Fajnenšel Tajms o Srbiji: demontaža mita (15. maj 2018)

 

“Istorija … se presipa od avanturista, kojima harizma nije nedostajala, koji su imali ograničeno shvatanje Države ali ekstremno široko shvatanje svoje sopstvene koristi, koji su želeli da uspostave svoju privatnu moć bauljajući preko parlamenata, pravosuđa i ustava, deleći usluge svojim ličnim dvorjanima i (ponekad) kurtizanama, identifikujući svoja sopstvena zadovoljstva sa interesima šire zajednice.”

(Umberto Eko)

 

Na ove reči Umberta Eka, izgovorene u jednom od njegovih poslednjih intervjua (za francuski L’Espresso, 2009. godine) pomislio sam kada je prekjuče londonski Fajnenšel Tajms, posle dužeg vremena, objavio jedan dug i ambiciozan tekst o Srbiji. Nedavno, tekst slične dužine i ambicija, objavljen je u ovom listu i o Makedoniji.  Autori dva teksta – da počnemo ovaj komentar jednom malom pikanterijom – su rođena braća, Toni i Lajonel Barber, nadasve zanimljive osobe.

Sa tekstovima koji bi narednih meseci trebalo da uslede o nekim drugim balkanskim državama, i ovaj jučerašnji je još jedan u nizu pokušaja buduće bivše članice EU da zadrži “meku moć” na području između Evrope i Orijenta, i onda kad više ne bude bila deo briselske porodice. 

Beogradska štampa je, sa nepodnošljivom lakoćom površnosti baš kao i u drugim sličnim situacijama, prenela samo one delove teksta koji su joj se učinili dovoljno pikantnim. Baš kao i u drugim sličnim situacijama, to ni ovaj put nisu bili oni najvažniji delovi.

Najpre, tekst nije “intervju sa Aleksandrom Vučićem” kako su obmanuti čitaoci režimskih tabloida – doslovno, u masi od čak dve i po hiljade reči, citirano je šest njegovih rečenica. 

Pored Vučića, novinarski tim FT razgovarao je i sa patrijarhom Irinejem, gradonačelnikom Beograda Sinišom Malim, profesorkom Danicom Popović, bivšim ministrom Sašom Radulovićem, šeficom pregovaračkog tima sa EU, Tanjom Miščević i direktorom festivala EXIT, Dušanom Kovačevićem. 

Citiran je čak i jedan “ekspert” koji je – iz razloga bezbednosti, kako piše – želeo da ostane anoniman. Dobro, međunarodni novinarski standard je da, u jednom tekstu, mogu da budu najviše dva anonimna izvora. 

Međutim, već i na prvi pogled, ne mogu da se otmem utisku da su svi navedeni sagovornici, po ko zna koji put, samo ponovili ono što i inače stalno govore. Ništa, zaista, čitalac neće bitno saznati ni od jednog sagovornika FT u ovom tekstu, uključujući tu, naravno, i Vučića. 

Sagovornici su, hajde da nastavim da sa vama delim ovaj moj utisak, poslužili samo kao dresing za salatu – sa dresingom je salata svakako ukusnija, ona deluje onako “šik”, ali se dresing sam, bez salate, ne može pojesti. 

Salata su, u ovom slučaju, poruke koje su čitaocu upućene u komentarima autora teksta. Poruke koje će on, zavisno od svog poznavanja materije i razumevanja načina na koji FT funkcioniše, moći da dešifruje u većoj ili manjoj meri. 

Tim dešifrovanjem ćemo se baviti u našem današnjem komentaru. I zato je važno da se čitalac najpre upozna sa integralnim tekstom u originalu:

https://www.ft.com/content/286fadc4-5444-11e8-b3ee-41e0209208ec?accessToken=zwAAAWNrt-0wkc8ob63EVEQR6NOz7kHgIJII7A.MEUCIHmW9o_JcmT72Yco0hDnhZ3qOj_cM6ZHIg2Nr88MzRHNAiEA-c3l_0muPBwmqHIpELMAN3uN_MFXUilu0BYWYbBUxYk&sharetype=gift

Četiri su centralne poruke koje Fajnenšel Tajms šalje svojim čitaocima (a oni, kao što znamo, pretežno nisu u Srbiji) jučerašnjim tekstom.

***

Prva je prognoza: režim Aleksandra Vučića suočen je sa ozbiljnim bezbednosnim rizicima. Ovom porukom, pomalo proročanski, i počinje sam tekst: citira se jedna Vučićeva rečenica, navodno “izrečena šapatom” na balkonu zgrade Predsedništva Srbije, da su odatle 1903. bačena iskasapljena tela kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, a potom i njegova – kako list navodi “melodramatična” – konstatacija da “nijedan Aleksandar koji je bio na vlasti u Srbiji nije preživeo tu svoju vlast.” 

Na stranu sada nekrofilna trivijalnost samog primera, koji se kao nekakav srednjovekovni danse macabre provlači kroz niz Vučićevih javnih istupanja prethodnih godina i verovatno zavisi od njegovog psihičkog stanja u trenutku u kojem vodi neki razgovor. Očigledno, to stanje je promenljivo.

Na stranu čak i dve kardinalne istorijske greške koje je tom prilikom učinio. Prvo, zgrada u kojoj se dogodio regicid 1903. godine nije zgrada u kojoj su bili novinari FT (ona prava je srušena još pre Drugog svetskog rata) a to što se Aleksandar Vučić verovatno seća TV serije “Kraj dinastije Obrenović” iz devedesetih godina (u kojoj je scena snimljena na tom balkonu) ne znači da se ta scena stvarno na njemu i dogodila. 

Drugo, knez Aleksandar Karađorđević, koji je Srbijom vladao šesnaest teških godina (1842-1858) posle proterivanja kneza Miloša Obrenovića umro je u Temišvaru 1885, pune tri decenije posle silaska sa vlasti, u dubokoj starosti. Dakle, od ukupno trojice Aleksandara koji su vladali Srbijom/Jugoslavijom u prethodnih dve stotine godina, dvojica jesu ubijena a jedan je umro prirodnom smrću. 

Ali, da ostavimo po strani ove faktografske greške. Koliko Vučić samo površno zna istoriju, a koliko ima jedan neodoljivi unutrašnji poriv da u javnosti, čak i po cenu ovako očiglednih činjeničnih grešaka, mazohistički koketira svojom auto-nekrofilijom? Sve to novinari FT nisu dužni da znaju. 

Zanimljivo je, međutim, da u podtekstu svoje analize oni sasvim prihvataju njegovu pomalo perverznu logiku i sami je dalje dopunjavajući pričom o Zoranu Đinđiću koji je takođe bio – pazite sad – “samoproklamovani modernizator”.

Sa tom logikom na koju smo mi ovde, izloženi gotovo svake nedelje nekom sličnom patetičnom prenemaganju, već oguglali, čitaoci FT se susreću prvi put. 

***

Iz ove, prve poruke, prognoze, sledi i druga, upozorenje: “put Srbije je daleko od toga da bude siguran”. Ovde autori ulaze u šire geostrateške analize, ocenjujući uticaje Kine, Rusije, Turske, arapskih zemalja, u Srbiji i poredeći ih sa uticajem Evrope. 

Njihova ocena je kristalno jasna: Srbija je “swing state” – država koja se istorijski povijala između velikih sila – iz čega nužno proizilazi i sledeća ocena, da ovde ničije reči, a posebno Vučićeve, pošto je on u samom tekstu prilično brutalno opisan kao “prevrtljivac”, ne treba uzimati zdravo za gotovo. 

***

Treća poruka je pomalo zlurada, i mogli bismo da je nazovemo “seirenjem”. To seirenje je, naravno, upućeno Briselu, a poimenice Žan Klodu Junkeru i Angeli Merkel, kojima se prebacuje da su sa Vučićem napravili “faustovsku nagodbu”. 

Naslanjajući se na već poznati narativ o “stabilokratiji” koju podržava EU, list podseća na Vučićeve izjave kako “ćemo ubiti sto muslimana za jednog ubijenog Srbina” kao i na njegov neslavni mandat ministra informisanja u vladi koja je izgubila Kosovo. 

Sam Vučić se, u tekstu, oko Kosova citira u tri rečenice, čak polovini ovog kvazi-intervjua, u kojima kaže:

“Opsednut sam Kosovom. Bez rešavanja tog problema sve što sam dosad postigao biće neodrživo. Prva kriza će nas ubiti.” 

Tri rečenice koje, svakako, ne odaju preterano samopouzdanje – više su introspektivni refleks dubokog unutrašnjeg očaja; sasvim nepotrebne u razgovoru sa bilo kim, posebno sa novinarima, a najviše su nepotrebne u razgovoru za list namenjen eliti, i to eliti one zemlje koja prednjači u želji da se to pitanje, prečicom, skine sa dnevnog reda. 

Ali zato, na primer, novinari FT u sasvim pohvalnom kontekstu citiraju Sinišu Malog, koji o Kosovu – onako olako, en passant, kao da govori o nekom mučnom teretu kojeg se treba što pre osloboditi – kaže jednu jedinu rečenicu: “Samo treba to da završimo i idemo dalje.” 

***

I četvrta poruka je pretnja. Zapravo, dve pretnje, i to obe u formi poređenja: jedna upućena Briselu a druga Beogradu. 

Briselu je upućeno poređenje između Vučića i Orbana, “mađarskog liberala koji je postao nacionalista, i koji se saglasio sa evropskim pravilima kako bi dobio članstvo u EU, samo da bi je napao iznutra”. Vučić tvrdi da je ova paralela “99% glupost”, ostavljajući, dovoljno enigmatično, čitaocu da pogađa šta sve može biti onaj preostali, stoti procenat.

Baš zbog tog poslednjeg, stotog procenta, FT šalje i onu drugu pretnju – upućenu Beogradu – po prvi put u zapadnoj štampi otvarajući još jednu paralelu: onu između Aleksandra Vučića i bivšeg ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča. 

I Janukovič je, piše FT, pokušavao da iskoristi EU u igri protiv Rusije i obrnuto, da bi na kraju bio suočen sa narodnim ustankom. Iz kojeg je – nije to bilo tako davno da se ne sećamo – izvukao živu glavu za svega par sati i sada tavori u Moskvi kao izbeglica.

***

U celini, jučerašnji tekst FT o Srbiji, iako sa na brzinu izabranim sagovornicima, nekim površnostima i predrasudama ne tako retkim u zapadnoj štampi, a u pojedinim delovima i sa viktorijanskim stereotipima o Balkanu kao prostoru koji je suviše daleko da bismo ga prihvatili kao deo nas, a opet isuviše blizu da se u njegove poslove ne bismo mešali – u suštini nije loš tekst.

