti Sporazuma.

Međutim, ovde je moguće pretpostaviti i jednu širu, kontekstualnu, zabludu: uzimajući u obzir presedan koji je već uspostavljen Briselskim sporazumom, i Vašingtonske sporazume pregovarači su verovatno bili skloni da (pogrešno, kao što smo dokazali, ali svejedno) tumače kao neku vrstu (malar prećutnog) trostranog, a ne dvostranog međunarodnog ugovora; činjenicu da su pregovore o njihovom zaključenju aktivno vodili visoki diplomatski zvaničnici SAD, a da je u ceremoniji potpisivanja učesstvovao i predsednik SAD, oni su vrlo verovatno tumačili kao okolnosti iz kojih proizilazi da su i same SAD preuzele određene obaveze, kao neka vrsta garanta ovih sporazuma.

Ako bi, dakle, SAD u slučaju Vašingtonskih sporazuma (baš kao i Evropska unija, u slučaju Briselskog sporazuma) implicitno preuzele obavezu da se prijem Republike Srbije u članstvo EU, po zaključenju Sporazuma, obavi po nekoj skraćenoj ili ubrzanoj proceduri, a potom pozivajući se na rebus sic stantibus (promenjene okolnosti) od takve procedure odustale, da li bi zabluda oko te činjenice bila dovoljan razlog za ništavost Sporazuma?

***

(d) Prevara – član 49 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije:

“Ako je država navedena da zaključi ugovor obmanljivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, ona se može pozvati na prevaru koja čini ništavim pristanak da bude vezana ugovorom.”

Dakle, prevara (dolus), ovde definisana kao “obmanljivi postupak neke druge države koja je učestvovala u pregovorima”, ukoliko je takav postupak naveo državu da zaključi ugovor, bio bi dovoljan razlog da se pitanje eventualne ništavosti POS postavi pred Međunarodnim sudom pravde.

Suštinski, ovde se ponovo srećemo sa hipotetičkim situacijama koje smo već opisali u tački c) ovog odeljka, onoj o zabludi. Kao mane volje, i zabluda i prevara su u pravu (i unutrašnjem, baš kao i u međunarodnom) međusobno tesno povezane, i uzročno-posledično i suštinski. Zabluda se kod ugovarača najčešće formira kao posledica prethodne prevare, kao što je i cilj prevare izazivanje zablude (ili održavanje druge ugovorne strane u toj zabludi).

***

(e) Korupcija predstavnika države – član 50 Konvencije

Prema opštem pravilu: 

“Ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na ovu korupciju koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom.”

Ova odredba znači da bi Republika Srbija mogla, u slučaju da se dokaže korupcija bilo kog od tri tzv. glavnih pregovarača (pod glavnim pregovaračima, međunarodno pravo tradicionalno smatra šefa države, u monarhijama kralja ili cara, u republikama predednika; šefa izvršne vlasti, odnosno predsednika vlade; ministra inostranih poslova) ovu okolnost istakne kao razlog za apsolutnu ništavost svakog međunarodnog sporazuma koji bi bio zaključen kao posledica takve okolnosti.

Zašto ovde posebno ističemo tri tzv. glavna pregovarača? Od odluke Stalnog suda međunarodne pravde o pravnom statusu istočnog Grenlanda (1933) u sporu između Norveške i Danske, u međunarodnom pravu je prihvaćen standard da jedino šef države, šef vlade i ministar inostranih poslova imaju kapacitet da zastupaju državu bez potrebe da imaju bilo kakva punomoćja kolektivnih (vlada, parlament) organa vlasti. Svaka njihova izjava, neposredno i u celini, smatra se izjavom države koja ih je izabrala na ove funkcije.

Član 50 Konvencije ne ograničava, naravno, eventualnu ništavost međunarodnog ugovora samo na korupciju nekog od navedena tri funkcionera. Bilo koji predstavnik države koji je učestvovao u pregovorima, a kod kojeg se pravnosnažnom sudskom odlukom dokaže korupcija, mogao bi da predstavlja dovoljan osnov da se zahteva utvrđivanje ništavosti međunarodnog ugovora koji je taj predstavnik zaključio. Svakako, što je viši nivo pregovarača kojem bi eventualna korupcija bila dokazana pravnosnažnom sudskom odlukom, to bi bili veći i izgledi da tužba za poništenje po ovom osnovu bude usvojena na Međunarodnom sudu pravde.

Naravno, prethodno bi bilo neophodno da se korupcija dokaže pravnosnažnom sudskom odlukom u odgovarajućem krivičnom postupku, kao i da se – u tužbi pred Međunarodnim sudom pravde – dokaže, ili bar učini verovatnom, uzročno-posledična veza između konkretnog čina korupcije određenog lica i njegovog (faktičkog i formalnog) uticaja da ugovor bude zaključen.

Ovde se, i u teoriji i u praksi, postavlja jedno zanimljivo pitanje: da li su potpisnici Konvencije pod pojmom “korupcija” podrazumevali samo tzv. korupciju u užem smislu (predaju novčanih iznosa, činjenje drugih materijalnih pogodnosti i sa njima izjednačene radnje) ili pojam treba tumačiti i šire?

Na primer, ako bi se u sudskom postupku dokazalo da su države koje su učestvovale u pregovorima pojedinim pregovaračima iz Republike Srbije pružale ličnu političku podršku (sa ovim se može izjednačiti i podrška data njihovim političkim strankama) da ostanu na vlasti, ili da se na toj vlasti dodatno učvrste, da li bi se to moglo smatrati korupcijom u smislu u kojem se taj pojam koristi u članu 50. Bečke konvencije?

***

(f) Prinuda izvršena nad predstavnikom države – član 51 Konvencije

Konvencija propisuje:

“Izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu lišeno je svakog pravnog dejstva.”

Prinuda (vis metus) u pravu predstavlja klasičnu manu volje – svi pravni poslovi zaključeni pod prinudom su apsolutno ništavi. Tradicionalno međunarodno pravo je, međutim, prinudu, kao razlog ništavosti ugovora, ograničavalo na ličnosti samih pregovarača. Kada se radilo o državi, sve do izričite zabrane rata (sredinom XX veka) ni prinuda prema državi nije mogla da bude zabranjena. Drugim rečima, ako je međunarodno pravo dozvoljavalo rat, onda je, a forteriori, dozvoljavalo i status quo post bellum koji bi bio stvoren (ne)uspešnim vođenjem rata i formalizovan odgovarajućim mirovnim ugovorom.

Verovatno najzanimljiviji primer u novijoj istoriji predstavlja sporazum između SAD i Irana, zaključen 19. januara 1981. godine posredovanjem Alžira (obe države su potpisale jednu deklaraciju alžirske vlade u istom tekstu) o rešavanju problema talaca u američkoj ambasadi u Teheranu, koji su se u zatočeništvu nalazili 444 dana. Ovim sporazumom američka strana se izričito, i u svoje ime i u ime svojih građana, odrekla prava na sudsku odštetu za pretrpljenu štetu. Ovde se kasnije postavilo zanimljivo pravno pitanje: da li međunarodno pravo može da da zaštitu ugovoru koji je očigledno zaključen pod direktnom prinudom?

Pitanje, naravno, daleko prevazilazi predmet ove analize i nemamo prostora da se njim detaljnije bavimo, ali zato zainteresovane za ovu temu upućujemo na dve odlične analize, obe iz 1984. godine: prva Tomasa Zakara, “The Prohibition of the Use of Duress in Treaty Negotiations: Study of the Iranian Hostage Crisis”, objavljena u Bostonskoj reviji za međunarodno pravo:

http://lawdigitalcommons.bc.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1481&context=iclr;

druga, H.G. de Jonga iz odeljenja za ustavna pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova Holandije: “Coercion in the conclusion of treaties: A consideration of Articles 51 and 52 of the Convention on the the Law of Treaties”, objavljena u Holandskom godišnjaku za međunarodno pravo, 15/1984, dostupna online od 2009. godine: 

https://www.cambridge.org/core/journals/netherlands-yearbook-of-international-law/article/coercion-in-the-conclusion-of-treaties-a-consideration-of-articles-51-and-52-of-the-convention-on-the-the-law-of-treaties/1842B2A89359F033CEB269E17E4626BD

Da li je u dosadašnjem toku pregovora između Beograda i Prištine bilo elemenata prinude? Zanimljive su neke izjave u tom smislu koje je dao jedan od srpskih pregovarača u Briselu, Aleksandar Vučić, na primer ova:

„Meni su pre četiri i po godine najviši predstavnici u Briselu rekli decidirano: Vučiću, gotov si, karijera ti je završena, ti ne znaš kako se mi obračunavamo s neposlušnima“

Ne ulazeći u ovom trenutku u materijalnu tačnost ove izjave – njen autor je i inače sklon vrlo slobodnoj interpretaciji činjenica i relativizaciji istine – dužni smo da konstatujemo da ona predstavlja presedan u istoriji međunarodnih odnosa, kao prvi slučaj u kojem visoki funkcioner jedne države, dok su međunarodni pregovori o nekom pitanju još uvek u toku, otvoreno govori o tome da je bio izložen pretnjama i pritiscima.

***

(g) Prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile – član 52 Konvencije

Konvencija propisuje:

“Ništavan je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa međunarodnog prava koji su uneti u Povelju Ujedinjenih nacija.”

U međunarodnom pravu najpoznatiji primer ugovora zaključenog pod prinudom prema državi predstavlja tzv. Minhenski sporazum (1938) kojim je Čehoslovačka ustupila nacističkoj Nemačkoj svoje pogranične oblasti, Sudete. U predvečerje zaključenja ovog sporazuma Adolf Hitler je Čehoslovačkoj uputio i poseban ultimatum, tzv. Memorandum iz Godesberga (dokument je dobio ime po gradu u kojem je potpisan, a gde je Hitler bio na sastanku sa britanskim premijerom Čemberlenom). Minhenski sporazum je, baš po tom osnovu, i formalno poništen Ugovorom u Pragu koji su SR Nemačka i Čehoslovačka zaključile 11. decembra 1973. godine.

Ako pogledamo opšti politički kontekst u kojem se vode svi pregovori između Srbije i Kosova* – uključujući i ove poslednje u Vašingtonu – manje ili više direktno uslovljavanje prijema Republike Srbije u članstvo EU prethodnim zaključenjem POS – možemo li u tom uslovljavanju identifikovati elemente prinude nad državom?

Različiti predstavnici, i EU i SAD, uglavnom su ponavljali istu argumentaciju: da je zaključenje takvih sporazuma objektivno nužan uslov za članstvo Srbije u EU, jer Unija, navodno, ne može da prihvati članice koje imaju nerešena teritorijalna pitanja: teritorija Unije mora biti bezbednosno, fiskalno i pravno jedinstvena.

Hajde da vidimo da li je ta teza tačna – da li je teritorija Unije zaista toliko jedinstvena ili su dosadašnji srpski pregovarači sa EU, ipak, bili samo slabi učenici istorije i geografije?

Mnoge članice EU nisu u Uniju unele cele teritorije na kojima vrše suverenost. Tako, na primer, iako je Danska članica EU, Grenland i Farska ostrva, dve njene autonomne oblasti, to nisu od 1985. godine. Ostrva Džersi i Gernzi u Lamanšu, dve autonomne teritorije u okviru Velike Britanije, isto tako nisu deo teritorije EU. Portugalski arhipelazi u Atlantiku, Azori i Madera, kao i španski arhipelag Kanarska ostrva (sva tri autonomne teritorije u svojim zemljama) nisu u potpunosti integrisani u EU, iako su i Portugal i Španija članice Unije.

Sličan je i status francuskih prekomorskih teritorija Martinik, Reunion, Francuska Gvajana, Gvadalupa i Majote, kao i holandskih prekomorskih oblasti Aruba, Kirasao i Sint Marten. Grčka monaška republika, Sveta Gora, nalazi se izvan jedinstvene carinske zone EU. Konačno, iako EU prihvata teritorijalni integritet Kipra, svoje članice, činjenica da Kipar od 1974. godine ne vrši suverenu vlast nad teritorijama na severu koje je okupirala Turska nije uticala na prijem ove države u članstvo 2004. godine, a britanske suverene vojne baze na južnom delu ostrva (Akrotiri i Dekelija) ne smatraju se uopšte delom teritorije EU.

Od 28 članica EU čak sedam nisu na isti način integrisane u Uniju sa celinom svoje suverene teritorije: svaka četvrta. Čak 31 teritorija država članica EU uživa specijalan status – iz različitih istorijskih, geografskih ili političkih razloga. Sitacija u kojoj se Republika Srbija, od 1999. godine, nalazi u pogledu Kosova i Metohije, teško da bi bila presedan u odnosu na dosadašnju praksu EU.

Očigledno, Evropska unija je u odnosu na Srbiju učinila izuzetak u odnosu na pravilo koje je primenila u svim navedenim slučajevima: da država članica može da ima određene teritorije pod specijalnim pravnim režimom pri čemu bi ove teritorije imale specifičan status u okviru EU ili čak uopšte ne bi bile u njoj. Može li se takav stav smatrati oblikom indirektne prinude prema Republici Srbiji u toku pregovora o zaključenju međunarodnog sporazuma?

***

(h) Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens) – član 53 Konvencije

Konačno, kao što su ništavi svi ugovori u unutrašnjem pravu čiji bi predmet bio u suprotnosti sa prinudnim pravnim normama (na primer, ugovor o kupovini ili prodaji čoveka ili dela ljudskog tela, ili ugovor o udruživanju u grupu čiji bi cilj bilo vršenje krivičnih dela), tako je i po Konvenciji:

“Ništavan … svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se ne može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.”

Hipotetički, takav ugovor bi u međunarodnom pravu bio ugovor koje bi države zaključile u cilju vršenja međunarodnih krivičnih dela (agresivni rat, genocid, ili neki drugi međunarodni zločin) ili ugovor čiji bi predmet bio nedopušten po nekom drugom osnovu (trgovina robljem, piratstvo na moru ili širenje zaraznih bolesti).

Kod Vašingtonskih sporazuma (o čemu smo već šire govorili u odeljku IV), u ovom kontekstu je problematična tačka 16 (u srpskoj verziji) kojom se Republika Srbija obavezuje da svoju ambasadu u Izraelu premesti iz Tel Aviva u Jerusalim do 1. jula 2021. godine. Ova obaveza je suprotna Rezoluciji SB UN 478 (1980), koja (u skladu sa Savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde o legalnosti izgradnje zida na okupiranim palestinskim teritorijama od 9. jula 2004. godine) predstavlja ius cogens.

***

Pored oglašenja međunarodnog ugovora ništavim, postoje i drugi načini na koji on može prestati da se primenjuje (iako, u svakom od njih, on ne mora nužno da prestane i da važi).

Najpre, izvršenjem svih predviđenih obaveza, odnosno nastupanjem okolnosti tzv. apsolutne konzumacije, ugovor poprima karakter tzv. istorijskog ugovora: on formalno ostaje na snazi, ali, pošto su obe strane u celini izvršile sve preuzete obaveze, više ne može da se primenjuje.

Pored toga, moguće je da nastupe i okolnosti koje Konvencija predviđa u članu 61 (Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim):

“Jedna članica se može pozvati na nemogućnost izvršenja ugovora kao razlog za njegov prestanak ili povlačenje iz njega, ako ova nemogućnost proizilazi iz konačnog nestanka ili uništenja predmeta neophodnog za izvršenje ovog ugovora. Ako je nemogućnost privremena, ona se može navesti samo kao razlog za obustavljanje primene ugovora.

Članica se ne može pozvati na nemogućnost izvršenja kao razlog za prestanak ugovora, za povlačenje iz njega ili za obustavljanje njegove primene, ako ova nemogućnost proizilazi iz kršenja od strane članice koja se na ovo kršenje poziva, bilo obaveze ugovora, bilo svake druge međunarodne obaveze u odnosu na svaku drugu članicu ugovora.“

Slična ovoj je i situacija koju Konvencija predviđa u članu 62 (Suštinska promena okolnosti):

“Suštinska promena okolnosti koja je nastala u odnosu na one koje su postojale u trenutku zaključenja ugovora i koju članice nisu predvidele ne može se navesti kao razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega, osim ako:
a) postojanje ovih okolnosti ne predstavlja suštinsku osnovu pristanka članica da budu vezane ugovorom; i ako
b) ova promena nema za cilj da korenito promeni značaj obaveza koje ostaju da se izvrše na osnovu ugovora.

Suštinska promena okolnosti ne može se navesti kao razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega:
a) ako se radi o ugovoru kojim se određuje granica; ili
b) ako suštinska promena proizilazi iz kršenja od strane članice koja se na njega poziva, bilo obaveze ugovora bilo svake druge međunarodne obaveze u odnosu na svaku drugu članicu ugovora.

Ako se članica može, prema prethodnim tačkama, pozvati na suštinsku promenu okolnosti kao na razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega, ona se na njega može isto tako pozvati samo radi obustave primene ugovora.“

U odnosu na Vašingtonske sporazume, situacije predviđene članovima 61 i 62 Konvencije lako je zamisliti: pretpostavimo da na predstojećim američkim predsedničkim izborima Donald Tramp ne dobije još jedan mandat, i da nova američka administracija promeni svoju spoljnu politiku u toj meri da odustane od njegovih planova i ciljeva koji su bili motiv za zaključenje Vašingtonskih sporazuma. Šta bi se u tom slučaju dogodilo?

Najpre, neke njjihove odredbe (iz tačaka 3, 7 i 10) biće nemoguće izvršiti bez aktivnog učešća odgovarajućih vladinih agencija SAD. Izostanak tog učešća značio bi nastupanje stiuacije iz člana 61 Konvencije (Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim) i te odredbe bi prestale da važe.

Dalje, neke druge odredbe (koje se ne odnose neposredno na međusobne odnose ugovornih strana) očigledno su zaključene upravo imajući u vidu interes sadašnje američke administracije za njihovu sadržinu: radi se o tačkama 8, 9, 13, 14 i 16. U svim ovim slučajevima animus contrahendi obe ugovorne strane bio je taj interes; nastupanje okolnosti u kojima nova američka administracija taj interes više ne bi imala (ili bi, možda, imala i suprotan interes) značilo bi suštinsku promenu okolnosti (rebus sic stantibus) u toj meri u kojoj bi dalje održavanje ovih odredaba na strani bilo ne samo besmisleno, nego i štetno, za obe ugovorne strane.

Dakle, od šesnaest tačaka Vašingtonskih sporazuma čak polovina, njih osam, je, neposredno ili posredno, uslovljena opstankom administracije Donalda Trampa. Samo onih drugih osam, koji se tiču direktno ugovornih strana i njihovih međusobnih odnosa (tačke 1, 2, 4, 5, 6, 11, 12 i 15) imale bi smisla i posle eventualnog nastupanja te nove okolnosti.

Zato ćemo ovaj tekst – koji smo započeli korisnim savetom jednog Francuza (za kojeg su savremenici pričali da je jedini imao hrabrosti da svom kralju Luju XIV kaže istinu) – završiti poznatom ciničnom opaskom jednog drugog Francuza, Šarla de Gola, o međunarodnim ugovorima:

“Ugovori su vam kao ruže, ili mlade devojke. Oni traju dokle traju.”

Замишљени Балкан: на раскрсници пост-пандемијског и пост-трампијанског света

“Тамо где је мистерија, обично се сумња да мора да буде и неког зла.” (Лорд Бајрон)

Овај афоризам лорда Бајрона – песника који је измислио модерну Грчку – генерално се сматра најприкладнијим баш за Балкан – европско полуострво које своје име дугује турским речима за крв и мед. Савремени речници енглеског језика потврђују овај утисак: сама реч Балканизација је пежоративни геополитички израз за фрагментацију великих области или држава у много мањих, непријатељских или несагласних међусобно; Македонија није само географски, него и кулинарски израз: салата састављена од малих делова воћа и поврћа, не нужно јестивог; једина реч у модерном енглеском језику која оригинално вуче порекло из средњовековног српског је – вампир; а лик у антиромантичној комедији Џорџа Бернарда Шоа, “Оружје и човек”, прича причу о свом оцу који се “никада није окупао у свом животу; а живео је до своје деведесет осме године, најздравији човек у Бугарској”.

Изван света речника и књижевности, Балкан остаје део Европе који се доживљава као “различит”, регион у којем – чак и данас – Запад више воли стабилност него демократију. Када се баве Балканом, европски политичари воле да причају о “европској агенди”; повремено именују изасланике да се баве “регионалним проблемима”; с времена на време поделе неки новац, не распитујући се превише како ће бити потрошен; и на крају се редовно похвале, пуштајући један или два твита. И то је то – стабилност, као прагматични компромис између хаотичних ратова деведесетих и утопије грађанског друштва скандинавског типа и просперитета које изгледа да увек остаје ван домашаја за Балкан.

Али, као што се то често догађа, овај компромис је само леп начин да се забашури неуспех. Док западне земље верују да штите своје интересе избегавајући било коју врсту нестабилности, неуспех да се оствари напредак ка демократији је заправо високо штетан, и за регион и за сам Запад. Конфликтне зоне, као што су Босна и Косово остају замрзнуте у истом стању етничке нетрпељивости као и када је пуцњава престала пре четврт века; нарко-дилери су са политичким лидерима склопили договоре о аутопуту дрога, од региона где се оне производе до богатих потрошача у Европској унији и Великој Британији; неколико стотина хиљада комада пешадијског наоружања, заосталог из Ратова за југословенско наслеђе начинило је балканске криминалце међу најбоље наоружаним на свету; Русија, Турска и Кина гледају како да сиромаштво региона искористе за своје циљеве; и млади људи са целог овог подручја гласају све чешће својим ногама уместо рукама – тражећи бољу будућност на другим местима.

Међутим, ту негде око Божића 2020. године, Запад ће коначно морати да замени твитовање размишљањем. Једновремени освит пост-пандемијског и пост-трампијанског света значиће за много врелих тачака широм света могућност за нови почетак. Једна од таквих тачака могла би, мада не и морала, да буде и Балкан. Запад може решити да је садашњи модел компромиса и неуспеха најбоља реалистичка опција и стога решити да Балкан остави паркиран баш тамо где је сада: на крају оних последњих граница Европе, сакривеног у маглама бајронијанских мистерија и зала, уроњеног у своје вечне мржње и предрасуде. Или може решити и нешто друго: уместо да задржава Балкан у вечитом предсобљу света, Запад се може определити за тежи и стрмији пут коначне интеграције региона у европску архитектуру.

Хајде да сада погледамо како би приоритети ове коначне интеграције требало да изгледају?

***

Прво, Балкан мора да демитологизује представу о себи. Дабоме, многе савремене европске нације дефинисане су, између осталог, и својим одговарајућим митовима: много Енглеза верује да је краљ Артур заиста постојао; Шпанци воле да сањаре о Сиду Освајачу и Португалци о Ђерарду Неустрашивом, док Швајцарци воле приче о Виљему Телу а Италијани увек поново уживају да слушају о Сицилијанском Вечерњем. Међутим, ниједна европска нација не живи данас своје древне митове на начин на који то и даље чине све балканске нације. Митови припадају пијаним ноћима док будућност мора да се гради у трезним јутрима.

Друго, Запад мора да прихвати да је фундаментална промена доминантне балканске парадигме сада практично неизбежна. Све данашње владајуће елите – политички, културни, духовни и биолошки наследници господара ратова деведесетих – морају бити развлашћене, стубови њихове подршке пажљиво демонтирани и њихове идеологије сахрањене. Не ради се само о томе да су многи од њих и даље укључени у различите корупцијске шеме и да су, према кредибилним западним обавештајним извештајима, опасно близу мрежа транснационалног организованог криминала, и унутар и изван региона. Много је значајније то што ментални склопови ових елита – који су сви фундаментално оријентални и антиисторијски – још увек пресудно утичу и обликују јавно мнење, друштвене структуре, доминантне симболе и вредности целог Балкана.

Треће, нема одрживог решења за Балкан ако је иједан од његових народа – без обзира о којем се ради – претворен у жртвено јагње за сва зла која су погодила овај део Европе. Одржива решења морају да подразумевају раскид са историјски промашеним концептима колективне кривице и првобитног греха. Балкан је исувише мали и исувише ломљив да би себи могао да дозволи луксуз сопствене Вајмарске Немачке у улози вечитог кривца.

Четврто, оном делу Балкана који се још увек налази изван Европске уније (а који се често, колоквијално, назива Западним Балканом) мора се понудити једноставна, јасна и поштена нагодба: чим се ослободите постојећег, антиевропског, менталног склопа, бићете примљени у чланство ЕУ. Заправо, ЕУ би имала више користи од новог, потпуно европеизованог Балкана, чак и са нерешеним регионалним споровима, него од старог, антиевропског Балкана који би своје спорове вештачки решавао. Ова друга опција би извесно, бар за неко време, остала на насловним странама, јер су медији увек гладни сензација; она је већ привукла легије трећеразредних дипломата, каријериста и аривиста – свих оних који су фасцинирани плитким гламуром краткорочног успеха. Међутим, мудри европски државници ће увек суштинским променама дати предност у односу на празне фразе.

Пето, НАТО мора да обезбеди, за све земље Балкана, кредибилне безбедносне гаранције, у односу на претње, како спољне тако и унутрашње. Такав аранжман би морао да обухвати и питање тамног наслеђа Алијансе: агресије на Југославију 1999. године, предузету кршењем међународног права, која је довела до исувише цивилних жртава а да би једноставно могла да буде гурнута под тепих. Прошлост се, дабоме, не може променити; међутим, прецизна, одговарајућа и етички исправна ревизија ове трагичне епизоде била би начин да поново размислимо о нашој заједничкој историји и истовремено отупимо дугорочни руски утицај у Србији.

Шесто, било какав покушај поновне промене граница на Балкану би неминовно водио у нове катастрофе. Отворио би Пандорину кутију болних сећања, нешто што би популистички политичари, похлепни трговци оружјем, лажни пророци и све врсте авантуриста пожурили да искористе још једном. Међутим, једини начин да се сачувају постојеће границе на Балкану је да се оне избришу – све заједно, и све одједном. Ово је, дабоме, могуће једино у оквиру шире политичке заједнице – некада је то била Југославија, данас је Европска унија – у којој би те границе, заувек, постале ирелевантне.

Седмо, читав овај пројекат свакако захтева неки новац – али ЕУ ионако већ даје пуно новца у овај регион, само што га сада баца у ветар. Досад, оно што су Европљани чинили, у пракси је значило куповање лојалности њихових непријатеља по цену губитка подршке пријатеља. Уместо давања новца непосредно балканским владама, ЕУ би требало да размотри успостављање сасвим новог механизма: регионалне развојне банке која би финансирала обнову пост-пандемијских економија, радећи директно са клијентима из приватног сектора, на потпуно транспарентан начин и по тржишним принципима. Владама и политичким странкама мора се одузети позиција похлепног посредника. Ово је најбољи и најбржи пут да се створи независна предузетничка класа у региону која би заменила политички повезане тајкуне.

***

Ако је седам наведених тачака можда уплашило читаоца својом амбициозношћу, за крај овог текста поделићемо са вама једну анегдоту. У својим мемоарима, Жан Моне, један од очева-оснивача Париског уговора (1951), описао је како је настао овај документ из којег је касније створена и Европска унија: штампан је у Француској, на холандском папиру, немачким штампарском бојом, повезан у кожу из Белгије и Лукесембурга и украшен показивачима страна, истканим од италијанске свиле.

Међутим, детаљ који Моне није написао је да су – пошто су преговори били тако грозничави да су трајали до последњег часа – листови папира које су шефови дипломатија заиста потписали били намерно остављени празни. Далеко од чаша са шампањцем и светлости рефлектора париског Salon de l’Horloge, невидљиви стручњаци су пречишћавали тај текст још пуне две недеље. Оно што је заиста тада значило били су људи, визија, поверење и јавна подршка – не техникалије.

Исто тако, не можемо очекивати да се све техникалије коначне интеграције Балкана у Запад могу решити преко ноћи. Међутим, стратешки избор – да се постојећи оријентални деспотизам (како су га дефинисали Гибон, Монтескје, Маркс и Витфогел) замени модерним, функционалним државама, и да се претходне три деценије узајамне мржње напусти у корист истог оног антифашистичког духа који је инспирисао очеве осниваче Европе – захтевао би тачно оне састојке из Париза 1951: људе, визију, поверење и јавну подршку. Баш као и у Salon de l’Horloge, нови, стварни лидери све ово могу да постигну и на празном листу папира; невидљиви експерти ће свакако после пречистити текст.

***

НАПОМЕНЕ:

У јуну 2020. године изабран сам у чланство високог саветодавног одбора НАТО Фондације, самосталног научно-истраживачког института при Одбрамбеном колеџу НАТО у Риму:

Senior Advisory Board

На молбу председника Фондације, амбасадора Алесандра Минута-Риција, овај прилог сам (у енглеском оригиналу) написао као своју приступну беседу у саветодавном одбору. Текст је завршен 1. августа 2020. године. Међутим, због ограничења у путовањима и састанцима, наметнутих пандемијом, уместо да буде прочитан, објављен је на интернет страни Фондације, 7. августа 2020. године:

The Balkans envisaged: at the crossroads of a post-COVID and post-Trumpian world – Zoran Cicak

У овом тексту, по први пут га читаоцима представљамо у преводу на српски.

Istorije budućnosti: Balkan 2025. – tri boje

“Da sam otišla na pijacu, naoružana moćima veštice, uhvatila seljaka za ramena i prošaputala mu: “U toku tvog života, da li si znao šta je to mir?”, sačekala njegov odgovor, onda mu prodrmala ramena i pretvorila ga u njegovog oca, pitala ga isto pitanje, pa i njega pretvorila u svog oca, nikada ne bih čula reč “da”. I ako bih pitala sve njegove mrtve, u poslednjih hiljadu godina, uvek bih čula isto: “Ne, bio je strah, bili su naši neprijatelji napolju, naši vladari iznutra, bio je zatvor, bilo je mučenje, bila je nasilna smrt.”

(Rebeka Vest, Crno jagnje i sivi soko, 1941)

 

I

Tri istorije budućnosti: Balkan 2025.

Premijeri, ministri spoljnih poslova i privrede šest zemalja Zapadnog Balkana se danas sastaju u Poznanju u Poljskoj, zajedno sa još tridesetak kolega iz Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Italije, Grčke, Bugarske, Hrvatske, Austrije, Poljske i Slovenije. Šesnaest premijera će se, u ovom formatu, okupiti šesti put posle inauguralnog sastanka u Berlinu, 2014. godine. Do sada su obišli i Beč, Pariz, Trst i London.

Čitav projekat, zamišljen kao jedno od testamentalnih nasleđa Angele Merkel, sa vremenom je sve više postajao suprotnost onome što je bio kada je zamišljen: još jedna u nizu prilika da se ovih pedesetak ljudi slika, tvituje, razmeni prazne fraze, jeftine dosetke i poneku uvredu i da hvalisave intervjue domaćim medijima. Kad kažemo domaćim, mislimo na razne balkanske medije – jer, oni evropski su odavno izgubili svaki interes za ovu ispraznu pozorišnu predstavu.

Par nedelja pre ovog događaja, kao i svakog juna, Evropska komisija je objavila svoje izveštaje o napretku za šest zemalja Zapadnog Balkana. Mnoge stvari u njima bile su očekivane, baš kao što su bile očekivane i neke stvari koje tamo na kraju nisu našle svoje mesto. I u svakoj od šest zemalja se, o izveštaju koji se na nju odnosio, stvorilo podeljeno javno mnenje: vlast i oni delovi stanovništva koji je podržavaju, smatrali su da je njihova zemlja zaslužila veće pohvale; opozicija i kritički raspoloženi građani smatrali su da je zaslužila veće kritike. Evropska birokratija je, još jednom, uložila ozbiljne analitičke napore, razmotrila niz tačnih ili manje tačnih podataka, i – nakon stotina stranica napisanog papira – dala konačan rezultat kojim, uglavnom, niko nije bio zadovoljan. Uključujući tu, najverovatnije, i nju samu.

Ništa od toga, dakle, nije posebno novo. Međutim, ovo su poslednji izveštaji o napretku koje je potpisala sadašnja Evropska komisija: već 2020. godine to će raditi neki sasvim drugi ljudi, po kriterijumima koji će se, možda, bitno razlikovati od ovih današnjih. Možda, kažemo. A možda će biti i još gori?

Odlazeća Komisija, do samog kraja svog mandata, nije uspela da se iskobelja iz osnovne protivrečnosti koja ju je – kada se radi o Zapadnom Balkanu ali i o nekim drugim regionima Evrope i njenog susedstva – od početka pratila. Sa jedne strane, Evropa je morala da insistira na vrednostima i standardima koje javno zastupala; sa druge, ona je sve praktične političke i finansijske aranžmane pravila sa elitama koje su – interesno, istorijski, psihološki, ako hoćete i istorijski i filozofski – bile suprotstavljene baš svakoj od tih vrednosti.

Nova Komisija će se suočiti sa prilično jasnim, gotovo reljefnim, slikama neuspeha svoje prethodnice na Balkanu: sve manje obrazovanih, sposobnih i mladih ljudi želi da ostane na Poluostrvu; sve više, modeli političkih struktura koje se na ovom prostoru oblikuju podsećaju na Aziju a sve manje na Evropu; sve češće, novinari i intelektualci u samoj Evropskoj uniji sa pravom postavljaju pitanje: čemu cela ova commedia dell’arte u svojoj konačnici vodi?

***

I dok ćemo potpunu političku i personalnu fizionomiju naslednika Junkera, Mogerinijeve i Hana moći da vidimo, otprilike za dva ili tri meseca – do tada je Evropska komisija čuvar plaže u zimskom periodu – neki malo ozbiljniji ljudi od njih su se isto tako bavili Zapadnim Balkanom ali na drugačiji – ozbiljniji – način.

Već posle 2016. godine u nekoliko institucija u raznim evropskim zemljama – Francuskoj, Nemačkoj, Italiji, Holandiji, Velikoj Britaniji, Austriji, Švedskoj – odvojeno su počele analize onih stvarnih, dubinskih, društvenih procesa, struktura i trendova na jugoistoku kontinenta. Neposredni povod bila su dva događaja koja su, u toj godini, oblikovala novu sliku Evrope i sveta: Bregzit i pobeda Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima, ali pitanje koje je postavljeno bilo je mnogo dublje: da li je – uglavnom već zaboravljen i zapostavljen – Balkan moguće objektivno oceniti i proceniti, i događaje na njemu predvideti – nezavisno od dnevne politike?

Među učesnicima u ovom poslu bili su i naučni instituti, i analitička odeljenja nekih policija, i specijalizovane agencije UN, i tela same Evropske unije koja su se bavila suzbijanjem korupcije i terorizma, i neke privatne agencije specijalizovane za analitičko-obaveštajne procene, par krupnih multinacionalnih kompanija – čak i jedna velika investiciona banka sa dugoročnim ambicijama na ovom području.

Analizirano je svih šest zemalja Zapadnog Balkana, i to sa više različitih aspekata odjednom: kapaciteta njihovih državnih struktura da prihvate i implementiraju evropske standarde; volje njihovih elita da to zaista i učine; povezanosti organizovanog kriminala – naročito narko kartela – sa političkim režimima; otpornosti ustavnih poredaka na izazove različitih oblika nasilnog ugrožavanja, od migracija do terorizma; potencijala da društveni sukobi, ako njihovo rešavanje na izborima postane nemoguće, iz političkih prerastu u razne oblike nasilnih, od pučeva do revolucija; međuzavisnosti zemalja Zapadnog Balkana i njihove uzajamne osetljivosti, odnosno kapaciteta za tzv. prelivanja kriza.

U 2018. godini, rezultati prvih istraživanja koja su bila završena razmenjeni su između institucija koje su ih, nezavisno jedna od druge, radile. Stepen podudarnosti na ključnim tačkama mape bio je zapanjujuće visok. U 2019. je jedna vrlo uska grupa ljudi počela da, od kamenčića uzetih iz raznih slika ovog mozaika, pravi različita scenarija…

Mnogo toga, u ovom trenutku, još uvek ne mogu da podelim sa čitaocem: izvore, imena, neke tačne brojeve, precizne psihološke profile pojedinih ljudi, detalje alternativnih rešenja o kojima se još uvek razmišlja. Sa vremenom, nešto od toga će se saznati, na razne načine i sa raznih mesta. Nešto će se samo pretpostavljati. Nešto će sami događaji potvrditi, a nešto i demantovati. A nešto se, verovatno, neće saznati nikada. Ali, postoje isto tako i mnoge stvari o kojima, već danas, možemo javno da diskutujemo.