On Aleksandra Vučića, najpreciznije dosad na Zapadu, stavlja u njegov autentični diskurs: od ratova 90-tih i njihovih zločina – od kojih nema snage a možda ni želje da zaista pobegne – preko korupcije, sumnjivih poslova vezanih za Beograd na vodi, i modela vladavine u kojem se sprovodi planska i preventivna medijska kampanja čak i protiv Srpske pravoslavne crkve – da bi se tako neutralisalo njeno očekivano protivljenje predloženom aranžmanu oko Kosova – pa sve do dubokih unutrašnjih strahova, nesigurnosti i psihičke nestabilnosti. 

Isto tako, britanskoj eliti – dakle, svojim čitaocima – FT u ovom tekstu dosta jasno demontira preovlađujuće matrice dve politike – one Evropske unije prema Srbiji, i one Srbije prema Evropskoj uniji – kao obostrano neiskrene i na dugi rok neodržive. 

Na svakome je, naravno, da izvede sopstveni zaključak, ali za prosečno obrazovanog engleskog čitaoca FT ostavljena je, realno, samo jedna opcija: efikasna, pa samim tim i održiva, politika prema Srbiji (i Balkanu u celini) može biti samo američka politika. 

Ma koliko ona i sama danas bila puna kontroverzi, ipak je jedina koja je dosad dala rezultate, i u Crnoj Gori i u Makedoniji. Obe su danas “naše” više nego ikada u svojoj istoriji. Za isto vreme, nesposobna evropska politika prema Srbiji učinila ju je danas “našom” manje nego ikada u svojoj istoriji. 

Voleo bih da vidim, naravno, i beležnicu novinara sa onim detaljima koji ovde nisu napisani. Ili bar da porazgovaram sa onim ko će tu beležnicu pročitati. Sasvim mi je jasno da bi neobjavljeni delovi bili mnogo zanimljiviji od objavljenih. 

Ali, i bez te beležnice, imam utisak – kojim ću i završiti ovaj komentar – da smo čitajući jučerašnji Fajnenšel Tajms prisustvovali jednoj zanimljivoj fazi u procesu demontaže Vučićevog mita u zapadnoj štampi. 

***

Objavljeno 11.04.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/05/interview-serbias-vucic-insists-im-obsessed-with-kosovo-2/

 

Advertisements

Moskovske veze: sve kontroverze sporazuma o saradnji MUP Srbije i Federalne službe obezbeđenja Rusije

 

“Iznad Moskve je samo Kremlj a iznad Kremlja samo nebo.”

(Ruska narodna izreka)

 

Ove nedelje je Vlada Republike Srbije u skupštinsku proceduru uputila predlog jednog zanimljivog zakona. Radi se o Zakonu o potvrđivanju sporazuma između Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije o saradnji i zajedničkom delovanju.

Sve oko ovog dokumenta zavređuje intenzivnu pažnju kritičke javnosti: način na koji je pripremljen, procedure koje su primenjene, njegova sadržina i, konačno, međunarodni kontekst u kojem se donosi. Ova pitanja razmotrićemo u našoj današnjoj analizi.

Najpre, link koji vam dajemo uz ovaj tekst nije slučajno iz oktobra 2016. godine: tog dana je visoki ruski bezbednosni zvaničnik, Nikolaj Patrušev, tada u poseti Beogradu, najavio zaključenje ovog sporazuma. Šta je tom prilikom rekao Patrušev? Nešto slično, ali ipak nešto drugo od onoga što ove nedelje razmatraju narodni poslanici.

http://rs.n1info.com/a203953/Vesti/Vesti/Ruski-bezbednosni-zvanicnik-u-Srbiji.html

Najpre, on je pomenuo „Memorandum o uzajamnom razumevanju“ između Saveta bezbednosti Ruske federacije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. Rekao je, takođe, da „takav akt ne bi imao pravno obavezujući karakter niti status međunarodnog ugovora“. Rekao je Patrušev i da „imamo tipski nacrt takvog dokumenta, koji imamo sa najpoverljivijim partnerima“. Rekao je, konačno i da se nada da „ćemo uspeti i sa vama da usaglasimo takav nacrt i da ga potpišemo sledeće godine, na marginama međunarodne konferencije o bezbednosti.“

Sledeća godina, o kojoj je Patrušev tada pričao, bila je 2017. godina. Nacrt je zaista i potpisan – 23. maja te godine, u Moskvi, između ministra unutrašnjih poslova u tadašnjoj tehničkoj vladi Republike Srbije, Nebojše Stefanovića i Dmitrija Viktoroviča Kočneva ispred Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije.

***

Ovde se već javljaju prve – u nizu – ozbiljnih kontroverzi koje prate ovaj međunarodni sporazum i okolnosti pod kojima je on zaključen.

Prva se tiče njegovog naziva i ugovornih strana: dok je Patrušev, oktobra 2016. govorio o „Memorandumu o uzajamnom razumevanju“, Stefanović, maja 2017. potpisuje „Ugovor o saradnji i zajedničkom delovanju“. Patrušev je najavio, izričito, akt koji „ne bi imao pravno obavezujući karakter niti status međunarodnog ugovora“, Stefanović, opet, potpisuje ugovor.

Druga kontroverza tiče se ustavnih i zakonskih ovlašćenja Nebojše Stefanovića da, u tom trenutku, potpisuje bilo kakav međunarodni ugovor. Naime, da podsetimo još jednom, 23. maja 2017. godine vlada Republike Srbije je bila u tzv. tehničkom mandatu, odnosno, po članu 17. Zakona o vladi, ona je mogla da obavlja samo „tekuće poslove“ i nije mogla da donosi „propise, izuzev ako je njihovo donošenje vezano za zakonski rok ili to nalažu potrebe države, interesi odbrane ili prirodna, privredna ili tehnička nesreća.“ Međunarodni ugovor je, svakako, propis, pošto on predstavlja sastavan deo pravnog poretka Republike Srbije.

U maju 2017. godine nije bilo nikakvih prirodnih, privrednih ili tehničkih nesreća, koje Zakon o vladi predviđa kao jedan izuzetak od ovog ograničenja postavljenog u pogledu kapaciteta tehničke vlade.

Da li su u to vreme postojali, i koji su to bili, „interesi odbrane“ koje Zakon predviđa kao drugi izuzetak? Mislim da bi o tome, ove nedelje, narodni poslanici trebalo da postave pitanje Vladi Republike Srbije kao predlagaču ovog zakona.

Međutim, kontroverze oko procedure se ovim ne iscrpljuju. Kao što smo videli, od 23. maja prošle godine, do marta ove godine, nije pokrenuta procedura za ratifikaciju ovog Ugovora u Narodnoj skupštini. Vlada je predlog zakona o potvrđivanju sporazuma uputila u Narodnu skupštinu tek sredinom oktobra 2017, a na njen dnevni red predlog je stavljen tek ove nedelje.

Zašto je procedura kasnila devet meseci, po kom osnovu je sporazum bio primenjivan u međuvremenu, zašto je sada ipak pokrenuta i da li je uopšte bila i neophodna?

Pođimo najpre od ovog drugog pitanja. U članu 14. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora (2013) predviđeno je da:

„Narodna skupština potvrđuje međunarodne ugovore vojne, političke i ekonomske prirode, ugovore kojima se stvaraju finansijske obaveze za Republiku Srbiju, ugovore koji zahtevaju donošenje novih ili izmenu važećih zakona i ugovore kojima se odstupa od postojećih zakonskih rešenja.“

Svi ostali međunarodni ugovori ne podležu postupku potvrđivanja (ratifikacije).

Ako pogledamo sadržinu Sporazuma između Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije i Federalne službe obezbeđenja Ruske federacije, očigledno je da se radi o tzv. tehničkom sporazumu – njegov predmet je „jačanje i obezbeđenje odnosa saradnje u oblasti obezbeđenja štićenih lica“ – koji, već na prvi pogled sigurno, nije ni vojne, ni političke ni ekonomske prirode, niti stvara finansijske obaveze za Republiku Srbiju, niti zahteva donošenje novih ili izmenu važećih zakona. Zbog čega onda uopšte podleže proceduri potvrđivanja u Narodnoj skupštini?

To je drugo pitanje koje bi narodni poslanici ove nedelje trebalo da postave predlagaču. Običnim čitanjem člana 14. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora, međutim, možemoda zaključimo da se, verovatno, radi o jedinom preostalom osnovu po kojem se međunarodni ugovori šalju na ratifikaciju: o „odstupanju od postojećih zakonskih rešenja“.

Dakle, od kojih postojećih zakonskih rešenja u oblasti bezbednosti Republika Srbija odstupa sporazumom koji je Nebojša Stefanović zaključio sa Dmitrijem Kočnevim?

***

Ovde dolazimo do druge grupe pitanja, koja se tiču sadržine samog sporazuma.

Prvo, pada u oči da se ovde ne uopšte radi o međunarodnom ugovoru koji zaključuju dve države (Republika Srbija i Ruska federacija) nego dva državna organa (Ministarstvo unutrašnjih poslova i Federalna služba obezbeđenja). U tom smislu, pitanje je za eksperte koji se bave ustavnim i međunarodnim pravom da li ovaj dokument uopšte spada u definiciju međunarodnog ugovora predviđenu članom 2. Zakona o zaključivanju i izvršavanju međunarodnih ugovora:

„Međunarodni ugovor je ugovor koji Republika Srbija zaključi u pisanom obliku sa jednom ili više država ili međunarodnih organizacija…“

Drugo, očigledna je i izrazita asimetričnost sporazuma: sa jedne strane, partner je Ministarstvo a sa druge jedna federalna služba koja nije u statusu ministarstva – ona nije, neposredno, deo vlade Ruske federacije.

Adekvatan partner ruske Federalne službe obezbeđenja bila bi, na primer, Uprava za obezbeđenje MUP Srbije. Neko će reći da ta uprava nema status pravnog lica pa ne može ni da zaključuje međunarodne sporazume? Nema, u tom smislu, ni samo Ministarstvo unutrašnjih poslova. I ono je deo državne uprave, koje zaključuje sporazume u ime i za račun Republike Srbije – ako može, dakle, međunarodni ugovor da zaključi Ministarstvo, mogla je, po istoj toj logici, i njegova uprava.

Treće, zbog čega ovaj sporazum nije ratifikovala i Državna duma Ruske federacije? Pregledom zakonodavne aktivnosti ruskog parlamenta u periodu od 2006. godine, kada je Republika Srbija postala subjekt međunarodnog prava, do danas može se pronaći samo jedan jedini međunarodni ugovor između Ruske federacije i Srbije koji je Duma ratifikovala: onaj o zaštiti ruskih vojnih spomenika na teritoriji Srbije i srpskih vojnih spomenika na teritoriji Rusije, iz 2014. godine. Ako ovaj sporazum, prema ruskim propisima, ne podleže ratifikaciji (a, videli smo, ne podleže ni prema srpskim) zbog čega je on, ipak, upućen narodnim poslanicima?