U ovom tekstu razmotrićemo tri osnovna scenarija za Balkan u narednih šest godina: od sredine 2019. do sredine 2025. Dali smo im radne naslove: sivi, beli i crni. Prethodno ćemo se ukratko osvrnuti na tzv. zajedničke polazne pretpostavke. Na kraju ćemo razmotriti i neke modele i instrumente uticaja na procese na Poluostrvu o kojima se trenutno razmišlja.

 

II

Zajedničke polazne pretpostavke

Postoji nekoliko pretpostavki koje su zajedničke za sva tri scenarija koje ćemo analizirati u daljem tekstu. Zato je važno da se na početku upoznamo sa njima, jer ćemo tako lakše razumeti činioce koji će, svi zajedno, odrediti kojim će se putem region kretati i mesto na kojem će se – na kraju tog puta – zateći.

***

Prvo: iako je moderno Zapadni Balkan smatrati izvoznikom kriza u EU, on je primarno uvoznik evropskih i svetskih kriznih procesa.

Evropski političari često vole – kada obrazlažu zbog čega je neophodno zemlje Balkana staviti “na led” u procesu pridruživanja – da upotrebe sintagmu: “Evropi nisu potrebni novi Orbani”. Značenje ove sintagme je jasno, i počiva na dve pretpostavke, jednoj eksplicitnoj i drugoj implicitnoj. Eksplicitna pretpostavka je da se Balkan kreće u pravcu tzv. orbanizacije; implicitna je da bi onda desetak “Orbana” lakše izvezlo krizu u Evropu nego ovaj jedan.

Činjenica je, međutim, da je fenomen Orban više fenomen zapadne Evrope (Britanije, Francuske, Italije, Austrije) nego jugoistočne. Činjenica je, takođe, da su i sam Orban, a i balkanski političari na koje se ova opaska odnosi, možda tehnologije vladanja (zloupotrebe tajnih službi, tehnike kontrole medija, pritiske na pravosuđe) naučili (i usavršili) sa Istoka (Rusija i Turska) ali su ideje kako da te tehnologije ideološki legitimišu (migrantska kriza, paralelni odnosi sa vanevropskim činiocima moći, relativizacija evropskih vrednosti) dobili (i usavršili) sa Zapada (SAD, Britanija, Nemačka, Francuska).

Činjenica je, konačno, da je za sve orbanovsko zlo Evropska unija pretežno kriva sama a da joj za njega nije kriva ni Rusija, a pogotovo Balkan: gotovo svi izvori iz Mađarske potvrdili su nam, sa različitim primerima, podacima i ilustracijama te teze, da su stabilnost Orbanovog režima i aroganciju sa kojom se on obračunavao sa liberalnom opozicijom, prvenstveno omogućili baroni nemačkog krupnog biznisa u Mađarskoj, koji su u modelu niskih pravnih i etičkih standarda videli šansu da se ponašaju mnogo slobodnije nego u sopstvenoj zemlji: zonu za kreiranje ekstra-profita.

Balkan je, danas, objektivno više zona osetljiva i ranjiva na svetske krizne procese i evropske unutrašnje podele nego što sam ima potencijal da bude autohtoni izvoznik krize u Evropu.

***

Drugo: dominantne društvene strukture i obrasci kolektivne svesti neće se menjati sami od sebe.

Region je, u celini, duboko kontaminiran tradicionalnim, konzervativnim i često autoritarnim obrascima kolektivne svesti, sa jakim patrijarhalnim crtama, od porodice, preko lokalne zajednice do države. Države su na brzinu oblikovane kao nacionalne, sa hroničnim deficitom identiteta, koji se nadoknađuje nespretnim pokušajima revizije istorije, izgradnjom novih mitova i podsticanjem desnih i ekstremno desnih pseudoideologija. Različiti oblici fašizma, neofašizma i sa fašizmom graničnih fenomena su u porastu u svim društvima regiona.

Tako struktuirana društva ne mogu se menjati evolutivno, sama od sebe; evolutivni trendovi su, naprotiv, reverzni i društva se kreću unazad. U pokušaju da se zaustavi modernizacija ovog prostora, dominantne političke, kulturne i klerikalne elite nametnule su iskrivljeni diskurs borbe za normativnu i faktičku (re)interpretaciju ključnih događaja u dvadesetom veku. Interesi ekonomskih elita da zadrže svoje monopole, i kriminalnih, da spreče uspostavljanje mehanizama pravne države, zatvorili su ovaj krug.

Promene su, dakle, moguće jedino kroz različite oblike šok-terapija; one mogu biti eksterne (podstaknute i pomognute spolja), konfliktne (u vidu dubokih političkih konflikata u produženom trajanju, uz manju ili veću upotrebu nasilja) ili interne (kroz unutrašnji raspad upravljačkih elita, usled različitih interesa, pritiska okruženja ili interakcije delova vladajućih i opozicionih političkih i parapolitičkih struktura).

Potencijal za političke revolucije postoji, ali je njihovo pripremanje i izvođenje otežano padom javnog poverenja u sve tradicionalne političke ideje i odsustvom koherentne ideologije oslobođenja. Potencijal za nasilne (uključujući i oružane) obračune različitih vladajućih frakcija je visok, i postoji tendencija njegovog daljeg povećavanja, uporedo sa rastom nestabilnosti unutar (i između) zvaničnih institucija i nezvaničnih centara moći. Potencijal za atentate i druge vrste političkih ubistava postoji, i prevashodno je posledica vekovne kulture sećanja (u kojoj politički protivnik nije dovoljno poražen sve dok je živ) i većeg broja takvih slučajeva u istoriji; uprkos tome, procenjuje se da politički atentat visokog profila ne bi mogao biti izveden bez aktivnog učešća spoljnog faktora i organizovanog kriminala.

***

Treće: uticaj organizovanog kriminala na region je u porastu.

Zapadni Balkan je jedan od ključnih evropskih regiona za različite vidove organizovanog kriminala (pre svega za nezakonitu trgovinu narkoticima, cigaretama, oružjem i ljudima). Strateška lokacija ovih zemalja, između Bliskog Istoka i Srednje Evrope, inherentno koruptivni karakter njihovih političkih elita, nizak nivo integriteta državnih institucija, posebno policije i pravosuđa, transnacionalna povezanost autohtonih kriminalnih struktura, još iz Ratova za jugoslovensko nasleđe, dominantni narativ u javnom mnenju u kojem se kriminal tradicionalno opravdava tzv. patriotskim motivima, tradicija zavere ćutanja, endemsko siromaštvo i visoka stopa nezaposlenosti – sve su to činioci koji su, delujući sinhronizovano i sa kumulativnim efektima u toku prethodne tri decenije, oblikovali sliku Zapadnog Balkana kao evropske Kolumbije.

Nezakonita trgovina opojnim drogama je najveća i najprofitabilnija oblast organizovanog kriminala u regionu: podaci iz 2015. pokazuju godišnji čist profit od 1,7 milijardi $ a – imajući u vidu trendove u poslednje četiri godine, procenjuje se da on sada iznosi između 2 i 2,5 milijarde $. Tržište funkcioniše sa četiri glavna proizvoda. Prvi je heroin (Avganistan-Iran-Turska-Grčka i/ili Bugarska) koji ide prema zapadu (Severna Makedonija-Kosovo-Albanija-Crna Gora) prema Italiji; severozapadu (Srbija-Bosna i Hercegovina) prema Hrvatskoj, Sloveniji i Austriji; severu (Srbija) prema Mađarskoj, Slovačkoj, Austriji i Švajcarskoj). Drugi je kokain (Latinska Amerika) koji ide pomorskim putem, prema lukama u Draču (Albanija) i Baru (Crna Gora), da bi odande – preko Kosova, Srbije i Bosne i Hercegovine – bio transportovan prema zapadnoj Evropi (dominantna tržišta su Italija, Austrija, Belgija, Holandija, Španija, Švedska i Velika Britanija). Treći su sintetičke droge (ekstazi, amfetamin, metamfetamin), uglavnom proizvedene u Holandiji, koje se – preko Mađarske i Hrvatske – transportuju prema tržištima u Bosni i Hercegovini, Srbiji, na Kosovu*, Severnoj Makedoniji, Bugarskoj, Grčkoj i Turskoj. Četvrti je kanabis – autohtoni balkanski proizvod, uglavnom sa plantaža u Albaniji, koji se transportuje pomorskim rutama (prema Italiji i Grčkoj), i kopnenim rutama kroz Severnu Makedoniju (prema Bugarskoj i Turskoj) i Kosovo* (prema Srbiji i Bosni i Hercegovini).

Druga oblast organizovanog kriminala po značaju je šverc cigareta. Glavni punkt je Crna Gora, u kojoj se proizvode više brendova falsifikovanih cigareta (pravih i lažnih brendova) koje se preko luke Bar švercuju prema zemljama EU, Bliskom Istoku i Africi, a kopnenim rutama – preko kanala na Kosovu* – u region. Na više lokacija, iako u količinama koje nisu toliko velike kao u Crnoj Gori, proizvodnja cigareta lažnih brendova postoji i u Bosni i Hercegovini, na Kosovu* i u Srbiji. Ova produkcija se, uglavnom, transportuje u zapadnu Evropu, preko crnogorskih ruta. Od 2017. godine glavni regionalni hab za distribuciju nelegalnih cigareta je postalo Kosovo*, gde se pod zaštitom klanova koje kontroliše Daut Haradinaj, prikuplja ilegalna proizvodnja iz Srbije, Severne Makedonije i Bugarske i dalje – koristeći poroznu granicu prema Crnoj Gori – transportuje na zapad.

Treći ključni vid organizovanog kriminala je šverc oružja. Ratovi za jugoslovensko nasleđe (1991-1999), oružani sukobi u Albaniji (1997) i nestabilnost u Severnoj Makedoniji (2001) ostavili su region sa više miliona komada pešadijskog naoružanja raznih kalibara, izvan državne kontrole. Jedan deo tog naoružanja se švercuje u zemlje-članice EU, često se koristi od strane drugih kriminalnih grupa (primerci oružja poreklom sa Balkana zaplenjeni su u više policijskih akcija u Italiji i skandinavskim zemljama), kao i od različitih islamskih terorističkih organizacija. Putevi šverca oružja uglavnom slede puteve šverca droge: organizovane kriminalne grupe iz Bosne i Hercegovine, Kosova*, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije, po pravilu uz pomoć i logističku podršku lokalnih policijskih i carinskih službenika, švercuju naoružanje najpre u skladišta u srednjoj Evropi (Hrvatska, Mađarska, Slovačka i Austrija) a odande kod krajnjih korisnika u Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Švedskoj i Norveškoj. Oružje poreklom iz Albanije švercuje se motornim čamcima do Italije, gde jedan deo kupuje sicilijanska mafija, dok se drugi prevozi dalje u zapadnu Evropu. Oružje i eksplozivi sa Balkana prodaju se i kupcima u samom regionu. Jedan od ključnih posrednika u ovim poslovima su privatne agencije za obezbeđenje, koje su često direktno povezane sa organizovanim kriminalnim grupama, a u nekim slučajevima uočeno je da funkcionišu i kao posrednici između tih grupa i korumpiranih policijskih struktura.

Polazeći od nekoliko činilaca (lokacija, ekonomska ranjivost, dostupnost infrastrukture za pranje novca, slabe državne strukture i povezanost lokalnih političara sa organizovanim kriminalom) identifikovano je tridesetak gradova na području Zapadnog Balkana u kojima su rizici od organizovanog kriminala izuzetno visoki, i to ne samo oni kratkoročni, u smislu neposrednih opasnosti po opštu bezbednost ljudi i imovine, nego i dugoročni, u smislu penetracije zvaničnih struktura vlasti od strane organizovanih kriminalnih grupa i formiranja tzv. hibridnih političko-kriminalnih kartela.

Polazeći od severa na jug regiona, kao najrizičniji gradovi identifikovani su: Subotica, Novi Sad, Vršac, Niš i Novi Pazar (Srbija), Tuzla, Bijeljina, Zvornik, granični prelaz Rača, Sarajevo, Banja Luka, Trebinje, Bileća (Bosna i Hercegovina), Nikšić, Bar, Kotor, Budva, Rožaje, Čakor, granični prelazi Špiljani i Kula (Crna Gora), Veles, Štip, Kočani, granični prelazi Đevđelija i Jažinci (severna Makedonija), Skadar, Elbasan, Drač, Valona, Fier i Saranda (Albanija), Priština, Peć i Uroševac (Kosovo*).

***

Četvrto: uticaj vanevropskih političkih činilaca na region je u porastu.

Unutrašnje frakture u evropskoj politici, sve veći broj zemalja EU koje, tajno, vode sopstvene spoljne politike i podrivaju ostatke jedinstvene spoljnopolitičke orijentacije Unije, objektivno su otvorile dodatni prostor za delovanje eksternih (vanevropskih) političkih činilaca na Balkanu. Dva takva činioca su prevashodno geopolitičke prirode (SAD i Rusija), jedan je teokratsko-obaveštajne (Turska) i jedan je ekonomske (Kina).

Nijedan od ova četiri činioca – bez obzira na različite ideološke kontekste u kojima deluju – nije preterano srećan da na Balkanu vidi bilo kakav uspeh evropske politike. Naprotiv, svaki neuspeh na neuralgičnim tačkama Poluostrva (makedonsko-grčki spor, srpsko-albanski spor oko Kosova, srpsko-crnogorski spor oko verskog, kulturnog i jezičkog identiteta, ili tripartitni problem unutrašnje državne arhitekture Bosne i Hercegovine) značio bi poen više svakom od vanevropskih činilaca u njegovoj šahovskoj partiji sa EU.

U narednih pet godina, ovaj trend će se zadržati, a njegove konkretne oblike odrediće, prevashodno, političke promene u samim ovim vanevropskim silama.

***

Peto: iako živimo u vremenu obnovljenog globalnog značaja ideologije, na Balkanu je ideologija od sekundarnog značaja.

Ideologija je na Balkanu u celini od sekundarnog značaja. Četiri vlade čije su noseće političke stranke desne orijentacije i članice Evropske narodne stranke (EPP) – mađarska, hrvatska, srpska i bugarska – i četiri vlade čije su noseće stranke nominalno leve orijentacije i vezane za evropsku levicu (S&D) – albanska, rumunska, crnogorska, a za potrebe ove analize dodaćemo im i vladu u Republici Srpskoj – u suštini funkcionišu na isti način.

U svih osam navedenih slučajeva, vlast funkcioniše po modelu “zarobljene države”: napuštanjem tradicionalnih mehanizama podele vlasti u demokratiji, izgradnjom kulta ličnosti, zloupotrebom medija, sistematskim kršenjem ljudskih prava, upravljanjem javnim resursima u političke svrhe, netransparentnim finansijskim i spoljnopolitičkim aranžmanima. U svih osam slučajeva nivo povezanosti političkih elita sa organizovanim kriminalom je daleko iznad evropskog proseka i pokazuje zabrinjavajući trend daljeg povećanja.

***

Šesto: u velikoj meri, na Balkanu su od drugorazrednog značaja i šire geopolitičke lojalnosti.

U geopolitičkom smislu, dve zemlje Zapadnog Balkana (Crna Gora i Albanija) su punopravne članice NATO; jedna (Severna Makedonija) je trenutno u procesu pristupanja ovoj organizaciji, koji bi trebalo da se formalno okonča u decembru ove godine; dve (Srbija i Bosna i Hercegovina) su formalno neutralne, sa jakim uticajem Rusije u prvoj i u jednoj polovini druge, i jakim uticajem Turske u onoj  drugoj polovini druge; šesta (Kosovo*) nije ni država u punom smislu reči i najpreciznije se može opisati kao zajednički protektorat UN i NATO.

I dok je očigledno da su šire geopolitičke lojalnosti na Balkanu podeljene između nekoliko spoljnih centara vojne moći, ta činjenica nije uticala presudno ni na formiranje moderne fizionomije svakog od balkanskih društava ni na funkcionisanje njihovih političkih režima. Kao što smo videli u prethodnoj tački, onoj o ideološkim profilima, ni geopolitički profili nemaju presudni uticaj na dubinske procese: raspad demokratskih institucija, koncentrisanje lične vlasti, duboke i trajne nacionalističke retorike u javnom diskursu, povezanost političara sa organizovanim kriminalom, klerikalizaciju i tajkunizaciju ovih zemalja. Svi ovi fenomeni zajednički su i za pro-zapadne i pro-ruske  političke elite Balkana.

U širem smislu, može se zaključiti da je Balkan – nezavisno od ideologije i geopolitike – formirao jedan osobeni, nacionalističko-populističko-kriminalni hibrid, koji u istorijskom smislu najpre može da se uporedi sa peronističkim režimima Latinske Amerike u pedesetim i šezdesetim godinama prošlog veka. Na isti način na koji su tadašnji vojni vrhovi mnogih latinoameričkih zemalja sebe strateški smatrali saveznicima SAD, u praksi sarađivali sa (a delimično i sami dolazili iz) organizovanog kriminala a javno se zalagali za interese lumpenproletarijata – tako se to danas događa i sa balkanskim zemljama.

 

III

Tri boje: siva

(Uspon privatne države)

Stanovništvo Zapadnog Balkana je, pred kraj 2024. godine, razočarano i zbunjeno više nego što je to danas. Zapravo, više nego što je bilo ikada, posle 1930-tih godina. Ono je, istovremeno, i osiromašeno: razmere društveno-ekonomskih nejednakosti i radikalno su se povećale u celom regionu. Razlike u šansama – za školovanje, lečenje, zaposlenje – postale su gotovo sudbinske: te razlike u šansama, sve češće odlučuju da li će neko preživeti ili neće. Konačno, ono je beznadežno fragmentirano i to ne samo materijalno, verski i etnički, nego i vrednosno: dominantni model južnoameričkih diktatura, izaziva otpor kako građanske levice tako i tradicionalne desnice, ali su ideološke razlike među njima isuviše velike da bi mogle da uspostave jedinstveni front otpora.

Niske stope nataliteta, odliv mozgova i masovna imigracija, pothranjeni sve gorim standardima socijalnih službi i kvalitetom života, dodatno su ubrzali proces depopulacije Balkana, koji je prisutan još od 2000-tih godina.

Regionom dominiraju anti-liberalne populističke demokratije, koje odlikuju slabi i fiktivni mehanizmi ravnoteže moći između pojedinih grana vlasti, lažne ili tzv. “fasadne” institucije, potpuno odsustvo profesionalne, zakonske i političke odgovornosti, i sve širi upliv organizovanog kriminala u strukture državne vlasti, pre svega u obaveštajne službe, policiju i pravosuđe.

Korumpirane političke elite poprimile su obeležja posebne kaste, zatvorenih krugova koji posluju, druže se i komuniciraju samo između sebe. Ova kasta, u svakoj zemlji Balkana, uporno i beskrupulozno blokira bilo kakve demokratske reforme. U slučaju sporadičnih kriza i protesta u jednoj od zemalja Balkana, ugroženoj vladajućoj kasti odmah priskaču u pomoć njene sestre iz drugih zemalja. Najčešće, to se radi veštačkim izazivanjem regionalnih kriza i medijskim simulacijama ratnih ili pseudoratnih sukoba, čime se svaki građanin koji protestuje, bilo iz kog razloga, žigoše kao izdajnik, strani špijun i plaćenik.

Izvan demokratskih fasada, verbalno opredeljenje za “evropske integracije” ipak ostaje deo javnog simulakruma u svim ovim društvima. Ono je jedan od važnih izvora političkog legitimiteta, međunarodnog ali i unutrašnjeg. “Ako se velika Evropa ne buni načinom na koji mi vladamo, kako se vi bednici usuđujete da tražite više od nje?”, ostaje – neizrečena ali jasno pretpostavljena – poruka svih balkanskih elita svojim društvima.

Hajde da sada razmotrimo nekoliko osnovnih trendova koji su nas 2025. doveli u ovakvo stanje.

***

Prvo: angažman EU na Balkanu redukovan je; dobrodošli u političko pozorište.

EU nastavlja da promoviše regionalnu saradnju na Zapadnom Balkanu, uglavnom kroz različite projekte infrastrukturnog povezivanja ovih zemalja, podršku nekoliko preostalih, niskotiražnih, liberalnih novina i elektronskih medija i tzv. “projekte pomirenja” koje sprovode nevladine organizacije, svedene – po broju i uticaju – na verske sekte. Populistički režimi, koji sve to iskreno preziru, neiskreno učestvuju u svim ovim manifestacijama; one, paradoksalno, dodatno učvršćuju njihovu vlast, jer održavaju iluziju o Evropi i time anesteziraju nezadovoljne delove javnog mnenja.

Međutim, ono što se zove “evropskom idejom” izgubilo je uticaj koji je na Balkanu imalo pre dve ili tri decenije; sve češće, predstavlja predmet podsmeha. Rastuće podele između zemalja članica EU onemogućile su da nova Evropska komisija, izabrana pred kraj 2019. godine, bude suštinski bolja i efikasnija od prethodne. Trojna koalicija evropskih narodnjaka, socijaldemokrata i liberala pokazala se isuviše lomljivom, ali i kratkovidom da prepozna strategijske izazove kontinenta i potraži odgovore na njih.

Proces unutrašnje transformacije EU potpuno je zaustavljen, a nekolicina sposobnijih političara sa širim ambicijama uspešno je kompromitovana i uništena akcijama “duboke države” koja je medijima plasirala negativne materijale o njima. U najmanje dva takva slučaja kasnije se pokazalo da se radilo o fotomontažama, ali histerična i krvožedna javnost, nahuškana sa društvenih mreža parolom “svi političari su isti” već je odigrala planiranu ulogu egzekutora.

Sa slomom jedinstvene spoljnopolitičke akcije EU na Balkanu, pojedine njene članice sve više počinju da ostvaruju sopstvene, jednostrane – a ponekad i međusobno suprotstavljene – političke agende. Ne retko, one u tome sarađuju sa eksternim činiocima: SAD, Rusijom, Turskom i Kinom koje – oslanjajući se i na evropsku petu kolonu – jačaju svoj politički, obaveštajni, ekonomski, verski i kulturni uticaj.

Ipak, uprkos političkoj konfuziji, infrastrukturne investicije u regionu se nastavljaju i u narednih pet godina. Šest zemalja je sve više saobraćajno i tehnički povezano, ali politička regionalna saradnja je zamrznuta. Svi regionalni sporovi ostaju “zamrznuti”: populističke elite se u Evropi uporno hvale kako su uspele da spreče nove ratove; liberalne elite ih uporno kritikuju da su to učinile po cenu odustajanja od svih evropskih vrednosti i ciljeva; evropskoj birokratiji je svejedno, sve dok region još uvek daje povode za neki novi hvalisavi tvit.

Ideja Angele Merkel iz 2015. godine da će “kvantitet dati kvalitet”, odnosno da će se politička saradnja i zajedničke vrednosti prirodno i neizbežno razviti iz one tehničke, nepolitičke, saradnje pokazala se kao velika iluzija. Suočena sa krahom svojih političkih ideja u Evropi, sve većim nesporazumima sa političkim elitama u SAD posle ponovnog Trampovog izbora u jesen 2020. i beznadežno zamrznutim konfliktom sa Kremljom, narušenog zdravlja i razočarana, nekada najmoćnija političarka Evrope povlači se sredinom 2021. godine, oko godinu i po dana pre planiranog roka.

Sa njenim odlaskom Nemačka se potpuno povlači sa Balkana, ostavljajući ga kao staru kuću koju je dopola srušila da bi na njenom mestu podigla modernu palatu, i na kraju odustala od svega. Razočarani građani Balkana shvataju da i dalje žive jedni pored drugih, kao i ranije, da doduše nekako koegzistiraju, čak bez uzajamne mržnje, ali i bez vere da, ikada više, imaju šansu da izađu iz tog košmara. Od velelepne palate nije bilo ništa, ali je srušena nada koja je postojala početkom 2000-tih.

***

Drugo: obećana zemlja koja se nije ostvarila.

Dakle, ona obećana zemlja, transformacija o kojoj se sanjalo na početku veka, nije se ostvarila. Permanentna društveno-ekonomska degradacija, stalna erozija kvaliteta života, odsustvo bilo kakvih suštinskih reformi i postepena konsolidacija autoritarnih populističkih režima – postale su realnost. Bolji deo Poluostrva – njegovi mladi, obrazovani i kosmopolitski opredeljeni stanovnici – oduvek je bio manjina na ovom prostoru, ali je to nadoknađivao viškom energije, hrabrošću i idejama. Sada, međutim, taj bolji deo Balkana reaguje emigracijom i rezignacijom.

Demografska slika poprima zastrašujuće obrise: dve trećine mladih ljudi namerava da emigrira čim dobije šansu, desetine hiljada tu šansu dobijaju, svake godine. Lišene svog krvotoka, zemlje Balkana više ne mogu da se nose sa socijalnim, ekonomskim i političkim izazovima. Njima nedostaje ljudski kapital da sprovedu reforme, kreativna energija da podstakne preduzetnički duh i razvoj, duh da čak i zamisle bolju budućnost. Ni Evropa, a ni njihova sopstvena društva, nisu na vreme prepoznale ovaj izazov tako da, izvan uobičajenih verbalnih fraza, nikakva politika nije ni oblikovana kao odgovor na njega.

Nezaposlenost, u celini, ostaje na vrlo visokom nivou: svi investicioni prioriteti prilagođeni su potrebama stanovništva koje stari i klijentelističke elite; to su jeftine, radno-intenzivne, prljave industrije koje traže nisko obrazovanu i fizički izdržljivu radnu snagu. Ruski, arapski i turski investitori – ali sve češće i nemački, italijanski i mađarski – gotovo svi dolaze iz zone tzv. “oligarha”, tajkuna koji svoje komparativne prednosti traže u političkim vezama, kojima kupuju prirodne i tržišne monopole, nepoštovanje ekoloških i bezbednosnih standarda i nemilosrdnu primenu Lasalovog gvozdenog zakona najamnine. Ekonomija znanja je postala žrtva takvog razvojnog modela, u kojem je obrazovanje trošak – mnogi populisti počeli su i javno da ga nazivaju luksuzom – a ne investicija.

Srednja klasa, koja se mukotrpno razvijala kroz čitav devetnaesti vek, podnela teške gubitke u dva svetska rata u dvadesetom veku, a u periodu komunističke vlasti samu sebe obnovila i predstavljala kičmu postkomunističkog razvoja – ubrzano propada; ona ne može da obezbedi sopstvenu materijalnu, socijalnu, intelektualnu i moralnu reprodukciju. Njena naredna generacija je rasuta, u sazvežđima na pet kontinenata, razočarana je i cinična.

Društveno-ekonomske nejednakosti se povećavaju; u siromašnijim delovima Zapadnog Balkana, povećanje siromaštva poprima dramatične razmere: 2018. godine samo 30 procenata građana Kosova* živi ispod granice siromaštva dok ih je 2022. godine u tom položaju već 40%. San o državi je ostao dosanjan do pola, košmar siromaštva se preselio u svakodnevicu.

***

Treće: anti-reforme kao formula za  fasadne institucije i privatnu državu.

Političke elite na Zapadnom Balkanu sprovode tzv. anti-reforme: one su naziv za sveobuhvatni set normativnih i faktičkih promena, pažljivo planiranih i unapred plasiranih zastrašenom i prepariranom javnom mnenju putem različitih tehnika emocionalnih manipulacija. Njihov cilj je samo jedan: još veća centralizacija političke moći, konsolidacija tajne politike i neformalnih procesa u regionu, uz konačno, formalno odbacivanje tradicionalnih instrumenata i garancija parlamentarne demokratije.

Politika se, u celom regionu, degradira u karikaturalnu fasadu za privatne dogovore organizovanog kriminala i političkih elita. Oslanjajući se na turske modele i tehnike, u tom procesu prednjači Srbija: na referendumu zakazanom zajedno sa predsedničkim izborima u proleće 2022. godine usvajaju se promene ustava kojima se i formalno uvodi predsednički sistem, odnosno spajanje institucija predsednika republike i predsednika vlade. Ovaj potez u javnosti je opravdan kao potreba za “čvršćim i efikasnijim rukovodstvom u vremenima kritičnih izazova”.

Primer Srbije slede i druge, manje, pseudo-demokratske zemlje na jugu regiona: Kosovo*, Crna Gora i Albanija. U svima njima, unutrašnje političke tenzije rešavaju se kroz razne varijante vanrednih stanja, sa većom ili manjom količinom državne i paradržavne sile, uz prećutno tolerisanje od strane nezainteresovanih evropskih institucija. U sve tri se, nakon neuspeha tzv. pravosudnih reformi na kojima je neuspešno insistirala EU, sprovode anti-reforme po tursko-srpskom modelu, do kraja 2023. Populistički lideri odricanje od građanskih prava i političkih sloboda formalno opravdavaju potrebama modernizacije i ekonomskog razvoja, kako bi se dostigli standardi neophodni za brži ulazak u Evropu. Osiromašeno, podeljeno, uplašeno i obmanuto stanovništvo prihvata da samo izglasa prelazak sopstvenih država iz nesavršenih parlamentarnih demokratija u savršene privatne posede.

Izbori, nigde na Zapadnom Balkanu, ne pružaju šansu za mirnu promenu režima, jer su pritisak na svako kritičko mišljenje i nasilje, suptilno i ono manje suptilno, prema onima koji pokušavaju da ga iznesu toliki da onemogućavaju i čine besmislenim svaki dijalog. Na taj način se sve političke stranke pretvaraju u karikature: one imaju izbor da koegzistiraju sa populističkim elitama i njihovim kriminalnim saveznicima, dobijajući tako neku vrstu prećutne tolerancije i mafijaške zaštite – ali po cenu odricanja od bilo kakve politike – ili da im se suprotstave, zadržavajući tako autonomiju u vođenju politike, ali po cenu sopstvene kriminalizacije koja se ponekad, kao u slučaju Olivera Ivanovića, završava fatalno. Izbor, naravno, nije lak i mnogi intelektualci, poznati po svojoj beskompromisnosti krajem XX veka, padaju na njemu početkom XXI veka.

Organizacije civilnog društva balkanski lideri tolerišu zato što moraju: one su deo njihove “fasadne demokratije” i deo njihovog faustovskog aranžmana sa Evropom. Ali, sve njihove poruke ostaju ograničene na mali, gotovo beznačajni, krug sledbenika. Mehanizmi kontrole medijskog prostora su dovoljno efikasni da se, većini, one i dalje predstavljaju kao sumnjive, zaludne, korumpirane. Ako poneka od njih slučajno pretera u kritici, i suštinski ospori neki od temelja legitimiteta vlasti, tada se otvara drugi krug; tu ih mediji – najčešće oni u vlasništvu ili pod kontrolom oligarha bliskih režimu – dodatno satanizuju kao špijunske ili čak izdajničke. Režimi, isto tako, osnivaju veliki broj fasadnih organizacija civilnog društva, stvarajući tako lažnu sliku kako su i one same podeljene, nepouzdane, i da je – u celoj toj kakofoniji poruka – vlast ipak najpouzdanije sidro.

Populistički lideri su svesni da bi, u poštenoj utakmici ideja, izgubili vlast; oni su svesni da bi za sve njih gubitak vlasti značio i gubitak slobode, a za neke i gubitak života. Naravno, oni su takođe svesni da tako – uporno onemogućavajući promene na miran način – oni za rasplet ostavljaju samo onaj drugi, nasilan put. Nadaju se, međutim, da će ukupan odnos snaga i raspored resursa: medijskih, finansijskih i oružanih, uz pomoć širokog kruga spoljnih saveznika, od organizovanog kriminala i krupnog biznisa do međunarodne diplomatije, biti dovoljan da taj rizik otkloni ili ga bar zadrži pod kontrolom.

***

Četvrto: nepristojni konsenzus oko smanjene ponude.

Već u 2021. godini, posle ponovne pobede Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima i ostavke Angele Merkel, dolazi do dalje fragmentacije političkih struktura u EU: ideološke podele u vladajućoj koaliciji, nepomirljiva razilaženja oko fundamentalnih vrednosti Unije, sekvence trivijalnih anegdota i ponekad banalnih fotografija sa sastanaka lidera zemalja članica, eksploatisane u medijima i na društvenim mrežama – sve to postaje neka vrsta dnevne rutine. Ono što je u početku bio skandal, potom senzacija, do 2023. je svakodnevica.

Posle Francuske i Nemačke, i Italija napušta načelnu podršku proširenju Unije. Politički pejzaž u svim tim zemljama postaje sve više obeležen izolacionizmom, ekskluzivizmom, ponekad čak i ksenofobijom. Rastući broj unutrašnjih problema – do tada guranih pod tepih zajedničkim spoljnim izazovima kao što su bili Bregzit ili Rusija – sada dolazi na dnevni red briselskih institucija. Funkcionišući sasvim u skladu sa starom narodnom poslovicom – da se lomi tamo gde je najtanje – Evropska komisija, prećutno, u 2022. godini sa dnevnog reda skida temu proširenja Unije na jugoistok.

Neuspeh da se zadrži podsticaj dat Berlinskim procesom 2014. godine ogleda se u farsičnim “samitima” koje lideri zemalja Zapadnog Balkana i lideri EU održavaju svakog jula, i na kojima ponavljaju iste, otrcane, fraze. Slični su i regionalni samiti koje sami balkanski lideri s vremena na vreme održavaju u svojim prestonicama. Sve te deklaracije, rezolucije, programi, agende, ostaju mrtvo slovo na papiru – ni u jednom slučaju nije usledila bilo kakva promena praktične politike. Svi ovi politički susreti postaju, paradoksalno, samo prilika za medijsko obnavljanje starih nacionalističkih retorika, naročito u periodima pred izbore; ovaj medijski rat po pravilu je praćen stvaranjem lažne slike kako svaka od balkanskih zemalja uživa nepodeljenu podršku EU.

Istovremeno, sve više prostora u evropskoj javnosti dobija ideja o Evropi sa više brzina; ona s vremenom postaje neka vrsta čarobnog štapića, mehanizma koji će omogućiti da zemlje na periferiji EU ne budu prihvaćene kao ravnopravni članovi ove zajednice – i time ne pogoršaju već ionako poremećene odnose moći unutar EU – ali da ipak ostanu u njenoj sferi uticaja. Kao surogat za napuštenu politiku pridruživanja, Unija zemljama Balkana nudi podršku međusobnoj regionalnoj saradnji i ugovorni odnos koji bi im omogućio da – sve zajedno – nastave da uživaju prednosti zajedničkog tržišta.

Paradoksalno, ova “smanjena ponuda” nailazi na oduševljenje balkanskih autoritarnih lidera, i to iz dva razloga. Sa jedne strane, ona ih oslobađa ranijih obaveza da u svojim zemljama sprovode unutrašnje transformacije na kojima je do tada insistirala Unija: izgradnju mehanizama pravne države, efikasnih institucija, nezavisnog pravosuđa i profesionalne policije, slobodu medija i garancije ljudskih prava. Koliko para toliko i muzike – koliko vašeg keša toliko i naše demokratije – živopisno je ovaj aranžman opisao jedan, sada već večiti, ministar spoljnih poslova na Balkanu. Sa druge strane, ova “smanjena ponuda” im pruža kao poručeni izgovor: za sve sopstvene promašaje u unutrašnjoj i regionalnoj politici, sada mogu da optuže Brisel i njegovu birokratiju.

***

Peto: novi saveznici diktature – evropska “peta kolona” i vanevropski faktor.

Na prostoru istočno i jugoistočno od Beča, autoritarni režimi na Zapadnom Balkanu dobijaju novog strateškog saveznika: tzv. Višegradsku četvorku, okupljenu oko populističkih režima Mađarske i Poljske. Ova alijansa okupljena je oko osporavanja svih suštinskih, normativnih i vrednosnih, elemenata evropske integracije dok se istovremeno trudi da smanji stepen političke unifikacije. Prepoznajući duhovnu bliskost političkih elita u Varšavi i Budimpešti sa onima u Beogradu, Podgorici, Prištini i Tirani, Višegradska četvorka – prvobitno okupljena kao antievropski koncept – odjednom postaje najvatreniji pobornik širenja EU na jugoistok. Ovo je samo na prvi pogled kopernikanski obrt; već na drugi pogled, praktičan interes je očigledan: šira Unija će zakucati poslednji ekser u mrtvački kovčeg dublje evropske integracije. Na taj način zapadnobalkanska šestorka, zajedno sa Višegradskom četvorkom postaje blok od desetak zemalja, od Baltičkog do Jadranskog mora, koje se pozicioniraju u snažni antievropski front.

Dalja fragmentacija Unije oko ključnih političkih i vrednosnih principa, kao i dinamike i pravaca njenog širenja, stvara vakuum političkog uticaja na ovom prostoru, koji popunjavaju drugi, vanevropski, politički činioci: SAD, Rusija, Turska i Kina. Svaka od njih se trudi da ojača sopstvene, partikularne, male unije: SAD tzv. Jadransko-jonsku inicijativu; Kina okupljanje zemalja u okviru projekta “Pojas i put”, Rusija regionalnu bezbednosnu platformu sa Belorusijom, Bugarskom, Srbijom i Republikom Srpskom; Turska okupljanje islamskih političkih faktora na potezu Sarajevo – Novi Pazar – Priština – Tetovo – Tirana.

Politički, ekonomski, bezbednosni i kulturni ciljevi svakog od ovih projekata, naravno, različiti su; ono što je za sve njih zajedničko, međutim, to je jasna antievropska misija. I mada ovi okviri nisu uvek sasvim efikasni, oni postaju ključ za podstrekavanje razlika između njihovih učesnika na jednoj, i svih drugih suseda, u bližoj ili daljoj Evropi, na drugoj strani. Ovaj višestruki izazov Evropi u međuvremenu je dodatno pojačan zbog neo-regionalističke škole mišljenja u Trampovoj Americi, strateškog neuspeha tradicionalnih evropskih bezbednosnih arhitektura, kao što je bio OEBS, i nove konsolidacije NATO, kao dominantno američke vojne infrastrukture.

Eksterni činioci su, takođe, intenzivirali i svoje aktivnosti na bilateralnom nivou: SAD se postavljaju kao zaštitnik Severne Makedonije; Rusija širi ekonomski i politički uticaj, pre svega u Srbiji i Republici Srpskoj, ali i u drugim delovima regiona, koristeći cikluse ponovnog povećanja cena energenata; arapske države u Persijskom zalivu kupuju velike količine obradivog zemljišta u regionu, da bi ojačale sopstvenu prehrambenu bezbednost u periodima krupnih klimatskih poremećaja, ali i da bi uspostavile tačke ekonomskog uticaja, dok – kroz Organizaciju islamskih država – jačaju sopstvene ideološke, verske i kulturne institucije u Albaniji, na Kosovu* i u Bosni i Hercegovini. Kina je takođe ubrzala sopstvene investicije u infrastrukturne projekte kroz inicijativu “Pojas i put”, i pojavljuje se kao glavni eksterni kreditor državnog duga Srbije i Crne Gore. Konačno, Turska strpljivo izgrađuje sopstvenu bazu “meke moći” kroz obnavljanje neo-otomanskog koncepta: ona sopstvene interese projektuje unutar zemalja regiona, kroz mrežu društvenih, političkih i kulturnih agencija, na primer takvom podrškom obrazovnim reformama u zemljama Balkana koje bi bile u skladu sa istoriografskim preferencijama Ankare.

Vladari privatnih država Zapadnog Balkana sasvim su svesni neslućenih mogućnosti koje vanevropski činioci, politički i ekonomski, pružaju: oni, u materijalnom pogledu, predstavljaju alternativu smanjenoj podršci Evrope; ali, i u personalnom pogledu, ovaj krupni investicioni agregat – za koji ne važe tradicionalna evropska pravila o transparentnosti i zabranama korupcije i pranja novca – njima otvara neslućene mogućnosti.

***

U celini, sivi scenario ne znači nikakve radikalne promene u odnosu na ono stanje koje i danas imamo: svi opisani fenomeni i trendovi već postoje, samo će se u narednih pet godina intenzivirati. Region će, formalno, ostati “na evropskom putu” – za razliku od nekih članica EU koje recimo neće – ali će se, suštinski, sve više udaljavati od njega. Biće to jedan, obostrano neiskren, flert koji neće završiti ni pravom vezom, ali ni raskidom.

U ovom periodu neće doći ni do kakvih oružanih sukoba, ni između zemalja regiona međusobno, ali ni između vladajućih elita i pobunjenog stanovništa u svakoj od njih. Ratovi – etnički, verski i politički – ostaće virtuelni i vodiće se u medijima i po društvenim mrežama.

Pojedinačno, u svakom od zapadnobalkanskih društava pojačaće se već postojeće unutrašnje protivrečnosti – one između heterogene vladajuće kaste i njenih izazivača, koji će se i sami regrutovati iz širokog spektra ideja, od onih levih, liberalnih i modernizatorskih, pa do desnih, konzervativnih i tradicionalističkih. Ove protivrečnosti neće biti razrešene: naprotiv, kako će provalija između privatne države i zarobljenog društva biti sve veća, tako će se i potencijal za pobunu povećavati. Međutim, do te pobune – u vremenskom horizontu kojim se danas bavimo – neće doći: ishod konflikta će se odložiti za vreme posle njega.

 

IV

Tri boje: bela

(Periklovo doba)

U predvečerje EU samita 2025. godine u Kopenhagenu, svih šest zemalja Zapadnog Balkana je strateški opredeljeno za pridruživanje Uniji i zajedno sprovode taj cilj. Regionom, u celini, vladaju funkcionalne demokratije. Sve zemlje neometano međusobno trguju, bez carina i vancarinskih opterećenja. Potreba da se prevaziđu transportne barijere otvorila je i razgovore o zajedničkom finansiranju nove železničke pruge Budimpešta – Sarajevo. Spoljni činioci pružaju podršku ovim procesima, i zajedno sa EU pomažu dalji ekonomski rast u regionu.

Novi, demokratski premijeri Srbije i Kosova*, neopterećeni učešćem u ratovima i vezama sa organizovanim kriminalom, sreću se u jesen 2024. u Beogradu; i bez uzajamnog priznanja, agenda je iscrpna i obuhvata niz pitanja usmerenih na poboljšanje života ljudi u obe zajednice: olakšanje trgovine i saobraćaja, zajedničke bezbednosne aranžmane, naučnu, kulturnu i sportsku saradnju. Iako je ovaj susret smatran događajem visokog rizika i zabrinuo obaveštajnu zajednicu na širem prostoru, ispostavilo se da su povećane bezbednosne mere bile nepotrebne.

Konačno, i verski lideri svih konfesija na Balkanu, sa zajedničkog sastanka šalju javnu podršku za evropsku budućnost regiona, dajući tako dodatni podstrek dubljim i trajnijim procesima pomirenja…

Koji su ključni trendovi u ovom scenariju?

***

Prvo: obnovljeni uticaj Evrope na rešavanje bilateralnih sporova.

Pozitivan ishod izbora za Evropski parlament, maja 2019. godine, i zaustavljanje rasta antievropskih i stranaka ekstremne desnice, podstiče proces integracije na Zapadnom Balkanu. Nova Evropska komisija, u jesen 2019. godine, uz podršku evropskih parlamentaraca, aktivno se angažuje na ispravljanju grešaka svoje prethodnice. Svim balkanskim liderima saopštava se da je dalja politička i finansijska podrška neposredno uslovljena reformama čiji je cilj jačanje nezavisnosti pravosuđa i drugih državnih institucija, vladavina prava, profesionalizam policije i službi bezbednosti i uklanjanje svih državnih funkcionera i političara za koje su evropske institucije pribavile dokaze o povezanosti sa organizovanim kriminalom.

Strateški interes EU je ovog put formulisan precizno, kao konsolidacija “mekog trbuha” Evrope, njena zaštita od izazova eventualnih migrantskih kriza, presecanje kanala organizovanog kriminala u regionu i smanjivanje rizika od terorističkih napada. Na dugi rok, i u potpunosti, te ciljeve nije moguće ostvariti bez uključivanja ovih zemalja u Uniju.

Istovremeno, kao ključni instrument za podsticaj demokratizaciji, regionalnoj saradnji i izgradnji arhitekture pravne države, briselska administracija koristi primer Severne Makedonije. Implementacija Prespanskog sporazuma između Makedonije i Grčke otvara put ovoj zemlji da otpočne pregovore o pridruživanju EU u oktobru, a da u punopravno članstvo NATO bude primljena u decembru 2019. godine.

Kao što je za vreme Hladnog rata Zapadni Berlin bila velika i blještavo osvetljena, luksuzna radnja, tik do Istočnog Berlina, Helsinki to isto pored Lenjingrada, a Beč pored Bratislave – tako je i Severna Makedonija, u samom srcu Balkana, ogledni primer šta Evropa može da donese Balkanu, ako Balkan poštuje dogovorena pravila igre.

***

Drugo: eksterni činioci podržavaju regionalnu saradnju.

Sa integracijom Severne Makedonije u NATO do kraja 2019. i suštinskom demokratizacijom Crne Gore 2020, Srbije i Kosova* 2021. i  Bosne i Hercegovine 2022. godine, konfliktni potencijal celog Zapadnog Balkana je pao do te mere da Rusija gubi motiv da balkanske sporove i dalje koristi kao instrument za odvraćanje Zapada.

S obzirom na relativno male resurse koje je posle 2014. i ulagala u ovaj region, šire geopolitičke ambicije na Bliskom istoku, u Africi i Latinskoj Americi, unutrašnje ekonomske probleme i novi primamljivi program saradnje sa Nemačkom, ruska diplomatija počinje da na Balkanu funkcioniše u kooperativnom umesto konfliktnom modu.

U prvoj fazi, ta promena je očigledna u odnosima sa EU: Rusija se vraća u Savet Evrope, priznaje Severnu Makedoniju pod novim imenom, učestvuje kao garant sporazuma o novoj državno-pravnoj arhitekturi Bosne i Hercegovine i obustavlja podršku ekstremnim desničarskim strankama i pseudostrankama u Srbiji. Za uzvrat, nova Evropska komisija otklanja prepreke integraciji gasovoda Južni tok u evropski energetski sistem.

Istovremeno, nova administracija u SAD, od 2021. godine, radikalno menja konfliktni odnos Trampove administracije prema Evropi: SAD se ponovo pozicioniraju kao saveznik, a ne konkurent EU. To, između ostalog, podrazumeva i odustajanje od podrške populističkim vladama na evropskom istoku, uključujući tu i Balkan.

Sa gubitkom Istanbula, Erdoganova vlada je primorana da više pažnje posveti unutrašnjoj politici: njena spoljna politika na istoku – u Siriji, Libanu i na Kipru – i na zapadu – u balkanskim državama sa značajnim muslimanskim manjinama – prinuđena je da bude manje agresivna. Kao posledica, ponovo jača sekularni politički identitet muslimana na Balkanu.

***

Treće: unutrašnja demokratizacija, vladavina prava i političke promene.

U promenjenom međunarodnom kontekstu, sa smanjenim ruskim interesom za Balkan i obnovljenim američko-evropskim partnerstvom, od sredine 2021. godine Evropska komisija se angažuje i na deblokadi demokratskih procesa u onim balkanskim zemljama koje su još pod kontrolom populističkih režima: Crnoj Gori, Albaniji, Bosni i Hercegovini Srbiji i Kosovu*. Blokade rada nacionalnih parlamenata, bojkoti izbora i ulični protesti rešavaju se institucionalizovanim dijalogom koji se – u tzv. formatu Žana Monea – vode naizmenično u Strazburu i u sve četiri prestonice. Dijalog između vladajućih i opozicionih poslanika vode, i za implementaciju dogovorenog garantuju, timovi evropskih parlamentaraca iz svih poslaničkih grupa.

Ovi dijalozi omogućavaju da se u vladajućim populističkim strankama izazove dubinski rascep: oni pripadnici balkanskih režima koji su pametniji, mlađi, obrazovaniji, nemaju veze sa organizovanim kriminalom i imaju manje neugodnih detalja iz prošlosti da sakriju, shvataju svoju šansu i odlučuju da kupe kartu za voz koji će izaći iz stanice u kojoj se zaglavio. Ovo im je, možda, i poslednja šansa da obezbede bezbolnu promenu vlasti?

Za one druge, evropske policije i bezbednosne službe otkrivaju, dotad pažljivo čuvane, detalje iz dosijea; podaci i snimci se, preko pažljivo odabranih posrednika, dostavljaju vodećim balkanskim i evropskim medijima istovremeno. Nekoliko ključnih saradnika balkanskih autoritarnih lidera iz sveta podzemlja hapsi se istovremeno u nekoliko evropskih prestonica; skoro svi oni odlučuju da sarađuju sa istražnim organima i postanu zaštićeni svedoci… Računi of šor kompanija povezanih sa balkanskim političarima “tvrde linije” u desetak svetskih banaka preventivno se zamrzavaju, po nalogu međunarodnih institucija zaduženih za sprečavanje pranja novca. Samo u jednom danu 2021. godine zamrznuto je oko šest milijardi dolara poreklom sa Balkana.

Kombinacija “makedonske šargarepe”, unutrašnjeg raslojavanja i “briselskog štapa” konačno daje rezultate: posle nekoliko nedelja ponovnih intenzivnih uličnih protesta u Beogradu, Tirani, Podgorici, Banjaluci, Sarajevu i Prištini, koje direktno prenose vodeće zapadne televizije, u svim ovim zemljama formiraju se prelazne vlade, sa mandatom da u šest meseci pripreme vanredne parlamentarne izbore. Istovremeno, nekoliko sudija i tužilaca, pod zaštitom međunarodne zajednice, počinje sudske procese visokog profila protiv desetak lica iz vrhova vlasti, za koje postoje dovoljni dokazi za povezanost sa organizovanim kriminalom.

Podeljene iznutra, bez finansijskih sredstava i pod pretnjom teških krivičnih gonjenja, populističke elite predaju vlast bez borbe. Neke od njih uspevaju da u pregovorima obezbede “kišobran”, neke “padobran” a neke ništa: pojedinačne sudbine će, uostalom, vrlo često biti rezultat nepredvidivih, ponekad potpuno bizarnih, slučajnosti. Do sredine 2022. godine, demokratske i liberalne političke elite su na vlasti u svih šest zemalja Zapadnog Balkana.

U novom, radikalno promenjenom, političkom ambijentu reforme usmerene na vladavinu prava i ekonomski razvoj dobijaju presudni podsticaj. Nacionalistička retorika više nije održivi instrument za obezbeđivanje dovoljne izborne podrške. Građani zahtevaju bolji kvalitet života, odgovornost političkih elita i opipljive rezultate u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala. Istovremeno, potreba da se efikasno rešavaju složena pitanja kao što su odliv mozgova, borba protiv siromaštva i endemski spor privredni razvoj zahteva radikalnu obnovu upravljačkih elita i njihovu depolitizaciju.

Istovremeno, pregovarački timovi EU u svim zemljama Zapadnog Balkana – nakon što su tzv. stabilokratski režimi, kao glavna politička prepreka, uklonjeni – posvećuju kritičnu pažnju reformama u oblasti pravosuđa i ljudskih prava (tzv. Poglavlje 23) i bezbednosti (Poglavlje 24). U svim državama Zapadnog Balkana, do kraja 2022. počinju da funkcionišu specijalni tužioci za organizovani kriminal i visoku korupciju, koji u narednih godinu dana otpočinju serije krivičnih procesa protiv nekoliko stotina ključnih funkcionera iz perioda 2012-2022. godine. Tim procesima, koje prati i konfiskacija imovine stečene krivičnim delima, konačno se lomi kičma balkanskog populizma.

Jednom probuđena javnost, međutim, ne želi da se povuče u miran život: ona nastavlja da insistira na odgovornosti, transparentnosti, visokim etičkim standardima u javnoj politici, efikasnosti. Građanski protesti ostaju stalni pratilac novih demokratskih vlasti u njihovim prvim godinama, baš kao što su bili i stalni pratilac starih vlasti u njihovim poslednjim godinama.

Takvim angažmanom javnosti i oslobođenih medija onemogućava se da nove političke elite koncentrišu onoliku količinu vlasti koliku su imale prethodne. Prve demokratske vlade na Zapadnom Balkanu traju relativno kratko: šest meseci do godinu dana; koalicije se raspadaju, stare stranke nestaju a nove nastaju. Onih koji su danas lideri sutra se već sećaju samo kao glumaca, boljih ili gorih. Kadrovi na koje se računa da obave one najznačajnije poslove, ionako, čuvaju se tek za kraj ove priče. U čitavom ovom procesu politički se izgrađuje i jedna nova generacija, a svi aranžmani sa ostacima prethodnih režima – kojima su promene i omogućene – završavaju se do kraja 2023. godine; oni su, uostalom, i bili zaključeni kao privremeni.

Serija uzastopnih promena u novim demokratskim vlastima završava se krajem 2024. i početkom 2025. godine. U tom momentu su novi instrumenti već dovoljno izgrađeni a nova generacija političara formirana. Ona je regrutovana iz civilnog sektora, reformisanih opozicionih stranaka, građanskih pokreta, profesionalnih upravljačkih elita i poslovnih krugova.

Istovremeno, oblikovani su – u kadrovskom, finansijskom i tržišnom pogledu – novi profili masovnih medija koji snažno podržavaju liberalni zaokret; zajedno sa novom zakonskom regulativom društvenih mreža, i izmenama nastavnih programa, Balkan je – tako bar izgleda – postigao trajno međunacionalno pomirenje, čime je konačno dekontaminiran od sopstvene nacionalističke prošlosti.

Rezultat svih ovih procesa jeste funkcionalna liberalna demokratija u svim zemljama regiona koje, prirodno, ne samo da međusobno sarađuju nego se uzajamno i ideološki podržavaju. Time se, vrlo brzo, Balkan bliži novoj fazi: izgradnji novog, posebnog, zajedničkog regionalnog identiteta. Na njega su nove liberalne elite ponosne, dok su konzervativni i tradicionalni segmenti ovih društava zatečeni i pomalo anestezirani brzinom i obimom promena: neočekivanom slobodom od diktatue i naglim rastom životnog standarda. Uz poneko rezidualno gunđanje, i one, međutim, prihvataju novi duh vremena u kojem se istrošena i katastrofična rezignacija plitkog šovinizma prošlosti zamenjuje optimizmom ustavnog patriotizma budućnosti.

***

Četvrto: privrede hvataju korak sa ključnim trendovima u EU.

Sve vlade Zapadnog Balkana rade aktivno na promovisanju regionalne trgovine, priznajući važnost međusobnog povezivanja i promovisanja  krupnih infrastrukturnih projekata, koji generišu povećanu unutrašnju tražnju.

EU prepoznaje značaj ovog trenda i usvaja Višegodišnji finansijski okvir 2021-2027, kojim se omogućavaju značajno veće investicije nego ranije, kao i budžetska rezerva za potencijalno proširenje EU najuspešnijim kandidatima već u 2025. godini. Istovremeno, zajedno sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj i Evropskom investicionom bankom, EU formira novu finansijsku instituciju – Regionalnu razvojnu banku za  Zapadni Balkan – koja plasira sredstva u privatni sektor, bez posredovanja i političkog uticaja pojedinačnih vlada. Time se razbija ključna osa na kojoj su ranije funkcionisale klijentelističke privrede: politička moć – novac – privatni sektor.

Rastuća privlačnost regiona direktno je uslovljena uspešnim reformama u oblasti vladavine prava, napretkom u evro-atlantskim integracijama, smanjenjem stope političkih rizika i stvaranjem obrisa jedinstvenog i funkcionalnog tržišta. Sve ovo zajedno omogućava značajno povećanje direktnih stranih ulaganja. Zajedno sa napretkom u poslovanju domaćih malih i srednjih preduzeća, to dovodi do pada stope nezaposlenosti ispod 10% u celom regionu, kao i do održivog ekonomskog rasta po prosečnoj stopi od četiri odsto godišnje i povećane intra-regionalne robne razmene.

Pozitivni ekonomski trendovi odsudno doprinose zaustavljanju trenda odliva mozgova i stimulišu rast kreativnih i informatičkih industrija, koje nude dovoljno dobro plaćenih poslova mladim i stručnim profesionalnim kadrovima. Isto tako, čitav promenjeni ambijent privlači značajan deo dijaspore sa Zapadnog Balkana da uloži kapital, znanje i poslovne veze stečene na Zapadu u svoje zemlje, što obezbeđuje još jednu stimulaciju za privredni rast.

Kao rezultat kombinovanih bezbednosnih, političkih i ekonomskih uspeha, presudno se menja i slika koju je Zapadni Balkan imao u međunarodnom javnom mnenju: od zone ratova i kriminala, ove zemlje postaju područje koje ima svoj novi, “regionalni identitet”. To znači više od rekordnih nivoa stranih direktnih ulaganja u godinama koje dolaze: vodeći svetski mediji na naslovnim stranama sve češće pišu o “novom Periklovom dobu Balkana” i time se stvara i novi dominantan diskurs. Gladna uspešnih priča, Evropa ovu ne želi tako olako da propusti.

 

V

Tri boje: crna

(Brojgelovo platno)

U 2025. godini čitav proces proširenja EU na Zapadnom Balkanu je trajno zaustavljen jer je politička volja za regionalnu saradnju potpuno iščezla. Nekoliko, na prvi pogled mirnih ali razarajućih procesa, posle punih deset godina ostavilo je svoj kumulativni efekat: negativni ekonomski i demografski trendovi, nerešivi problemi u pogledu funkcionisanja vladavine prava, duboki regionalni problemi, nasleđeni iz istorije i podstaknuti i iznutra i spolja. Sve je to bilo vidljivo odavno ali su, iz različitih razloga, i domaće upravljačke elite i EU održavale lažni utisak da je sve u najboljem redu. I onda se, odjednom, cela ta skalamerija srušila za manje od godinu dana.

Prvo se odustalo od koncepta regionalne ekonomske saradnje: već duboko kompromitovana jednostranim carinama Kosova* na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, za koje u okvirima EU nije bilo dovoljno političke volje da se rešava kao zajednički problem, CEFTA je i formalno raspuštena 2022. Ekonomski odnosi u regionu od tada su isključivo bilateralni.

Dominantan položaj na tržištima nekoliko zemalja Zapadnog Balkana preuzele su Rusija i Turska, zahvaljujući monopolima stečenim aranžmanima sa nacionalističkim elitama. Kina je omogućila neke infrastrukturne projekte,  kao deo svoje inicijative “Pojas i put”, ali su oni ostali sporadični i samo marginalno su uticali na unapređenje ukupne povezanosti na Zapadnom Balkanu. Čak i ona infrastruktura koja je bila završena ostala je u velikoj meri neiskorišćena, kao rezultat smanjene komunikacije i konstantnih političkih konflikata koje su stvarale autoritarne vlade. Kineski projekti su se, u konačnici, pokazali kao teško isplativi, počeli su da predstavljaju sve veći teret za pojedine balkanske države i ugrožavaju njihovu fiskalnu stabilnost. Istovremeno, autoritarne vlade su vešto iskoristile slabe i neefikasne mehanizme vladavine prava da dalje promovišu netransparentne ekonomske aranžmane, dovodeći tako privrede regiona u kritičnu zavisnost od sva tri velika partnera na istoku.

Politički lideri regiona, već posle 2021. otvoreno zloupotrebljavaju pravosuđe u obračunima sa svojim protivnicima. U svim izveštajima o napretku EU sve zemlje Zapadnog Balkana se već otvoreno označavaju kao “zarobljene države” u kojima postojeće demokratske institucije sve manje čak i pokušavaju da se suprotstave rastućim trendovima korupcije i klijentelizma. U svojim izveštajima, Freedom House, Svetska banka i Transparency International identifikuju zemlje regiona kao šampione u nazadovanju, u oblastima ličnih i političkih sloboda, sloboda štampe i slobode tržišta.

U celini, kvalitet života ljudi i njihove šanse da ostvare bolji život beznadežno stagniraju, kao rezultat klijentelističkih investicija i netransparentnih ekonomskih aranžmana. Do 2023. godine, evropske institucije procenjuju da se čak 70% budžeta država na Zapadnom Balkanu raspoređuje, neposredno ili posredno, na osnovu političkih kriterijuma. Građani ovih zemalja koji nisu deo širokih klijentelističkih mreža nisu samo osiromašeni, nego i obeznađeni – i to dvostruko: prvo, oni su izgubili nadu u samu ideju evropskih integracija, jer već skoro deceniju gledaju kako politički model, koji su smatrali obećanom zemljom, pravi cinične aranžmane sa elitama koje su ključni uzrok njihovih nevolja; drugo, oni su izgubili nadu da, ikada, mogu da suštinski promene ovaj tok događaja.

U 2025. godini beleži se rekordni brojevi ljudi koji napuštaju Balkan, legalno i ilegalno, bežeći na Zapad. Ovaj trend, praktično, uništava čitave sektore, naročito zdravstvo, obrzovanje, tehnološki razvoj. Ekonomski nezavisna srednja klasa nestaje, što direktno vodi povećanju korupcije i jačanju autoritarnih tendencija među elitama. Kritičke javnosti više nema.

Istovremeno, rastući nivoi migracija sa Balkana jačaju i domaće populističke i nacionalističke snage u okviru same EU. U zemljama “prve linije” (Hrvatska, Mađarska, Rumunija, Bugarska, Grčka) jačaju zahtevi za ponovnim uvođenjem viznog režima. On se najpre uvodi građanima Albanije, 2021. godine, a onda, postepeno i svim drugim članicama zapadnobakanske šestorke. Već u 2022. godini, u Evropskom parlamentu se prvi put, umesto dotadašnjeg termina “zarobljene države” čuje i termin “mafijaške države”. Optužbe da vlade ovih država namerno otvaraju granice svojim građanima “da bi srušile Evropu” postaju sve češće i u Nemačkoj, Švedskoj i Francuskoj.

Već u 2023. godini, šovinistička retorika na Zapadnom Balkanu postaje eksplicitna, i različiti projekti etničke unifikacije, uključujući i razmene teritorija sa prisilnim preseljenjem stanovništva, pomeraju se sa margina u centar nacionalnih politika. Koncepti “Velike Albanije” i “Velike Srbije” u toj godini i zvanično zamenjuju evropski koncept u Beogradu, Banjaluci, Prištini i Tirani. Prvi koncept politički i vojno pomaže Rusija, drugi Turska. Svaka sa ciljem da proširi svoju zonu uticaja, a obe zajedno u nadi da će Evropa, konačno, biti ponovo gurnuta tamo odakle je, kao neželjeni gost, na ovaj prostor i došla: iza Berlina i Beča. Suočen sa takvim scenariom, NATO investira u vojnu infrastrukturu u Crnoj Gori, dok Kina svoj evropski pogon za proizvodnju dronova za vojnu upotrebu podiže u Srbiji…

Kako smo došli u ovakvu situaciju? Hajde da i ovde pogledamo nekoliko ključnih trendova.

***

Prvo: kako je jedan put završio u bespuću? 

Put u pakao je, ovog puta, bio popločan mozaikom loših namera, gluposti i lenjosti. Desetine i desetine neprepoznatih tačaka bez povratka, na prvi pogled malih i beznačajnih; procesi čija potpuna značenja nisu bila jasna onima koji su mogli da ih zaustave, sve dok više nisu mogli; opsesija površnošću, blještavilom trenutnog uspeha, naslovnim stranama, tvitovima, fantazijom trenutka…

Pošto je svaki potez usmeren na značajan napredak u vladavini prava ne samo suštinski dovodio u pitanje vlast političkih elita, nego je i za njihove vrhove podrazumevao ozbiljan rizik dugogodišnjih zatvorskih kazni, vlade zemalja koje su prednjačile u evropskim integracijama (Crne Gore i Srbije) pokušavaju sve u njihovoj moći da zaustave, odlože, obesmisle ili simuliraju dalekosežne reforme. U tome im, češće nego ne, pomaže i briselska birokratija, gladna naslova u kojima se, u moru neuspeha, pominje neki uspeh. Ova taktika ubrzo postaje standard za čitav region.

Međutim, lažna slika stvarnosti ne može da opstane zauvek: bojkoti parlamenta i izbora od strane opozicionih partija, napadi na nezavisne novinare i institucije civilnog društva, politički i građanski protesti, odsustvo volje da se reformišu obaveštajne i službe bezbednosti – sve to, na širem području Zapadnog Balkana, postaju toliko česti fenomeni da nova briselska administracija, pomalo i u želji da na samom početku mandata demonstrira diskontinuitet sa prethodnom – odjednom postavlja radikalno više standarde. Konsenzus između šovinističko-kriminalnih elita Balkana i birokratsko-nezainteresovanih elita u Briselu, dogovor o simulaciji uspeha, sada je izgubljen. Ona kičma sivog scenarija, o kojoj smo govorili, slomljena je.

Ad hoc misija Evropske komisije u Crnoj Gori, početkom 2020. godine, kao uslov za nastavak pregovora o pridruživanju zahteva ispunjenje ranije prihvaćenih uslova; slična misija u Albaniji zahteva uspešan završetak reforme pravosuđa, u Makedoniji reformu obaveštajno-bezbednosnih agencija, na Kosovu* uklanjanje pojedinaca povezanih sa organizovanim kriminalom iz državne uprave, u Srbiji sporazum vlasti i opozicije oko izbornih uslova, u Bosni i Hercegovini formiranje Veća ministara.

Naviknute na simulaciju reformi – dominantan modus operandi u vreme Junkerove komisije – sve zapadnobalkanske vlade pogrešno procenjuju obim i značaj ove nove inicijative i ponovo pokušavaju na stari način. Ovaj put, međutim, sve bivaju kažnjene sa formalnom suspenzijom pregovora na rok od dvanaest meseci.

Ova odluka EK je, međutim, pothranjena i rastućim skepticizmom prema proširenju Unije na širem evropskom prostoru. Deo evropskog establišmenta u strahu je da bi, ovakve kakve jestu, balkanske zemlje u Uniji značile samo “nove Orbane” koji bi iznutra rušili evropski projekat. Deo liberalne javnosti, opet, plaši se da bi – eventualnim prijemom u EU – balkanske stabilokratije dobile dodatnu, presudnu, podršku, čime bi se demokratizacija ovih društava i funkcionisanje pravne države onemogućili ne samo za ovu, nego i za više narednih generacija.

Kao rezultat ovog prećutnog konsenzusa, nova briselska adminsitracija nastavlja sa igrom štapa i šargarepe, ali je u toj igri još neuspešnija od one prethodne. Sa jedne strane, ona se plaši da suštinski ospori legitimitet upravljačkih elita i zato, uglavnom, ignoriše sve one društvene snage – i modernizatorske i konzervativne podjednako – koje pokušavaju da taj legitimitet ospore. Sa druge, politikom uslovljavanja, ona – kao reakciju na neispunjena obećanja – radikalno smanjuje finansijsku podršku ovim društvima, ali to – paradoksalno – i materijalno i politički samo dalje šteti evropskim saveznicima a koristi njenim protivnicima.

Pošto su kriterijumi usvojeni za Zapadni Balkan 2020. i 2021. u većini zemalja regiona uglavnom shvaćeni kao praktično neostvarivi spisak želja, trend razočaranja Evropom, odavno prisutan, sada dobija dodatno ubrzanje. Argument kojim je kupljeno neko vreme – da su greške Evrope na Balkanu bile posledica nesposobnosti i političkog kalkulantstva stare, Junkerove komisije – sada je beskoristan. Iste greške se ponavljaju isuviše dugo i, očigledno, postoji jedno suštinsko nerazumevanje, na mnogo dubljim nivoima od personalnih. Već sredinom 2022. podrška za evrointegracije u svim zemljama Zapadnog Balkana je ispod 40% – kritični momenat je propušten, kritična masa izgubljena. Jedan, od početka obostrano neiskreni, flert završio je raskidom u kojem obe strane optužuju jedna drugu, i to – rekli bismo – sa pravom.

***

Drugo: vreme netrpeljivih.

Već u 2018. godini, a naročito do kraja 2019, kombinacija evropskog skepticizma u pogledu proširenja i sad već očiglednog nedostatka napretka u pregovorima, stvara među balkanskim elitama kritičnu dozu sumnjičavosti da je projekat uopšte moguć. Ako on nije moguć, onda one nemaju drugu alternativu da ostanu na vlasti osim ponovnog otvaranja regionalnih sukoba. I srpske i albanske nacionalističke vođe razmišljaju na vrlo sličan način: “ako nas ne puštaju u Evropu, mi ćemo Evropu sprečiti da dođe ovde”.

Ova otvorena promena paradigme, iz reformi u poluratnu diktaturu, nije, međutim, ostlala ograničena na one koji i lično nose mutno nasleđe ratova, zločina i diktatura: Vučića i Dačića u Beogradu, Tačija i Haradinaja u Prištini. Zahvaljujući evropskoj podršci simulovanim pregovorima, jezgra oba društva skreću u desno: glavne opozicione stranke, kulturna elita, verski poglavari, vrhovi vojske, policije i tajnih službi – svi oni ponovo sanjaju isti, već jednom odsanjani košmar. U Beogradu, u pokušaju da ovog puta promene tok istorije, u Prištini, u pokušaju da ga ponove. Kao i pre četvrt veka, podrška autentično građanskim i modernizatorskim idejama je, na obe strane, na nivou jednocifrenih procenata.

Evropa se, i dalje, pravi da sve to ne vidi. Opsednuta formalnim umesto suštinskim rezultatima, na samitu EU 2020. godine evropski lideri predstavljaju i Beogradu i Prištini zajednički ultimatum: rok u kojem se mora doći do tzv. pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji odnosa.

Vlada Republike Srpske, u istoj godini, usvaja predlog vladi Federacije Bosne i Hercegovine za dogovornu disoluciju zajedničke države, sa manjim teritorijalnim korekcijama, sledeći plan koji je Brisel predstavio Beogradu i Prištini. Kao posledica toga, tročlano Predsedništvo Bosne i Hercegovine je blokirano i institucije ove države više ne funkcionišu.

Makronova opsesija ideološkom unifikacijom Unije, njegov infantilni strah od istočnoevropskih populista i nevoljnost kojom nemački partner prihvata njegove predloge za reforme, blokirali su početak pregovora sa Severnom Makedonijom sve do jeseni 2020. godine. Prva žrtva neispunjenih obećanja Evrope su makedonski socijaldemokrati koji su celu svoju političku sudbinu, bez ostatka, investirali u ovaj projekat: na redovnim izborima u decembru 2020. godine, oni gube vlast, na isti način na koji su je njihovi grčki partneri izgubili u leto 2019. godine. Albanske partije opet menjaju saveznika i – opet na mig iz Tirane – ovog puta flertuju sa šarolikom nacionalističko-populističkom koalicijom. Zemlja ulazi u novu, višemesečnu, političku krizu. U Beogradu i Moskvi otvara se šampanjac: posle Crne Gore i Albanije, sada je i treća članica NATO na ivici građanskog rata. Ako Alijansa ne može da obezbedi političku stabilnost u svojim članicama, šta tek može da ponudi drugim zemljama na istoku?

Široko raširena percepcija u javnom mnenju, da je Albanija izdana od Evropske unije, uprkos njenom doprinosu pro-zapadnim promenama u Makedoniji 2017. godine, široko je eksploatisana za vreme kampanje za parlamentarne izbore u ovoj zemlji u 2021. godini. Novoizabrani albanski lider otvara prvu sednicu vlade rečenicom koju su, do tada, u Tirani smeli samo da šapuću: “Albanci će biti ponovo ujedinjeni – u Evropskoj uniji ili izvan nje!” Ista fraza, samo u pogledu Republike Srpske koristi se i u predsedničkoj kampanji u Srbiji, 2022. godine. Sa obećanjem da će “ujediniti sve srpske zemlje”, Aleksandar Vučić dobija drugi predsednički mandat, zajedno sa ustavnim referendumom na kojem birači prihvataju i formalno uvođenje predsedničkog sistema i formalno gašenje svih nezavisnih institucija države.

***

Treće: ubijene ekonomije, ili kako se onaj propali neiskreni flert sa Zapadom pretvorio u iskrene orgije sa Istokom.

Unutrašnje političke krize i sada već očigledno odsustvo bilo kakvih šansi za priključenje EU doveli su do daljeg ubrzavanja migracija sa Zapadnog Balkana. Sve to zajedno se pokazalo kao slamka koja je slomila leđa kamili. Strana direktna ulaganja iz EU naglo su pala u celom regionu u 2022. godini, kao rezultat povećanih političkih rizika, neizvesnog privrednog ambijenta i odsustva nepristrasnog pravosuđa – što je sve stvorilo preovlađujući utisak nesigurnosti kod svih većih evropskih investitora.