Četvrto, Republika Srbija i Ruska federacija uređuju režim obaveštajne, bezbednosne i fizičke zaštite štićenih lica, na svojim teritorijama, u skladu sa sopstvenim propisima. Ovo je svakako par ekselans primer materije u kojoj država manifestuje svoju suverenost: načine, uslove i procedure upotrebe ovlašćenja koja spadaju u tzv. monopol sile. Odstupanja od načela apsolutne suverenosti, u uporednom ustavnom pravu, moguća su jedino u slučaju država koje su članice međunarodnih vojnih saveza – tu se određene suverene funkcije prenose na savez čiji je država član.

Republika Srbija nije član međunarodnih vojnih saveza – i režim Aleksandra Vučića to često, u svojim propagandnim kampanjama ponosno ističe. Prema tome, ne postoji nikakav osnov da se ovlašćenja koja spadaju u tzv. „monopol sile“ dele sa drugim državama.

Četvto, u članu 2. stav 1, tačka đ) Sporazuma, kao jedna od oblasti u kojoj Strane (MUP Republike Srbije i FSO Ruske federacije) ostvaruju „zajedničko delovanje i koordinaciju“ navodi se i slučaj „razrade i realizacije zajedničkih aktivnosti za neutralizaciju kompjuterskih napada na državne informacione resurse od vitalnog značaja“.

Kao što vidimo, ovde se više ne radi samo o razmeni informacija u pogledu eventualnog ugrožavanje štićenih ličnosti (visoki državni zvaničnici prilikom međusobnih poseta) ili objekata (diplomatsko-konzularna predstavništva). Takva razmena je uobičajena između svih država sveta, i nigde se ne reguliše međunarodnim ugovorima koji podležu ratifikaciji u parlamentu nego, po pravilu, tehničkim memorandumima između nadležnih službi a na retko – u sadašnje vreme elektronskih komunikacija posebno – i običnom razmenom poruka, otvorenih ili kriptovanih, zavisno od sadržine.

Međutim, sa ruskim partnerima je Nebojša Stefanović potpisao i nešto više: „zajedničko delovanje“ u cilju „neutralizacije kompjuterskih napada“. Ovo otvara nekoliko ozbiljnih pitanja:

Prvo, imaju li nadležne službe Republike Srbije dovoljno kapaciteta da takve „kompjuterske napade“ neutrališu same, bez pomoći stranih partnera?

Drugo, ako već nemaju, po kojim kriterijumima i iz kojih razloga je kao preferencijalni partner izabrana baš ruska služba?

Treće, koje će faktičke poluge upravljanja srpska strana predati ruskoj kad ovaj sporazum počne da se sprovodi? Fizički pristup njihovih eksperata državnim serverima? Korisničke baze Telekoma? Uvid u identitet naloga korisnika na društvenim mrežama? Šta je sve tačno „zajedničko delovanje“?

Narodni poslanici, evo vam još jednog pitanja za sutra.

***

Na ovom mestu, neophodno je i da se osvrnemo na širi međunarodni kontekst u kojem se ovaj dokument donosi, i na njegove moguće međunarodne implikacije.

U mnogim zemljama sveta – najčešće se, naravno, u javnosti govori o SAD, ali ovaj problem je prisutan i u Kanadi, Nemačkoj, Francuskoj, Švedskoj – u poslednje vreme aktuelan je problem tzv. ruskog mešanja u njihove unutrašnje stvari, posebno u izborne kampanje, zloupotrebom kompjuterskih resursa.

Američki specijalni tužilac Robert Miler nedavno je podigao i optužnicu protiv 13 ruskih državljana i kompanija koji su se, navodno, time bavili prilikom poslednjih predsedničkih izbora u SAD. EU je takođe vrlo osetljiva na ovo pitanje, u celini, a neke njene zemlje posebno.

Kakvu poruku Srbija šalje svojim partnerima na Zapadu ovakvim sporazumom? Već mogu da zamislim naslove u zapadnoj štampi: „Putinova fabrika botova se iz Sankt Peterburga seli u Beograd“. Čak i ako bismo se saglasili da bi ovakav pristup bio senzacionalistički (ne bi bilo prvi put), to ništa ne bi suštinski promenilo: on bi svakako dodatno uticao na oblikovanje zapadnog javnog mnenja, nesporno na štetu interesa naše zemlje.

Sa pravnog aspekta, ovaj sporazum, međutim, ima još jedan nedostatak On, naime, preti da ozbiljno ugrozi proces evropskih integracija Republike Srbije, dodatno otežavajući naš pregovarački položaj kada se radi o poglavljima 24 (pravda, sloboda i bezbednost) i 31 (zajednička spoljna, bezbednosna i odbrambena politika).

Za narodne poslanike, eto, sutra, još jednog pitanja predlagaču ovog sporazuma: Da li je izvršena harmonizacija ovog zakonskog predloga sa zakonodavstvom EU – procedura inače uobičajena kod svih propisa koji se usvajaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije – pre nego što je tekst poslat na potvrdu u parlament?

***

I na samom kraju, ne možemo da se otmemo jednom vrlo ličnom utisku.

Eksteritorijalnost koja se faktički, na vrlo netransparentan način i bez prethodne javne i stručne rasprave, na osnovu privatnih aranžmana Nebojše Stefanovića i jednog ruskog zvaničnika koji je na crnoj listi Evropske unije, ruskim bezbednosnim službama nudi od strane Republike Srbije nije nešto što se našoj zemlji događa po prvi put.

Sovjetski vojni i civilni savetnici, od 1945. do 1948. godine, pokušavali su da ostvare taj isti status u tadašnjoj Jugoslaviji. A jugoslovenske službe su ih, naravno, u tome sprečavale. Nekada bi prevagu odneli jedni, nekada drugi, kako to već u ovim poslovima obično biva. Sve dok Titu ta igra žmurke nije dosadila pa ih je sve zajedno lepo oterao nazad odakle su i došli.

Dakle, i deda Nikolaja Patruševa je radio manje ili više isto dedi Nebojše Stefanovića što ovaj njemu radi danas.

Ali, čak ni 1946. godine sovjetski savetnici nisu mogli da sanjaju o tome da se lepo ušetaju u OZN-u i tamo na izvolte dobiju kartoteke, podatke o jugoslovenskim građanima, preduzećima, državnim organima, operativne procene, identitete saradničkih veza. I još da im se to pravo garantuje međunarodnim ugovorom. Koji će ratifikovati jugoslovenski parlament.

Uz cinično obrazloženje Nikolaja Patruševa da se radi o “tipskom dokumentu za najpoverljivije partnere”.

***

Objavljeno 6. marta 2018. na portalu http://www.mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/03/srpske-i-ruske-bezbednosne-sluzbe-jacaju-saradnju/

 

Država protiv političara: specijalni tužioci u “zarobljenim zemljama”

„Vlast ima tendenciju da korumpira i apsolutna vlast korumpira apsolutno. Veliki ljudi su, gotovo uvek, zli ljudi, čak i kada vrše uticaj a ne vlast…“

(Lord Akton u pismu biskupu Mandelu Krejtonu, 1887.)

 

Pre nekoliko dana su se pojavile dve zanimljive vesti: najpre je Politika, pod naslovom „Novi udar na visoku i sitnu korupciju u Srbiji od marta“ najavila da od četvrtka 1. marta „zvanično počinju sa radom posebna odeljenja tužilaštva i sudova za borbu protiv korupcije“. Samo nekoliko sati kasnije, N1 je prenela vest iz Rumunije: „Rumuni izašli na ulice i stali uz tužiteljku za korupciju“.

Današnji novinari, znamo to na žalost već dugo, imaju probleme i sa logikom i sa jezikom – i to se ponekad vidi već iz samih njihovih naslova. Najpre, posebna odeljenja tužilaštva i sudova za borbu protiv korupcije u Srbiji biće nadležna samo za slučajeve u kojima imovinska korist prelazi 200 miliona dinara – ne radi se, dakle, o udaru na „visoku i sitnu korupciju“ kako piše u naslovu u Politici, nego baš na onu visoku, što je i bio cilj formiranja posebnih odeljenja. Isto tako, rumunska tužiteljka Laura Koveši nije „tužiteljka za korupciju“ kako stoji u vesti N1 nego, valjda, tužiteljka protiv korupcije?

Ali, ako ostavimo po strani apsurde iz naslova, postoji li još nešto što povezuje ove dve vesti?

Rumuni su ponovo stali uz svoju tužiteljku, koja je kod njih, u poslednjih pet godina, dobila status ikone u borbi protiv tzv. političkog kriminala. Srbe, ovih dana, mnogo više od ličnosti koje će voditi posebna odeljenja i u tužilaštvu i u sudovima, zanimaju razne bizarne ličnosti koje su se kandidovale za, pod normalnim okolnostima, gotovo beznačajne lokalne izbore u Beogradu.

Kod Rumuna će na ulice izaći, bez većih problema, nekoliko stotina hiljada građana, kod Srba će, uz ogromne probleme, opozicija izvesti na ulice nekoliko stotina građana. Na prvi pogled, ništa nije isto?

Hajde zato da bacimo onaj drugi pogled. I rumunsko i srpsko specijalno tužilaštvo, baš kao i ono makedonsko, albansko i crnogorsko, deo su iste generalne ideje – da se pravosudna arhitektura u zemljama Zapadnog Balkana promeni tako, da omogući nezavisnost pravosuđa od političara. Na ovome javno insistira Evropska unija a tajno SAD, dok mu se javno suprotstavljaju različite nacionalističke političke grupacije, a tajno Rusija.

***

Problem se, naravno, analitički može posmatrati na više nivoa.

Prvo, postavlja se pitanje koliko je Monteskjeova teza o podeli vlasti održiva u vremenu postmoderne? Kada bi zakonodavna, izvršna i sudska vlast zaista bile nezavisne jedna od druge – i kontrolisale jedna drugu – onda bi i obična tužilaštva i sudovi bili sasvim dovoljni – specijalni ne bi bili ni potrebni. Ako, opet, to nije slučaj, šta je garancija da će specijalni tužioci i sudije biti „nezavisniji“ od onih običnih?

Drugo, postavlja se i pitanje u kojoj su mere nove članice EU (Rumunija) ili one kojima se obećava skori prijem (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija) zaista promenile svoju društvenu strukturu dovoljno da bi bile kompatibilne sa modernim evropskim pravosudnim standardima?