Nivo javnog duga u zemljama regiona, od 2020. do 2023. godine, raste za prosečnih trideset odsto jer sve vlade povećavaju javnu potrošnju kako bi neutralisale rastuće nezadovoljstvo u stanovništvu. Već 2022. godine, percepcija političkih rizika na Balkanu je tolika da sve vodeće zapadne banke povećavaju kamate na preogranične kredite za prosečna dva do tri procentna poena; mnoge od njih odlučuju da prodaju ili zatvore svoje banke-ćerke na Balkanu. Bankarskim sektorom regiona u potpunosti dominiraju turske, ruske, arapske i kineske banke, koje počinju da na međunarodnim tržištima kapitala otkupljuju državni dug (naročito Srbije, Crne Gore i Albanije) po diskontovanim cenama.

Pad stranih direktnih ulaganja iz EU, povećani politički rizici, promena fizionomije bankarskog sektora i otkup državnog duga omogućavaju različitim – državnim, kvazidržavnim i privatnim – finansijerima i investitorima iz Rusije, Kine i Turske da čitav prostor Zapadnog Balkana stave pod kontrolu. Time se, na finansijskom i ekonomskom planu, konačno zaokružuje projekat koji su ove tri zemlje počele na političkom, verskom, obaveštajnom i kulturnom planu još 2015. godine.

Deset godina obostrano neiskrenog flerta sa Zapadom balkanske elite okončale su, u samo jednoj godini, obostrano iskrenim orgijama sa Istokom.

***

Četvrto: slom savremene države.

Istovremeno, ekonomska nesigurnost i političko razočarenje ubrzavaju migracije sa Balkana. One su naročito intenzivne u mesecima posle izbora i referenduma, kojima se autoritarne strukture dalje učvršćuju i šire svoj uticaj na sve segmente društvenog života: u Makedoniji i Crnoj Gori 2020. godine, u Albaniji 2021, u Srbiji 2022., na Kosovu* i u Bosni i Hercegovini 2023. godine. Godina 2023. označava konačnu prekretnicu: to je poslednja u nizu tačaka bez povratka, jer je tada nedostatak stručne radne snage u kritičnim proizvodnim i uslužnim delatnostima dostigao razmere u kojima ostavlja razarajuće i nepovratne posledice i na privredu i na sve temelje savremene države, kao što su zdravstvo, obrazovanje i nauka.

U 2024. godini je srednja klasa na Balkanu praktično uništena, čime je nestao demografski potencijal iz kojeg bi se mogla stvoriti održiva alternativa autoritarnim strukturama društva. Jedan deo preostalih stručnjaka, prinuđen na političku kolaboraciju, služi kao osnova za formiranje fasadnih stranaka i udruženja; u osnovi, protivteže nema i balkanska društva su konačno zatvorena u klijentelističke mreže penzionera, zaposlenih u javnom sektoru i kriminalaca, čime je latinoamerički scenario dovršen. 

Peto: 31. decembar 2024. godine, ponoć.

Stalne unutrašnje krize, rastući nacionalizam, slom regionalnog koncepta i obostrano evropsko-balkansko razočarenje radikalno smanjuje prostor u kojem institucije EU na Balkanu mogu da deluju. Poslednjeg dana 2024. godine one se trude da prate i – koliko mogu – utiču, samo na one ključne bezbednosne izazove: migracije, terorizam, organizovani kriminal i transkontinentalne puteve trgovine drogom. U političkom smislu, sve preventivne operacije zamenjene su reaktivnim: praćenje unutrašnjih kriza u Severnoj Makedoniji i Bosni i Hercegovini i situacije na granici između Srbije i Kosova*.

Region je zahvaćen konfliktima niskog intenziteta u kojima svako malo gine poneko ko se zatekao na pogrešnoj strani neke granice. Već preko godinu dana, Balkan je u Briselu označen mapom sa crvenim (trenutni konflikti) i plavim (potencijalni konflikti) tačkama. Tih tačaka ima već toliko da je očigledno da se radi o najrizičnoj deceniji posle devedesetih godina prošlog veka. Vodeći evropski mediji sve češće objavljuju tekstove u kojima se zagovara veliki zid na granicama Unije na jugoistoku; hrvatski, mađarski, rumunski, bugarski i grčki revizionisti oduševljeno pozdravljaju ideju o uspostavljanju evropskog sanitarnog kordona prema balkanskim divljacima.

U ovakvim okolnostima, vlade Nemačke, Italije, Austrije i Francuske i formalno povlače svoju podršku Berlinskom procesu, od kojeg se sredinom 2025. godine i potpuno odustaje. Brojne institucije, incijative i formati koji su se u prethodnih deset godina pojavili kao rezultat tog procesa, i koji su podsticali i podržavali međuvladinu saradnju, privrednu razmenu i kontakte između institucija civilnog društa, trpe veliki udarac; mnogi od njih se gase, mnogi ostaju da postoje samo na papiru, jedan manji deo nastavlja sa radom, pod gotovo nemogućim uslovima.

Kao rezultat svih ovih procesa, Evropska unija u leto 2025. godine i zvanično saopštava da je završila sa proširenjem i da su njene granice sada konačne.

Zapadni Balkan je sada potpuno prepušten vanevropskim političkim faktorima: američkim vojnim bazama u Albaniji i Crnoj Gori, dominantno desničarskim strukturama “Slovenskog bratstva” koje, sa podrškom ruskih specijalnih službi legalno deluju u Srbiji i Republici Srpskoj, a ilegalno u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori; mreži “Albanija + 3” koja se, uz finansijsku i obaveštajnu pomoć Turske gradi iz Tirane i okuplja ekstremne političke, islamističke i paravojne strukture iz Albanije, Kosova, zapadnih oblasti Severne Makedonije i iz Preševske doline.

U leto 2025. godine Balkan se, zapravo, ponovo nalazi u 1912. godini.

 

VI

Iz majstorske radionice: kalupi i alati

Koje su strateške opcije na raspolaganju Evropskoj uniji da utiče na ove procese i oblikuje tok događaja u dovoljnoj meri da bi to imalo efekat na materijalizaciju navedenih scenarija? Ovde se postavljaju dva prethodna pitanja. Prvo, kapacitet same EU da to čini je ograničen, faktorima na koje ona ne može, ili teško može, da utiče. Ishod procesa oko Bregzita u Velikoj Britaniji, predsedničke kampanje u SAD 2020. godine i unutrašnjih događaja u Turskoj je, pretežno ili potpuno, izvan domašaja EU. Drugo, kapacitet EU da utiče na procese na Zapadnom Balkanu biće posredno ograničen i političkom fizionomijom njenih sopstvenih institucija, kao i njihovom efikasnošću: ukoliko nova administracija EU zadrži unutrašnja ograničenja i skromne intelektualne kapacitete koja je imala prethodna, i ne nađe način da prevaziđe njene slabosti, ona će nužno zadržati nizak nivo ambicija i unutar sebe same – pa će se to odraziti i na uticaj koji će imati u svom susedstvu, uključujući tu i Zapadni Balkan.

Uz ova dva ograničenja, praktičnih mehanizama koji će novoj administraciji u Briselu biti na raspolaganju, grosso modo, ima tri.

***

Prvo: platforma Jugoistočna Evropa 12.

EU može da institucionalizuje saradnju Zapadnog Balkana sa susednim državama – svojim članicama – na severozapadu (Hrvatska, Slovenija, Mađarska) i jugoistoku (Rumunija, Bugarska, Grčka), stvarajući tako jednu širu regionalnu platformu u jugoistočnoj Evropi. Ova platforma, sa stalnim institucijama i ambicioznijim planovima od sastanka jednom godišnje u okviru Berlinskog procesa, okupila bi zemlje koje su, istorijski, kulturno, jezički i privredno, međusobno bliže i dele više zajedničkih problema.

Time bi se formirao mehanizam za strateško reagovanje, sa resursima dovoljnim za efikasne i efektivne odgovore na zajedničke društvene, ekonomske i bezbednosne pretnje.

Ova platforma bi mogla da funkcioniše kao model za otklanjanje pretnji i rizika za regionalnu saradnju, kao što su uticaj eksternih faktora, ciklične krize u interesu same EU za ovo područje, ili povremene konfliktne epizode između samih balkanskih zemalja ili u okviru njihovih društava – o čemu smo šire govorili obrazlažući sivi i, naročito, crni scenario. Ona bi, isto tako, mogla da bude i mehanizam za koncentrisanje političkih, obaveštajnih, medijskih i finansijskih resursa celog kontinenta za sprovođenje mera u okviru belog scenarija.

Saradnja ovih dvanaest vlada, kako na političkom tako i na operativnim nivoima, rotirajuće jednogodišnje predsedništvo, operativno telo sa rudimentarnim funkcijama zajedničke vlade, zajedničke radne sednice po pojedinim resorima – sve to zajedno stvorilo bi uslove za intenzivnije i dublje strateško planiranje, jačanje kapaciteta za ad hoc krizni menadžment, procene efikasnog i optimalnog korišćenja raspoloživih resursa u regionu.

Platforma bi mogla da se, na strategijski način, bavi i pitanjima razvoja, migracionih tokova, depopulacije i odliva mozgova, zaštite čovekove okoline, klimatskih promena, energetske bezbednosti, infrastrukture i mnogih drugih. Time bi se ne samo rasteretili već isuviše opterećeni mehanizmi odlučivanja u Briselu, i tako omogućila brža reakcija u slučaju nepredviđenih događaja, nego bi se obezbedilo i racionalnije upravljanje resursima i jačanje interne kohezije između zemalja jugoistočne Evrope.

Dalje, Platforma bi mogla da bude i mesto razmene različitih obaveštajnih podataka i institucionalnih iskustava pojedinih zemalja, posebno onih iz domena pravosudnih i policijskih struktura i uspostavljanje zajedničkih mehanizama za obuku i stručno usavršavanje njihovih kadrova. Ona bi mogla da zemljama članicama olakša i kulturnu saradnju, dijalog o temama kao što su zajedničke vrednosti, istorijsko i kulturno nasleđe, jedinstvena promocija regiona i njegovih tradicija u svetu.

Ova inicijativa – za koju u nekim evropskim institucijama već postoji nezvanični radni naziv SEE12 – ne bi bila ni alternativa zvaničnoj politici proširenja EU na jugoistok (o toj opciji smo detaljnije pričali analizirajući tzv. sivi scenario) a ni konkurencija postojećim strukturama Unije. Bila bi neka vrsta njene funkcionalne dopune: sa jedne strane, praktičan način da se institucije u Briselu malo odmore od jedne sve više neprijatne teme kao što je Balkan, a sa druge – način da se zemlje koje su bliže, i prirodno više zainteresovane, intenzivnije uključe u ovaj proces.

***

Drugo: novi mehanizam za raspodelu finansijskih nagrada i kazni.

Ova opcija primenjiva je na scenarija 1 i 2, kao i na širi spektar međuscenarija: u slučaju da se Zapadni Balkan u nekoj (većoj ili manjoj) meri ipak konstruktivno angažuje na sprovođenju dogovorenih mera i izvršavanju zadataka u cilju integracije u EU, ovaj mehanizam bi trebalo da ubrza čitav proces, obezbeđujući motivaciju svim učesnicima da ostanu posvećeni toj agendi.

Naravno, model ima svoje pozitivne i svoje negativne strane, kao i svaki drugi.

Pozitivno je što bi Evropa, značajnim finansijskim nagradama, verovatno uspela da spreči uspon novih populističkih lidera sa antievropskom demagogijom koji bi doprineli daljoj dezintegraciji regiona i širenju eksternog, vanevropskog, uticaja. Isto tako, uspela bi i da uspostavi efikasniju kontrolu nad postojećim liderima, dajući im opipljivu nagradu u slučaju da se razumno ponašaju: poštuju obećanja i rokove, prestanu sa šovinističkom i ratno-huškačkom retorikom, smanje pritisak na nezavisne institucije i slobodnu štampu. I, naravno, uskraćujući im tu nagradu za slučaj neposlušnosti.

Negativno je što je Evropa, u velikoj meri, sve to već i radila, kroz predpristupne fondove, a dosad nismo videli gotovo nikakve rezultate. Ima, naravno, i mišljenja da bi – bez evropskog novca – balkanske zemlje bile još veći svinjac nego što su to danas (nedavno sam čuo i prilično ciničnu tezu da je svaki evro iz Brisela značio jedan metak manje). Ali, ima i sasvim legitimnih mišljenja da Unija, na taj način, popušta pred ucenama i svesno kljuka masnu gusku, znajući pri tome vrlo dobro da – po nekim istraživanjima – preko 60% evropskih fondova završava u privatnim džepovima balkanskih birokratija i njihovih stranih lobista.

Nezavisno od procenjenih efekata, da bi ovaj model imao bilo kakve šanse da bude uspešan, zahteva ispunjenje dva prethodna uslova: prvo, jasnu političku perspektivu prijema u EU za region (koja trenutno ne postoji) i, drugo, povećane fondove namenjene Zapadnom Balkanu u novom budžetu Unije, koji bi morali da obuhvate ne samo institucionalne reforme, nego i ekonomski razvoj.

Povećanje fondova je planirano kao postepeno, i zavisno od ocene rezultata u napretku svake zemlje. Osnovna ideja je da se svaki, pojedinačni, pozitivni razvoj u zemljama regiona nagradi dodatnom finansijskom podrškom, kao i da se svako propuštanje dogovorenih rokova, nepotpuno ili pogrešno ispunjavanje preuzetih obaveza kazni uskraćivanjem jednog dela osnovne finansijske podrške.

Da bi mogla da precizno “izmeri” uspehe i neuspehe, EU bi morala da prethodno usvoji (i objavi) “mapu puta” za svaku zemlju regiona pojedinačno, sa preciznim rokovima za svaki postavljeni zadatak pojedinačno. Ako vlade ne uspeju da ispune sve (ili neke) od zadataka odgovarajući deo fondova bi bio povučen (u jednoj varijanti ovog modela: preusmeren civilnom društvu). Tako postavljeni sistem bi mogao da funkcioniše samostalno, nezavisno od političkih simpatija i antipatija, i reaguje brzo na tekuće anomalije, dok bi istovremeno svaka “kazna” nekoj vladi značila i “nagradu” njenom civilnom sektoru, kao projektovanoj protivteži lošem sistemu upravljanja. Ukupan iznos sredstava, opredeljen za svaku zemlju regiona, ostao bi tako nepromenjen i kazne za jednu zemlju ne bi automatski značile i nagradu za one preostale.

Ova “strategija ciljanih nagrada” bila bi praćena javnom i jasnom identifikacijom odgovornih (po mogućnosti personalnom), kako bi se nacionalističke elite sprečile da za eventualno smanjenje ili uskraćivanje sredstava optuže EU. Misije EU u balkanskim prestonicama bi, zajedno sa organizacijama civilnog društva, morale da razviju konzistentnu strategiju komunikacije sa lokalnim stanovništvom kako bi ga informisale o konkretnim razlozima za svaku odluku o dodeli, uskraćivanju, ili preusmeravanju evropskih fondova – nešto što, do sada, nijedna od njih nije zaista radila. Konačno, kako bi se sprečile medijske zloupotrebe takvih slučajeva od strane balkanskih vlada, moralo bi da se jasno naglasi kako se ovde radi o dodatnim fondovima, a ne o onima koji su, od početka, bili namenjeni za poboljšanje života građana.

***

Treće: modeli partnerstva EU – Rusija – Zapadni Balkan

U tzv. belom scenariju (ali, i u nekim varijantama sivog) Evropa se može susresti i sa situacijom u kojoj će Rusija izgubiti manevarski prostor, resurse ili praktičan interes da i dalje izaziva konflikte između i unutar balkanskih naroda, i preko tih konflikata stvara nestabilnost u regionu, kao instrument odvraćanja Zapada.

Međutim, takvo iznenadno povlačenje Rusije sa jugoistoka Evrope – koje je već od početka ukrajinske krize 2014. opsesija Zapada – moglo bi da stvori vakuum moći i time, paradoksalno, dodatno destabilizuje ovaj region, a u perspektivi i širi periferni postsovjetski prostor.

Spoljnopolitičke premise na kojima je dosad funkcinisala prethodna Evropska komisija bile su u svojoj osnovi dogmatske; aparat Federike Mogerini bavio se pretežno pitanjem “kako neutralisati rusku strategiju kvarenja”, koje je obično bilo formulisano u desetak različitih fraza, kako bi se viškom reči ostavio utisak neke ozbiljne strategije. Ovo pitanje je najčešće i tretirano kao sporedno, uz tzv. “aktivne mere” na istočnim granicama Unije (npr. East StratCom Task Force, sankcije Saveta Evrope prema Rusiji, itd).

Nova Evropska komisija bi, međutim, mogla da izabere i ambiciozniji pristup: formulisanje i razvoj sveobuhvatne strategije približavanja Rusiji, i dogovora sa Moskvom oko zajedničke uloge u pogledu zemalja koje su u njenom bližem (Ukrajina, Belorusija) i daljem (Balkan) susedstvu. Ova strategijska opcija kojom se od početka 2018. bave neke institucije i na Zapadu, a i u Moskvi, polazi od zajedničkih benefita koje bi i EU i Rusija imale od sporazuma o “novoj normalizaciji” – pre svega, ograničavanja uticaja Trampove administracije na ovim prostorima.

Kada se radi o samom Zapadnom Balkanu, EU i Rusija bi mogle da razmotre strategiju novog partnerstva, zasnovanu na četiri osnovna principa:

Prvo: zajednički angažman kao reakciju na različite izazove sa kojima će se region suočavati, uključujući posebno energetsku bezbednost, sprečavanje konflikata i oblikovanje post-konfliktnih modela razvoja.

Drugo: razmena tehničke podrške i formiranje zajedničkih fondova za finansijsku podršku u kriznim situacijama, kako bi se omogućila pravovremena reakcija na neočekivane događaje koji bi mogli da ugroze region (npr. neočekivani pad cena nafte, recesija, ili politička nestabilnost). Rusija bi, u tom kontekstu, mogla na primer da bude jedna od članica-osnivača buduće regionalne razvojne banke za Zapadni Balkan.

Treće: prihvatanje i priznavanje legitimnih razloga za zabrinutost Rusije u bezbednosnoj sferi, i zajedničko tretiranje tih razloga na način koji bi omogućio de-sekuritizaciju budućeg proširenja EU.

Četvrto: definisanje zajedničke “mapu detanta”, sa konkretnim i vremenski oročenim ciljevima i zadacima, sve do potpune normalizacije. Ova mapa bi bila formula za konkretne poteze koji bi se preduzimali u cilju de-eskalacije trenutne situacije između EU i Rusije i uključivala bi separate za pojedina područja; jedno od tih područja je i Zapadni Balkan.

VII

Zaključak: mnogo buke ni oko čega?

U svom komadu “Mnogo buke ni oko čega” – koji se inače smatra jednom od njegovih najboljih komedija – Vilijem Šekspir je u laki, gotovo vodviljski kontekst smestio i nekoliko vrlo ozbiljnih tema, kao što su čast, sramota ili dvorska politika.

Na sličan način i Balkan, iako u sasvim vodviljskom, često i komičnom, kontekstu svakodnevnih konferencija za štampu, patetičnih tvitova i praznih fraza, dramatičnih najava humanitarnih katastrofa, državnih udara, izmišljenih ratova i atentata – pred Evropu postavlja i nekoliko ozbiljnih političkih pitanja.

Prvo od njih je pitanje njene sopstvene kredibilnosti: naime, odustajanje od toliko puta ponovljane politike proširenja na jugoistok nije pitanje kapaciteta samih zemalja kandidata – nisu one bile mnogo bolje ni kada je 2004. usvojena agenda u Solunu. Ono je prevashodno pitanje kapaciteta same Unije, i dokaz da ona ne može da funkcioniše ni bez Balkana, a kamoli sa njim.

Drugo je pitanje trendova: ako je ceo proces pridruživanja, od početka do danas, doveo ove zemlje u stanje koje je suštinski gore nego što je bilo kada je taj proces pre deceniju i po započeo, onda je zaista pitanje da li bi za njih bilo bolje da taj proces nikada nije ni počeo? Zaista, bez licemerne podrške EU autoritarnim liderima, možda bi se nekoj od balkanskih zemalja posrećilo da ih ranije zameni nekim demokratskim vlastima?

Treće je, naravno, pitanje borbe za uticaj: pošto u politici ne može dugoročno da opstane vakuum moći, sav onaj prostor koji EU na Balkanu bude propuštala (ili prepuštala) popuniće njeni konkurenti, i to ne samo oni globalni i neposredni, kao što su SAD i Rusija, nego i regionalni (Turska) i vrlo daleki (Kina). Balkan, po površini, broju stanovnika i kupovnoj moći tržišta možda zaista nije presudan za funkcionisanje Evrope – pre bi se moglo reći da predstavlja statističku grešku – ali, zbog blizine prestonicama stare Evrope, kao i zbog vremena koliko evropska priča na Balkanu dosad traje, strateški neuspeh EU na Balkanu bi mogao po njen ugled, pa i konačnu istorijsku ocenu celog tog projekta, da ima jako neprijatne posledice.

I četvrto, to je pitanje vrednosti. Olako prihvatanje korumpiranih, kriminalizovanih i autoritarnih režima u zemljama Zapadnog Balkana kao svojih partnera, kompromituje i Evropu, mnogo više nego što to njeni funkcioneri možda misle. Ako nam je svejedno da li je političar ubijen u Kosovskoj Mitrovici, novinarka ranjena u Podgorici, a transport heroina neometan stigao u Vranje –  kako ćemo onda bilo koga da ubedimo da nam je stalo do političara u Minhenu, novinarke u Sofiji i transporta heroina u Amsterdamu?

***

Ovaj tekst posvećen je uspomeni na Borku Pavićević (1947-2019), koja nas je napustila za vreme njegovog pisanja. Borku sam upoznao u izbornom štabu Saše Jankovića, 2017. godine. U toj grupi različitih ljudi, celom poslu koji smo radili davala je jedan viši smisao i u njega verovala: “Politika je više od skupa današnjih trivijalnosti. Ona je vizija sutrašnjeg dana.” 

 

The Balkans Ahead of the New European Parliament: A Change of Paradigm (Vocal Europe, 24. 05. 2019.)

Na poziv briselskog instituta “Vocal Europe” napisao sam autorski tekst “Balkan pred novim Evropskim parlamentom: promena paradigme”, objavljen u subotu 25. maja, uoči evropskih izbora. Ovde je dat originalni tekst, dostupan na: https://www.vocaleurope.eu/the-balkans-ahead-of-the-new-european-parliament-a-change-of-paradigm/

 

Fajnenšel Tajms o Srbiji: demontaža mita (15. maj 2018)

 

“Istorija … se presipa od avanturista, kojima harizma nije nedostajala, koji su imali ograničeno shvatanje Države ali ekstremno široko shvatanje svoje sopstvene koristi, koji su želeli da uspostave svoju privatnu moć bauljajući preko parlamenata, pravosuđa i ustava, deleći usluge svojim ličnim dvorjanima i (ponekad) kurtizanama, identifikujući svoja sopstvena zadovoljstva sa interesima šire zajednice.”

(Umberto Eko)

 

Na ove reči Umberta Eka, izgovorene u jednom od njegovih poslednjih intervjua (za francuski L’Espresso, 2009. godine) pomislio sam kada je prekjuče londonski Fajnenšel Tajms, posle dužeg vremena, objavio jedan dug i ambiciozan tekst o Srbiji. Nedavno, tekst slične dužine i ambicija, objavljen je u ovom listu i o Makedoniji.  Autori dva teksta – da počnemo ovaj komentar jednom malom pikanterijom – su rođena braća, Toni i Lajonel Barber, nadasve zanimljive osobe.

Sa tekstovima koji bi narednih meseci trebalo da uslede o nekim drugim balkanskim državama, i ovaj jučerašnji je još jedan u nizu pokušaja buduće bivše članice EU da zadrži “meku moć” na području između Evrope i Orijenta, i onda kad više ne bude bila deo briselske porodice. 

Beogradska štampa je, sa nepodnošljivom lakoćom površnosti baš kao i u drugim sličnim situacijama, prenela samo one delove teksta koji su joj se učinili dovoljno pikantnim. Baš kao i u drugim sličnim situacijama, to ni ovaj put nisu bili oni najvažniji delovi.

Najpre, tekst nije “intervju sa Aleksandrom Vučićem” kako su obmanuti čitaoci režimskih tabloida – doslovno, u masi od čak dve i po hiljade reči, citirano je šest njegovih rečenica. 

Pored Vučića, novinarski tim FT razgovarao je i sa patrijarhom Irinejem, gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim, profesorkom Danicom Popović, bivšim ministrom Sašom Radulovićem, šeficom pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević i direktorom festivala EXIT, Dušanom Kovačevićem. 

Citiran je čak i jedan “ekspert” koji je – iz razloga bezbednosti, kako piše – želeo da ostane anoniman. Dobro, međunarodni novinarski standard je da, u jednom tekstu, mogu da budu najviše dva anonimna izvora. 

Međutim, već i na prvi pogled, ne mogu da se otmem utisku da su svi navedeni sagovornici, po ko zna koji put, samo ponovili ono što i inače stalno govore. Ništa, zaista, čitalac neće bitno saznati ni od jednog sagovornika FT u ovom tekstu, uključujući tu, naravno, i Vučića. 

Sagovornici su, hajde da nastavim da sa vama delim ovaj moj utisak, poslužili samo kao dresing za salatu – sa dresingom je salata svakako ukusnija, ona deluje onako “šik”, ali se dresing sam, bez salate, ne može pojesti. 

Salata su, u ovom slučaju, poruke koje su čitaocu upućene u komentarima autora teksta. Poruke koje će on, zavisno od svog poznavanja materije i razumevanja načina na koji FT funkcioniše, moći da dešifruje u većoj ili manjoj meri. 

Tim dešifrovanjem ćemo se baviti u našem današnjem komentaru. I zato je važno da se čitalac najpre upozna sa integralnim tekstom u originalu:

https://www.ft.com/content/286fadc4-5444-11e8-b3ee-41e0209208ec?accessToken=zwAAAWNrt-0wkc8ob63EVEQR6NOz7kHgIJII7A.MEUCIHmW9o_JcmT72Yco0hDnhZ3qOj_cM6ZHIg2Nr88MzRHNAiEA-c3l_0muPBwmqHIpELMAN3uN_MFXUilu0BYWYbBUxYk&sharetype=gift

Četiri su centralne poruke koje Fajnenšel Tajms šalje svojim čitaocima (a oni, kao što znamo, pretežno nisu u Srbiji) jučerašnjim tekstom.

***

Prva je prognoza: režim Aleksandra Vučića suočen je sa ozbiljnim bezbednosnim rizicima. Ovom porukom, pomalo proročanski, i počinje sam tekst: citira se jedna Vučićeva rečenica, navodno “izrečena šapatom” na balkonu zgrade Predsedništva Srbije, da su odatle 1903. bačena iskasapljena tela kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a potom i njegova – kako list navodi “melodramatična” – konstatacija da “nijedan Aleksandar koji je bio na vlasti u Srbiji nije preživeo tu svoju vlast.” 

Na stranu sada nekrofilna trivijalnost samog primera, koji se kao nekakav srednjovekovni danse macabre provlači kroz niz Vučićevih javnih istupanja prethodnih godina i verovatno zavisi od njegovog psihičkog stanja u trenutku u kojem vodi neki razgovor. Očigledno, to stanje je promenljivo.

Na stranu čak i dve kardinalne istorijske greške koje je tom prilikom učinio. Prvo, zgrada u kojoj se dogodio regicid 1903. godine nije zgrada u kojoj su bili novinari FT (ona prava je srušena još pre Drugog svetskog rata) a to što se Aleksandar Vučić verovatno seća TV serije “Kraj dinastije Obrenović” iz devedesetih godina (u kojoj je scena snimljena na tom balkonu) ne znači da se ta scena stvarno na njemu i dogodila. 

Drugo, knez Aleksandar Karađorđević, koji je Srbijom vladao šesnaest teških godina (1842-1858) posle proterivanja kneza Miloša Obrenovića umro je u Temišvaru 1885, pune tri decenije posle silaska sa vlasti, u dubokoj starosti. Dakle, od ukupno trojice Aleksandara koji su vladali Srbijom/Jugoslavijom u prethodnih dve stotine godina, dvojica jesu ubijena a jedan je umro prirodnom smrću. 

Ali, da ostavimo po strani ove faktografske greške. Koliko Vučić samo površno zna istoriju, a koliko ima jedan neodoljivi unutrašnji poriv da u javnosti, čak i po cenu ovako očiglednih činjeničnih grešaka, mazohistički koketira svojom auto-nekrofilijom? Sve to novinari FT nisu dužni da znaju. 

Zanimljivo je, međutim, da u podtekstu svoje analize oni sasvim prihvataju njegovu pomalo perverznu logiku i sami je dalje dopunjavajući pričom o Zoranu Đinđiću koji je takođe bio – pazite sad – “samoproklamovani modernizator”.

Sa tom logikom na koju smo mi ovde, izloženi gotovo svake nedelje nekom sličnom patetičnom prenemaganju, već oguglali, čitaoci FT se susreću prvi put. 

***

Iz ove, prve poruke, prognoze, sledi i druga, upozorenje: “put Srbije je daleko od toga da bude siguran”. Ovde autori ulaze u šire geostrateške analize, ocenjujući uticaje Kine, Rusije, Turske, arapskih zemalja, u Srbiji i poredeći ih sa uticajem Evrope. 

Njihova ocena je kristalno jasna: Srbija je “swing state” – država koja se istorijski povijala između velikih sila – iz čega nužno proizilazi i sledeća ocena, da ovde ničije reči, a posebno Vučićeve, pošto je on u samom tekstu prilično brutalno opisan kao “prevrtljivac”, ne treba uzimati zdravo za gotovo. 

***

Treća poruka je pomalo zlurada, i mogli bismo da je nazovemo “seirenjem”. To seirenje je, naravno, upućeno Briselu, a poimenice Žan Klodu Junkeru i Angeli Merkel, kojima se prebacuje da su sa Vučićem napravili “faustovsku nagodbu”. 

Naslanjajući se na već poznati narativ o “stabilokratiji” koju podržava EU, list podseća na Vučićeve izjave kako “ćemo ubiti sto muslimana za jednog ubijenog Srbina” kao i na njegov neslavni mandat ministra informisanja u vladi koja je izgubila Kosovo. 

Sam Vučić se, u tekstu, oko Kosova citira u tri rečenice, čak polovini ovog kvazi-intervjua, u kojima kaže:

“Opsednut sam Kosovom. Bez rešavanja tog problema sve što sam dosad postigao biće neodrživo. Prva kriza će nas ubiti.” 

Tri rečenice koje, svakako, ne odaju preterano samopouzdanje – više su introspektivni refleks dubokog unutrašnjeg očaja; sasvim nepotrebne u razgovoru sa bilo kim, posebno sa novinarima, a najviše su nepotrebne u razgovoru za list namenjen eliti, i to eliti one zemlje koja prednjači u želji da se to pitanje, prečicom, skine sa dnevnog reda. 

Ali zato, na primer, novinari FT u sasvim pohvalnom kontekstu citiraju Sinišu Malog, koji o Kosovu – onako olako, en passant, kao da govori o nekom mučnom teretu kojeg se treba što pre osloboditi – kaže jednu jedinu rečenicu: “Samo treba to da završimo i idemo dalje.” 

***

I četvrta poruka je pretnja. Zapravo, dve pretnje, i to obe u formi poređenja: jedna upućena Briselu a druga Beogradu. 

Briselu je upućeno poređenje između Vučića i Orbana, “mađarskog liberala koji je postao nacionalista, i koji se saglasio sa evropskim pravilima kako bi dobio članstvo u EU, samo da bi je napao iznutra”. Vučić tvrdi da je ova paralela “99% glupost”, ostavljajući, dovoljno enigmatično, čitaocu da pogađa šta sve može biti onaj preostali, stoti procenat.

Baš zbog tog poslednjeg, stotog procenta, FT šalje i onu drugu pretnju – upućenu Beogradu – po prvi put u zapadnoj štampi otvarajući još jednu paralelu: onu između Aleksandra Vučića i bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča. 

I Janukovič je, piše FT, pokušavao da iskoristi EU u igri protiv Rusije i obrnuto, da bi na kraju bio suočen sa narodnim ustankom. Iz kojeg je – nije to bilo tako davno da se ne sećamo – izvukao živu glavu za svega par sati i sada tavori u Moskvi kao izbeglica.

***

U celini, jučerašnji tekst FT o Srbiji, iako sa na brzinu izabranim sagovornicima, nekim površnostima i predrasudama ne tako retkim u zapadnoj štampi, a u pojedinim delovima i sa viktorijanskim stereotipima o Balkanu kao prostoru koji je suviše daleko da bismo ga prihvatili kao deo nas, a opet isuviše blizu da se u njegove poslove ne bismo mešali – u suštini nije loš tekst.

On Aleksandra Vučića, najpreciznije dosad na Zapadu, stavlja u njegov autentični diskurs: od ratova 90-tih i njihovih zločina – od kojih nema snage a možda ni želje da zaista pobegne – preko korupcije, sumnjivih poslova vezanih za Beograd na vodi, i modela vladavine u kojem se sprovodi planska i preventivna medijska kampanja čak i protiv Srpske pravoslavne crkve – da bi se tako neutralisalo njeno očekivano protivljenje predloženom aranžmanu oko Kosova – pa sve do dubokih unutrašnjih strahova, nesigurnosti i psihičke nestabilnosti. 

Isto tako, britanskoj eliti – dakle, svojim čitaocima – FT u ovom tekstu dosta jasno demontira preovlađujuće matrice dve politike – one Evropske unije prema Srbiji, i one Srbije prema Evropskoj uniji – kao obostrano neiskrene i na dugi rok neodržive. 

Na svakome je, naravno, da izvede sopstveni zaključak, ali za prosečno obrazovanog engleskog čitaoca FT ostavljena je, realno, samo jedna opcija: efikasna, pa samim tim i održiva, politika prema Srbiji (i Balkanu u celini) može biti samo američka politika. 

Ma koliko ona i sama danas bila puna kontroverzi, ipak je jedina koja je dosad dala rezultate, i u Crnoj Gori i u Makedoniji. Obe su danas “naše” više nego ikada u svojoj istoriji. Za isto vreme, nesposobna evropska politika prema Srbiji učinila ju je danas “našom” manje nego ikada u svojoj istoriji. 

Voleo bih da vidim, naravno, i beležnicu novinara sa onim detaljima koji ovde nisu napisani. Ili bar da porazgovaram sa onim ko će tu beležnicu pročitati. Sasvim mi je jasno da bi neobjavljeni delovi bili mnogo zanimljiviji od objavljenih. 

Ali, i bez te beležnice, imam utisak – kojim ću i završiti ovaj komentar – da smo čitajući jučerašnji Fajnenšel Tajms prisustvovali jednoj zanimljivoj fazi u procesu demontaže Vučićevog mita u zapadnoj štampi. 

***

Objavljeno 11.04.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/05/interview-serbias-vucic-insists-im-obsessed-with-kosovo-2/

 

Moskovske veze: sve kontroverze sporazuma o saradnji MUP Srbije i Federalne službe obezbeđenja Rusije

 

“Iznad Moskve je samo Kremlj a iznad Kremlja samo nebo.”

(Ruska narodna izreka)

 

Ove nedelje je Vlada Republike Srbije u skupštinsku proceduru uputila predlog jednog zanimljivog zakona. Radi se o Zakonu o potvrđivanju sporazuma između Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije o saradnji i zajedničkom delovanju.

Sve oko ovog dokumenta zavređuje intenzivnu pažnju kritičke javnosti: način na koji je pripremljen, procedure koje su primenjene, njegova sadržina i, konačno, međunarodni kontekst u kojem se donosi. Ova pitanja razmotrićemo u našoj današnjoj analizi.