Kvalifikativ „modernim“ nismo upotrebili slučajno – radi se o problemu koji nije endemski vezan za jugoistočnu (ili istočnu) Evropu, slovenske ili pravoslavne narode, ili bivše komunističke zemlje. Engleski viktorijanski političar, lord Akton je u pismu biskupu Mandelu Krejtonu, 1887. godine, napisao: „Vlast ima tendenciju da korumpira i apsolutna vlast korumpira apsolutno.“

Ovo je inače vrlo često citirana rečenica u raznim politikološkim raspravama, ali svi ti citati vrlo retko navode sledeću rečenicu iz Aktonovog pisma biskupu: „Veliki ljudi su, gotovo uvek, zli ljudi, čak i kada vrše uticaj a ne vlast…“ Posle gotovo vek i po od Aktonovog pisma, problem specijalnih tužilaštava i sudova pokazuje da, suštinski, ništa nije promenjeno u odnosu između „velikih ljudi“ i države: oni i dalje pokušavaju da je pretvore u svoj instrument, ona se i dalje krajnje nevoljno brani od toga.

Treće pitanje ima međunarodnu dimenziju: vlade zemalja u regionu moraju, mada preko svoje volje, da prihvate nove institucije jer su one fenomen koji ionako već postoji na širem prostoru, diktirane su iz Brisela i nije popularno javno im se suprotstavljati. Međutim, to ne znači da su se političke elite koje su dovele i održavaju na vlasti ove vlade pomirile sa činjenicom da će neko, možda, nekada ispitivati njihova ponašanja.

Zato je, u većini ovih zemalja, sa vremenom fiksiran narativ po kojem su specijalni tužioci i sudovi, već samim tim što su nezavisni od političara, zapravo instrument stranog uticaja i narušavanja suvereniteta dotične zemlje. U širenju tog narativa posebno se instrumentalizuju razne marginalne nacionalističke i druge ekstremno desne grupe i organizacije, koje se i inače protive svemu što dolazi sa Zapada: od vakcina, preko slobodnih medija, pa sve do specijalnih tužilaca.

Ovde dolazimo do tačke koja je, očigledno, zajednička i Rumuniji i Srbiji: ako elite uspeju da nametnu diskurs u kojem se suverenitet države izjednačava sa nekažnjivošću njenih političara i državnih funkcionera, onda je jasna ocena u nedavnom dokumentu Evropske komisije da se, na Zapadnom Balkanu, radi o fenomenu tzv. „zarobljenih zemalja“.

***

Ali, postoje i tačke na kojima se Srbija i Rumunija, kao i svaka druga od država u kojima postoje (ili će postojati) specijalna tužilaštva i sudovi, razlikuju. Radi se, pre svega, o objektivnim i subjektivnim uslovima koji su neophodni za njihov efikasan rad.

Postoje tri takva uslova, od kojih je neophodno da postoje najmanje dva.

Prvi uslov je podrška najmanje jednog dela establišmenta. U Rumuniji, na primer, podršku Lauri Koveši daje predsednik Republike, uprkos pokušajima vlade da je spreči ili – ako to, kako smo videli, ne može – smeni.

Drugi uslov je svakako podrška javnosti. Ona nema samo politički značaj, već pre svega psihološki. Ako narodu nije stalo do pravde, zašto bi bilo stalo nekom tužiocu? Podrška javnosti – tu mislimo i na nezavisne medije i, ako je potrebno, na demonstracije i javne proteste – ključna je za formiranje javnog mnenja, pa samim tim i za opredeljivanje onih pripadnika establišmenta koji će se, možda, dvoumiti između lojalnosti zakonu i lojalnosti političkim elitama.

Treći uslov je podrška tzv. međunarodne zajednice. Sve zemlje Zapadnog Balkana su, suštinski, države tzv. ograničenog suvereniteta. Na stabilnost njihovih političkih elita, drugim rečima, percepcija tzv. „međunarodne podrške“ utiče mnogo više nego što je slučaj u potpuno suverenim državama. Ako je, dakle, „međunarodnoj zajednici“ zaista stalo da se izbori sa organizovanim kriminalom na Zapadnom Balkanu onda će i podržati specijalna tužilaštva i sudove ako bi njihova nezavisnost bila ugrožena.

Podeliće sa njima obaveštajna saznanja, daće neophodnu stručnu pomoć u obuci kadrova, uključiće se u programe zaštite svedoka, staviće na raspolaganje dokumentaciju međunarodnih ustanova za sprečavanje pranja novca. Konačno – upozoriće, na odgovarajući diskretan način, i predsednike, premijere, ministre pravde i policije, šefove obaveštajnih službi… šta im se sve lično može dogoditi ako nove institucije budu ometali.

Ukoliko, opet, ta ista međunarodna zajednica ostane na dosadašnjoj liniji najmanjeg otpora – tzv. stabilokratiji – onda joj je mnogo bolje da uopšte ne troši resurse na specijalna tužilaštva i sudove, jer će tako baciti ne samo pare nego i ugled.

U Rumuniji, kao što vidimo ovih dana, ispunjena su sva tri navedena uslova. U Srbiji, na žalost, nije nijedan. Sutra, međutim, situacija sasvim lako može da bude i obrnuta.

Ovo nas dovodi i do poslednjeg pitanja u našoj maloj analizi: koliko je proces do sada napredovao i da li je postao ireverzibilan? Mogu li se stvari vratiti na staro?

Odgovori će se, opet, razlikovati od zemlje do zemlje i ponovo se svoditi na ono večno sholastičko pitanje o istoj čaši koja je istovremeno i polupuna i poluprazna.

Problem sa tom čašom je samo u tome što će se, ako ostane takva, po zakonu verovatnoće u jednom trenutku sigurno razbiti…

***

Objavljeno 27.02.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/02/rumuni-izasli-na-ulice-i-stali-uz-tuziteljku-za-korupciju/

Zarobljene države i zbunjena Evropa: o novoj strategiji EU za Zapadni Balkan

Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud u njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla, nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

 

O tome gde Evropa prestaje, a Balkan počinje, nikada nije postojala saglasnost. Tako su, na primer, nemački protestanti vekovima bili ubeđeni da se ta granica nalazi u Minhenu: ova metafora je zapravo značila da „katoličko-austrijski šlamperaj“ počinje već u Bavarskoj da bi se na Balkanu samo razvio „u još groznije oblike“.

Austrijski kancelar početkom XIX veka, knez Meternih, jednom je rekao: „Balkan počinje na Renvegu“ (ulica u bečkom 3. okrugu). U romanu „Drakula“ Brem Stoker je granicu postavio na budimpeštanske mostove preko Dunava. Poznata je i slovenačka uzrečica: „Balkan počinje na hrvatskoj granici“. U putopisima pruskog kapetana Ota Dubislava fon Pirha, koji je 1829. prešao iz Zemuna u Beograd, zabeleženo je i ovo:

„Strašna granica razdvajala me je od civilizovanog sveta, mada sam prešao samo nekoliko koraka.“

Za današnju Evropsku uniju, čijim ćemo se dokumentom „Kredibilna perspektiva proširenja i pojačani angažman EU sa Zapadnim Balkanom“ danas baviti, pojam „Zapadni Balkan“ je isto tako voluntaristički (ne)određen, kao što je to bio i u svim prethodnim primerima:

https://ec.europa.eu/commission/sites/beta-political/files/communication-credible-enlargement-perspective-western-balkans_en.pdf

***

„Zapadni Balkan“ je zajednički naziv za četiri bivše jugoslovenske republike koje su sada – makar na papiru – nekakve države (Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Makedoniju i Srbiju), jednu bivšu autonomnu pokrajinu (Kosovo) za koju se ne zna tačno šta je, i jednu bivšu komunističku državu (Albaniju) koja se ni u Varšavskom ugovoru nije baš najbolje snalazila, pa je čak i njega napustila, pre tačno pedeset godina, 1968.

Dokument koji je Evropska komisija objavila u utorak, 6. februara, razmotrićemo pokušavajući da problematizujemo njegova tri ključna aspekta:

1.Kakve promene ovaj dokument predviđa za zemlje na koje se odnosi?

2.Šta bi mogle da budu posledice tih promena po samu Evropsku uniju?

3.Kakav je njegov odnos prema nekim drugim dokumentima koji se isto bave Balkanom?

Pod dve pretpostavke (kasnije ćemo se vratiti na pitanje zašto, pod trenutnim okolnostima, ovu ogradu smatramo neophodnom) da su autori dokumenta bili iskreni, i da su mislili ozbiljno, ne možemo se oteti prvom utisku: konstatacije stanja, od kojih EU ovde polazi verovatno su najoštrije od svih dosadašnjih.

Počnimo, na primer, od ove (str. 3):

„Danas, zemlje pokazuju jasne elemente zarobljenih država, uključujući veze sa organizovanim kriminalom i korupcijom na svim nivoima vlade i administracije, kao i jaku povezanost javnih i privatnih interesa. Sve ovo pothranjuje sentimente nejednakosti i nekažnjivosti.“

I, ako samo površno pogledamo nekoliko aktuelnih pravosudnih farsi u regionu: onu u slučaju Savamala u Beogradu, potom onu u suđenju Naseru Keljmendiju u Prištini, ili onu o navodnom državnom udaru u Podgorici, sasvim je jasno na koji tip „zarobljene države“ su autori dokumenta mislili. Na državu pod fantomkom.

Dakle, prvo pitanje koje bi neki nepristrasni posmatrač postavio autorima ovog dokumenta bilo bi:

„Kako vi očekujete da zarobljene države oslobode oni koji su ih sami i zarobili?“

Na strani 4. Dokumenta se dalje kaže:

„Uporište organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu ostaje jako, kako u pogledu trgovine ljudima, narkoticima i oružjem tako i u pogledu rizika kriminalne infiltracije u političke i ekonomske sisteme.“

Ako pogledamo tok istrage američkog FBI u Tirani i sve više indicija koje se pojavljuju u slučaju ubistva Olivera Ivanovića u Kosovskoj Mitrovici, jasno je i na koje „veze sa organizovanim kriminalom“ su autori mislili: tzv. „liderima regiona“ droga samo što iz ušiju još ne ispada…

I evo opet pitanja nepristrasnog posmatrača za autore dokumenta EU:

„Šta mislite, koga se balkanski lideri više boje: vas ili svojih snabdevača sirovim opijumom iz Čečenije?“

Krenimo dalje – u odeljku o „pomirenju, dobrosusedskim odnosima i regionalnoj saradnji“ (str. 7) piše:

„Nema mesta u EU za zapaljivu retoriku a još manje za glorifikaciju ratnih zločinaca sa ma koje strane. Proces tranzicione pravde je nezavršen.“

I, ako opet samo površno pogledamo otpore uspostavljanju suda za ratne zločine OVK na Kosovu, opskurne spomenike i imena ulica i studentskih domova u oba entiteta u Bosni i Hercegovini, promocije knjiga pravnosnažno osuđenih ratnih zločinaca na tribinama SNS u Srbiji – opet je jasno na šta su, i na koga su, mislili autori dokumenta.

Ali, naš nepristrasni posmatrač bi opet morao da im postavi pitanje slično prethodnom:

„Kako vi očekujete da se sa kulturom etničke i verske mržnje i zločina obračunaju oni koji su baš na toj kulturi napravili svoje karijere, kompanije, bogatstva i stranke? Kako da to učine ideološki, a ponekad i biološki, naslednici onih koji su zločine počinili?“

Već ova tri argumenta jasno pokazuju i ključnu slabost dokumenta, koja se može sažeti u onu narodnu poslovicu o kozi kojoj su dali da čuva kupus.

Evropska unija je, dakle, nesumnjivo radikalizovala svoju retoriku ali tek treba da vidimo šta ta radikalizacija zaista znači – običnu birokratsku frazu, kao što se toliko puta do sada događalo, ili spremnost da se reči proprate i delima, a to u ovom slučaju znači da se, u saradnji sa specijalizovanim agencijama i službama, uzroci problema na Balkanu trajno reše tamo gde su nastali – u političkim vrhovima.

***

Na ovom mestu prelazimo na drugi od tri diskursa u kojima ćemo posmatrati dokument EU o Zapadnom Balkanu: šta bi on mogao da označi za samu Uniju?

Hajde da na početku napravimo malu digresiju. Šta je za EU značilo paktiranje sa ukrajinskim neonacistima posle puča na Majdanu 2014? Ko je u tom perverznom braku pretrpeo veću štetu? Ukrajinski neonacisti se nisu „civilizovali“ – naprotiv, ako bi se okolnosti do kraja ponovile, verovatno bi ne trepnuvši krenuli stazama svojih predaka iz 1941. Ali se zato Evropa sve više „ukrajinizuje“, ekstremna desnica, često ne krijući fašističke simbole, propagira etničku i versku mržnju po zemljama tzv. „stare Evrope“ i uglađene briselske birokrate, koji su olako prepustili Kijev sada već sve teže brane i Berlin, Pariz i Beč.

Ako bismo primenili Okamovu oštricu, nema ozbiljnih razloga za očekivanje da će ista greška, ponovljena na drugom mestu, izazvati drugačije posledice.

Hajde da napravimo mali mentalni eksperiment: ako bi „države“ Zapadnog Balkana čak formalno ispunile sve uslove iz Dokumenta, a da se pri tome same dovoljno ne promene, da njihove socijalne i političke strukture ostanu kao što su danas, šta bi time Evropska unija dobila, 2025. ili bilo koje druge godine?

Najverovatnije, dobila bi još članica koje su, po većini markera koje je Umberto Eko pomenuo u svom eseju „Večni fašizam“ (1995), već toliko duboko u primitivnom populizmu da su na samoj granici fašizma. Dobila bi nove poljske i nove mađarske, nove retrogradne zakone, nove ubijene novinare, novu korupciju, nove kukaste krstove, nove teorije rasne čistoće, krvi i tla i teokratske fantazmagorije. Dobila bi sve ono čega se inače grozi kod sebe same, a na šta cinično zatvara oči u svom komšiluku.

Na ovo bi, verovatno, svi „lideri regiona“ u glas graknuli: pa šta, eto primili su Hrvatsku koja je ista takva, pa im ona ne smeta? Taj argument – koji inače oni često koriste – ima težinu kao i odbrana obijača kioska, koji policajcu kaže da upravo, u nekom drugom delu grada, neki drugi obijač obija neki drugi kiosk. Tačno je, Hrvatska nije daleko od Poljske i Mađarske, i svakako je mnogo bliže svakoj od zemalja Zapadnog Balkana nego što je, na primer, Holandiji, ali to samo po sebi nije opravdanje za nečinjenje.

Birači zemalja Evropske unije moraju ozbiljno da razmisle da li žele da svoju zajednicu (koja je, videli smo, već ovakva kakva je, daleko od savršenstva i puna sopstvenih problema) kontaminiraju prijemom još šest država koje bi bile kopije Ukrajine, Poljske, Mađarske ili Hrvatske. Ono što se u Evropi pojavilo kao incident, tako bi zapretilo da postane pravilo.

Zbog toga je od presudnog značaja dilema koju smo već pomenuli: hoće li EU radikalizaciju svoje retorike u Dokumentu materijalizovati u političku praksu, i time dovesti do radikalne promene političkih elita u zemljama Zapadnog Balkana, ili neće.

Jer, nastavak sa politikom „stabilokratije“ prema ovom delu Evrope neće ga civilizovati – naprotiv, „balkanizovaće“ Evropu još više.

***

I ovde dolazimo na treći, i poslednji, diskurs naše današnje analize? Šta ovaj dokument EU o Zapadnom Balkanu znači u širem geopolitičkom kontekstu?

Počekom novembra, na primer, pojavio se sličan dokument Atlantskog saveta SAD. Iako su, površinski, vrednosna opredeljenja ista ili slična, očigledno je da je američki dokument mnogo direktniji u odnosu na evropski. U njemu se direktno, i to više puta, pominje i tzv. „ruska pretnja“, sa brojnim primerima na kojima se ona ilustruje.

U dokumentu EU toga svega nema. Ocene su umivene, politički korektne, često toliko prepune banalnosti i opštih mesta da ih je teško i čitati. Samo čitalac dovoljno iskusan u razumevanju poruka smeštenih između redova u stanju je da shvati puno značenje pojedinih od njih.

Analitičari EU znaju vrlo dobro (a političari se, ipak, plaše da sve što oni znaju i objave) da se na Zapadnom Balkanu ne radi više samo o „ruskoj pretnji“ nego o kombinovanim dubinskim efektima zajedničke ruske, turske i kineske spoljne i ekonomske politike.

Ti efekti su razarajući po interese kako EU tako i svake od ovih zemalja: podstiču se njihovi međusobni sukobi, formiraju parapolitičke i paravojne organizacije zasnovane na verskom (pravoslavnom i islamskom) fundamentalizmu, olakšava netransparentni ulazak kapitala sumnjivog porekla, finansijskih organizacija duboko uključenih u prakse pranja novca i industrija zasnovanih na prljavim tehnologijama, koje ne poštuju ni ekološke standarde ni minimalna pravila zaštite na radu.

Drugim rečima, one iste kolonijalne prakse koje je „stara Evropa“ u XIX veku, izvozila u Afriku i Aziju, u XXI veku Rusija, Turska i Kina izvoze u Evropu. A taj transfer je počeo na jugoistočnoj kapiji Evrope, na Balkanu.

Na više mesta u dokumentu autori traže od zemalja Zapadnog Balkana da prestanu da sede na dve stolice. Međutim, problem je kompleksniji od ove dileme formulisane u prostom binarnom modu: na onoj drugoj strani, naime, ima više stolica. Kako se može zaključiti iz niza operativnih saznanja u poslednjih godinu dana, Turska i Kina su trenutno u Evropi percipirane kao faktori sistemskog rizika veći i od Rusije same.

***

Mi često, sa većom ili manjom dozom prikrivene frustracije, volimo da govorimo kako je „Balkan deo Evrope“, ne samo geografski nego i istorijski. Srbi u svom „Kosovskom mitu“ već vekovima čuvaju uverenje kako je bitka odložila tursko napredovanje ka centru Evrope i kako je srpska žrtva spasila Beč i ko zna koje prestonice iza njega.

Hrvati suštinski ponavljaju tu istu tezu, nazivajući svoje zemlje ponosno „predziđem hrišćanstva“ (Antemurale Christianitatis) – pri čemu se za tu titulu, takođe već vekovima, nadmeću i sa Poljacima na severu i sa Maltežanima na jugu.

Međutim, percepcije prihvaćene zapadno od Soče i severno od Alpa prilično se razlikuju od naših sopstvenih. Balkan je, još mnogo pre Ratova za jugoslovensko nasleđe, tamo viđen kao granično područje između Okcidenta i Orijenta, kao neka vrsta „međuzemlje“ za koju se zapravo ne zna da li je još u Evropi ili je možda već u Aziji, kao idealna scenografija za vampire, vukodlake, inceste i oceubice…

Isuviše blizu i sličan a da bi bio smatran kolonijom koju je moguće potpuno i zauvek napustiti, kao Indiju ili Alžir, a opet isuviše daleko i različit da bi bio tretiran kao ravnopravan, Balkan je danas za Evropu ono što je unutrašnjost Afrike bila za Britaniju pre dva veka: područje kao stvoreno za različite evropske avanturiste. Za diplomate koje su nešto pogrešile pa treba negde da odsluže kaznu; novinare koji nedostatak činjenica nadoknađuju bogatstvom svoje mašte; špijune druge ili treće klase koji se iznenada zaljubljuju u sredovečne savetnice ministara i premijera; biznismene koji se iz tamnoplavih i sivih odela londonskog Sitija namerno presvlače u ljubičasta, da ne bi odudarali od svojih domaćina sa kojima će dogovarati poslove.

Paradigma koju smo pokušali da opišemo najbolje se ponovo videla prošlog leta, na primeru iz migrantske krize. Da je devojčica iz Avganistana poginula na železničkoj pruzi negde kod Salcburga, stanici koja spaja Beč i Minhen, ta slika bi bila na svim evropskim televizijama, danima. Ali, pošto devojčica iz Avganistana nije poginula kod Salcburga nego kod Šida, na stanici koja spaja Beograd i Zagreb, slika o tome nije bila ni na jednoj evropskoj televiziji. Valjda se podrazumeva da na železničkim postajama na Balkanu treba da ginu devojčice iz zemalja koje su još istočnije od Balkana, kako bi evropske železničke stanice ostale zaštićene od takvog uznemiravanja.

I ova metafora nas dovodi do poslednje dileme kada se radi o dokumentu o proširenju EU – koji i sam na dva mesta navodi, kao „evropski interes“ u pridruženju balkanskih država, saradnju u prevladavanju migrantskih kriza. Onih prošlih i onih budućih.

Dakle, ako je Balkan svojevrsni evropski „sabirni centar“, prostor na kojem migrante iz Azije i Afrike treba zaustaviti, ili prostor na koji ih treba vratiti, da li je onda baš od presudnog značaja da zemlje tog „sabirnog centra“ budu baš demokratske?

Naime, ako je namena Balkana da bude pogranično utvrđenje Evrope na jugoistoku, ako je sudbina ovog područja da bude poluvojni kamp, onda zemljama takvog područja kao vođe nisu potrebni renesansni humanisti nego vojni komandanti.