Najpre, link koji vam dajemo uz ovaj tekst nije slučajno iz oktobra 2016. godine: tog dana je visoki ruski bezbednosni zvaničnik, Nikolaj Patrušev, tada u poseti Beogradu, najavio zaključenje ovog sporazuma. Šta je tom prilikom rekao Patrušev? Nešto slično, ali ipak nešto drugo od onoga što ove nedelje razmatraju narodni poslanici.

http://rs.n1info.com/a203953/Vesti/Vesti/Ruski-bezbednosni-zvanicnik-u-Srbiji.html

Najpre, on je pomenuo „Memorandum o uzajamnom razumevanju“ između Saveta bezbednosti Ruske federacije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Rekao je, takođe, da „takav akt ne bi imao pravno obavezujući karakter niti status međunarodnog ugovora“. Rekao je Patrušev i da „imamo tipski nacrt takvog dokumenta, koji imamo sa najpoverljivijim partnerima“. Rekao je, konačno i da se nada da „ćemo uspeti i sa vama da usaglasimo takav nacrt i da ga potpišemo sledeće godine, na marginama međunarodne konferencije o bezbednosti.“

Sledeća godina, o kojoj je Patrušev tada pričao, bila je 2017. godina. Nacrt je zaista i potpisan – 23. maja te godine, u Moskvi, između ministra unutrašnjih poslova u tadašnjoj tehničkoj vladi Republike Srbije, Nebojše Stefanovića i Dmitrija Viktoroviča Kočneva ispred Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije.

***

Ovde se već javljaju prve – u nizu – ozbiljnih kontroverzi koje prate ovaj međunarodni sporazum i okolnosti pod kojima je on zaključen.

Prva se tiče njegovog naziva i ugovornih strana: dok je Patrušev, oktobra 2016. govorio o „Memorandumu o uzajamnom razumevanju“, Stefanović, maja 2017. potpisuje „Ugovor o saradnji i zajedničkom delovanju“. Patrušev je najavio, izričito, akt koji „ne bi imao pravno obavezujući karakter niti status međunarodnog ugovora“, Stefanović, opet, potpisuje ugovor.

Druga kontroverza tiče se ustavnih i zakonskih ovlašćenja Nebojše Stefanovića da, u tom trenutku, potpisuje bilo kakav međunarodni ugovor. Naime, da podsetimo još jednom, 23. maja 2017. godine vlada Republike Srbije je bila u tzv. tehničkom mandatu, odnosno, po članu 17. Zakona o vladi, ona je mogla da obavlja samo „tekuće poslove“ i nije mogla da donosi „propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća.“ Međunarodni ugovor je, svakako, propis, pošto on predstavlja sastavan deo pravnog poretka Republike Srbije.

U maju 2017. godine nije bilo nikakvih prirodnih, privrednih ili tehničkih nesreća, koje Zakon o vladi predviđa kao jedan izuzetak od ovog ograničenja postavljenog u pogledu kapaciteta tehničke vlade.

Da li su u to vreme postojali, i koji su to bili, „interesi odbrane“ koje Zakon predviđa kao drugi izuzetak? Mislim da bi o tome, ove nedelje, narodni poslanici trebalo da postave pitanje Vladi Republike Srbije kao predlagaču ovog zakona.

Međutim, kontroverze oko procedure se ovim ne iscrpljuju. Kao što smo videli, od 23. maja prošle godine, do marta ove godine, nije pokrenuta procedura za ratifikaciju ovog Ugovora u Narodnoj skupštini. Vlada je predlog zakona o potvrđivanju sporazuma uputila u Narodnu skupštinu tek sredinom oktobra 2017, a na njen dnevni red predlog je stavljen tek ove nedelje.

Zašto je procedura kasnila devet meseci, po kom osnovu je sporazum bio primenjivan u međuvremenu, zašto je sada ipak pokrenuta i da li je uopšte bila i neophodna?

Pođimo najpre od ovog drugog pitanja. U članu 14. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora (2013) predviđeno je da:

„Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja.“

Svi ostali međunarodni ugovori ne podležu postupku potvrđivanja (ratifikacije).

Ako pogledamo sadržinu Sporazuma između Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije, očigledno je da se radi o tzv. tehničkom sporazumu – njegov predmet je „jačanje i obezbeđenje odnosa saradnje u oblasti obezbeđenja štićenih lica“ – koji, već na prvi pogled sigurno, nije ni vojne, ni političke ni ekonomske prirode, niti stvara finansijske obaveze za Republiku Srbiju, niti zahteva donošenje novih ili izmenu važećih zakona. Zbog čega onda uopšte podleže proceduri potvrđivanja u Narodnoj skupštini?

To je drugo pitanje koje bi narodni poslanici ove nedelje trebalo da postave predlagaču. Običnim čitanjem člana 14. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, međutim, možemoda zaključimo da se, verovatno, radi o jedinom preostalom osnovu po kojem se međunarodni ugovori šalju na ratifikaciju: o „odstupanju od postojećih zakonskih rešenja“.

Dakle, od kojih postojećih zakonskih rešenja u oblasti bezbednosti Republika Srbija odstupa sporazumom koji je Nebojša Stefanović zaključio sa Dmitrijem Kočnevim?

***

Ovde dolazimo do druge grupe pitanja, koja se tiču sadržine samog sporazuma.

Prvo, pada u oči da se ovde ne uopšte radi o međunarodnom ugovoru koji zaključuju dve države (Republika Srbija i Ruska federacija) nego dva državna organa (Ministarstvo unutrašnjih poslova i Federalna služba obezbeđenja). U tom smislu, pitanje je za eksperte koji se bave ustavnim i međunarodnim pravom da li ovaj dokument uopšte spada u definiciju međunarodnog ugovora predviđenu članom 2. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora:

„Međunarodni ugovor je ugovor koji Republika Srbija zaključi u pisanom obliku sa jednom ili više država ili međunarodnih organizacija…“

Drugo, očigledna je i izrazita asimetričnost sporazuma: sa jedne strane, partner je Ministarstvo a sa druge jedna federalna služba koja nije u statusu ministarstva – ona nije, neposredno, deo vlade Ruske federacije.

Adekvatan partner ruske Federalne službe obezbeđenja bila bi, na primer, Uprava za obezbeđenje MUP Srbije. Neko će reći da ta uprava nema status pravnog lica pa ne može ni da zaključuje međunarodne sporazume? Nema, u tom smislu, ni samo Ministarstvo unutrašnjih poslova. I ono je deo državne uprave, koje zaključuje sporazume u ime i za račun Republike Srbije – ako može, dakle, međunarodni ugovor da zaključi Ministarstvo, mogla je, po istoj toj logici, i njegova uprava.

Treće, zbog čega ovaj sporazum nije ratifikovala i Državna duma Ruske federacije? Pregledom zakonodavne aktivnosti ruskog parlamenta u periodu od 2006. godine, kada je Republika Srbija postala subjekt međunarodnog prava, do danas može se pronaći samo jedan jedini međunarodni ugovor između Ruske federacije i Srbije koji je Duma ratifikovala: onaj o zaštiti ruskih vojnih spomenika na teritoriji Srbije i srpskih vojnih spomenika na teritoriji Rusije, iz 2014. godine. Ako ovaj sporazum, prema ruskim propisima, ne podleže ratifikaciji (a, videli smo, ne podleže ni prema srpskim) zbog čega je on, ipak, upućen narodnim poslanicima?

Četvrto, Republika Srbija i Ruska federacija uređuju režim obaveštajne, bezbednosne i fizičke zaštite štićenih lica, na svojim teritorijama, u skladu sa sopstvenim propisima. Ovo je svakako par ekselans primer materije u kojoj država manifestuje svoju suverenost: načine, uslove i procedure upotrebe ovlašćenja koja spadaju u tzv. monopol sile. Odstupanja od načela apsolutne suverenosti, u uporednom ustavnom pravu, moguća su jedino u slučaju država koje su članice međunarodnih vojnih saveza – tu se određene suverene funkcije prenose na savez čiji je država član.

Republika Srbija nije član međunarodnih vojnih saveza – i režim Aleksandra Vučića to često, u svojim propagandnim kampanjama ponosno ističe. Prema tome, ne postoji nikakav osnov da se ovlašćenja koja spadaju u tzv. „monopol sile“ dele sa drugim državama.

Četvto, u članu 2. stav 1, tačka đ) Sporazuma, kao jedna od oblasti u kojoj Strane (MUP Republike Srbije i FSO Ruske federacije) ostvaruju „zajedničko delovanje i koordinaciju“ navodi se i slučaj „razrade i realizacije zajedničkih aktivnosti za neutralizaciju kompjuterskih napada na državne informacione resurse od vitalnog značaja“.

Kao što vidimo, ovde se više ne radi samo o razmeni informacija u pogledu eventualnog ugrožavanje štićenih ličnosti (visoki državni zvaničnici prilikom međusobnih poseta) ili objekata (diplomatsko-konzularna predstavništva). Takva razmena je uobičajena između svih država sveta, i nigde se ne reguliše međunarodnim ugovorima koji podležu ratifikaciji u parlamentu nego, po pravilu, tehničkim memorandumima između nadležnih službi a na retko – u sadašnje vreme elektronskih komunikacija posebno – i običnom razmenom poruka, otvorenih ili kriptovanih, zavisno od sadržine.

Međutim, sa ruskim partnerima je Nebojša Stefanović potpisao i nešto više: „zajedničko delovanje“ u cilju „neutralizacije kompjuterskih napada“. Ovo otvara nekoliko ozbiljnih pitanja:

Prvo, imaju li nadležne službe Republike Srbije dovoljno kapaciteta da takve „kompjuterske napade“ neutrališu same, bez pomoći stranih partnera?

Drugo, ako već nemaju, po kojim kriterijumima i iz kojih razloga je kao preferencijalni partner izabrana baš ruska služba?

Treće, koje će faktičke poluge upravljanja srpska strana predati ruskoj kad ovaj sporazum počne da se sprovodi? Fizički pristup njihovih eksperata državnim serverima? Korisničke baze Telekoma? Uvid u identitet naloga korisnika na društvenim mrežama? Šta je sve tačno „zajedničko delovanje“?

Narodni poslanici, evo vam još jednog pitanja za sutra.

***

Na ovom mestu, neophodno je i da se osvrnemo na širi međunarodni kontekst u kojem se ovaj dokument donosi, i na njegove moguće međunarodne implikacije.

U mnogim zemljama sveta – najčešće se, naravno, u javnosti govori o SAD, ali ovaj problem je prisutan i u Kanadi, Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj – u poslednje vreme aktuelan je problem tzv. ruskog mešanja u njihove unutrašnje stvari, posebno u izborne kampanje, zloupotrebom kompjuterskih resursa.

Američki specijalni tužilac Robert Miler nedavno je podigao i optužnicu protiv 13 ruskih državljana i kompanija koji su se, navodno, time bavili prilikom poslednjih predsedničkih izbora u SAD. EU je takođe vrlo osetljiva na ovo pitanje, u celini, a neke njene zemlje posebno.

Kakvu poruku Srbija šalje svojim partnerima na Zapadu ovakvim sporazumom? Već mogu da zamislim naslove u zapadnoj štampi: „Putinova fabrika botova se iz Sankt Peterburga seli u Beograd“. Čak i ako bismo se saglasili da bi ovakav pristup bio senzacionalistički (ne bi bilo prvi put), to ništa ne bi suštinski promenilo: on bi svakako dodatno uticao na oblikovanje zapadnog javnog mnenja, nesporno na štetu interesa naše zemlje.

Sa pravnog aspekta, ovaj sporazum, međutim, ima još jedan nedostatak On, naime, preti da ozbiljno ugrozi proces evropskih integracija Republike Srbije, dodatno otežavajući naš pregovarački položaj kada se radi o poglavljima 24 (pravda, sloboda i bezbednost) i 31 (zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika).

Za narodne poslanike, eto, sutra, još jednog pitanja predlagaču ovog sporazuma: Da li je izvršena harmonizacija ovog zakonskog predloga sa zakonodavstvom EU – procedura inače uobičajena kod svih propisa koji se usvajaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije – pre nego što je tekst poslat na potvrdu u parlament?

***

I na samom kraju, ne možemo da se otmemo jednom vrlo ličnom utisku.

Eksteritorijalnost koja se faktički, na vrlo netransparentan način i bez prethodne javne i stručne rasprave, na osnovu privatnih aranžmana Nebojše Stefanovića i jednog ruskog zvaničnika koji je na crnoj listi Evropske unije, ruskim bezbednosnim službama nudi od strane Republike Srbije nije nešto što se našoj zemlji događa po prvi put.

Sovjetski vojni i civilni savetnici, od 1945. do 1948. godine, pokušavali su da ostvare taj isti status u tadašnjoj Jugoslaviji. A jugoslovenske službe su ih, naravno, u tome sprečavale. Nekada bi prevagu odneli jedni, nekada drugi, kako to već u ovim poslovima obično biva. Sve dok Titu ta igra žmurke nije dosadila pa ih je sve zajedno lepo oterao nazad odakle su i došli.

Dakle, i deda Nikolaja Patruševa je radio manje ili više isto dedi Nebojše Stefanovića što ovaj njemu radi danas.

Ali, čak ni 1946. godine sovjetski savetnici nisu mogli da sanjaju o tome da se lepo ušetaju u OZN-u i tamo na izvolte dobiju kartoteke, podatke o jugoslovenskim građanima, preduzećima, državnim organima, operativne procene, identitete saradničkih veza. I još da im se to pravo garantuje međunarodnim ugovorom. Koji će ratifikovati jugoslovenski parlament.

Uz cinično obrazloženje Nikolaja Patruševa da se radi o “tipskom dokumentu za najpoverljivije partnere”.

***

Objavljeno 6. marta 2018. na portalu http://www.mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/03/srpske-i-ruske-bezbednosne-sluzbe-jacaju-saradnju/

 

Država protiv političara: specijalni tužioci u “zarobljenim zemljama”

„Vlast ima tendenciju da korumpira i apsolutna vlast korumpira apsolutno. Veliki ljudi su, gotovo uvek, zli ljudi, čak i kada vrše uticaj a ne vlast…“

(Lord Akton u pismu biskupu Mandelu Krejtonu, 1887.)

 

Pre nekoliko dana su se pojavile dve zanimljive vesti: najpre je Politika, pod naslovom „Novi udar na visoku i sitnu korupciju u Srbiji od marta“ najavila da od četvrtka 1. marta „zvanično počinju sa radom posebna odeljenja tužilaštva i sudova za borbu protiv korupcije“. Samo nekoliko sati kasnije, N1 je prenela vest iz Rumunije: „Rumuni izašli na ulice i stali uz tužiteljku za korupciju“.

Današnji novinari, znamo to na žalost već dugo, imaju probleme i sa logikom i sa jezikom – i to se ponekad vidi već iz samih njihovih naslova. Najpre, posebna odeljenja tužilaštva i sudova za borbu protiv korupcije u Srbiji biće nadležna samo za slučajeve u kojima imovinska korist prelazi 200 miliona dinara – ne radi se, dakle, o udaru na „visoku i sitnu korupciju“ kako piše u naslovu u Politici, nego baš na onu visoku, što je i bio cilj formiranja posebnih odeljenja. Isto tako, rumunska tužiteljka Laura Koveši nije „tužiteljka za korupciju“ kako stoji u vesti N1 nego, valjda, tužiteljka protiv korupcije?

Ali, ako ostavimo po strani apsurde iz naslova, postoji li još nešto što povezuje ove dve vesti?

Rumuni su ponovo stali uz svoju tužiteljku, koja je kod njih, u poslednjih pet godina, dobila status ikone u borbi protiv tzv. političkog kriminala. Srbe, ovih dana, mnogo više od ličnosti koje će voditi posebna odeljenja i u tužilaštvu i u sudovima, zanimaju razne bizarne ličnosti koje su se kandidovale za, pod normalnim okolnostima, gotovo beznačajne lokalne izbore u Beogradu.

Kod Rumuna će na ulice izaći, bez većih problema, nekoliko stotina hiljada građana, kod Srba će, uz ogromne probleme, opozicija izvesti na ulice nekoliko stotina građana. Na prvi pogled, ništa nije isto?

Hajde zato da bacimo onaj drugi pogled. I rumunsko i srpsko specijalno tužilaštvo, baš kao i ono makedonsko, albansko i crnogorsko, deo su iste generalne ideje – da se pravosudna arhitektura u zemljama Zapadnog Balkana promeni tako, da omogući nezavisnost pravosuđa od političara. Na ovome javno insistira Evropska unija a tajno SAD, dok mu se javno suprotstavljaju različite nacionalističke političke grupacije, a tajno Rusija.

***

Problem se, naravno, analitički može posmatrati na više nivoa.

Prvo, postavlja se pitanje koliko je Monteskjeova teza o podeli vlasti održiva u vremenu postmoderne? Kada bi zakonodavna, izvršna i sudska vlast zaista bile nezavisne jedna od druge – i kontrolisale jedna drugu – onda bi i obična tužilaštva i sudovi bili sasvim dovoljni – specijalni ne bi bili ni potrebni. Ako, opet, to nije slučaj, šta je garancija da će specijalni tužioci i sudije biti „nezavisniji“ od onih običnih?

Drugo, postavlja se i pitanje u kojoj su mere nove članice EU (Rumunija) ili one kojima se obećava skori prijem (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija) zaista promenile svoju društvenu strukturu dovoljno da bi bile kompatibilne sa modernim evropskim pravosudnim standardima?

Kvalifikativ „modernim“ nismo upotrebili slučajno – radi se o problemu koji nije endemski vezan za jugoistočnu (ili istočnu) Evropu, slovenske ili pravoslavne narode, ili bivše komunističke zemlje. Engleski viktorijanski političar, lord Akton je u pismu biskupu Mandelu Krejtonu, 1887. godine, napisao: „Vlast ima tendenciju da korumpira i apsolutna vlast korumpira apsolutno.“

Ovo je inače vrlo često citirana rečenica u raznim politikološkim raspravama, ali svi ti citati vrlo retko navode sledeću rečenicu iz Aktonovog pisma biskupu: „Veliki ljudi su, gotovo uvek, zli ljudi, čak i kada vrše uticaj a ne vlast…“ Posle gotovo vek i po od Aktonovog pisma, problem specijalnih tužilaštava i sudova pokazuje da, suštinski, ništa nije promenjeno u odnosu između „velikih ljudi“ i države: oni i dalje pokušavaju da je pretvore u svoj instrument, ona se i dalje krajnje nevoljno brani od toga.

Treće pitanje ima međunarodnu dimenziju: vlade zemalja u regionu moraju, mada preko svoje volje, da prihvate nove institucije jer su one fenomen koji ionako već postoji na širem prostoru, diktirane su iz Brisela i nije popularno javno im se suprotstavljati. Međutim, to ne znači da su se političke elite koje su dovele i održavaju na vlasti ove vlade pomirile sa činjenicom da će neko, možda, nekada ispitivati njihova ponašanja.

Zato je, u većini ovih zemalja, sa vremenom fiksiran narativ po kojem su specijalni tužioci i sudovi, već samim tim što su nezavisni od političara, zapravo instrument stranog uticaja i narušavanja suvereniteta dotične zemlje. U širenju tog narativa posebno se instrumentalizuju razne marginalne nacionalističke i druge ekstremno desne grupe i organizacije, koje se i inače protive svemu što dolazi sa Zapada: od vakcina, preko slobodnih medija, pa sve do specijalnih tužilaca.

Ovde dolazimo do tačke koja je, očigledno, zajednička i Rumuniji i Srbiji: ako elite uspeju da nametnu diskurs u kojem se suverenitet države izjednačava sa nekažnjivošću njenih političara i državnih funkcionera, onda je jasna ocena u nedavnom dokumentu Evropske komisije da se, na Zapadnom Balkanu, radi o fenomenu tzv. „zarobljenih zemalja“.

***

Ali, postoje i tačke na kojima se Srbija i Rumunija, kao i svaka druga od država u kojima postoje (ili će postojati) specijalna tužilaštva i sudovi, razlikuju. Radi se, pre svega, o objektivnim i subjektivnim uslovima koji su neophodni za njihov efikasan rad.

Postoje tri takva uslova, od kojih je neophodno da postoje najmanje dva.

Prvi uslov je podrška najmanje jednog dela establišmenta. U Rumuniji, na primer, podršku Lauri Koveši daje predsednik Republike, uprkos pokušajima vlade da je spreči ili – ako to, kako smo videli, ne može – smeni.

Drugi uslov je svakako podrška javnosti. Ona nema samo politički značaj, već pre svega psihološki. Ako narodu nije stalo do pravde, zašto bi bilo stalo nekom tužiocu? Podrška javnosti – tu mislimo i na nezavisne medije i, ako je potrebno, na demonstracije i javne proteste – ključna je za formiranje javnog mnenja, pa samim tim i za opredeljivanje onih pripadnika establišmenta koji će se, možda, dvoumiti između lojalnosti zakonu i lojalnosti političkim elitama.

Treći uslov je podrška tzv. međunarodne zajednice. Sve zemlje Zapadnog Balkana su, suštinski, države tzv. ograničenog suvereniteta. Na stabilnost njihovih političkih elita, drugim rečima, percepcija tzv. „međunarodne podrške“ utiče mnogo više nego što je slučaj u potpuno suverenim državama. Ako je, dakle, „međunarodnoj zajednici“ zaista stalo da se izbori sa organizovanim kriminalom na Zapadnom Balkanu onda će i podržati specijalna tužilaštva i sudove ako bi njihova nezavisnost bila ugrožena.

Podeliće sa njima obaveštajna saznanja, daće neophodnu stručnu pomoć u obuci kadrova, uključiće se u programe zaštite svedoka, staviće na raspolaganje dokumentaciju međunarodnih ustanova za sprečavanje pranja novca. Konačno – upozoriće, na odgovarajući diskretan način, i predsednike, premijere, ministre pravde i policije, šefove obaveštajnih službi… šta im se sve lično može dogoditi ako nove institucije budu ometali.

Ukoliko, opet, ta ista međunarodna zajednica ostane na dosadašnjoj liniji najmanjeg otpora – tzv. stabilokratiji – onda joj je mnogo bolje da uopšte ne troši resurse na specijalna tužilaštva i sudove, jer će tako baciti ne samo pare nego i ugled.

U Rumuniji, kao što vidimo ovih dana, ispunjena su sva tri navedena uslova. U Srbiji, na žalost, nije nijedan. Sutra, međutim, situacija sasvim lako može da bude i obrnuta.

Ovo nas dovodi i do poslednjeg pitanja u našoj maloj analizi: koliko je proces do sada napredovao i da li je postao ireverzibilan? Mogu li se stvari vratiti na staro?

Odgovori će se, opet, razlikovati od zemlje do zemlje i ponovo se svoditi na ono večno sholastičko pitanje o istoj čaši koja je istovremeno i polupuna i poluprazna.

Problem sa tom čašom je samo u tome što će se, ako ostane takva, po zakonu verovatnoće u jednom trenutku sigurno razbiti…

***

Objavljeno 27.02.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/02/rumuni-izasli-na-ulice-i-stali-uz-tuziteljku-za-korupciju/

Zarobljene države i zbunjena Evropa: o novoj strategiji EU za Zapadni Balkan

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

 

O tome gde Evropa prestaje, a Balkan počinje, nikada nije postojala saglasnost. Tako su, na primer, nemački protestanti vekovima bili ubeđeni da se ta granica nalazi u Minhenu: ova metafora je zapravo značila da „katoličko-austrijski šlamperaj“ počinje već u Bavarskoj da bi se na Balkanu samo razvio „u još groznije oblike“.

Austrijski kancelar početkom XIX veka, knez Meternih, jednom je rekao: „Balkan počinje na Renvegu“ (ulica u bečkom 3. okrugu). U romanu „Drakula“ Brem Stoker je granicu postavio na budimpeštanske mostove preko Dunava. Poznata je i slovenačka uzrečica: „Balkan počinje na hrvatskoj granici“. U putopisima pruskog kapetana Ota Dubislava fon Pirha, koji je 1829. prešao iz Zemuna u Beograd, zabeleženo je i ovo:

„Strašna granica razdvajala me je od civilizovanog sveta, mada sam prešao samo nekoliko koraka.“

Za današnju Evropsku uniju, čijim ćemo se dokumentom „Kredibilna perspektiva proširenja i pojačani angažman EU sa Zapadnim Balkanom“ danas baviti, pojam „Zapadni Balkan“ je isto tako voluntaristički (ne)određen, kao što je to bio i u svim prethodnim primerima:

Click to access communication-credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf

***

„Zapadni Balkan“ je zajednički naziv za četiri bivše jugoslovenske republike koje su sada – makar na papiru – nekakve države (Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju i Srbiju), jednu bivšu autonomnu pokrajinu (Kosovo) za koju se ne zna tačno šta je, i jednu bivšu komunističku državu (Albaniju) koja se ni u Varšavskom ugovoru nije baš najbolje snalazila, pa je čak i njega napustila, pre tačno pedeset godina, 1968.

Dokument koji je Evropska komisija objavila u utorak, 6. februara, razmotrićemo pokušavajući da problematizujemo njegova tri ključna aspekta:

1.Kakve promene ovaj dokument predviđa za zemlje na koje se odnosi?

2.Šta bi mogle da budu posledice tih promena po samu Evropsku uniju?

3.Kakav je njegov odnos prema nekim drugim dokumentima koji se isto bave Balkanom?

Pod dve pretpostavke (kasnije ćemo se vratiti na pitanje zašto, pod trenutnim okolnostima, ovu ogradu smatramo neophodnom) da su autori dokumenta bili iskreni, i da su mislili ozbiljno, ne možemo se oteti prvom utisku: konstatacije stanja, od kojih EU ovde polazi verovatno su najoštrije od svih dosadašnjih.

Počnimo, na primer, od ove (str. 3):

„Danas, zemlje pokazuju jasne elemente zarobljenih država, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlade i administracije, kao i jaku povezanost javnih i privatnih interesa. Sve ovo pothranjuje sentimente nejednakosti i nekažnjivosti.“

I, ako samo površno pogledamo nekoliko aktuelnih pravosudnih farsi u regionu: onu u slučaju Savamala u Beogradu, potom onu u suđenju Naseru Keljmendiju u Prištini, ili onu o navodnom državnom udaru u Podgorici, sasvim je jasno na koji tip „zarobljene države“ su autori dokumenta mislili. Na državu pod fantomkom.

Dakle, prvo pitanje koje bi neki nepristrasni posmatrač postavio autorima ovog dokumenta bilo bi:

„Kako vi očekujete da zarobljene države oslobode oni koji su ih sami i zarobili?“

Na strani 4. Dokumenta se dalje kaže:

„Uporište organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu ostaje jako, kako u pogledu trgovine ljudima, narkoticima i oružjem tako i u pogledu rizika kriminalne infiltracije u političke i ekonomske sisteme.“

Ako pogledamo tok istrage američkog FBI u Tirani i sve više indicija koje se pojavljuju u slučaju ubistva Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici, jasno je i na koje „veze sa organizovanim kriminalom“ su autori mislili: tzv. „liderima regiona“ droga samo što iz ušiju još ne ispada…

I evo opet pitanja nepristrasnog posmatrača za autore dokumenta EU:

„Šta mislite, koga se balkanski lideri više boje: vas ili svojih snabdevača sirovim opijumom iz Čečenije?“

Krenimo dalje – u odeljku o „pomirenju, dobrosusedskim odnosima i regionalnoj saradnji“ (str. 7) piše:

„Nema mesta u EU za zapaljivu retoriku a još manje za glorifikaciju ratnih zločinaca sa ma koje strane. Proces tranzicione pravde je nezavršen.“

I, ako opet samo površno pogledamo otpore uspostavljanju suda za ratne zločine OVK na Kosovu, opskurne spomenike i imena ulica i studentskih domova u oba entiteta u Bosni i Hercegovini, promocije knjiga pravnosnažno osuđenih ratnih zločinaca na tribinama SNS u Srbiji – opet je jasno na šta su, i na koga su, mislili autori dokumenta.

Ali, naš nepristrasni posmatrač bi opet morao da im postavi pitanje slično prethodnom:

„Kako vi očekujete da se sa kulturom etničke i verske mržnje i zločina obračunaju oni koji su baš na toj kulturi napravili svoje karijere, kompanije, bogatstva i stranke? Kako da to učine ideološki, a ponekad i biološki, naslednici onih koji su zločine počinili?“

Već ova tri argumenta jasno pokazuju i ključnu slabost dokumenta, koja se može sažeti u onu narodnu poslovicu o kozi kojoj su dali da čuva kupus.

Evropska unija je, dakle, nesumnjivo radikalizovala svoju retoriku ali tek treba da vidimo šta ta radikalizacija zaista znači – običnu birokratsku frazu, kao što se toliko puta do sada događalo, ili spremnost da se reči proprate i delima, a to u ovom slučaju znači da se, u saradnji sa specijalizovanim agencijama i službama, uzroci problema na Balkanu trajno reše tamo gde su nastali – u političkim vrhovima.

***

Na ovom mestu prelazimo na drugi od tri diskursa u kojima ćemo posmatrati dokument EU o Zapadnom Balkanu: šta bi on mogao da označi za samu Uniju?

Hajde da na početku napravimo malu digresiju. Šta je za EU značilo paktiranje sa ukrajinskim neonacistima posle puča na Majdanu 2014? Ko je u tom perverznom braku pretrpeo veću štetu? Ukrajinski neonacisti se nisu „civilizovali“ – naprotiv, ako bi se okolnosti do kraja ponovile, verovatno bi ne trepnuvši krenuli stazama svojih predaka iz 1941. Ali se zato Evropa sve više „ukrajinizuje“, ekstremna desnica, često ne krijući fašističke simbole, propagira etničku i versku mržnju po zemljama tzv. „stare Evrope“ i uglađene briselske birokrate, koji su olako prepustili Kijev sada već sve teže brane i Berlin, Pariz i Beč.

Ako bismo primenili Okamovu oštricu, nema ozbiljnih razloga za očekivanje da će ista greška, ponovljena na drugom mestu, izazvati drugačije posledice.

Hajde da napravimo mali mentalni eksperiment: ako bi „države“ Zapadnog Balkana čak formalno ispunile sve uslove iz Dokumenta, a da se pri tome same dovoljno ne promene, da njihove socijalne i političke strukture ostanu kao što su danas, šta bi time Evropska unija dobila, 2025. ili bilo koje druge godine?

Najverovatnije, dobila bi još članica koje su, po većini markera koje je Umberto Eko pomenuo u svom eseju „Večni fašizam“ (1995), već toliko duboko u primitivnom populizmu da su na samoj granici fašizma. Dobila bi nove poljske i nove mađarske, nove retrogradne zakone, nove ubijene novinare, novu korupciju, nove kukaste krstove, nove teorije rasne čistoće, krvi i tla i teokratske fantazmagorije. Dobila bi sve ono čega se inače grozi kod sebe same, a na šta cinično zatvara oči u svom komšiluku.

Na ovo bi, verovatno, svi „lideri regiona“ u glas graknuli: pa šta, eto primili su Hrvatsku koja je ista takva, pa im ona ne smeta? Taj argument – koji inače oni često koriste – ima težinu kao i odbrana obijača kioska, koji policajcu kaže da upravo, u nekom drugom delu grada, neki drugi obijač obija neki drugi kiosk. Tačno je, Hrvatska nije daleko od Poljske i Mađarske, i svakako je mnogo bliže svakoj od zemalja Zapadnog Balkana nego što je, na primer, Holandiji, ali to samo po sebi nije opravdanje za nečinjenje.

Birači zemalja Evropske unije moraju ozbiljno da razmisle da li žele da svoju zajednicu (koja je, videli smo, već ovakva kakva je, daleko od savršenstva i puna sopstvenih problema) kontaminiraju prijemom još šest država koje bi bile kopije Ukrajine, Poljske, Mađarske ili Hrvatske. Ono što se u Evropi pojavilo kao incident, tako bi zapretilo da postane pravilo.

Zbog toga je od presudnog značaja dilema koju smo već pomenuli: hoće li EU radikalizaciju svoje retorike u Dokumentu materijalizovati u političku praksu, i time dovesti do radikalne promene političkih elita u zemljama Zapadnog Balkana, ili neće.

Jer, nastavak sa politikom „stabilokratije“ prema ovom delu Evrope neće ga civilizovati – naprotiv, „balkanizovaće“ Evropu još više.

***

I ovde dolazimo na treći, i poslednji, diskurs naše današnje analize? Šta ovaj dokument EU o Zapadnom Balkanu znači u širem geopolitičkom kontekstu?

Počekom novembra, na primer, pojavio se sličan dokument Atlantskog saveta SAD. Iako su, površinski, vrednosna opredeljenja ista ili slična, očigledno je da je američki dokument mnogo direktniji u odnosu na evropski. U njemu se direktno, i to više puta, pominje i tzv. „ruska pretnja“, sa brojnim primerima na kojima se ona ilustruje.

U dokumentu EU toga svega nema. Ocene su umivene, politički korektne, često toliko prepune banalnosti i opštih mesta da ih je teško i čitati. Samo čitalac dovoljno iskusan u razumevanju poruka smeštenih između redova u stanju je da shvati puno značenje pojedinih od njih.

Analitičari EU znaju vrlo dobro (a političari se, ipak, plaše da sve što oni znaju i objave) da se na Zapadnom Balkanu ne radi više samo o „ruskoj pretnji“ nego o kombinovanim dubinskim efektima zajedničke ruske, turske i kineske spoljne i ekonomske politike.

Ti efekti su razarajući po interese kako EU tako i svake od ovih zemalja: podstiču se njihovi međusobni sukobi, formiraju parapolitičke i paravojne organizacije zasnovane na verskom (pravoslavnom i islamskom) fundamentalizmu, olakšava netransparentni ulazak kapitala sumnjivog porekla, finansijskih organizacija duboko uključenih u prakse pranja novca i industrija zasnovanih na prljavim tehnologijama, koje ne poštuju ni ekološke standarde ni minimalna pravila zaštite na radu.

Drugim rečima, one iste kolonijalne prakse koje je „stara Evropa“ u XIX veku, izvozila u Afriku i Aziju, u XXI veku Rusija, Turska i Kina izvoze u Evropu. A taj transfer je počeo na jugoistočnoj kapiji Evrope, na Balkanu.

Na više mesta u dokumentu autori traže od zemalja Zapadnog Balkana da prestanu da sede na dve stolice. Međutim, problem je kompleksniji od ove dileme formulisane u prostom binarnom modu: na onoj drugoj strani, naime, ima više stolica. Kako se može zaključiti iz niza operativnih saznanja u poslednjih godinu dana, Turska i Kina su trenutno u Evropi percipirane kao faktori sistemskog rizika veći i od Rusije same.

***

Mi često, sa većom ili manjom dozom prikrivene frustracije, volimo da govorimo kako je „Balkan deo Evrope“, ne samo geografski nego i istorijski. Srbi u svom „Kosovskom mitu“ već vekovima čuvaju uverenje kako je bitka odložila tursko napredovanje ka centru Evrope i kako je srpska žrtva spasila Beč i ko zna koje prestonice iza njega.

Hrvati suštinski ponavljaju tu istu tezu, nazivajući svoje zemlje ponosno „predziđem hrišćanstva“ (Antemurale Christianitatis) – pri čemu se za tu titulu, takođe već vekovima, nadmeću i sa Poljacima na severu i sa Maltežanima na jugu.

Međutim, percepcije prihvaćene zapadno od Soče i severno od Alpa prilično se razlikuju od naših sopstvenih. Balkan je, još mnogo pre Ratova za jugoslovensko nasleđe, tamo viđen kao granično područje između Okcidenta i Orijenta, kao neka vrsta „međuzemlje“ za koju se zapravo ne zna da li je još u Evropi ili je možda već u Aziji, kao idealna scenografija za vampire, vukodlake, inceste i oceubice…

Isuviše blizu i sličan a da bi bio smatran kolonijom koju je moguće potpuno i zauvek napustiti, kao Indiju ili Alžir, a opet isuviše daleko i različit da bi bio tretiran kao ravnopravan, Balkan je danas za Evropu ono što je unutrašnjost Afrike bila za Britaniju pre dva veka: područje kao stvoreno za različite evropske avanturiste. Za diplomate koje su nešto pogrešile pa treba negde da odsluže kaznu; novinare koji nedostatak činjenica nadoknađuju bogatstvom svoje mašte; špijune druge ili treće klase koji se iznenada zaljubljuju u sredovečne savetnice ministara i premijera; biznismene koji se iz tamnoplavih i sivih odela londonskog Sitija namerno presvlače u ljubičasta, da ne bi odudarali od svojih domaćina sa kojima će dogovarati poslove.