***

Zaključujući ovaj komentar, ne možemo da se otmemo, već po treći put, izrečenom utisku da prave namere evropskih političara u odnosu na Balkan može da odredi samo njihov praxis, a ne logos.

U ovom dokumentu, još uvek, ta praksa nije određena na nedvosmislen način. Ako Evropa zaista namerava da područje Zapadnog Balkana integriše potpuno i nepovratno u svoje vrednosne, ekonomske, kulturne, saobraćajne, energetske i sve druge sisteme, ona će uložiti i neophodan napor da prethodno trajno reformiše i balkanska društva, da u tim društvima ponovo izgradi obrise moderne države, devastirane nacional-populističkim talasom, da nepovratno promeni karakter političkih elita, i time ovaj prostor zaštiti od daljih uticaja Rusije, Kine, i posebno Turske – zemlje koja je danas bez sumnje najveći faktor rizika za čitav evropski kontinent.

Sve to Evropa, naravno, sama ne može da učini, ali tek ova društva, sama, siromašna i beznadežno podeljena, to ne mogu da učine.

Sa druge strane, ako je horizont Evrope uži a njeni ciljevi niži, ako je potrebno samo ispuniti ostatak mandata jedne prilično promašene evropske političke garniture, nevoljno pokazati američkoj diplomatiji kako se, eto, ipak ponešto radi, imati temu za nove samite i konferencije za štampu i naći institucionalni okvir za nove činovnike poslate u region – ako se ambicije ovog dokumenta završavaju na tome – onda se, opet, ništa neće promeniti.

Potrošiće se još milijarda ili dve, još godina ili dve, evropski posetioci će se slikati sa liderima iz regiona za koje i sami znaju da su već duboko pod američkim istragama, a kredibilitet Evropske unije će na Balkanu neizbežno i dalje opadati.

Mlađi i obrazovaniji delovi balkanskih društava će je iskreno mrzeti zbog neiskrenosti a istovremeno pokušavati da se u nju odsele, stariji i konzervativniji će joj se podsmevati i ostajati zarobljeni u svom tabloidnom svetu pseudoistorijskih besmislica i fantazmagoričnih sanjarenja, u najboljem od svetova koje znaju. Pošto nijedan drugi nisu stigli da upoznaju.

***

Objavljeno 8.02.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/02/gde-pocinje-balkan/

Sve cigle Vavilona: izazovi mentalnog nasleđa Evrope

„Sva je zemlja imala jedan jezik i reči iste. Ali kako su se ljudi selili s istoka, naiđu na jednu dolinu u zemlji Senaru, i tu se nastane. Jedan drugome reče: Hajdemo praviti opeke te ih u vatri pečemo! Opeke im bile mesto kamena, a paklina im služila za malter. Onda rekoše: Hajde da sazidamo grad i kulu s vrhom do neba! Pribavimo sebi ime, da se ne raspršimo po svoj zemlji! Gospod se spusti da vidi grad i kulu, što su ga gradili sinovi čovečji. Gospod reče: Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume. Tako ih Gospod rasu odande po svoj zemlji, te ne sazidaše grada. Stoga mu je ime Babel, jer je ondje Gospod pobrkao govor svima u onom kraju i odande ih Gospod po svoj zemlji.”

(Knjiga Postanja, 11. poglavlje)

I

Ulice i table

Prošlo je od tada već preko pet godina, ali se i dalje sećam te table. Čim bih iz hotela skrenuo levo, već na prvom uglu sa bočnom ulicom, nisam mogao da je promašim. Nevelika mesingana ploča na zidu zgrade, na njoj graviran lik mlađeg čoveka u svešteničkoj odeći, njegovo ime i prezime, godine rođenja i smrti i kratak tekst na španskom i katalonskom. Jedino što sam, na oba ta jezika koja ne znam, uspeo da razumem, bila je reč Francuska. Pored mene su prolazile tri vesele francuske turistikinje. Stvarno, kakve su veze one mogle da imaju sa čovekom na mesinganoj tabli u centru Barselone?

Pažljivo sam slikao tekst na tabli i odlučio da potražim odgovor na ovo pitanje. Otac Huan Galifa, sveštenik iz Barselone, sa još četiri svoja sugrađanina, pre puna dva veka pripremao je pobunu protiv Napoleonovih vojnika koji su tih godina okupirali Barselonu i ostatak Španije. Njih petorica: dvojica sveštenika, jedan podoficir, jedan trgovac i jedan kovač. Plan nije uspeo: zaverenici su otkriveni, uhapšeni i prvih dana juna 1809. obešeni, nedaleko od mesta na kojem je, mnogo kasnije, izgrađen hotel u kojem sam tih dana bio. Početkom dvadesetog veka dobili su i mesinganu tablu na kojoj je pisalo:

„Oni su žrtvovali svoje živote: za Boga, za svoju otadžbinu, za kralja. Zahvalni grad, u večni spomen.“

Komandant francuskog garnizona u Barseloni, general Filiber Dijem, koji je ovu petoricu zaverenika osudio na smrt i čiji su vojnici tu presudu sproveli, imao je te 1809. četrdeset tri godine. Sveštenik Huan Galifa samo trideset pet. General je već sledeće godine morao da napusti Barselonu, optužen od svojih protivnika za neke finansijske zloupotrebe, koje nikada nisu dokazane. Kasnije je ipak rehabilitovan, ali se u Barselonu nikada više nije vratio. Kada je Napoleon, šest godina kasnije, uspeo da utekne iz zatočeništva na Elbi i počne svoju operetsku epizodu od Sto dana, general Dijem mu se pridružio. Komandovao je jednom divizijom Carske garde u njegovoj poslednjoj bici, onoj kod Vaterloa u današnjoj Belgiji. Tu je, u borbi sa mrskim Englezima, i poginuo.

Dvadeset godina kasnije, njegovo ime je uklesano među stotinama drugih imena francuskih generala i maršala, koji su komandovali od Barselone do Moskve, na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Nekako otprilike baš u to vreme, sredinom devetnaestog veka, i sveštenik Galifa i njegova četiri druga dobili su lepu zajedničku skulpturu, koja krasi jednu fontanu u centru Barselone.

Danas su i Francuska i Španija u Evropskoj uniji. Tri vesele francuske turistkinje prošle su onog dana pored table sa likom sveštenika, neka trojica španskih turista su tog istog dana prošli pored imena generala Dijema, na Trijumfalnoj kapiji u Parizu. Kao i stotine hiljada drugih Francuza i Španaca, svake godine. Nisu im potrebne vize, ne misle više da ratuju, pa će i Trijumfalna kapija i fontana u Barseloni za njih biti samo suveniri sa letovanja.

Ali, Španija i Barselona nisu se, zarad ulaska u Evropsku uniju, odrekle uspomene na svog hrabrog sveštenika i njegovu četvoricu drugova. Oni su za njih borci za slobodu, a ne teroristi. Ni Francuska se nije odrekla svog generala. On je jedan od heroja Carstva, čije je ime upisano u večnost na kamenim zidovima Trijumfalne kapije. Za Francuze on nije okupator, a još manje ratni zločinac…

Španija svoje današnje probleme ne misli da rešava tako što će zahtevati da se Dijemovo ime ukloni sa Trijumfalne kapije, niti će Francuska tražiti uklanjanje skulpture u Barseloni. Obe zemlje imaju pred sobom isuviše ozbiljna posla da bi se bavile različitim tumačenjima i emocionalnim doživljajima istorije koju više, ni jedna ni druga, ionako ne mogu da promene.

A na Balkanu, međutim, svaki hrvatski ministar koji se plaši da se i njegovo ime ne nađe u crnoj sveščici gazde Agrokora, pokušaće da svoj problem reši patriotskom izjavom za neku opskurnu televiziju o spomeniku narodnom heroju majoru Milanu Tepiću u Beogradu. I svaki srpski ministar koji ima problem sa tetkom iz Kanade baviće se na isti tabloidni način nadbiskupom Stepincem i njegovim proglašenjem za sveca. Kao da mu je lično nadbiskup pozajmio pare, a ne ta tetka…

Neko će možda požuriti da ovu razliku objasni time što su ministri na Balkanu korumpirani, a u Evropi su, eto, oni svi pošteni. Međutim, ovo objašnjenje bi bilo vrlo površno: poznato je da đavola i anđela ne razlikuje ništa drugo nego prilika, pa je tako korupcija uvek veća u državi koja priliku za nju daje, i obrnuto. To što balkanske države svojim ministrima daju veću priliku za korupciju nego evropske ne govori samo po sebi ništa o moralnom kvalitetu samih tih ljudi, i jednih i drugih. Svaki čovek je napravljen od plastelina koji oblikuju okolnosti u kojima se zatekao.

Neko bi opet rekao da su ratovi u onoj staroj Evropi odavno završeni, a da ratovi u ovoj, novoj Evropi (ja mnogo više volim izraz polu-Evropi, jer deluje ciničnije) nisu. Ovo objašnjenje bilo bi tačnije, ali opet ne bi bilo baš sasvim tačno.

Hajde da napravimo mali mentalni eksperiment: zamislimo Španiju i Francusku sa stepenom siromaštva, nezaposlenosti, korupcije, kakve imaju Hrvatska i Srbija. Zamislite njihove elite koje već četvrt veka uživaju baš u takvom stanju i svojski se trude da ono postane još gore, jer što je ono gore one imaju više bogatstva i moći, a manje kontrole. Koliko bi vremena bilo potrebno da otac Galifa postane nadbiskup Stepinac, a general Dijem Milan Tepić?

Ako je jedan ludak mogao da narod Getea i Šilera svede na čuvare krematorijuma u Aušvicu, zašto druga dvojica narodima Servantesa i Sartra ne bi mogla da urade nešto slično. Već smo videli, uostalom kako neki drugi ludaci to već četvrt veka uporno, i sa prilično uspeha, čine narodima Crnjanjskog i Krleže.

Danas ćemo se baviti fenomenom kontroverznog mentalnog nasleđa u zemljama i narodima takozvane „stare Evrope“. Šta možemo naučiti sa tabli na njihovim ulicama i iz skulptura na njihovim trgovima, videti na grbovima njihovih gradova i provincija, pročitati u tekstovima njihovih himni? Šta nam govore njihove bitke i ratovi? Kada su njihovi vitezovi bili zločinci, i obrnuto, a kada su njihovi heroji bili razbojnici, i obrnuto. Kojim su narodima, zaista, tačno pripadale koje ličnosti iz njihovih istorija? Koji su njihovi gradovi bili ničiji, a koji svačiji?