Paradigma koju smo pokušali da opišemo najbolje se ponovo videla prošlog leta, na primeru iz migrantske krize. Da je devojčica iz Avganistana poginula na železničkoj pruzi negde kod Salcburga, stanici koja spaja Beč i Minhen, ta slika bi bila na svim evropskim televizijama, danima. Ali, pošto devojčica iz Avganistana nije poginula kod Salcburga nego kod Šida, na stanici koja spaja Beograd i Zagreb, slika o tome nije bila ni na jednoj evropskoj televiziji. Valjda se podrazumeva da na železničkim postajama na Balkanu treba da ginu devojčice iz zemalja koje su još istočnije od Balkana, kako bi evropske železničke stanice ostale zaštićene od takvog uznemiravanja.

I ova metafora nas dovodi do poslednje dileme kada se radi o dokumentu o proširenju EU – koji i sam na dva mesta navodi, kao „evropski interes“ u pridruženju balkanskih država, saradnju u prevladavanju migrantskih kriza. Onih prošlih i onih budućih.

Dakle, ako je Balkan svojevrsni evropski „sabirni centar“, prostor na kojem migrante iz Azije i Afrike treba zaustaviti, ili prostor na koji ih treba vratiti, da li je onda baš od presudnog značaja da zemlje tog „sabirnog centra“ budu baš demokratske?

Naime, ako je namena Balkana da bude pogranično utvrđenje Evrope na jugoistoku, ako je sudbina ovog područja da bude poluvojni kamp, onda zemljama takvog područja kao vođe nisu potrebni renesansni humanisti nego vojni komandanti.

***

Zaključujući ovaj komentar, ne možemo da se otmemo, već po treći put, izrečenom utisku da prave namere evropskih političara u odnosu na Balkan može da odredi samo njihov praxis, a ne logos.

U ovom dokumentu, još uvek, ta praksa nije određena na nedvosmislen način. Ako Evropa zaista namerava da područje Zapadnog Balkana integriše potpuno i nepovratno u svoje vrednosne, ekonomske, kulturne, saobraćajne, energetske i sve druge sisteme, ona će uložiti i neophodan napor da prethodno trajno reformiše i balkanska društva, da u tim društvima ponovo izgradi obrise moderne države, devastirane nacional-populističkim talasom, da nepovratno promeni karakter političkih elita, i time ovaj prostor zaštiti od daljih uticaja Rusije, Kine, i posebno Turske – zemlje koja je danas bez sumnje najveći faktor rizika za čitav evropski kontinent.

Sve to Evropa, naravno, sama ne može da učini, ali tek ova društva, sama, siromašna i beznadežno podeljena, to ne mogu da učine.

Sa druge strane, ako je horizont Evrope uži a njeni ciljevi niži, ako je potrebno samo ispuniti ostatak mandata jedne prilično promašene evropske političke garniture, nevoljno pokazati američkoj diplomatiji kako se, eto, ipak ponešto radi, imati temu za nove samite i konferencije za štampu i naći institucionalni okvir za nove činovnike poslate u region – ako se ambicije ovog dokumenta završavaju na tome – onda se, opet, ništa neće promeniti.

Potrošiće se još milijarda ili dve, još godina ili dve, evropski posetioci će se slikati sa liderima iz regiona za koje i sami znaju da su već duboko pod američkim istragama, a kredibilitet Evropske unije će na Balkanu neizbežno i dalje opadati.

Mlađi i obrazovaniji delovi balkanskih društava će je iskreno mrzeti zbog neiskrenosti a istovremeno pokušavati da se u nju odsele, stariji i konzervativniji će joj se podsmevati i ostajati zarobljeni u svom tabloidnom svetu pseudoistorijskih besmislica i fantazmagoričnih sanjarenja, u najboljem od svetova koje znaju. Pošto nijedan drugi nisu stigli da upoznaju.

***

Objavljeno 8.02.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/02/gde-pocinje-balkan/

Sve cigle Vavilona: izazovi mentalnog nasleđa Evrope

„Sva je zemlja imala jedan jezik i reči iste. Ali kako su se ljudi selili s istoka, naiđu na jednu dolinu u zemlji Senaru, i tu se nastane. Jedan drugome reče: Hajdemo praviti opeke te ih u vatri pečemo! Opeke im bile mesto kamena, a paklina im služila za malter. Onda rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu s vrhom do neba! Pribavimo sebi ime, da se ne raspršimo po svoj zemlji! Gospod se spusti da vidi grad i kulu, što su ga gradili sinovi čovečji. Gospod reče: Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Stoga mu je ime Babel, jer je ondje Gospod pobrkao govor svima u onom kraju i odande ih Gospod po svoj zemlji.”

(Knjiga Postanja, 11. poglavlje)

I

Ulice i table

Prošlo je od tada već preko pet godina, ali se i dalje sećam te table. Čim bih iz hotela skrenuo levo, već na prvom uglu sa bočnom ulicom, nisam mogao da je promašim. Nevelika mesingana ploča na zidu zgrade, na njoj graviran lik mlađeg čoveka u svešteničkoj odeći, njegovo ime i prezime, godine rođenja i smrti i kratak tekst na španskom i katalonskom. Jedino što sam, na oba ta jezika koja ne znam, uspeo da razumem, bila je reč Francuska. Pored mene su prolazile tri vesele francuske turistikinje. Stvarno, kakve su veze one mogle da imaju sa čovekom na mesinganoj tabli u centru Barselone?

Pažljivo sam slikao tekst na tabli i odlučio da potražim odgovor na ovo pitanje. Otac Huan Galifa, sveštenik iz Barselone, sa još četiri svoja sugrađanina, pre puna dva veka pripremao je pobunu protiv Napoleonovih vojnika koji su tih godina okupirali Barselonu i ostatak Španije. Njih petorica: dvojica sveštenika, jedan podoficir, jedan trgovac i jedan kovač. Plan nije uspeo: zaverenici su otkriveni, uhapšeni i prvih dana juna 1809. obešeni, nedaleko od mesta na kojem je, mnogo kasnije, izgrađen hotel u kojem sam tih dana bio. Početkom dvadesetog veka dobili su i mesinganu tablu na kojoj je pisalo:

„Oni su žrtvovali svoje živote: za Boga, za svoju otadžbinu, za kralja. Zahvalni grad, u večni spomen.“

Komandant francuskog garnizona u Barseloni, general Filiber Dijem, koji je ovu petoricu zaverenika osudio na smrt i čiji su vojnici tu presudu sproveli, imao je te 1809. četrdeset tri godine. Sveštenik Huan Galifa samo trideset pet. General je već sledeće godine morao da napusti Barselonu, optužen od svojih protivnika za neke finansijske zloupotrebe, koje nikada nisu dokazane. Kasnije je ipak rehabilitovan, ali se u Barselonu nikada više nije vratio. Kada je Napoleon, šest godina kasnije, uspeo da utekne iz zatočeništva na Elbi i počne svoju operetsku epizodu od Sto dana, general Dijem mu se pridružio. Komandovao je jednom divizijom Carske garde u njegovoj poslednjoj bici, onoj kod Vaterloa u današnjoj Belgiji. Tu je, u borbi sa mrskim Englezima, i poginuo.

Dvadeset godina kasnije, njegovo ime je uklesano među stotinama drugih imena francuskih generala i maršala, koji su komandovali od Barselone do Moskve, na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Nekako otprilike baš u to vreme, sredinom devetnaestog veka, i sveštenik Galifa i njegova četiri druga dobili su lepu zajedničku skulpturu, koja krasi jednu fontanu u centru Barselone.

Danas su i Francuska i Španija u Evropskoj uniji. Tri vesele francuske turistkinje prošle su onog dana pored table sa likom sveštenika, neka trojica španskih turista su tog istog dana prošli pored imena generala Dijema, na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Kao i stotine hiljada drugih Francuza i Španaca, svake godine. Nisu im potrebne vize, ne misle više da ratuju, pa će i Trijumfalna kapija i fontana u Barseloni za njih biti samo suveniri sa letovanja.

Ali, Španija i Barselona nisu se, zarad ulaska u Evropsku uniju, odrekle uspomene na svog hrabrog sveštenika i njegovu četvoricu drugova. Oni su za njih borci za slobodu, a ne teroristi. Ni Francuska se nije odrekla svog generala. On je jedan od heroja Carstva, čije je ime upisano u večnost na kamenim zidovima Trijumfalne kapije. Za Francuze on nije okupator, a još manje ratni zločinac…

Španija svoje današnje probleme ne misli da rešava tako što će zahtevati da se Dijemovo ime ukloni sa Trijumfalne kapije, niti će Francuska tražiti uklanjanje skulpture u Barseloni. Obe zemlje imaju pred sobom isuviše ozbiljna posla da bi se bavile različitim tumačenjima i emocionalnim doživljajima istorije koju više, ni jedna ni druga, ionako ne mogu da promene.

A na Balkanu, međutim, svaki hrvatski ministar koji se plaši da se i njegovo ime ne nađe u crnoj sveščici gazde Agrokora, pokušaće da svoj problem reši patriotskom izjavom za neku opskurnu televiziju o spomeniku narodnom heroju majoru Milanu Tepiću u Beogradu. I svaki srpski ministar koji ima problem sa tetkom iz Kanade baviće se na isti tabloidni način nadbiskupom Stepincem i njegovim proglašenjem za sveca. Kao da mu je lično nadbiskup pozajmio pare, a ne ta tetka…

Neko će možda požuriti da ovu razliku objasni time što su ministri na Balkanu korumpirani, a u Evropi su, eto, oni svi pošteni. Međutim, ovo objašnjenje bi bilo vrlo površno: poznato je da đavola i anđela ne razlikuje ništa drugo nego prilika, pa je tako korupcija uvek veća u državi koja priliku za nju daje, i obrnuto. To što balkanske države svojim ministrima daju veću priliku za korupciju nego evropske ne govori samo po sebi ništa o moralnom kvalitetu samih tih ljudi, i jednih i drugih. Svaki čovek je napravljen od plastelina koji oblikuju okolnosti u kojima se zatekao.

Neko bi opet rekao da su ratovi u onoj staroj Evropi odavno završeni, a da ratovi u ovoj, novoj Evropi (ja mnogo više volim izraz polu-Evropi, jer deluje ciničnije) nisu. Ovo objašnjenje bilo bi tačnije, ali opet ne bi bilo baš sasvim tačno.

Hajde da napravimo mali mentalni eksperiment: zamislimo Španiju i Francusku sa stepenom siromaštva, nezaposlenosti, korupcije, kakve imaju Hrvatska i Srbija. Zamislite njihove elite koje već četvrt veka uživaju baš u takvom stanju i svojski se trude da ono postane još gore, jer što je ono gore one imaju više bogatstva i moći, a manje kontrole. Koliko bi vremena bilo potrebno da otac Galifa postane nadbiskup Stepinac, a general Dijem Milan Tepić?

Ako je jedan ludak mogao da narod Getea i Šilera svede na čuvare krematorijuma u Aušvicu, zašto druga dvojica narodima Servantesa i Sartra ne bi mogla da urade nešto slično. Već smo videli, uostalom kako neki drugi ludaci to već četvrt veka uporno, i sa prilično uspeha, čine narodima Crnjanjskog i Krleže.

Danas ćemo se baviti fenomenom kontroverznog mentalnog nasleđa u zemljama i narodima takozvane „stare Evrope“. Šta možemo naučiti sa tabli na njihovim ulicama i iz skulptura na njihovim trgovima, videti na grbovima njihovih gradova i provincija, pročitati u tekstovima njihovih himni? Šta nam govore njihove bitke i ratovi? Kada su njihovi vitezovi bili zločinci, i obrnuto, a kada su njihovi heroji bili razbojnici, i obrnuto. Kojim su narodima, zaista, tačno pripadale koje ličnosti iz njihovih istorija? Koji su njihovi gradovi bili ničiji, a koji svačiji?

Ima li Evropa, konačno jednu svoju istoriju, ili više njih koje žive i dalje, jedna uporedo sa drugom? I Kada je ta istorija prepuštena istoričarima, kada se njome bave političari, a kada obični ljudi? Da li su i otac Galifa i general Dijem kamenčići u jedinstvenom mozaiku evropske istorije i deo njenog jedinstvenog mentalnog nasleđa? Ako se istorija već ne može promeniti, niti se nje treba odricati, imaju li današnje generacije pravo da imena njih dvojice – i hiljada drugih sličnih parova, od irskih pobuna na zapadu do ruskih ratova na Baltiku – danas skidaju sa njihovih tabli i sa njima vode ponovljene ratove? Ili je to ipak ostala samo mala, balkanska perverzija? Ako je stara Evropa već propustila da civilizuje novu Evropu, da li je onda nova uspela da kontaminira staru?

II

Glave, vere i grbovi

Pogledaćemo najpre neke zanimljive heraldičke simbole. Koliko grbova evropskih gradova i provincija, na primer, sadrži tzv. mavarske glave? Mavri (Muri, Negri, Saraceni) su naziv za Arape ranog Srednjeg veka koji su ratovali za prevlast sa hrišćanima,  uglavnom na zapadnom Sredozemlju. Mnogi obalski i ostrvski gradovi Italije, Francuske, Španije… bili su vekovima predmet pljačke mavarskih gusarskih brodova, a poneki, duže ili kraće vreme, pod njihovom okupacijom. Oslobođenje Iberijskog poluostrva – Španije i Portugalije – od arapske vlasti, tzv. Rekonkvista, trajalo je skoro punih sedam vekova.

Od četrnaestog veka, kada je hrišćanstvo na Sredozemlju počelo da se konsoliduje, uporedo sa postepenim stvaranjem većih nacionalnih država, proces psihološkog fiksiranja nove realnosti odvijao se i u heraldici. Novo samopouzdanje, stečeno u pobedama, bivalo bi upisano na grbove.

Tako je, 1370. godine, na grb ostrva Korzike (tada pod vlašću Aragona) dodata odsečena glava poraženog saracenskog plemenskog šefa. Na njegov visoki status tada je ukazivala biserna ogrlica. U kasnijim retuširanjima najpre su se zatvorila usta na glavi, potom su se prvobitne divljačke crte lica nekako evropeizovale, a i ogrlica se negde izgubila, da bismo došli do današnjeg grba Korzike, koji je usvojen 1960. godine kada je ostrvo već dva veka bilo deo Francuske.

Na grbu ostrva Sardinije nalaze se, od kraja XIII veka, čak četiri mavarske glave, raspoređene na četiri strane crvenog krsta na beloj pozadini. Na početku, glave su bile bez ičega, posle su bile nacrtane sa obmotanom crvenom trakom, koja je negde od XVII veka – baš kao i u slučaju Korzike – postala bela. Sardinija je, za sve to vreme, menjala feudalne gospodare – danas je autonomna provincija u sastavu Italije – ali su sve četiri mavarske glave ostajale na njenom grbu, pa i u poslednjoj verziji, usvojenoj 1999. godine. Jedina promena je učinjena u povezima na tim glavama; dok je u staroj verziji povez bio preko očiju glava koje su gledale na desno, sa neizbežnom asocijacijom na upravo predstojeću egzekuciju, u novoj je povez preko čela glava koje gledaju na levo. Da li se zbog toga sada muslimanske glave na grbu Sardinije, možda, mogu tumačiti kao glave neprijatelja poginulog u bici, a ne kao glave pogubljenih ratnih zarobljenika?

U bici kod Alkoraza, 1096. godine, aragonski kralj Pedro I pobedio je vojsku mavarskog vladara Al-Mustafina koji je tada bio u Saragosi. Legenda kaže da se, iznad zastava hrišćanske vojske u toku bitke pojavio lik Svetog Đorđa koji ju je odveo u pobedu. Na grb Aragona, naravno, odmah je stavljena odsečena mavarska glava – legenda, opet, kaže da se radilo baš o glavi Al-Mustafina, iako istorijski izvori kažu da je on svojom Saragosom vladao još punih petnaest godina posle ovog poraza. Kako se grb Aragona u narednim vekovima menjao tako se i povećavao broj glava: od jedne, one koja je navodno pripadala Al-Mustafinu, na današnjem grbu ove španske provincije nalazi ih se četiri.

Zanimljivo je, međutim, da se mavarske glave nalaze i na grbovima mnogih drugih evropskih lokaliteta, među njima i onih gde nikada nije dolazilo do sukoba hrišćana i muslimana, uobičajenih u Sredozemlju. Tako belgijski gradovi Linkebek, Lenik i Varegem, austrijski Abfaltersbah i Sankt Peter am Kamersberg, švajcarski Avenš, Kornol i Flumental, nemački Koburg, Ajzenberg i Frajzing, pa čak i litvanska Riga na dalekom Baltiku – svi u svojim grbovima imaju odsečene mavarske glave.

Na evropskom jugoistoku, gde se u Srednjem veku prostirala dugačka Vojna granica od Jadrana do Dunava, mnogi gradovi pamtili su bitke sa otomanskim osvajačima. Njihovi grbovi sadrže pomalo stilizovani varijetet mavarske glave – tursku glavu. Turska glava je predstavljena sa uobičajenim motivom perčina, ali i na mnogo eksplicitniji način kao odsečena – zapravo u mnogim slučajevima je i nacrtana nabodena na mač, kao npr. na grbu koji je grad Kikinda dobio 1893. u vreme austrijske vlasti. Sličan grb ima i Vršac, dok je grb današnjeg slovenačkog grada Škofje Loke samo nešto malo manje eksplicitan – turska glava jeste prikazana odsečena, ali ne baš i nabodena na mač.

III

Spomenici

Ako sa grbova sada pređemo na spomenike, hoćemo li susresti bitno drugačije motive?

Počnimo od Portugalije – nameće se svakako spomenik nacionalnom junaku Đeraldu Neustrašivom u Evori. Đeraldo je živeo u dvanaestom veku, i predvodio je grupu razbojnika koja se bavila raznim gnusnim krivičnim delima – od kojih je obična pljačka bila svakako najblaže. Đeraldo je zato uvek bio u sukobu sa snagama reda, sa kojima se nekada borio, kada su bile brojnije bežao od njih, a najčešće ih je podmićivao i sa njima delio opljačkani plen.

U magli u kojoj se mešaju istorijski izvori i legende, opšteprihvaćeni narativ je da je Đeraldu dosadilo da vodi takav život, pa se jedne noći prikrao do kapije utvrđenja u Evori koje su držali Mavri. Savladao je pospanog stražara, otvorio kapiju kroz koju su prošli njegovi drugovi, koji su na spavanju odsekli glave celoj mavarskoj posadi Evore. Tako je Evora dobijena za portugalsku krunu, a Đeraldo je – da bi to dokazao – sve odsečene mavarske glave ponosno odneo i bacio pred noge svom kralju Alfonsu.

Legenda kaže da je Alfonso bio toliko ushićen smelim poduhvatom da je na licu mesta oprostio Đeraldu sva ranija krivična dela, dao mu plemićku titulu i postavio ga za kraljevskog guvernera novoosvojenih oblasti. Realno, teško da je Alfonso i imao mnogo drugačiji izbor. Đeraldo nije bio ni prvi ni poslednji razbojnik u evropskoj istoriji koji je preko noći postao plemić: istini za volju, ta granica između plemića i razbojnika često je bila sasvim tanka, na šta ćemo se vratiti nešto kasnije.

Ponosni stanovnici Evore odlučili su da uspomenu na svog oslobodioca ovekoveče u spomeniku: na njemu je Đeraldo predstavljen sa kratkim mačem u levoj ruci, dok u desnoj drži visoko podignutu odrubljenu glavu Mavra.

Ni punih pet vekova kasnije nije se mnogo toga promenilo.

Početkom XVII veka, veliki vojvoda toskanski, Ferdinand I Mediči, pobedio je otomansku flotu kod Alžira 1609. godine. Neke dve decenije kasnije, na trgu Mikele u toskanskom gradu Livorno zahvalni sugrađani, mornari i brodovlasnici podjednako oslobođeni straha od turskih gusara, odužili su se – tada već odavno mrtvom – Ferdinandu. Na spomeniku je on prikazan u pobedničkom stajaćem položaju, a ispod njega četvorica u lance vezanih Mavra, sa izrazitim crnačkim crtama lica.

IV

Himne

Pređimo sada sa grbova i spomenika na himne. Himna je, zajedno sa zastavom i grbom, jedan od simbola države. Pošto su od osamnaestog veka države – po pravilu – nacionalne, i himne su postale više od tehničkih obeležja države, one su danas u većini zemalja moćan instrument nacionalne homogenizacije. Od dočeka stranih državnika do dodele zlatnih medalja na Olimpijadama, intoniranje nacionalne himne je uvek svečani trenutak.

Znamo melodije mnogih himni stranih zemalja – borbeni marš francuske Marseljeze, svečane taktove ruske himne, uvodne akorde britanske Bože spasi kraljicu… Koliko, međutim, znamo njihove reči a posebno njihova značenja?

Prva (od čak dvanaest strofa) Marseljeze, nastale na početku revolucionarnih ratova 1792. pod imenom “Ratna pesma armije na Rajni” (Chant de guerre pour l’armée du Rhin) glasi ovako:

Hajdemo! Deco Otadžbine!

Dan slave je došao!

Protiv nas je podignuta

Krvava zastava tiranije! (Bis)

Čujete li u poljima

Riku tih divljih vojnika?

Oni vam u naručje dolaze

Da zakolju vaše sinove, vaše supruge.

Na oružje, građani!

Ni preostalih jedanaest strofa nisu mnogo miroljubivije – cela pesma je i ispevana kao ratnički marš i reči su bile sasvim u skladu sa njenom namenom.

Podsetimo se istorijskog konteksta u kojem je nastala: Ruže de Lil, autor pesme, spevao ju je u toku jedne jedine noći – između 25. i 26. aprila 1792. godine – kada je revolucionarna Francuska objavila rat Austriji. Pesmu je najpre posvetio svom domaćinu, u čijoj kući ju je i napisao – grofu Nikolasu Lukneru, komandantu odbrane Strazbura i guverneru tog pograničnog grada. Kuriozitet je, svakako, detalj da je maternji jezik većine stanovnika francuskog Alzasa u to vreme bio nemački, pa je već oktobra iste godine u Kolmaru morala da se načini i verzija Marseljeze na nemačkom: “Auf, Brüder, auf dem Tag entgegen”

Svoje sadašnje ime pesma je dobila 30. jula 1792. kada ju je, na čelu prvih pet stotina dobrovoljaca iz Marseja prilikom ulaska u Pariz otpevao dvadeset dvogodišnji lekar iz Monpelijea, Fransoa Mirer – kasniji Napoleonov general.

U ovom kontekstu, strana (austrijska, kasnije i pruska, ruska i engleska) intervencija je “krvava zastava tiranije”. Vojska koju su evropski dvorovi podigli protiv Francuske revolucije oglašava se u poljima kroz koja prolazi “rikom divljih vojnika” i nedvosmislen je cilj njenog dolaska: “da zakolju vaše sinove, vaše supruge”.

U istom stilu nastavlja se i druga strofa:

Šta hoće ta rulja robova,

Izdajnika, od kralja zavedenih?

Za koga ti gnusni okovi,

Ti lanci odavno pripremljeni?

A zatim i treća:

Bože! Naše će ruke biti okovane!

Naše glave pod jarmom saviće se!

Podli nasilnici postaće

Gospodari naše sudbine!

Da bi u šestoj strofi pisac spojio ideale Slobode i božanskog Proviđenja:

Stečena Slobodo! (Bis)

Bog koji šalje gromove

I koji vlada pojavama,

Da bi uništio tiranina,

Služi se na zemlji tvojom mišicom!

Za državnu himnu Francuske proglašena je 14. jula 1795. godine, na šestu godišnjicu pada Bastilje odlukom revolucionarnog Konventa. Ono što je, međutim, manje poznato to je da je Marseljeza izgubila svoj status zvanične državne himne već za vreme Napoleona – u njegovo vreme, neslužbena himna Carstva bila je pesma Veillons au salut de l’Empire – da bi kasnije, u vreme restauracije Burbona (1815 – 1830) bila i potpuno zabranjena.

Tek u drugoj polovini XIX veka Marseljeza postaje najpre himna međunarodnog revolucionarnog i radničkog pokreta – Pariske komune 1871. ali i u Rusiji, gde jedan od ideologa narodnjačkih revolucionara, Pjotr Lavrov, piše ruski tekst na njenu melodiju, 1875. godine – da bi zvanična himna u Francuskoj ponovo postala tek 1879.

Ali, i mnogo pre toga, muzički potencijal Marseljeze prepoznali su mnogi kompozitori kojima postaje nepresušna inspiracija: Franc List je napisao obradu za klavir, Betoven ju je uključio u svoju uvertiru “Velingtonova pobeda” (1813), Đakomo Rosini je koristi u operi “Italijanka u Alžiru” (1813), Robert Šuman u kompoziciji “Dva grenadira” (1840). Motive Marseljeze koristili su i Rihard Vagner, Dmitrij Šostakovič, Žak Ofenbah, Klod Debisi, Pjotr Iljič Čajkovski, Đuzepe Verdi… Poslednju obradu Marseljeze – rege verziju – napravio je 1978. godine Serž Ginzburg na svom albumu Aux armes et cætera.

U dvadesetom veku Marseljeza definitivno prerasta istorijski kontekst u kojem je nastala i postaje jedan od simbola borbe za novi svet, zajedno sa Internacionalom. Posle Oktobarske revolucije u Rusiji neko vreme se izvode i zajedno. Tridesetih godina ona je moćno muzičko oružje antifašista. U “Velikoj iluziji” Žana Renoara (1937) zajedno je izvode francuski i britanski ratni zarobljenici u Prvom svetskom ratu, kao znak prkosa nemačkim stražarima. A, ne slučajno, našla je svoje mesto i u prelomnoj tački Kertisovog kultnog filma “Kazablanka” (1942) gde se izvodi kao kontrapunkt nacističkoj “Straži na Rajni”.

I posle Drugog svetskog rata, Marseljeza zadržava svoju prvobitnu mobilizatorsku funkciju: tako njene uvodne taktove koriste Bitlsi za svoju kultnu pesmu “All You Need is Love” (1967), nezvaničnu himnu američke Nove levice i pokreta protiv Vijetnamskog rata.

Pesma je naravno imala i svoje kritičare: od engleskog filozofa Džeremi Bentama, još u vreme u kojem je i nastala, pa sve do bivšeg francuskog predsednika Valeri Žiskar D’Estena koji se javno vajkao da je nezgodno ispod Trijumfalne kapije pevati o “nečistoj pruskoj krvi” dok se dočekuje nemački kancelar. Ipak, kampanja koju je 1992. godine pokrenulo sto uglednih francuskih javnih ličnosti – među kojima i Danijel Miteran, supruga tadašnjeg predsednika Fransoa Miterana – da se promene delovi teksta Marseljeze nije imala uspeha.

***

Hajde da sad iz Francuske pređemo u Italiju: pogledaćemo tekst himne italijanske republike iz 1946. godine, “Italijanska braća”, nastale po rečima istoimene pesme Gofreda Mamelija iz 1847. Već sam refren je interesantan po svojoj ratobornosti: od osam stihova u četiri se ponavlja rečenica “Spremni smo da umremo”, ali neka ta rečenica bude i metafora, a ponavljanje samo stilska hiperbola.

Ovde nas više zanima peta strofa u čijih se osam stihova kaže sledeće:

“Od Alpa do Sicilije,

Lenjano je svuda;

Svaki čovek ima srce

I ruku Feručija

Deca Italije

Sva se zovu Balilja

I svaka truba 

Svira Večernje.”

Ali, šta znače ove četiri reči? Lenjano, Feručio, Balilja, Večernje.

Lenjano, danas mali grad od pedesetak hiljada stanovnika blizu Milana, koji se pominje u prvom stihu, označava Bitku kod Lenjana, 29. maja 1176. godine, u kojoj je Lombardska liga, srednjovekovni savez gradova-država severne Italije koji je podržavao Papa, odnela odsudnu pobedu nad nemačkim vitezovima koje je predvodio lično imperator Fridrih I Barbarosa. U prvi mah se verovalo da je i sam Fridrih poginuo u bici – poraz je bio tako žestok – da bi se on ipak kasnije pojavio živ, mada prilično izranjavljen, kod Pavije. Međutim, u kolektivno sećanje Italijana Lenjano ušao kao simbol bitke u kojoj su omraženi Nemci pobeđeni.

Ko je Feručio iz četvrtog stiha? Frančesko Feručio, vojni komesar Firence početkom XVI veka, branio je svoj grad od znatno nadmoćnijih francuskih napadača na čijoj strani su se borili i švajcarski najamnici ali i dosta Italijana iz drugih, Firenci neprijateljskih, gradova. 3. avgusta 1530. u Bici kod Gavinjane, Feručio se gotovo sam probio do francuskog komandanta, princa Filibera Šalona i probo ga mačem (“svaki čovek ima srce i ruku Feručija”) da bi na kraju ipak bio zarobljen i pogubljen. Bio je pogubljen već ranjen i vezan, i to od italijanskog najamnika koji se borio na neprijateljskoj strani – kondotjera Fabricija Maramaldea. U italijanski jezik je tada i ušla nova reč maramaldeggiare – izraz koji označava kukavičko ubistvo nemoćnog protivnika.

“Deca Italije sva se zovu Balilja” piše u petom i šestom stihu. Balilja na italijanskom označava tak malo odraslog dečaka, dečaka koji još nije ni počeo da biva mladić. U tekstu italijanske nacionalne himne, Balilja, međutim, ima jedno sasvim konkretno značenje: odnosi se na Đan Batista Perasija, jedanaestogodišnjaka iz Đenove, koji je početkom decembra 1746. godine prolazio putem na kojem se austrijskoj vojnoj patroli u blatu zaglavila konjska zaprega sa topom. Vojnici su bičevima udarali narod koji se zatekao u blizini, terajući ga da izvuče kola iz blata. Svi ljudi su ćutke trpeli ali je Đan Batista na udarac koji je sam dobio uzvratio kamenicom koja je pogodila u glavu austrijskog oficira. Da li je taj kamen Austrijanca zaista i ubio ili nije, ostalo je do kraja nerazjašnjeno, ali istoričari se slažu da je on značio početak ustanka u Đenovi. Ustanka koji se samo pet dana kasnije završio proterivanjem Austrijanaca iz grada.

Đenovljani – oni koji istoriju poznaju malo bolje bar – znaju, međutim i drugi deo priče. Đan Batista je bio iz tako siromašne porodice da je njegov pravi nadimak pre ovog događaja bio mangiamerda (u doslovnom prevodu: onaj koji ima da jede samo sopstveni izmet). Posle herojskog čina koji je doveo do oslobođenja grada, Đan Batista nije mogao, naravno, da zadrži ponižavajući nadimak. Zato ga je čaršija naknadno na brzinu prozvala Balilja, da bi spasila čast grada. Kao Balilja je dve stotine godina kasnije ušao i u nacionalnu himnu.

Do sada je manje-više sve to u redu, reći ćete? Lenjano, bitka u kojoj su se italijanski i nemački vitezovi pošteno sukobili, na otvorenom polju? Feručio, neustrašivi komandant koji je u jednoj drugoj bici mačem ubio protivničkog kolegu, da bi posle i sam poginuo mučeničkom smrću – nešto slično kao naš Miloš Obilić? Balilja, hrabri mali dečak koji se goloruk suprotstavio naoružanom okupatorskom oficiru – kao naš šegrt Sava Petković na Čukur česmi 1862?

Ali, ne brzajte sa zaključcima. Ostaje nam još da vidimo Večernje iz poslednjeg, osmog, stiha…

Na uskršnji ponedeljak, 30. marta 1282. godine na Siciliji je izbila narodna pobuna protiv francuske vlasti koja je trajala prethodnih šesnaest godina. Prvi zvuk večernjih zvona bio je dogovoreni znak za unapred raspoređene grupe sicilijanskih ustanika da počnu da iz zasede, iznenada i često sa leđa, ubijaju Francuze gde god bi ih zatekli na ostrvu. Bolji sistem veze od zvona u to vreme nisu mogli da izmisle. Međutim, posle šesnaest godina okupacije, većina francuskih plemića i vojnika na Siciliju je dovela i svoje žene, mnogi od njih su imali i decu koja su još bila mala. Večernja zvona su zvonila cele noći, i ubijanje se nastavilo bez prekida, i bez milosti za bilo koga, gotovo do zore – nijedan Francuz, ne samo plemić, vojnik ili činovnik, nego nijedna žena ni dete, nije bio pošteđen. Crkveni hroničari su tog Uskrsa na Siciliji zabeležili nešto preko četiri hiljade leševa, od kojih su mnogi bili sasvim mali (“il piccolo cadavere”).

Sicilijansko Večernje bi, po našim današnjim kriterijumima, nesumnjivo bilo kvalifikovano kao genocid. Ovaj događaj je, međutim, unet u italijansku nacionalnu himnu kao patriotski čin, uzor na koji sve buduće generacije Italijana treba da se ugledaju (“I svaka truba svira Večernje”).

Zaista, šta bi se desilo u današnjoj Evropi da je nekome u Srbiji palo na pamet da u tekst srpske nacionalne himne unese takvo sećanje na Srebrenicu?

Italijani su bar narod koji nije oskudevao u znamenitim ličnostima. Genijalnost Leonardovih izuma, majstorska igra senki kod Karavađa, savršene linije u kamenu Mikelanđela. Po Amerigu Vespučiju je nazvana Amerika – iako je i njegov prethodnik Kristifor Kolumbo bio Italijan. Verdijeva Aida ušla je u riznicu svetske muzike, kao i Kolodijeve stranice sa Pinokiom.

Ali ipak, niko od njih nije ušao u himnu. Jedna bitka u kojoj je, sa obe strane, bilo tek oko tri do četiri hiljade vitezova, jedan komandant grada koji je zapravo izgubio bitku, jedan hrabar dečak, jedan ustanak koji se pretvorio u genocid – svaki put kada na Olimpijadi neki italijanski takmičar osvoji zlato, ceo svet zapravo sluša pesmu o tim događajima.

A, da paradoks bude još veći: iako je svaki od ta četiri događaja, u svoje vreme, bio vrlo dramatičan – nijedan od njih nije bitno promenio glavni tok istorije. Razne feudalne dinastije, francuske i španske, borile su se za prevlast na Siciliji i pre i posle Sicilijanskog Večernjeg, Fridrih I Barbarosa je bio samo jedan od nemačkih careva koji su vekovima išli u ratne pohode po Italiji, Francuzi su to činili takođe, a Austrijanci su tek 1918. napustili sve italijanske teritorije.

***

Reći ćete možda da su Italijani i Francuzi narodi vrele, južnjačke krvi, i da je dramatika u tekstovima njihovih himni u skladu sa tim temperamentom? Ako bismo krenuli dalje na sever našeg kontinenta sigurno ćemo doći do hladnih i racionalnih naroda koji imaju dosadne himne bez mnogo uzbuđenja?

Hajde onda da pogledamo Dansku. Nacionalna himna Danske, “Kralj Kristijan stoji pored moćne katarke” iz 1778. godine, već u samom naslovu odaje ponešto iz svoje sadržine. Njena prva strofa glasi:

“Kralj Kristijan stoji pored visoke katarke u dimu i magli;

njegov mač udara tako teško,

da Šveđanima i šlemovi i mozgovi pucaju.

Onda se potopila svaka neprijateljska krma i katarka u dimu i magli.

“Bežite”, vikali su, “bežite što pre možete!”

Ko može da stane pred danskog Kristijana u bici?”

Za razliku od italijanske himne u kojoj se pominju četiri istorijska događaja, danska se odnosi na jedan jedini: Bitku kod Kolberške pustare, 1. jula 1644. godine. Na tom mestu se četrdeset danskih i norveških brodova, pod komandom kralja Kristijana IV, sukobilo sa četrdeset tri švedska (ovi poslednji imali su i oko sto topova više) i pobedilo.

Koliko je tvorac danske himne bio autentičan u opisu Kristijanovog mača koji “udara tako teško da Šveđanima i šlemovi i mozgovi pucaju”? Kristijan je na samom početku bitke pogođen u glavu, iz šrapnela rasprsnutog švedskog topovskog đuleta – njegovi saborci su jedno vreme čak mislili i da je poginuo – ali je posle prvobitne kontuzije uspeo da stane na noge i bori se – tim svojim velikim mačem – do samog kraja bitke. Nijedna strana, međutim – sasvim suprotno tekstu himne – nije izgubila nijedan jedini brod. Šveđani se na kraju jesu povukli, ali bi svakako bilo preterivanje reći da su bezglavo bežali: od skoro šest hiljada švedskih vojnika i mornara koliko ih se borilo poginula su samo trideset dvojica.

A danski kralj Kristijan, tada već šezdeset sedam godina star, izgubio je jedno oko (ono u koje je pogođen šrapnelom na početku bitke) i poživeo još samo četiri godine. Umro je u sedamdeset prvoj godini, što je dočekano velikim olakšanjem kod mnogih Dankinja: Kristijan je, naime, bio opsednut vešticama i bio je sklon da bez mnogo razmišljanja spali svaku ženu koja bi mu se učinila makar malo čudna.

 

V

Heroji ili razbojnici?

Dosad smo se bavili kontroverznim nazivima ulica, spomenicima, grbovima i himnama. Materijalnim i duhovnim tvorevinama evropske istorije. Ali šta ćemo sa kontroverznim ljudima?

Teodoros Kolokotronis, jedan od vođa Grčkog rata za nezavisnost, možda je najbolji primer za ono što želimo sad da opišemo. Rođen u planinskom masivu centralnog Peloponeza, klan Kolokotronis se bavio uglavnom razbojništvom. Onda kada bi žrtve tog razbojništva bile turski trgovci, ono je naravno dobijalo novi kvalitet – prerastalo je u patriotizam.

Kolokotronisi su bili toliko nepodnošljivi za svoje okruženje da je i u narodnoj pesmi ostalo zapisano kako su na konjima ulazili u crkve:

“Na konju oni idu u crkvu,
Na konju oni ljube ikone,
Na konju oni dobijaju pričest,
Iz sveštenikove ruke.”

Kada su Grci počeli svoj ustanak protiv Turaka – punih sedamnaest godina nakon što su Srbi svoj oslobodilački rat počeli i osam godina nakon što su ga izgubili – nije bilo povoljnije oblasti u kojoj je on mogao da se podigne od Peloponeza. Geografija je diktirala strategiju, a Peloponez je mogao da izrodi samo jednog vojskovođu – Kolokotronisa.

Ali vrlo brzo po prvim uspesima i konsolidaciji slobodne teritorije oslobodilac biva uhapšen od samih svojih sunarodnika. Svojom bahatošću se zamerio, a svojom sposobnošću uplašio, isuviše drugih velikaša. Za razliku od Karađorđa – kome je bio gotovo vršnjak a po temperamentu brat blizanac – imao je sreće da mu glava nije odsečena, nego je 1825. samo zatvoren sa grupom svojih pristalica na malom ostrvu Hidra, odakle je brže-bolje pušten da organizuje odbranu od novog turskog napada.

Potom je ponovo proveo desetak godina na slobodi, i ponovo ih koristio za dvorske spletke, pomaganje raznih frakcija i pretendenata na grčki presto, jednih protiv drugih. Hirovit, nikada nije znao baš tačno šta bi hteo – on je ionako uvek znao samo da se bori.

Novi kralj Oto I ga 1834. ponovo hapsi i osuđuje na smrt zbog veleizdaje, ali i izvršenje te presude opet poništava pomilovanje i već naredne godine Kolokotronis je opet slobodan čovek.

Na kraju svog života, Teodoros Kolokotronis je dočekao da mlađeg sina oženi u Kraljevskoj palati u Atini, u prisustvu istog onog kralja Ota kojeg je sam hteo da ubije i koji je njega osudio na smrt. Sutradan po tom venčanju je i umro, 4. februara 1843. godine.

Danas se statusa Teodorosa Kolokotronisa, na konju, nalazi levo od glavnog ulaza u grčki parlament u Atini. Njegovo ime nose kasarne grčke vojske širom zemlje. Njegov lik bio je na novčanici od pet hiljada drahmi, sve dok grčka valuta nije ustupila mesto evru.

Teodoros Kolokotronis je jedan od onih likova u evropskoj istoriji  – takvi su bili i Frensis Drejk u Engleskoj, Hajrudin Barbarosa u Turskoj ili Jovanka Orleanka u Francuskoj – koji su bili idealni prototipovi romantičnih junaka: razbojnici i heroji odjednom, plemeniti i surovi, ljudi su ih i voleli i mrzeli, plašili ih se i obožavali ih, bilo je trenutaka kada bi bili jako potrebni ali i onih drugih, kada je svašta moglo da im padne na pamet. Tek kada bi postali mrtvi mogli su konačno da budu bezopasni i – opšteomiljeni.

I svi oni, svako od njih pojedinačno i svi zajedno, sa svim svojim kontroverzama – i kao heroji i kao razbojnici odjednom – ulaze u to kolektivno mentalno nasleđe Evrope kojim se danas bavimo.

 

VI

Vitezovi ili zločinci?

Još je Dizraeli konstatovao “Vreme viteštva je prošlost”, da bi tu njegovu rečenicu kasnije koristio i Čarls Dikens – kasnoviktorijanski državnici i pisci očigledno su već u svom vremenu proročki uočili naznake narednog veka. Veka u kojem će, dva puta u pedeset godina, na poljima Verdena i u gasnim komorama Aušvica, prošlost postati ne samo viteštvo, nego i zdrav razum.

Znači li to, međutim, da su raniji evropski ratovi – oni vođeni pre dvadesetog veka – svi bili viteški? Da njihove vojskovođe nikada nisu bili zločinci i da je sam pojam ratnog zločina izum modernih vremena?

Pre nego što pogledamo nekoliko zanimljivih istorijskih primera potrebno je ukratko razmotriti pojam viteštva – onako kako je on postepeno razvijen u ranom Srednjem veku, kao sklop običajnih normi koje su prevazilazile pravila ratovanja u tehničkom smislu i obuhvatale širi spektar poželjnog društvenog ponašanja, uključujući tu i moralne norme kao što su čast, uljudnost, hrabrost, odanost, a u doba Renesanse i način odevanja, bonton i pravila ophođenja prema damama.

Viteštvo je, kao neformalni kod ponašanja, nastalo negde između 1170. i 1220. godine, nikada nije kodifikovano u jedinstvenom dokumentu, ali je bilo česta tema literature tog vremena, počevši od Historia Regum Britanniae 1130-tih, u kojoj je, po prvi put pomenuta legenda o vitezovima kralja Artura. Pojam je kasnije, u XIII i XIV veku, razvijen u tri odvojene hronike: Ordene de Chevalerie nepoznatog autora, u kojem se opisuje zatočeništvo krstaškog viteza Hjua od Sen Omera kod sultana Saladina i njegovo kasnije oslobađanje; Libre del ordre de cavayleria katalonskog autora Rajmona Ljulja – zbirku znanja i veština koje vitezovi moraju da poseduju i mana koje moraju da izbegavaju; i Livre de chevalerie francuskog pisca i viteza Džefrija od Čarnija – inače prvog dokazanog vlasnika čuvenog Torinskog pokrova – koja naglašava hrabrost kao vitešku vrlinu.

Iz ove tri hronike jasno je da su naši preci viteštvo odredili kao skup vrlina iz tri različita aspekta, uzeta zajedno: vojnog, plemićkog i verskog. Sa vremenom su se i te vrline preciznije odredile, kao:

1. Lojalnost: praktična osobina ratničkog plemstva, neposredno izražena na bojnom polju kao hrabrost, ali takođe posmatrana i kao stvar reputacije.
2. Uzdržanost: samokontrola u postupcima i ponašanju prema protivničkim ratnicima ali i prema dvorovima njihovih gospodara, a naročito prema onima koji se ne bore – mi bismo danas rekli, civilima – kvalitet za koji je, nekoliko vekova kasnije, Marko Miljanov upotrebio izraz čojstvo.
3. Čvrstina: ovaj kvalitet izjednačava se sa lojalnošću i uzdržanošću kao jedna od vojnih vrlina viteštva; prema Filipu od Navare, vitez bi sa zrelošću trebalo da stekne i čvrstinu kao sastavni deo svog habitusa; Džefri od Čarnija je naglašavao muški aspekt čvrstine, u svetlu religioznog osećanja koje je opisao kao contemptus mundi, “prezir prema svetu”, shvaćenom kao mehanički skup ovozemaljskih vrednosti i materijalnih dobara.
4. Velikodušnost: prema francuskom pesniku i teologu,  Alanu od Lila, velikodušnost (largesse) nije bila samo stvar jednostavnog davanja onog što se ima, nego i “odsustvo pohlepe, želje za poklonima i ništa osim prezira za mito”.
5. Davidovska etika: najjači kvalitet viteštva, koji proističe iz biblijske tradicije; prvobitno set očekivanja od “dobre vladavine” koji je Crkva naknadno, u Franačkom periodu razvila u posebne moralne vrednosti: zaštitu slabih i bespomoćnih, poštovanje prema udovicama i siročadi, suprotstavljanje onima koji su surovi i nepravični; suština Davidovske etike je blagonaklonost jakih prema slabima.
6. Čast: cilj koji se postiže životom koji je u skladu sa idealima viteštva i razvijanjem navedenih ideala i ponašanja; gubitak časti je poniženje za čovekovu reputaciju i gora je od smrti; Bertran de Born, francuski plemić i jedan od poznatijih trubadura svog vremena je o tome napisao “Što se mene tiče, više volim da držim sasvim mali komad zemlje časno, nego da imam veliko carstvo nečasno.“

Od kasnog Srednjeg veka, kada je epoha viteštva u zapadnoevropskoj istoriji faktički završena, apologeti ovog koncepta su u njegovim naknadnim interpretacijama pošli od pretpostavke (suštinski pogrešne) da je viteštvo bilo živa institucija a ne književni koncept, način života u kojem su se ljudi uvek i svuda ponašali viteški, i da bi imitacija tog perioda mogla da bitno unapredi sadašnjost u kojoj su oni živeli.

To je bila istovremeno i pomalo plemenita i pomalo luckasta misija Don Kihota, protagoniste najviteškijeg romana svih vremena, to je bila inspiracija viteštva u knjigama škotskog romanopisca Ser Valtera Skota, to je bila romantična slika života američkog Juga iz perioda Građanskog rata u SAD, nezaboravno opisana u filmu “Prohujalo sa vihorom”. Zajednički za sve ove umetničke interpretacije bio je isti lajtmotiv – povratak vremenu viteštva značio bi povratak evropskom Zlatnom dobu.

Ali, hajde da sad uporedimo realnost i mit. Koliko su sva ona viteška pravila iz hronika – ona o lojalnosti prema svom vladaocu, udržanosti u ponašanju, odricanju od zemaljskih vrednosti i preziru prema ponuđenom mitu, velikodušnosti prema pobeđenom, ranjenom i zarobljenom neprijatelju, poštovanju prema ženama, zaštiti udovica i siročadi, blagonaklonom odnosu jakog prema slabom, dostojanstvenom tretmanu mrtvih – koliko su ta pravila zaista poštovana u stvarnom životu Evrope tog doba?

***

Počećemo od templara, tog simbola viteštva ranog Srednjeg veka. Koliko su oni stvarno poštovali contemptus mundi, taj ideal prezira prema ovozemaljskim, materijalnim, dobrima?

Godine 1148, zbog izdaje templara, izgubljen je Damask. Egipatskog hrišćanskog princa, koji se krio kod hramovnika, izdali su neprijatelju za 60.000 zlatnika. Godine 1166, dvanaest članova reda je obešeno zbog neshvatljive predaje tvrđave na Jordanu. Čudno! Što je više bilo vojnih poraza, tim se red više bogatio.

Kada je Luj IX Sveti 1250. godine dopao ropstva Saracena za njega su zahtevali, u to vreme, neverovatan otkup od 25.000 livara zlata. Nijedna država Evrope ne bi mogla da sakupi toliki novac u zahtevanom roku. Tada su se obratili hramovnicima. Njihov blagajnik, čak ne onaj u pariskoj centrali, već u Akri, malo, reda radi, zatežući, dao je celokupnu sumu.

Godine 1290, pao je Jerusalim. Siromašni vitezovi su prešli na Kipar. Kupili su ga od Ričarda Lavljeg Srca po ceni od 100.000 vizantijskih zlatnika, što je za to vreme bilo basnoslovno bogatstvo.

Uostalom, i konačna likvidacija templarskog reda koja je započela hapšenjem njegovih glavnih rukovodilaca, 13. oktobra 1307. godine u Francuskoj, bila je prevashodno motivisana željom kralja Filipa IV da se oslobodi nagomilanih dugova prema Redu, preuzetih da bi finansirao Stogodišnji rat sa Engleskom a ne crnom magijom, idolatrijom, homoseksualnim obredima i drugim razlozima koji su tada bili javno izneti.

Sam papa Klement V, čije je sedište tada bilo u francuskom gradu Avinjonu, ovo je bio prinuđen da indirektno potvrdi samo mesec dana kasnije, u svojoj buli Pastoralis Praeeminentiae kojom je pozvao sve evropske monarhe da uhapse sve vitezove templare koje pronađu i zaplene svu imovinu Reda koja se bude zatekla na njihovim teritorijama.

Istorijska istina je, dakle, prilično drugačija od romantične priče ispričane u Fukoovom klatnu i Da Vinčijevom kodu…

***

Hajde da sada pogledamo drugi od šest kriterijuma viteštva – uzdržanost u postupcima prema poraženom protivniku, odnosno čojstvo kako ga je kasnije opisao Marko Miljanov. Ovaj kriterijum je između ostalog podrazumevao da se sa ratnim zarobljenicima postupa dostojanstveno i da se oni kasnije oslobode uz (za ta vremena sasvim uobičajen) novčani otkup.

Razmotrićemo slučaj koji se dogodio u maju 1170. godine prilikom jedne od prvih engleskih (zapravo tada još uvek normanskih) invazija Irske. Komandant engleske prethodnice, Rejmon Le  Gros iskrcao se na jugoistočnoj obali ostrva i na samoj litici rta Baginbun Hed uspostavio improvizovano utvrđenje. Pod njegovom komandom bilo je, kažu hronike, jedva sedamdeset vojnika – strelaca i deset vitezova – konjanika. Taj broj je kasnije bio nešto uvećan kad mu se pridružio Hervi od Monmorensija, avanturista kome je kruna velikodušno obećala “sve zemlje koje bude osvojio” – ali, sve i zajedno sa njim, Rejmon nije imao na raspolaganju više od sto boraca.

Sa druge strane, irske plemenske vođe su u obližnjem gradiću Vaterford lako okupili oko tri hiljade boraca i samouvereno krenuli da osvoje utvrđenje. U nekim interpretacijama ove bitke navodi se kako su Englezi usput od seljaka zaplenili neko stado ovaca koje su stavili ispred sebe kao živi štit, tako da su bili van domašaja irskih mačeva, pa su sa bezbedne udaljenosti svoje protivnike precizno gađali strelama. Sa druge strane, Džerald od Velsa u svojoj hronici Expugnatio Hibernatica ne pominje nikakve ovce, nego klasično ratno lukavstvo – iznenadni obračun mačevima između Le Grosa i irskog komandanta koji se dogodio na uskom mostu postavljenom preko rova iskopanog oko zamka, gde irska brojna nadmoćnost nije mogla da dođe do izražaja. Detalji naravno nisu precizno zabeleženi, mada je iz drugih bitaka na tom prostoru i u tom periodu poznat obrazac po kojem su male, ali dobro naoružane, organizovane i vešto vođene snage mogle da savladaju i višestruko brojnijeg protivnika.

Ono u čemu se svi hroničari slažu je ishod – Irci su posle pogibije svog komandanta krenuli u panično bekstvo, kao svaka razbijena vojska, i nisu se zaustavljali sve do Vaterforda. Taj dan ih je koštao, po nekim izvorima pet stotina po nekim čak hiljadu poginulih dok su Englezi izgubili samo desetak vojnika. Irci su imali, međutim, i sedamdeset zarobljenika, kako u hronikama piše “plemenitog roda”. Pretpostavljamo da Englezi nisu imali motiv da zarobljavaju obične vojnike – seljake, za koje nisu ni mogli da dobiju otkup, ali o tome nikakvi zapisi nisu sačuvani.

Kada se radi o ovih sedamdeset zarobljenika Rejmon Le Gros je imao samo dva izbora: da ih poštedi, i odmah zatraži otkup za njihovo oslobađanje, i da ih, takođe odmah, ubije. Iz niza praktičnih razloga – ograničena količina hrane koju je imao na raspolaganju u neprijateljskoj zemlji, mali broj vojnika koji bi morao da ih čuva do dolaska pojačanja, slabe komunikacije sa maticom, koje su podrazumevale nesigurnu plovidbu vodama Irskog mora – nije bilo realno da se oni duže vreme drže kao ratni zarobljenici a još manje da se pošalju za Englesku.

Odluka o sudbini ovih sedamdeset ljudi morala je dakle da bude doneta naredne noći, na ratnom savetu koji su u utvrđenju održali Rejmon i njegovi vitezovi. Anonimni narodni pesnik je ishod tog ratnog saveta opisao u epu “Pesma o Dermotu i Erlu”, napisanom negde na početku XIII veka, dakle samo nekih tridesetak godina kasnije:

Čak sedamdeset Iraca
zarobljeni su na dan slave
i vitezovi hrabrih srdaca
svima im odrubiše glave.

Dadoše sekiru od kaljenog čelika
devojci što služavka je bila
svima im glave ona odseče bez krika
da bi potom preko litice njihova tela bacila

…jer rastaše se sa svojim verenikom
poginulim u bici, tog dana ranije
Devojka što opsluži Irce rukom lakom
zvala se Alisa od Abergavenija.

Od događaja je prošlo skoro devet stotina godina i za sve to vreme nije moglo da se utvrdi da li je Alisa od Abergavenija bila istorijska ili književna ličnost, da li je ona stvarno postojala ili je bila samo plod mašte narodnog pesnika. Da li je zaista sa vojskom stigla iz rodnog Velsa, prateći svog verenika? Uostalom, ni ime tog verenika, ljubavnika ili šta god je već on bio, koji je navodno poginuo u bici, nije ostalo sačuvano. Pomalo čudno, s obzirom da Englezi nisu imali više od desetak mrtvih pa bi bilo logično da su njihova imena ostala sačuvana.

Kako je jedna krhka devojka uspela da sama sekirom odseče glave, a potom preko litice baci tela, sedamdeset odraslih muškaraca? Da li je možda ubila samo dvojicu ili trojicu zarobljenika, kao svoj mali revanš, dok su se drugima pozabavile njene muške kolege? Odgovore na sva ta pitanja ne možemo naći ni u hronikama ni u narodnim pesmama. Jer, ni u već pomenutoj hronici Džeralda od Velsa Expugnatio Hibernatica, ali ni u jednom drugom pisanom dokumentu posle 1170. godine, više se nigde ne pominje ime Alise od Abergavenija. Ostao je sačuvan samo njen lik, na nekoliko tapiserija načinjenih u narednom veku – predstavljena je kao mlada žena crvene kose i sa neizbežnom sekirom u rukama.

Da li su vitezovi Rejmona Le Grosa želeli da pred istorijom odgovornost za neviteški i nečasni čin – ubistvo ratnih zarobljenika – sa sebe prebace na ženu, uz to još i običnu služavku, stvarnu ili izmišljenu, sasvim svejedno? Ili je pripisivanje egzekucije njoj trebalo da bude samo dodatni vid ponižavanja protivnika koga je, eto, čak i žena mogla da pogubi? Ili, možda, i jedno i drugo?

***

Viteški kodeks uključivao je i zaštitu civilnog, neboračkog, stanovništva od surovosti ratnih dejstava – tako je bar propisivao njegov peti kriterijum, Davidovska etika?

Razmotrićemo jedan slučaj iz Stogodišnjeg rata koji se dogodio u Normandiji, tada delu poseda engleske krune u Francuskoj. Radi se o opsadi tvrđave Šato Gajar, koja je trajala punih sedam meseci, od avgusta 1203. do početka marta 1204. godine. Tvrđavu je branio engleski garnizon čija je snaga bila procenjena na sto do dve stotine vojnika, pod komandom Rožea od Lasija, a opsedalo ju je oko osam hiljada Francuza kojima je komandovao lično kralj Filip Drugi. U tvrđavi je bilo i negde između 1.400 i 2.200 civila, uglavnom izbeglica iz okolnih mesta koji su se pred francuskom vojskom sklonili pod zaštitu njenih zidina.

Zabrinut koliko će trajati njegove zalihe hrane Rože od Lasija je, negde krajem septembra, odlučio da svo neboračko stanovništvo jednostavno izbaci iz tvrđave. Na prvi pogled, to je bila velikodušna odluka, jer su na taj način civili bili zaštićeni od rizika (tvrđava je bila gađana iz raznih opsadnih mašina, velikim kamenjem i tzv. grčkom vatrom) iako su njeni motivi bili sasvim sebični. Iz Londona je, od kralja Jovana Bez Zemlje dobio poruku da se snalazi sam – očekivano pojačanje neće stići najmanje još pola godine. Hrane je bilo dovoljno za njegove vojnike, ali ne i za beskorisna usta (Les Bouches Inutiles) kako je tada nazivan svako ko nije bio u stanju da se bori.

Po srednjovekovnim pravilima ratovanja, pravo na slobodan prolaz (fr. sauf-conduit, lat. fides publica) bilo je civilima garantovano samo u slučaju predaje opsednutog utvrđenja. Dok su borbe još trajale, odluka o tome da li će ono biti priznato bila je stvar diskrecione ocene komandanta opsadne vojske. Viteška pravila jesu zahtevala da se slobodan prolaz dozvoli iz humanitarnih razloga, ali surova ratna logika nalagala je sasvim suprotno – ako bi ograničene zalihe hrane morale da se podele na veći broj usta i odbrana bi kraće trajala.

Prvim dvema grupama od po četiri do pet stotina izbeglica francuski komandant je u oktobru dozvolio prolaz kroz opsadne linije, ali kad je kralj Filip Drugi došao u inspekciju i saznao za velikodušni potez svog komandanta besno je naredio da se “više nikome, nezavisno od godina, pola ili zdravstvenog stanja ne dozvoli da napusti zamak”. Tada je naišla i treća, najveća grupa beskorisnih usta koju je Rože od Lasija, očigledno, bio svesno poslao u sigurnu smrt.

Tako se, početkom novembra, preko hiljadu staraca, žena i dece našlo na ničijoj zemlji između opsadne vojske koja ih je gađala strelama i tvrđave, čija su im vrata sada bila zatvorena i sa čijih su je zidina gađali kamenjem. Ostali su zarobljeni na uskom prostoru. Teške opsadne mašine sa jedne strane i strelci sa druge razmenjivali su vatru iznad njihovih glava i svaki nedovoljno precizan hitac mogao je da znači civilnu žrtvu.

Ali, to je bila samo jedna od njihovih nedaća: nije im bilo dozvoljeno da iz utvrđenog grada ponesu nikakve zalihe hrane, dolazila je zima a izašli su u gotovo letnjoj odeći. Francuski sveštenik, hroničar i pesnik, Vilijem Bretonski, koji se sve vreme nalazio na licu mesta dramatično je svom epu Philippide opisao patnje ovih ljudi koje su trajale puna tri meseca: očajničke pokušaje da ostanu u životu hraneći se travama i korenjem, izgladnele pse izbačene iz tvrđave, zbog čijeg oskudnog mesa su oni jači nemilosrdno tukli one slabe, pa čak i jednu novorođenu bebu, koju su ljudi poludeli od gladi odmah oduzeli od majke i u slast pojeli…

Šato Gajar je na kraju ipak kapitulirao, 8. marta sledeće godine, ne dočekavši pomoć iz Engleske. Sa ovom tvrđavom je dinastija Plantageneta izgubila sve svoje posede u Normandiji u korist francuske krune. Krajem februara je Filip Drugi konačno sve preostale izbeglice zarobljene na ničijoj zemlji propustio kroz francuske linije. Za tri meseca je od prvobitnih hiljadu preživela tek oko polovina – oni najslabiji, stari, deca i bolesni, ostali su zauvek na ničijoj zemlji.

Da li se Filip na kraju sažalio na njihove patnje ili je samo želeo da raščisti prostor za konačan napad na tvrđavu? Odgovor na to pitanje nije zabeležen u hronikama. Ne daju ga ni Vilijemove Filipide – umesto toga, on detaljno opisuje odgovor jednog starca kojem nakon oslobađanja iz ovog prinudnog zarobljeništva nikako nisu mogli iz usta da izvade ostatke oglodanog psećeg repa:

“Ja sam moj gospodine na ovom psećem repu preživeo poslednjih mesec dana, i on mi je sada slađi od stola punog belog hleba.”

Šta je od svega navedenog zaista bila istina a šta umetničko preterivanje teško je reći sa vremenske distance od osam vekova. Vilijem Bretonski je bio jedan od najpoverljivijih ljudi francuskog kralja Filipa Drugog. Bio je njegov lični ispovednik, povremeno odlazio na poverljive diplomatske misije u Rim, a povremeno dobijao i zadatke da bude diskretan tutor deci koju bi kralj dobijao u raznim vanbračnim vezama. Teško je, dakle, očekivati da je on mogao da bude objektivan hroničar ma koje bitke koju je njegov gospodar vodio.

U svakom slučaju, za konačan uspeh francuske kampanje u Normandiji, pa i u čitavom Stogodišnjem ratu, bila je vrlo važna i satanizacija i moralna degradacija protivnika. A šta bi bolje moglo da posluži u tu svrhu ako ne umetnički prikaz sopstvenog kralja kao velikodušnog džentlmena a engleskog komandanta kao bezdušnog monstruma koji je eto bespomoćne civile nemilosrdno osudio na sporu i strašnu smrt od gladi?

Vilijem Bretonski je tako, verovatno i ne znajući, postao preteča onoga što će, u narednim vekovima, postati poznato pod pojmom propagandista.

***

Na kraju, jesu li viteška vremena bar značila poštovanje mrtvog protivnika – njegovo pravo da neometano i dostojanstveno sahrani svoje mrtve, poštovanje njihovih grobova i zaštitu tih grobova od skrnavljenja?

Razmotrićemo slučaj lorda-protektora Engleske, Olivera Kromvela, koji je umro od urinarne infekcije, 3. septembra 1658. Njegov sin Ričard, koji ga je nasledio na funkciji lorda protektora, nije bio sposoban da očuva republikanski režim i podneo je ostavku samo nekoliko meseci kasnije, maja 1659. Već 1660. Čarls II, sin Čarlsa I koji je pogubljen za vreme Kromvelove vladavine, pozvan je da se vrati iz izgnanstva i vlast dinastije Stjuart je ponovo uspostavljena.

30. januara 1661. – simbolički, na dan pogubljenja svog oca, dvanaest godina ranije – Čarls II je organizovao ne samo pogubljenje svih onih još uvek živih poslanika koji su glasali za smrtnu kaznu Čarlsu I, nego i ekshumaciju Kromvelovog tela iz Vestminsterske opatije, i njegovu posmrtnu egzekuciju. Leš je nakon iskopavanja iz crkve najpre odnet u obližnju krčmu “Kod crvenog lava” gde je sačekao tela drugih, u međuvremenu preminulih, republikanskih zaverenika. Potom su sva tela odneta na vešala u selu Tajburn (ono se tada nalazilo, otprilike, na mestu gde je danas londonski Marbl Arč) i tamo ostala izložena “od ujutro do četiri popodne” kako pišu savremene hronike. Od Kromvelovog tela je onda sekirom – “bilo je potrebno šest udaraca”, napisao je pažljivi posmatrač – bila odvojena glava, da bi telo bilo bačeno u jamu sa đubretom, a glava nabijena na šest metara dugačak kolac i podignuta iznad ulaza u zgradu parlamenta u Vestminsteru. Tamo je i ostala naredne dvadeset četiri godine, sve do smrti Čarlsa II. Kao zastrašujuće upozorenje za sve buduće poslanike, verovatno.

Zanimljiva je i kasnija sudbina Kromvelove glave: legenda kaže da je pred sam kraj vladavine Čarlsa II velika oluja u Londonu slomila (dotad verovatno već prilično truo) kolac na koji je bila nabijena pa je glava pala na zemlju, gde ju je u travi slučajno našao stražar koji je čuvao obližnje ministarstvo finansija – on ju je sakrio ispod ogrtača i posle sakrio u dimnjaku svoje kuće. Još četvrt veka kasnije, glava se zatekla u privatnom muzeju švajcarsko-francuskog sakupljača kurioziteta, Klaudija De Pija, koji je naplaćivao njeno razgledanje. Krajem XVIII veka zatekla se u vlasništvu izvesnog Semjuela Rasela, propalog glumca i pijanice koji je tvrdio da je Kromvelov dalji rođak. Od njega ju je kupio zlatar i časovničar Džems Koks, za nekih pet hiljada funti u današnjem novcu, da bi je posle samo nekoliko godina preprodao izvesnoj braći Hjuz za sedam i po hiljada – Kromvelova glava je bila, očigledno, dobra investicija.

Sve ovo dosad su, međutim, bile golicave londonske priče, ne nužno sasvim tačne, opisane u raznim novinama, memoarskoj literaturi i drugim sekundarnim istorijskim izvorima. Prvi primarni istorijski izvor – kupoprodajni ugovor – o Kromvelovoj glavi potiče iz 1815. kada ju je od naslednice braće Hjuz kupio Henri Vilkinson, u čijoj je porodici ostala narednih vek i po. Sam Henri, inače prilično bizarna osoba, uživao je da njom impresionira dame koje su ga posećivale – irska književnica Meri Edžvort opisala je 1822. kako je Henri postavio glavu kao ukras u vazu sa cvećem kada su zajedno doručkovali…

Henrijevi naslednici su, međutim, bili diskretniji – Kromvelova glava je sklonjena u posebnu somotsku kutiju gde je ostala – uz povremena pozajmljivanja raznim naučnim institutima koji su vršili antropometrijska ispitivanja – sve do 1960. godine, kada je konačno sahranjena u kripti jednog koledža na Univerzitetu u Kembridžu. Tri stotine godina nakon njegove prirodne smrti i naknadnog posmrtnog pogubljenja.

Tako je i Engleska, zemlja koja je postojbina jedne legende – one o kralju Arturu, arhetipu viteštva – dočekala da bude i postojbina jedne antilegende – one o najdužoj i najčudnijoj putešestviji glave jednog šefa države nakon njegove smrti.

***

Opisujući vremena viteštva nekoliko stotina godina kasnije, i aludirajući na vrline opisane u fiktivnom dvoru kralja Artura, francuski istoričar Žan-Šarl Leonard de Sismondi napisao je:

“Što gledamo dublje u istoriju jasnije ćemo videti da je sistem viteštva bila jedna gotovo u celini poetska izmišljotina. Nemoguće je tačno utvrditi zemlje za koje se pričalo da je u njima preovlađivao. On je uvek bio predstavljen kao udaljen od nas i u vremenu i u prostoru, i dok nam savremeni istoričari daju jasan, detaljan i potpun pregled nepočinstava dvorova i velikaša, ili divljaštva i korupcije plemstva, i servilnosti naroda, mi smo uvek ponovo iznenađeni da nađemo pesnike koji, posle dugog protoka vremena, obožavaju ista ta vremena kao sjajne fikcije milosti, vrline i lojalnosti.”

 

VII

Janko, Janoš ili Joan: priča o pomešanim identitetima

Sibinjanin Janko, Janoš Hunjadi ili Ioan de Hunedoara – izbor imena zavisiće od toga smatramo li ga Srbinom, Mađarom ili Rumunom.

Ali, možemo li – sa naše današnje tačke gledišta, naravno – da pretpostavimo kako je on sam mogao da se oseća? Da li je “beli knez Vlaške”, kako ga je zvao njegov savremenik, francuski pisac i diplomata Filip od Komina, o sebi mislio kao o Srbinu, Mađaru ili Rumunu? I da li su čoveku, koji se u većem delu svojih pedeset godina, koliko je ukupno proživeo, bavio ratovanjem sa Turcima, ta tri pojma uopšte nešto posebno i značila?

Još jedan savremenik, dominikanski fratar Pjetro Rancano ga u svojoj hronici Annales omnium temporum zove Janko – u latiniziranom obliku doduše – Ianco vulgo cognominator. Dva vizantijska hroničara tog vremena – Georgios Frances i Laonik Halkokondik – koriste paralelno nekoliko različitih imena: Ianco/Iango”, „Iancou/Iangou”, „Iancos/Iangos”, „Iancoula/Iangoula”, „Gianco/Giango” i „Ghiangou.

Dovoljno da ga u daljem tekstu zovemo Jankom, nedovoljno za odgovor na pitanje koje smo postavili.

Ime Jankovog oca, Vojka, po prvi put se pojavljuje u jednoj povelji mađarskog kralja Sigismunda (Žigmunda) iz 1409. godine, kada je Janko imao samo tri godine. Tom poveljom je zamak u današnjem rumunskom gradu Hunedoari, sa pripadajućim zemljama, dat Vojku i njegovom sinu Janku, Vojkovoj dvojici braće, Magošu i Radolu, i ujaku (ili rođaku) ove trojice, koji se takođe zvao – tako bar u povelji piše – Radol. U ovoj povelji se Vojk opisuje kao “sin Serba” i to je jedan od osnova za kasnije teorije o Jankovom srpskom poreklu, iako ni u jednoj hronici ne nalazimo ništa bliže o poreklu njegove porodice.

Drugi osnov je jedna bugarštica (srpska narodna pesma) iz XV veka u kojoj se navodi da je Sibinjanin Janko nezakoniti sin srpskog despota Stefana Lazarevića, sina Cara Lazara, i njegove ljubavnice, devojke iz grada Hermanštata (današnji Sibiu) u Rumuniji. Istorijska tačnost pesme ne može biti potvrđena: despot Stefan je zaista, negde krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio u vazalne odnose sa ugarskim kraljem Sigismundom od kojeg je na upravu dobio Mačvu sa Beogradom, gde je smestio i svoju prestonicu, ali nema sačuvanih zapisa o njegovom boravku u gradu Sibiu, gde bi mogao da stupi u vezu iz koje se rodio Sibinjanin Janko. Naprotiv, hronike se slažu da se Stefan, septembra 1405, oženio Jelenom, ćerkom đenovljanskog plemića Frančeska II Gatiluzija, gospodara ostrva Lezbos, inače sestrom Irine (Evgenije) Paleolog, žene vizantijskog cara Jovana II.

Konačno, treći osnov za teorije o srpskom poreklu Sibinjanin Janka je navod iz hronike već pomenutog vizantijskog istoričara Laonika Halkokondika da je on, u mladosti. proveo nekoliko godina na dvoru despota Stefana u Beogradu. Nema drugih primarnih istorijskih izvora koji mogu da potvrde ovu tvrdnju, ali indirektnu potvrdu možemo naći u činjenici da se Sibinjanin Janko, oko 1429. godine, oženio Elizabetom Silađi, čiji je otac Ladislav bio tzv. familiaris regis, ili deo intimnog kruga prijatelja oko despota Stefana u poslednjim godinama njegovog života (Stefan je umro 1427. godine). Da li je tim dogovorenim brakom Stefan Lazarević, koji je zvanično umro bez dece, želeo da osigura budućnost svog nezakonitog sina?

Drugi hroničari su imali i druge teorije: italijanski pesnik Antonio Bonfini, koji je poslednje godine svog života proveo na dvoru Jankovog sina Matije Korvina u Budimpešti u svojoj knjizi Historia Pannonica: Sive Hungaricarum Rerum Decades IV najpre navodi podatak da je Jankov otac zapravo bio sam ugarski kralj Sigismund, da bi u jednom kasnijem spisu tu teoriju osporio, navodeći da se radi o “neukusnoj izmišljotini” i pripisujući je zlobi Jankovog protivnika, grofa Ulriha II Celjskog. Da li se to naručiocu knjige nije dopalo da bude bude sin vanbračnog deteta?

Položaj Sibinjanin Janka na ugarskom dvoru brzo je prerastao onaj koji je uživao njegov otac – po većini istorijskih izvora Vojk je ipak bio samo niži funkcioner čijoj je porodici kao nagrada dat zamak u Hunedoari, ali daleko od toga da je bio prihvaćen kao ravnopravan sagovornik u Pešti. Taj status je, međutim, vrlo brzo dobio njegov sin Janko – po nekima, za njegov uspon je bio zaslužan brak sa Elizabetom Silađi, po drugima podrška despota Stefana, u poslednje dve decenije života najvernijeg vazala kralja Sigismunda, po trećima njegove nesporne vojničke veštine i gotovo neutaživa žeđ za vođenjem krstaških ratova protiv Turaka.