Ima li Evropa, konačno jednu svoju istoriju, ili više njih koje žive i dalje, jedna uporedo sa drugom? I Kada je ta istorija prepuštena istoričarima, kada se njome bave političari, a kada obični ljudi? Da li su i otac Galifa i general Dijem kamenčići u jedinstvenom mozaiku evropske istorije i deo njenog jedinstvenog mentalnog nasleđa? Ako se istorija već ne može promeniti, niti se nje treba odricati, imaju li današnje generacije pravo da imena njih dvojice – i hiljada drugih sličnih parova, od irskih pobuna na zapadu do ruskih ratova na Baltiku – danas skidaju sa njihovih tabli i sa njima vode ponovljene ratove? Ili je to ipak ostala samo mala, balkanska perverzija? Ako je stara Evropa već propustila da civilizuje novu Evropu, da li je onda nova uspela da kontaminira staru?

II

Glave, vere i grbovi

Pogledaćemo najpre neke zanimljive heraldičke simbole. Koliko grbova evropskih gradova i provincija, na primer, sadrži tzv. mavarske glave? Mavri (Muri, Negri, Saraceni) su naziv za Arape ranog Srednjeg veka koji su ratovali za prevlast sa hrišćanima,  uglavnom na zapadnom Sredozemlju. Mnogi obalski i ostrvski gradovi Italije, Francuske, Španije… bili su vekovima predmet pljačke mavarskih gusarskih brodova, a poneki, duže ili kraće vreme, pod njihovom okupacijom. Oslobođenje Iberijskog poluostrva – Španije i Portugalije – od arapske vlasti, tzv. Rekonkvista, trajalo je skoro punih sedam vekova.

Od četrnaestog veka, kada je hrišćanstvo na Sredozemlju počelo da se konsoliduje, uporedo sa postepenim stvaranjem većih nacionalnih država, proces psihološkog fiksiranja nove realnosti odvijao se i u heraldici. Novo samopouzdanje, stečeno u pobedama, bivalo bi upisano na grbove.

Tako je, 1370. godine, na grb ostrva Korzike (tada pod vlašću Aragona) dodata odsečena glava poraženog saracenskog plemenskog šefa. Na njegov visoki status tada je ukazivala biserna ogrlica. U kasnijim retuširanjima najpre su se zatvorila usta na glavi, potom su se prvobitne divljačke crte lica nekako evropeizovale, a i ogrlica se negde izgubila, da bismo došli do današnjeg grba Korzike, koji je usvojen 1960. godine kada je ostrvo već dva veka bilo deo Francuske.

Na grbu ostrva Sardinije nalaze se, od kraja XIII veka, čak četiri mavarske glave, raspoređene na četiri strane crvenog krsta na beloj pozadini. Na početku, glave su bile bez ičega, posle su bile nacrtane sa obmotanom crvenom trakom, koja je negde od XVII veka – baš kao i u slučaju Korzike – postala bela. Sardinija je, za sve to vreme, menjala feudalne gospodare – danas je autonomna provincija u sastavu Italije – ali su sve četiri mavarske glave ostajale na njenom grbu, pa i u poslednjoj verziji, usvojenoj 1999. godine. Jedina promena je učinjena u povezima na tim glavama; dok je u staroj verziji povez bio preko očiju glava koje su gledale na desno, sa neizbežnom asocijacijom na upravo predstojeću egzekuciju, u novoj je povez preko čela glava koje gledaju na levo. Da li se zbog toga sada muslimanske glave na grbu Sardinije, možda, mogu tumačiti kao glave neprijatelja poginulog u bici, a ne kao glave pogubljenih ratnih zarobljenika?

U bici kod Alkoraza, 1096. godine, aragonski kralj Pedro I pobedio je vojsku mavarskog vladara Al-Mustafina koji je tada bio u Saragosi. Legenda kaže da se, iznad zastava hrišćanske vojske u toku bitke pojavio lik Svetog Đorđa koji ju je odveo u pobedu. Na grb Aragona, naravno, odmah je stavljena odsečena mavarska glava – legenda, opet, kaže da se radilo baš o glavi Al-Mustafina, iako istorijski izvori kažu da je on svojom Saragosom vladao još punih petnaest godina posle ovog poraza. Kako se grb Aragona u narednim vekovima menjao tako se i povećavao broj glava: od jedne, one koja je navodno pripadala Al-Mustafinu, na današnjem grbu ove španske provincije nalazi ih se četiri.

Zanimljivo je, međutim, da se mavarske glave nalaze i na grbovima mnogih drugih evropskih lokaliteta, među njima i onih gde nikada nije dolazilo do sukoba hrišćana i muslimana, uobičajenih u Sredozemlju. Tako belgijski gradovi Linkebek, Lenik i Varegem, austrijski Abfaltersbah i Sankt Peter am Kamersberg, švajcarski Avenš, Kornol i Flumental, nemački Koburg, Ajzenberg i Frajzing, pa čak i litvanska Riga na dalekom Baltiku – svi u svojim grbovima imaju odsečene mavarske glave.

Na evropskom jugoistoku, gde se u Srednjem veku prostirala dugačka Vojna granica od Jadrana do Dunava, mnogi gradovi pamtili su bitke sa otomanskim osvajačima. Njihovi grbovi sadrže pomalo stilizovani varijetet mavarske glave – tursku glavu. Turska glava je predstavljena sa uobičajenim motivom perčina, ali i na mnogo eksplicitniji način kao odsečena – zapravo u mnogim slučajevima je i nacrtana nabodena na mač, kao npr. na grbu koji je grad Kikinda dobio 1893. u vreme austrijske vlasti. Sličan grb ima i Vršac, dok je grb današnjeg slovenačkog grada Škofje Loke samo nešto malo manje eksplicitan – turska glava jeste prikazana odsečena, ali ne baš i nabodena na mač.

III

Spomenici

Ako sa grbova sada pređemo na spomenike, hoćemo li susresti bitno drugačije motive?

Počnimo od Portugalije – nameće se svakako spomenik nacionalnom junaku Đeraldu Neustrašivom u Evori. Đeraldo je živeo u dvanaestom veku, i predvodio je grupu razbojnika koja se bavila raznim gnusnim krivičnim delima – od kojih je obična pljačka bila svakako najblaže. Đeraldo je zato uvek bio u sukobu sa snagama reda, sa kojima se nekada borio, kada su bile brojnije bežao od njih, a najčešće ih je podmićivao i sa njima delio opljačkani plen.

U magli u kojoj se mešaju istorijski izvori i legende, opšteprihvaćeni narativ je da je Đeraldu dosadilo da vodi takav život, pa se jedne noći prikrao do kapije utvrđenja u Evori koje su držali Mavri. Savladao je pospanog stražara, otvorio kapiju kroz koju su prošli njegovi drugovi, koji su na spavanju odsekli glave celoj mavarskoj posadi Evore. Tako je Evora dobijena za portugalsku krunu, a Đeraldo je – da bi to dokazao – sve odsečene mavarske glave ponosno odneo i bacio pred noge svom kralju Alfonsu.

Legenda kaže da je Alfonso bio toliko ushićen smelim poduhvatom da je na licu mesta oprostio Đeraldu sva ranija krivična dela, dao mu plemićku titulu i postavio ga za kraljevskog guvernera novoosvojenih oblasti. Realno, teško da je Alfonso i imao mnogo drugačiji izbor. Đeraldo nije bio ni prvi ni poslednji razbojnik u evropskoj istoriji koji je preko noći postao plemić: istini za volju, ta granica između plemića i razbojnika često je bila sasvim tanka, na šta ćemo se vratiti nešto kasnije.

Ponosni stanovnici Evore odlučili su da uspomenu na svog oslobodioca ovekoveče u spomeniku: na njemu je Đeraldo predstavljen sa kratkim mačem u levoj ruci, dok u desnoj drži visoko podignutu odrubljenu glavu Mavra.

Ni punih pet vekova kasnije nije se mnogo toga promenilo.

Početkom XVII veka, veliki vojvoda toskanski, Ferdinand I Mediči, pobedio je otomansku flotu kod Alžira 1609. godine. Neke dve decenije kasnije, na trgu Mikele u toskanskom gradu Livorno zahvalni sugrađani, mornari i brodovlasnici podjednako oslobođeni straha od turskih gusara, odužili su se – tada već odavno mrtvom – Ferdinandu. Na spomeniku je on prikazan u pobedničkom stajaćem položaju, a ispod njega četvorica u lance vezanih Mavra, sa izrazitim crnačkim crtama lica.

IV

Himne

Pređimo sada sa grbova i spomenika na himne. Himna je, zajedno sa zastavom i grbom, jedan od simbola države. Pošto su od osamnaestog veka države – po pravilu – nacionalne, i himne su postale više od tehničkih obeležja države, one su danas u većini zemalja moćan instrument nacionalne homogenizacije. Od dočeka stranih državnika do dodele zlatnih medalja na Olimpijadama, intoniranje nacionalne himne je uvek svečani trenutak.

Znamo melodije mnogih himni stranih zemalja – borbeni marš francuske Marseljeze, svečane taktove ruske himne, uvodne akorde britanske Bože spasi kraljicu… Koliko, međutim, znamo njihove reči a posebno njihova značenja?

Prva (od čak dvanaest strofa) Marseljeze, nastale na početku revolucionarnih ratova 1792. pod imenom “Ratna pesma armije na Rajni” (Chant de guerre pour l’armée du Rhin) glasi ovako:

Hajdemo! Deco Otadžbine!

Dan slave je došao!

Protiv nas je podignuta

Krvava zastava tiranije! (Bis)

Čujete li u poljima

Riku tih divljih vojnika?

Oni vam u naručje dolaze

Da zakolju vaše sinove, vaše supruge.

Na oružje, građani!

Ni preostalih jedanaest strofa nisu mnogo miroljubivije – cela pesma je i ispevana kao ratnički marš i reči su bile sasvim u skladu sa njenom namenom.

Podsetimo se istorijskog konteksta u kojem je nastala: Ruže de Lil, autor pesme, spevao ju je u toku jedne jedine noći – između 25. i 26. aprila 1792. godine – kada je revolucionarna Francuska objavila rat Austriji. Pesmu je najpre posvetio svom domaćinu, u čijoj kući ju je i napisao – grofu Nikolasu Lukneru, komandantu odbrane Strazbura i guverneru tog pograničnog grada. Kuriozitet je, svakako, detalj da je maternji jezik većine stanovnika francuskog Alzasa u to vreme bio nemački, pa je već oktobra iste godine u Kolmaru morala da se načini i verzija Marseljeze na nemačkom: “Auf, Brüder, auf dem Tag entgegen”

Svoje sadašnje ime pesma je dobila 30. jula 1792. kada ju je, na čelu prvih pet stotina dobrovoljaca iz Marseja prilikom ulaska u Pariz otpevao dvadeset dvogodišnji lekar iz Monpelijea, Fransoa Mirer – kasniji Napoleonov general.