Vodeći te ratove na celom području istočnog Balkana – od Varne na Crnom moru do Kosovog Polja – Sibinjanin Janko je jedno vreme krajem 1448. bio i zatočen u Srbiji. Despot Đurađ Branković, koji je odbio da mu se pridruži u ratnim pohodima protiv nadmoćnijeg Otomanskog carstva, zarobio ga je i utamničio u tvrđavi u Smederevu na povratku sa Kosova. Razmišljao je da ga preda Turcima, ali je na kraju bio prinuđen da ga pusti već posle dva meseca kada mu je ugarski dvor zapretio konfiskacijom svih poseda – sankcije velikih sila su, kao što vidimo, postojale i onda, i bile su isto tako efikasne kao i danas.

Ipak, samo tri godine kasnije, Sibinjanin Janko i Đurađ Branković zaključuju savez – bilo je to kada su poverljivi dubrovački emisari obavestili obojicu o pripremi novog velikog pohoda koji je pripremao sultan Mehmed II – i taj savez biva zapečaćen jednom veridbom. Jankov sin Matija (8) i Đurađova unuka Jelisaveta (10), ćerka Ulriha Celjskog venčaće se posle samo četiri godine. Ideja da se na taj način prekinu višedecenijski sukobi dveju feudalnih porodica oko prevlasti na širokim prostorima od Alpa do Karpata, na žalost nije uspela – mlada je umrla 6. novembra 1455. pre navršene četrnaeste godine.

Beograđanima je, ipak, Sibinjanin Janko ostao najpoznatiji po presudnoj ulozi koju je imao u odbrani njihovog grada od turske opsade, 1456. godine, kada je sa dve stotine lađa doplovio Dunavom, prepadom upao u turski logor 22. jula i naterao sultana Mehmeda II na povlačenje. Bila je to slavna pobeda zbog koje su – kako su pisali savremenici – “zvonila crkvena zvona od Venecije do Oksforda”, ali pobednik nije imao vremena da čuje izveštaje o tome. Zaražen kugom, umro je u Zemunu 11. avgusta.

Kako je pisao Enea Silvio Pikolomini, kasniji papa Pije II:

“Iako mu je snaga slabila, naredio je da bude odnet u crkvu, gde se ispovedio na hrišćanski način, primio božansku pričest i predao dušu Gospodu u rukama sveštenika. Srećna duša koja je stigla u Nebesa kao tvorac i simbol herojske akcije kod Beograda.”

Opisujući kraj svog prijatelja (Pikolomini i Sibinjanin Janko su se dobro i dugo poznavali) i vojskovođe koji je pune dve decenije vodio krstaške ratove na Balkanu, pisac ni na samom kraju nije obratio pažnju na njegovo etničko poreklo. Da li je on bio Srbin, Mađar ili Rumun očigledno mu nije bilo preterano važno, kao što o tome nigde nije sačuvana nijedna Jankova izjava.

Da li je takva pripadnost u petnaestom veku bila manje značajna nego što će to postati kasnije, u devetnaestom, dvadesetom pa i dvadeset prvom? Ako je sudeći po čoveku koji je svoje ratne operacije vodio na prostoru koje su omeđivale obale čak tri mora – Crnog, Jadranskog i Egejskog, planirajući ih ponekad sa takvim saveznicima kao što su bili Đerđ Kastrioti Skenderbeg i Vlad Cepeš Drakula, u sudarima svetova koji su se događali na nemirnoj granici, nacije – a posebno nacionalne države – su mogle samo da smetaju njihovim vizijama.

 

VIII

Ničiji ili svačiji gradovi – jug (1)?

Evropa ima puno gradova koji su, u hiljadu ili dve godina njene istorije, često menjali svoju pripadnost. Kako su se menjale granice zemalja, tako su se menjali i njihovi gospodari. Francuski Miluz je postajao nemački Milhauzen i obrnuto, baš kao što je i nemački Kenigsberg postajao ruski Kaliningrad, a grčki Konstantinopolis turski Istanbul. Na kulama njihovih tvrđava menjale su se zastave, na njihovim trgovima mešali jezici, na njihovim pijacama novčanice u opticaju, u njihovim crkvama molitve.

Ali, Evropa ima i nekoliko gradova koji su toliko puta bili nečiji da se slobodno može reći da su bili svačiji ili možda ničiji. U raznim epohama bilo je pokušaja da se taj, postepeno izgrađeni, kompleksni identitet, pomešan, različit i odvojen od velikih teritorijalnih zajednica pored kojih su, više nego u kojima su, živeli, da se taj amalgam različitih kultura i tradicija, izrazi kroz neku vrstu posebnog statusa. Da oni, i zvanično, postanu ničiji i svačiji.

Danas ih, u tom obliku, više nema: moderna nacionalna država je progutala je srednjovekovni kosmopolitski grad. Umesto njega, krajem dvadesetog veka stvaraju se njegovi novi, postmoderni modeli: Brisel, Frankfurt, London... Baš zato korisno je podsetiti se i nekoliko tipičnih primera iz evropske istorije.

***

Zapadno od delte Vardara, na samoj severnoj obali Egejskog mora, tamo gde se Via Egnatia ukršta sa moravsko-vardarskom dolinom, 315. godine pre nove ere helenski kralj Kasandar Makedonski podigao je grad i nazvao ga po svojoj ženi – Tesalonike, polusestri Aleksandra Velikog.

Još 41. godine p.n.e. Marko Antonije mu je dao status slobodnog grada, a oko sto godina kasnije postao je jedan od centara iz kojih se širilo rano hrišćanstvo. Legenda kaže da je Sveti Pavle, u misiji širenja nove vere na helenskom istoku, tri puta na tri Sabata posetio glavnu sinagogu u Solunu i tamo posejao seme novog učenja. Početkom IV veka dobio je i svog sveca-zaštitnika: Svetog Dimitrija, stanovnika Soluna probodenog kopljem za vreme vladavine poslednjeg rimskog imperatora koji je proganjao hrišćane, Galerija.

Grad se razvijao brže nego što je bilo ko od savremenika mogao da pretpostavi: glavna luka za pretovar roba sa Orijenta na planinske puteve Balkana bila je, u trenutku pada Rimskog carstva na Zapadu 476. godine, drugi po veličini grad – posle Konstantinopolja – u onome što će brzo postati nova imperija – Vizantija.

U VI i VII veku grad su nekoliko puta neuspešno napadali Avari i Sloveni, sve više se naseljavajući u njegovoj zaleđini, da bi sa padom Vizantije u Četvrtom krstaškom ratu Solun postao vredna a laka nagrada za svakoga ko bi se pred zidinama grada pojavio sa nešto naoružanih ljudi. Venecija, Bugarsko Carstvo, lokalni despoti Epira i Nikeje – svi su se oni, na kraće ili duže vreme, smenjivali kao vladari Soluna. Sredinom XIV veka u gradu je – neke četiri godine – funkcionisala čak i tzv. Republika Zelota, anti-aristokratski pokret formiran od mornara i gradske sirotinje, u vreme kada je Solun bio praktično odvojen i od užeg i od šireg okruženja.

Sa dolaskom Otomanskih osvajača na Balkan, krajem XIV veka, počinje islamizacija Soluna, a samo sto godina kasnije – kada Izabela i Ferdinand iz tek ujedinjene Španije proteruju Jevreje na Levant – i njegova judeizacija. Tako je u Solunu uspostavljena složena islamsko-grčko-jevrejska ravnoteža koja će biti narušena tek u dvadesetom veku. Najpre sa Balkanskim ratovima, a potom i sa razmenom stanovništva posle Grčko-turskog rata Solun biva lišen svog muslimanskog stanovništva. Sa Holokaustom, biva lišen i jevrejskog. Tek 1945. on postaje, u punom smislu te reči, grčki grad.

***

Prema Konstantinu Porfirogenitu (De Administrando Imperio, oko 950. godine) svoje ime – Ragusa (Rhaousin, latinizovano Rhagusium) – dobio je po “stenovitom ostrvu” Lausa, na koji su se naselile izbeglice iz Epidauruma (Ragusa Vecchia, današnji Cavtat) koje su se sklonile od napada slovenskih doseljenika u VII veku. Moderno ime, Dubrovnik, po prvi put se pominje u Povelji Kulina bana, 1189. i ono najverovatnije potiče iz reči “dubron“, keltskog izraza za vodu (galski dubron, irski dobar, velški dubr/dwfr, kornvolski dofer). Dubrovnik je, dakle, imenjak francuskog Duvra i engleskog Dovera, ali i nemačke reke Tauber, pritoke Majne.

U ranom srednjem veku pod zaštitom Vizantije, Dubrovnik je u prvo vreme očuvao svoje autohtono, rimsko stanovništvo. Kako su se trgovačke veze, međutim, širile ono se polako pomešalo sa došljacima a grad je sa vremenom sve više postajao mediteranski melting pot: u njega su polako dolazili Hrvati – pomorci, kapetani i trgovci; Srbi – kuriri i vojnici; Italijani iz Venecije sa severa i Pulje sa juga, Toskanci koji su predstavljali različite firentinske porodične firme; Saksonci rudari i Jevreji doktori; Katalonci, trgovci vunom i mnogi drugi.

Ipak, čak do 1472. godine zvanični jezik u Dubrovniku je bio latinski – način da se održi ravnoteža između dva glavna jezika kojima je govorilo stanovništvo – italijanskog (uglavnom venecijanskog i toskanskog dijalekta) i dubrovačke varijante dalmatinskog.

Posle pada Konstantinopolja pod vlast krstaša, 1204. godine, Dubrovnik je narednih vek i po posed Venecije, da bi Zadarskim mirom, 1358. stekao nezavisnost – te godine je uspostavljena Republika koja je trajala narednih četiri stotine pedeset godina, uprkos godišnjem danku koji je povremeno plaćala najjačoj sili u regionu – nekada Ugarskoj, nekada Srbiji, a nekada i Otomanskom carstvu.

Zajedno sa Ankonom, na drugoj strani Jadranskog mora, Dubrovnik je uspostavio alternativni trgovački put za skupocenu robu – svilu, začine i drago kamenje – koja je dolazila sa Orijenta. Umesto uobičajenom rutom preko Venecije i prelaza Brener za Nemačku, roba sa galija koje su uplovljavale u dubrovačku luku išla je za Ankonu, a potom u Firencu, Lion i konačno kod krajnjih kupaca u bogate flandrijske luke Antverpen i Briž. Već u šesnaestom veku kolonija dubrovačkih trgovaca postoji u Fesu, u Maroku, Republika ima konzula na Visokoj Porti i zaštitnica je nekoliko hrišćanskih naseobina širom Otomanskog carstva. Dubrovačka talasokratija, baš kao i mletačka, znala je da je izvor njenog bogatstva – pa samim tim i opstanka – na moru.

Ekonomska moć donosila je i društveni napredak: prvi savremeni sistem zdravstvene zaštite u ovom delu Evrope, 1301; prvu apoteku, koja i danas radi, 1317; starački dom, 1347; karantinsku bolnicu (Lazaret), 1377; sirotište, 1432. Za izgradnju vodovodne mreže, duge dvadeset kilometara, koja je zamenila dotadašnje cisterne, doveden je 1438. napolitanski arhitekta i inženjer, Onofrio dela Kava.

Republika je visoko cenila svoju slobodu: latinska reč za slobodu – libertas – pisala je crvenim slovima na beloj zastavi pod kojom su plovili njeni brodovi na pučinama; nad ulaznim vratima u tvrđavu Lovrijenac pisalo je Non bene pro toto libertas venditur auro (Sloboda se ne prodaje ni za svo zlato sveta); a uvodni deo Držićeve drame “Dubravka” – Himna slobodi – bio je posle 1627. i himna Republike. Ali, Republika je cenila i tuđu slobodu: od 1418. Dubrovnik je jedna od prvih evropskih država koja je i zvanično ukinula ropstvo.

Kao i sa vitezovima Svetog Jovana na Malti, i kraj Dubrovačke republike označio je isti čovek – grobar evropskog feudalizma – Napoleon Bonaparta. Grad je sam pozvao francuske trupe, 1806. godine, kao zaštitu od jednomesečne opsade rusko-crnogorske flote, da bi Maršal Marmon dve godine kasnije ukinuo Republiku i njenu teritoriju pripojio Ilirskim provincijama.

I tu stranu vlast, 28. januara 1814. godine, okončava jedna druga, koja je isto tako počela sa ratnim brodom koji je uplovio u dubrovačku luku. Na palubi britanskih Bahantkinja nalazio se Vilijem Host, jedan od boljih oficira admirala Nelzona, i njegov austrijski kolega prepoznatljivog srpskog imena – general Todor Milutinović. Legenda kaže da, dok su se Dubrovčani, po odlasku Francuza, dogovarali ko će biti naredni knez, očekujući da će Republika, sa svojim srednjovekovnim privilegijama, biti obnovljena, Todor Milutinović jednostavno ušao u Knežev dvor na kraju Straduna, seo na mesto na kojem je vekovima sedeo knez i zgradu proglasio komandom austrijske vojske. Tako je počeo još jedan vek – vek austrijske vlasti u Dubrovniku.

U narednom veku, nova vlast nije stigla brodom, kao dve prethodne, nego vozom – odred srpske vojske, pod komandom rezervnog kapetana Milana Đorđevića, stigao je uveče, 13. novembra 1918. godine, na železničku stanicu u Gružu, gde mu je stanovništvo priredilo oduševljen doček. Dvadeset šest godina kasnije, 18. oktobra 1944. Dubrovnik je od nemačkih i ustaških snaga oslobodila 2. dalmatinska brigada NOVJ, nastupajući iz pravca Cavtata.

Između ta dva oslobođenja, Dubrovnik je bio mesto na kome se događa radnja jednog od najupečatljivijih filmova antifašističke kinematografije u Evropi – “Okupacije u 26 slika” Lordana Zafranovića.

***

Na samom severoistočnom kraju Jadranskog mora, tamo gde se spajaju masivi Apeninskog i Balkanskog poluostrva, smestio se grad. Rimski Tergeste, grčki Τεργέστη, italijanski, španski i portugalski Trieste, mađarski Trieszt, nemački i holandski Triest, srpsko-hrvatski i slovenački Trst. Grad je ime dobio po staroj venecijanskoj reči terg – koja je označavala pijacu.

Status rimske kolonije dobio je za vreme Julija Cezara, a tek dva veka kasnije njegovi stanovnici stekli su i status rimskih građana – hronike kažu da je za to bio najzaslužniji ugledni Tršćanin tog vremena, Fabius Severus, prijatelj tadašnjeg imperatora Antonija Pija.

Komšija, ali i konkurent, veće i jače Venecije Trst je oduvek imao problem manjeg brata koji se nalazi u sumnjivom društvu: za razliku od Venecijanaca čiji je identitet bio nesporan, Tršćani su svoj izgrađivali na nezahvalnoj tromeđi romanskih, slovenskih i germanskih uticaja.

Zaboravljenog negde na krajnjoj istočnoj tački njegove imperije, Karlo Veliki se grada 788. godine setio tek kada mu je došla jedna deputacija Tršćana sa zahtevom da postanu deo njegove države. Trst je dva puta, u trinaestom i u četrnaestom veku bio okupiran od Serenissime – vojni pohod na mali grad bio je Mletačkoj republici jeftiniji od konkurencije na morima. Ponovo napušten, ponovo je 1382. molio da bude deo imperije – ovog puta Habsburške. Sporazum o dobrovoljnom pokoravanju (dedizione) potpisan je u zamku u Gracu, 30. septembra.

U Habzburškoj imperiji Trst ostaje sve do 1918. godine sa autonomijom doduše, ali gubeći sve više svoj trgovački značaj u korist većih, i bolje pozicioniranih, Rijeke i Dubrovnika. Pošteđen novog venecijanskog napada 1463. intervencijom pape Pija II (koji je ranije bio biskup Trsta) i turskog spaljivanja 1470. grad konačno dobija status slobodne luke poveljom austrijskog cara Karla VI, 1719.

Tri puta osvajan od Napoleona – 1797, 1805. i 1809. – Trst je četiri godine sastavni deo francuskih Ilirskih provincija, da bi posle Bečkog kongresa 1815. narednih sto godina ponovo bio deo Austrijskog carstva, prestonica krunske zemlje Österreichisches Küstenland – Austrijskog primorja. Pomorska baza austrijske flote, centar brodogradnje, sedište Austrijskog Lojda, krajnja tačka prve austrijske železničke linije – Južne Železnice Beč – Trst 1857.

Jedna od velikih bečkih ulica i danas se zove Triesterstrasse – ona na čijem kraju počinje put za Trst – i neke Bečlije i danas imaju običaj da kažu da na njoj počinje Balkan. To je inače loša parafraza kneza Meterniha – on je rekao da Balkan počinje na Renvegu, u ulici ne mnogo udaljenoj od Triesterstrasse, doduše.

U Trstu je 1882. godine dvadeset četvorogodišnji italijanski iredentista Đulermo Oberdan pokušao da ubije austrijskog cara Franju Josifa dok se nalazio u poseti gradu. Đulermo je, dakle, bio preteča našeg Gavrila Principa. Ali, za razliku od Gavrilovog, njegov pokušaj nije uspeo – Franjo je preživeo a Đulermo je obešen. Danas se smatra mučenikom pokreta za italijansko ujedinjenje, Risorgimento, njegovo ime je uklesano na Obelisku posvećenom palima u ratovima za nezavisnost u Firenci, spomen ploča mu se nalazi u Bolonji, dobio je jedan od centralnih gradskih trgova (Piazza Oberdan) u rodnom Trstu, a roman posvećen njegovom životu napisao je i današnji slovenački predsednik Borut Pahor – Đulermova majka je, naime, bila Slovenka, čije je prezime, kao vanbračnno dete, i nosio.

Ali ovaj motiv – Đulerma i Franju – smo već pomenuli na početku naše današnje priče – kada smo se podsetili oca Galife i generala Dijema u Barseloni. Ono što je zanimljivije to su dublji istorijski procesi čiji početak je označio ovaj atentat i koji su obeležili celu prvu polovinu narednog, dvadesetog veka.

Trst je postao tačka sporenja dva iredentizma, dva moćna nacionalna projekta i pokreta: italijanskog, kome je bio krajnja istočna tačka projektovane velike države, i slovenskog (ili bar jugoslovenskog), kome je bio krajnja zapadna. Italijanski fašizam i učešće ove zemlje u Drugom svetskom ratu na gubitničkoj strani problematizovali su položaj Trsta ponovo, 1945.

U grad su 1. maja popodne, nekoliko sati pre 2. novozelandske divizije generala Harolda Aleksandera, ušli tenkovi 3. brigade jugoslovenske Četvrte armije generala Petra Drapšina čime je počeo period od trideset devet dana vojne uprave Jugoslovenske armije. Tito nije hteo da sa dojučerašnjim saveznicima ratuje zbog Trsta i već 9. juna je sa britanskim generalom Vilijemom Morganom potpisao sporazum kojim je grad predat na vojnu upravu anglo-američkih saveznika a povučena linija razgraničenja između savezničkih i jugoslovenskih trupa u Julijskoj krajini prozvana je Morganovom linijom.

Punih desetak godina, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, trajao je pokušaj da se jugoslovensko-italijanski spor reši formiranjem Slobodne teritorije Trsta, kao nezavisne države pod protektoratom UN, u kojoj bi se zajedno našli i Italijani koji su činili većinu u gradskim, i Jugosloveni koji su to bili u seoskim delovima Julijske krajine. Projekat je konačno propao i već 1954. Slobodna teritorija Trsta je faktički podeljena – zona A sa gradom je pripala Italiji, a zona B južno od njega Jugoslaviji. Te jeseni je Moša Pijade na Dunav stanici u Beogradu predvodio demonstracije na kojima se uzvikivalo: “Zona A, zona B, biće naše obadve“, “Pela džukela” (tadašnji italijanski premijer zvao se Đuzepe Pela) i “Druže Tito samo reci, ručaćemo u Firenci”.

Ozbiljne šezdesete i vesele sedamdesete su gotovo preko noći zaboravile i Pelu džukelu, i tenkove u Firenci ali i Kler Lus, arogantnu američku ambasadorku u Rimu u to vreme, kojoj je Moša Pijade, sa onim prepoznatljivim beogradskim osmehom preporučivao da “gospođa prodaje samo ono što je njeno, jer čujemo da je u tome vrlo uspešna“.

Nekako mnogo brže nego što se to moglo očekivati, i svakako mnogo brže nego što to činimo danas, zaboravili smo sve one ružne stvari a Frojdov optimizam pamćenja pomogao nam je da se koncentrišemo na one lepe. U Trst bismo išli na vikend, najpre da kupujemo stvari kojih nije bilo u našim prodavnicama a potom i jednostavno da se provedemo. Počeli bismo na Ponterosu, nastavili preko Piazza Oberdan, a u Via Karduči – koja je dobila ime po pesniku Đuzepeu Kardučiju, Nobelovcu koji je sa Viktorom Igoom neuspešno molio za život neuspešnog atentatora Oberdana – popili bismo espreso. Prodavci su tih godina, uglavnom, od stranih valuta viđali samo jugoslovenski dinar.

Pad Gvozdene zavese 1989, a potom i raspad SFRJ i kasniji prijem Slovenije i Hrvatske u EU, za Trst su značile i konačan povratak u status pospane provincijalne luke, zaboravljene na krajnjoj istočnoj tački Italije. Rim, Venecija i Milano su mnogo atraktivniji za posetioce sa istoka. Jer, ono za šta su nekada išli u Via Karduči sada mogu da nađu i u Ilici i u Knez Mihailovoj. Samo ponekad, kada na Italiju dođe red da bude domaćin besmislenih okupljanja lidera tzv. Zapadnog Balkana, birokrate sa rimske Piazza Farnese taj događaj smeste u Trst – kao mali homage gradu zbog kojeg je NATO nekada bio spreman da ide u rat…

***

Zadržaćemo se još malo na Sredozemlju i iz Trsta krenuti još dalje na zapad. Na samom jugozapadnom kraju Evrope – sitničavi geografi bi mi sad sigurno prigovorili da se više i ne radi o Evropi, nego o Africi – nalazi se Tanger. Neki su tvrdili da je ime dobio po Tingis, mitskoj ćerci Atlasa, koji je na svojim plećima držao Nebesa. Drugi su bili manje romantični: grad je nazvan po semitskoj reči za luku, tigisis. Marokanci su ga nazivali “nevestom severa“, Španci i Portugalci “vratima Afrike“.

Posle vekova kartaginske, rimske, vizantijske i arapske vlasti, grad Tanger, na krajnjoj zapadnoj tački severne obale Afrike, tamo gde se mešaju vode Mediterana i Atlantika, zauzeli su, iz drugog pokušaja, 1471. godine Portugalci. Posle dva veka, dali su ga kao miraz engleskom kralju Čarlsu II, uz ruku njihove princeze Katarine od Bragance. Tako je portugalski Tanger postao engleski ali samo za dvadeset godina – treptaj oka u istoriji. Novi vlasnici su se najpre brinuli o mirazu svoje kraljice: dali su gradu garnizon da ga štiti i povelju kojom je izjednačen sa engleskim gradovima, da bi na kraju zaključili kako je ipak suviše skup za održavanje. Utvrđenja koja su sazidali digli su u vazduh, ukrcali se u brodove, i prešli preko puta moreuza, u Gibraltar gde se i danas nalaze.

Tako je Tanger postao ponovo arapski, odnosno marokanski. U njemu su Sjedinjene Američke Države stekle svoju prvu nekretninu u inostranstvu – zgradu konzulata je marokanski sultan Mula Sulejman poklonio američkom predsedniku Džemsu Monrou. U Tangeru je, nakon pada kratkotrajne Rimske republike, 1849. godine kratko živeo i italijanski revolucionar Đuzepe Garibaldi.

Kada je Maroko, početkom XX veka, faktički podeljen na severni deo pod španskom i južni pod francuskom kontrolom u Tangeru je neko vreme bio zatočen i poslednji sultan nezavisnog Maroka, Mula Hafid, a nemački kajzer Vilhelm bio je 1905. spreman da uđe u svetski rat – skoro deset godina pre nego što je to zaista i učinio – samo da bi sprečio da grad dođe pod francusku vlast.

Posle Prvog svetskog rata u Tangeru je 1923. uspostavljena demilitarizovana zona i zajednička međunarodna administracija Francuske, Španije i Velike Britanije. 1928. njima su se pridružile i Italija, Portugalija i Belgija, a 1929. i Holandija. Politička neutralnost i komercijalna sloboda učinile su u tom periodu grad privlačnim za mutni strani kapital i njegove nerazdvojne pratioce – špijune i švercere. Baš preko britanske banke u Tangeru saveznički obaveštajci su 1943. dobili prve primerke savršenih falsifikata britanskih funti koje su nacisti proizveli u sklopu čuvene “Operacije Bernhard”.

Tanger je, konačno, reintegrisan u Maroko 1956. godine. Ali njegova egzotična i pomalo mistična reputacija ostala je inspiracija u popularnoj kulturi – za platna, romane, filmove i stripove. Tanger je tako toponim Matisovih slika (“Prozor u Tangeru”), Koeljovog “Alhemičara” i Ladlamovog “Bornovog ultimatuma”, ali i ozloglašene “Spektre” Džemsa Bonda i nezaboravne strip junakinje našeg detinjstva – “Modesti Blejz”.

 

IX

Ničiji ili svačiji gradovi – sever (2)?

Međutim, svačiji i ničiji gradovi nisu bili samo na južnim ivicama Evrope, nego i na severnim. Nasuprot Solunu, Dubrovniku, Trstu, Tangeru – tim izolovanim kosmopolitskim ostrvima Mediterana – racionalni um severnih naroda formirao je, još krajem dvanaestog veka, savez trgovačkih gradova različitih zemalja i naroda. Hanzeatska liga, Hansa Teutonica ili Liga Hanseatica, prvobitno je bila savez severnonemačkih gradova, na obalama Severnog i Baltičkog mora – Libeka, Hamburga, Vizmara, Rostoka, Kenigsberga – ali i nekih u unutrašnjosti – Erfurta, Kelna, Dortmunda, Magdeburga, Frankfurta na Odri, Berlina.

Zamišljena kao carinska unija, sa jedinstvenim trgovačkim i pomorskim propisima, merama, tegovima, komercijalnim i tehničkim procedurama i zajedničkom mrežom predstavništava u inostranstvu, Hanzeatska liga je bila preteča današnje Evropske unije. Vrlo brzo, nemačkim gradovima pridružili su se i drugi: na istoku poljski Dancig, Vroclav, Krakov i Torunj, livonski Riga, Reval i Dorpat, pa čak i ruski Novgorod i Pskov, na severu švedski Vizbi, Malme i Štokholm i norveški Bergen, na jugozapadu flandrijski Antverpen i Briž, a Liga je imala svoju slobodnu carinsku zonu, sa eksteritorijalnim statusom, u londonskom pristaništu.

Neke članice Lige priključile su joj se kao slobodni gradovi, koji nisu prihvatali vlast nijedne šire političke zajednice – Hamburg i Libek, na primer – dok su drugi ušli kao posedi svojih feudalnih gospodara, ali su članstvom u Ligi stekli mnogo širu autonomiju nego ranije. Jer, Hanzeatska liga je imala i svoje vojnike na kopnu i moru – najamnike naravno – kao i svoje ratne brodove kojima je štitila trgovačke. Adler von Lübeck – “Orao Libeka” – dug 80 metara, sa 138 topova i nosivošću od tri hiljade tona bio je ponos ratne mornarice Lige i strah i trepet za gusarske brodove na severnim morima.

Zaista, nisu samo gusari imali razloga da se plaše hanzeatskih trgovaca: tako su 1368. Ligini najamnici opustošili Kopenhagen, a neposlušni danski kralj Valdemar primoran je na ponižavajući mirovni ugovor – morao je da plaća Hanzi petnaest procenata sve dobiti koja se u budućnosti zaradi na danskim posedima. Ipak, Hanza bi ponekad i izgubila: tako su trgovci Amsterdama 1441. oružjem uspeli da odbrane svoje pravo da uđu na Baltik a da ne uđu u Hanzu.

Pojava velikih teritorijalnih država u šesnaestom veku, praktično na svim stranama – Elizabetine Engleske na zapadu, Ivanove Rusije na istoku, Kazimirove Poljske na jugu i Gustavove Švedske na severu – označila je početak kraja Hanze. Nove, velike nacionalne države tražile su pun suverenitet nad svojim gradovima i lukama, kako bi mogle da naplate carine i finansiraju svoje, sve skuplje, vojske. Udruženi slobodni trgovački gradovi odupirali su se neumitnom toku istorije gotovo čitav vek – da bi poslednji ekser u njihov mrtvački sanduk zakucala Luterova reformacija 1517. i epoha verskih ratova koju je ona otvorila.

Kada je Evropa završila tri epohe svojih ratova – versku, imperijalnu i ideološku – negde od 1980. godine, gradovi nekada udruženi da bi zaštitili svoje trgovce i uspostavili njihove monopole (ova dva motiva su uvek u istoriji išla ruku pod ruku) ponovo su okupljeni. Sada u naporu da udruže svoje marketinške napore, dobiju malo više medijske pažnje i turističkih prihoda. Umesto nekadašnjeg energičnog trgovca iz Danciga, trideset četvorogodišnjeg Georga Gizija, koji je na dvoru Henrija Osmog pregovarao o trgovačkim povlasticama i 1532. ušao u večnost na platnu Hansa Holbajna, danas evropske turiste, jednom godišnje za tu priliku kostimiran kao njegovi slavni prethodnici, dočekuje Bernd Sakse. Ovaj bivši radnik Simensa, od 2000. je socijaldemokratski gradonačelnik Libeka, 228. po redu. Grada koji i danas, u svom zvaničnom nazivu, ponosno nosi pridev “Slobodni hanzeatski grad” – pridev koji mu je, jedan jedini put u istoriji, sitničav i pun zavisti prema uspešnim ljudima i gradovima, oduzeo neuspešni slikar bečkih akvarela, Adolf Hitler.

Danas je u protestantskoj Evropi ostalo sećanje na Hanzu: njeno ime po nebu ponosno pronose avioni nemačke Lufthanze, u holandskom Groningenu postoji Hanzeatski univerzitet primenjenih nauka, u Rostoku fudbalski klub “Hanza Rostok”, u norveškom Bergenu veseli turisti piju pivo iz Pivovare Hanza, u Švedskoj je donedavno radila Hansabank dok u nekadašnjoj prestonici ove čudne federacije, Libeku, od 2015. godine postoji Evropski Hanzamuzej. Ako vas put nanese u ovaj grad, od deset ujutro do šest popodne možete svratiti i pogledati muzejsku postavku – videćete zanimljive eksponate, družićete se sa dve šarmantne brinete, Felicijom i Franciskom, a kad se umorite popiti pravo hanzeatsko pivo u restoranu koji se zove, a kako bi drugačije, nego – Nord.

X

Zaključak: šta je istorija ako ne bajka koju smo prihvatili?

Evropska istorija je danas skup hiljada duboko kontroverznih detalja nalik onima, na preskok i na brzinu opisanim, u ovoj priči – detalja sakupljenih iz pojedinačnih istorija desetina naroda, u toku dve hiljade godina. Ona je skup ličnosti, koje su za jedne heroji i mučenici a za druge razbojnici i teroristi, za jedne vitezovi a za druge zločinci. Bitaka, koje su jedni dobili a drugi izgubili. Ratova, koji su za jedne značili oslobađanje a za druge osvajanje. Grbova, koji jedne ispunjavaju osećanjem ponosa a druge ogorčenja. Pokolja, koji su za jedne bili gnev pravednika a za druge genocid. Himni, čije reči nikada nisu imale isto značenje za sve. Istih jezika, nazivanih uporno različitim imenima, i različitih jezika, nazivanih uporno istim imenom.

I ako ostavimo po strani nacizam i sve njegove varijetete – tu jedinu ideologiju koja u današnjoj Evropi nema (ili bar ne bi smela da ima) pravo građanstva, zajedno sa svim svojim simbolima, pesmama, ličnostima i memorabilijama – o svemu drugome iz svoje istorije Evropljani danas imaju pravo da misle šta god žele i da ta svoja mišljenja slobodno izražavaju – sve dok te različite intepretacije istorije ne naruše ono njihovo zajedničko pravo koje je značajnije od prava na istoriju – da žive u miru jedni sa drugima.

Tu negde nalazi se i vododelnica između Istoka i Zapada, između nove Evrope i stare Evrope. Između plitkog nacionalizma, onog koji se hrani strahom i predrasudama, i vizionarskog patriotizma, zasnovanog na hrabrosti, nadi i, pre svega, dobroj volji.

Prema Knjizi Postanja, kada je video kako napreduje Vavilonska kula, Bog je navodno rekao:

“Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume.”

Naše današnje razlike u shvatanju i prihvatanju evropske istorije – razlike koje se često protežu čak i na faktografske detalje a ne samo na njihove moderne etičke intepretacije – jesu, u suštini, posledica tih pobrkanih jezika iz Vavilonske kule. Desetine generacija unazad nisu uspele da ih prevaziđu pa sigurno neće ni naša.

Neke stvari, međutim, možemo da učinimo.

Prvo, možemo se potruditi da saznamo više o prošlosti, kako o sopstvenoj tako i o tuđoj. Mržnja gotovo uvek proističe iz predrasuda, a predrasude iz neznanja. Novo znanje će pomeriti naše horizonte, sa širim horizontima lakše ćemo shvatati celinu. Shvatanje celine će, opet, pomoći da potpunije razumemo i svaki od njenih detalja.

Drugo, možemo pokušati i jedan mali mentalni eksperiment: posmatrati iste istorijske događaje, naizmenično, iz perspektive različitih strana, onih sukobljenih u njima naročito. Na taj način ćemo izbeći generalizacije, tu zamku koju fundamentalisti po pravilu nikada ne mogu da izbegnu. Tako ćemo shvatiti da ne postoje dobri i loši narodi po sebi, ali i da je svaki narod, u pojedinim istorijskim trenucima, naizmenično bio većinski (a to znači i suštinski) i dobar i loš. I da to može biti ponovo.

Treće, trebalo bi i da se, što je više moguće, oslobodimo navike da teoriju zavere olako i nekritički prihvatamo kao ključ za objašnjavanje istorijskih procesa. Ne, nije se baš sve u istoriji dogodilo zato što je, eto, neko moćan negde seo i tako se dogovorio. Na taj način nije se dogodila čak ni većina stvari u našoj prošlosti. Mnoge su se jednostavno desile sasvim slučajno – “Slučaj je način na koji Bog odlučuje da ostane anoniman”, rekao je Albert Ajnštajn – a mnoge su, opet bile rezultanta tzv. procesa dugog trajanja, neizbežna posledica širih, dubljih, i dužih istorijskih tokova.

Četvrto – mada bi od toga, možda, trebalo i da počnemo – možemo da prihvatimo činjenicu da se istorija više ne može promeniti. Nikakvi intervjui, tekstovi, politički govori, zapaljive parole ili tvitovi ne mogu više promeniti ishode bitaka, imena istraživača zaslužnih za velika geografska otkrića, ne mogu oživeti poginule po rovovima i logorima, uticati na drugačiju distribuciju globalnog bogatstva, okrenuti unazad tokove migracija ili drugačije postaviti jednom već postavljene granice. Zato je besmisleno time se ozbiljno baviti – ostavimo tzv. alternativnu istoriju pijanim kafanskim razgovorima, gde je i nastala i gde uostalom i pripada.

A kada sve te četiri stvari pokušamo – pa možda u nečemu i uspemo? – nije na odmet podsetiti se i duhovite opaske jednog iz nevelikog kruga ljudi koji su zaista pravili evropsku istoriju, Napoleona Bonaparte:

“Šta je istorija, ako ne bajka koju smo prihvatili?”

***

Ovaj tekst posvećen je narodnoj poslanici Mariniki Tepić, hrabroj ženi koja nije pristala na zaveru ćutanja u olovnim vremenima i suprotstavila se pokušajima revizije istorije i rehabilitacije zla. Možda i jesmo prihvatili bajku, ali svakako nismo prihvatili noćnu moru.