U ovom kontekstu, strana (austrijska, kasnije i pruska, ruska i engleska) intervencija je “krvava zastava tiranije”. Vojska koju su evropski dvorovi podigli protiv Francuske revolucije oglašava se u poljima kroz koja prolazi “rikom divljih vojnika” i nedvosmislen je cilj njenog dolaska: “da zakolju vaše sinove, vaše supruge”.

U istom stilu nastavlja se i druga strofa:

Šta hoće ta rulja robova,

Izdajnika, od kralja zavedenih?

Za koga ti gnusni okovi,

Ti lanci odavno pripremljeni?

A zatim i treća:

Bože! Naše će ruke biti okovane!

Naše glave pod jarmom saviće se!

Podli nasilnici postaće

Gospodari naše sudbine!

Da bi u šestoj strofi pisac spojio ideale Slobode i božanskog Proviđenja:

Stečena Slobodo! (Bis)

Bog koji šalje gromove

I koji vlada pojavama,

Da bi uništio tiranina,

Služi se na zemlji tvojom mišicom!

Za državnu himnu Francuske proglašena je 14. jula 1795. godine, na šestu godišnjicu pada Bastilje odlukom revolucionarnog Konventa. Ono što je, međutim, manje poznato to je da je Marseljeza izgubila svoj status zvanične državne himne već za vreme Napoleona – u njegovo vreme, neslužbena himna Carstva bila je pesma Veillons au salut de l’Empire – da bi kasnije, u vreme restauracije Burbona (1815 – 1830) bila i potpuno zabranjena.

Tek u drugoj polovini XIX veka Marseljeza postaje najpre himna međunarodnog revolucionarnog i radničkog pokreta – Pariske komune 1871. ali i u Rusiji, gde jedan od ideologa narodnjačkih revolucionara, Pjotr Lavrov, piše ruski tekst na njenu melodiju, 1875. godine – da bi zvanična himna u Francuskoj ponovo postala tek 1879.

Ali, i mnogo pre toga, muzički potencijal Marseljeze prepoznali su mnogi kompozitori kojima postaje nepresušna inspiracija: Franc List je napisao obradu za klavir, Betoven ju je uključio u svoju uvertiru “Velingtonova pobeda” (1813), Đakomo Rosini je koristi u operi “Italijanka u Alžiru” (1813), Robert Šuman u kompoziciji “Dva grenadira” (1840). Motive Marseljeze koristili su i Rihard Vagner, Dmitrij Šostakovič, Žak Ofenbah, Klod Debisi, Pjotr Iljič Čajkovski, Đuzepe Verdi… Poslednju obradu Marseljeze – rege verziju – napravio je 1978. godine Serž Ginzburg na svom albumu Aux armes et cætera.

U dvadesetom veku Marseljeza definitivno prerasta istorijski kontekst u kojem je nastala i postaje jedan od simbola borbe za novi svet, zajedno sa Internacionalom. Posle Oktobarske revolucije u Rusiji neko vreme se izvode i zajedno. Tridesetih godina ona je moćno muzičko oružje antifašista. U “Velikoj iluziji” Žana Renoara (1937) zajedno je izvode francuski i britanski ratni zarobljenici u Prvom svetskom ratu, kao znak prkosa nemačkim stražarima. A, ne slučajno, našla je svoje mesto i u prelomnoj tački Kertisovog kultnog filma “Kazablanka” (1942) gde se izvodi kao kontrapunkt nacističkoj “Straži na Rajni”.

I posle Drugog svetskog rata, Marseljeza zadržava svoju prvobitnu mobilizatorsku funkciju: tako njene uvodne taktove koriste Bitlsi za svoju kultnu pesmu “All You Need is Love” (1967), nezvaničnu himnu američke Nove levice i pokreta protiv Vijetnamskog rata.

Pesma je naravno imala i svoje kritičare: od engleskog filozofa Džeremi Bentama, još u vreme u kojem je i nastala, pa sve do bivšeg francuskog predsednika Valeri Žiskar D’Estena koji se javno vajkao da je nezgodno ispod Trijumfalne kapije pevati o “nečistoj pruskoj krvi” dok se dočekuje nemački kancelar. Ipak, kampanja koju je 1992. godine pokrenulo sto uglednih francuskih javnih ličnosti – među kojima i Danijel Miteran, supruga tadašnjeg predsednika Fransoa Miterana – da se promene delovi teksta Marseljeze nije imala uspeha.

***

Hajde da sad iz Francuske pređemo u Italiju: pogledaćemo tekst himne italijanske republike iz 1946. godine, “Italijanska braća”, nastale po rečima istoimene pesme Gofreda Mamelija iz 1847. Već sam refren je interesantan po svojoj ratobornosti: od osam stihova u četiri se ponavlja rečenica “Spremni smo da umremo”, ali neka ta rečenica bude i metafora, a ponavljanje samo stilska hiperbola.

Ovde nas više zanima peta strofa u čijih se osam stihova kaže sledeće:

“Od Alpa do Sicilije,

Lenjano je svuda;

Svaki čovek ima srce

I ruku Feručija

Deca Italije

Sva se zovu Balilja

I svaka truba 

Svira Večernje.”

Ali, šta znače ove četiri reči? Lenjano, Feručio, Balilja, Večernje.

Lenjano, danas mali grad od pedesetak hiljada stanovnika blizu Milana, koji se pominje u prvom stihu, označava Bitku kod Lenjana, 29. maja 1176. godine, u kojoj je Lombardska liga, srednjovekovni savez gradova-država severne Italije koji je podržavao Papa, odnela odsudnu pobedu nad nemačkim vitezovima koje je predvodio lično imperator Fridrih I Barbarosa. U prvi mah se verovalo da je i sam Fridrih poginuo u bici – poraz je bio tako žestok – da bi se on ipak kasnije pojavio živ, mada prilično izranjavljen, kod Pavije. Međutim, u kolektivno sećanje Italijana Lenjano ušao kao simbol bitke u kojoj su omraženi Nemci pobeđeni.

Ko je Feručio iz četvrtog stiha? Frančesko Feručio, vojni komesar Firence početkom XVI veka, branio je svoj grad od znatno nadmoćnijih francuskih napadača na čijoj strani su se borili i švajcarski najamnici ali i dosta Italijana iz drugih, Firenci neprijateljskih, gradova. 3. avgusta 1530. u Bici kod Gavinjane, Feručio se gotovo sam probio do francuskog komandanta, princa Filibera Šalona i probo ga mačem (“svaki čovek ima srce i ruku Feručija”) da bi na kraju ipak bio zarobljen i pogubljen. Bio je pogubljen već ranjen i vezan, i to od italijanskog najamnika koji se borio na neprijateljskoj strani – kondotjera Fabricija Maramaldea. U italijanski jezik je tada i ušla nova reč maramaldeggiare – izraz koji označava kukavičko ubistvo nemoćnog protivnika.

“Deca Italije sva se zovu Balilja” piše u petom i šestom stihu. Balilja na italijanskom označava tak malo odraslog dečaka, dečaka koji još nije ni počeo da biva mladić. U tekstu italijanske nacionalne himne, Balilja, međutim, ima jedno sasvim konkretno značenje: odnosi se na Đan Batista Perasija, jedanaestogodišnjaka iz Đenove, koji je početkom decembra 1746. godine prolazio putem na kojem se austrijskoj vojnoj patroli u blatu zaglavila konjska zaprega sa topom. Vojnici su bičevima udarali narod koji se zatekao u blizini, terajući ga da izvuče kola iz blata. Svi ljudi su ćutke trpeli ali je Đan Batista na udarac koji je sam dobio uzvratio kamenicom koja je pogodila u glavu austrijskog oficira. Da li je taj kamen Austrijanca zaista i ubio ili nije, ostalo je do kraja nerazjašnjeno, ali istoričari se slažu da je on značio početak ustanka u Đenovi. Ustanka koji se samo pet dana kasnije završio proterivanjem Austrijanaca iz grada.

Đenovljani – oni koji istoriju poznaju malo bolje bar – znaju, međutim i drugi deo priče. Đan Batista je bio iz tako siromašne porodice da je njegov pravi nadimak pre ovog događaja bio mangiamerda (u doslovnom prevodu: onaj koji ima da jede samo sopstveni izmet). Posle herojskog čina koji je doveo do oslobođenja grada, Đan Batista nije mogao, naravno, da zadrži ponižavajući nadimak. Zato ga je čaršija naknadno na brzinu prozvala Balilja, da bi spasila čast grada. Kao Balilja je dve stotine godina kasnije ušao i u nacionalnu himnu.

Do sada je manje-više sve to u redu, reći ćete? Lenjano, bitka u kojoj su se italijanski i nemački vitezovi pošteno sukobili, na otvorenom polju? Feručio, neustrašivi komandant koji je u jednoj drugoj bici mačem ubio protivničkog kolegu, da bi posle i sam poginuo mučeničkom smrću – nešto slično kao naš Miloš Obilić? Balilja, hrabri mali dečak koji se goloruk suprotstavio naoružanom okupatorskom oficiru – kao naš šegrt Sava Petković na Čukur česmi 1862?

Ali, ne brzajte sa zaključcima. Ostaje nam još da vidimo Večernje iz poslednjeg, osmog, stiha…

Na uskršnji ponedeljak, 30. marta 1282. godine na Siciliji je izbila narodna pobuna protiv francuske vlasti koja je trajala prethodnih šesnaest godina. Prvi zvuk večernjih zvona bio je dogovoreni znak za unapred raspoređene grupe sicilijanskih ustanika da počnu da iz zasede, iznenada i često sa leđa, ubijaju Francuze gde god bi ih zatekli na ostrvu. Bolji sistem veze od zvona u to vreme nisu mogli da izmisle. Međutim, posle šesnaest godina okupacije, većina francuskih plemića i vojnika na Siciliju je dovela i svoje žene, mnogi od njih su imali i decu koja su još bila mala. Večernja zvona su zvonila cele noći, i ubijanje se nastavilo bez prekida, i bez milosti za bilo koga, gotovo do zore – nijedan Francuz, ne samo plemić, vojnik ili činovnik, nego nijedna žena ni dete, nije bio pošteđen. Crkveni hroničari su tog Uskrsa na Siciliji zabeležili nešto preko četiri hiljade leševa, od kojih su mnogi bili sasvim mali (“il piccolo cadavere”).

Sicilijansko Večernje bi, po našim današnjim kriterijumima, nesumnjivo bilo kvalifikovano kao genocid. Ovaj događaj je, međutim, unet u italijansku nacionalnu himnu kao patriotski čin, uzor na koji sve buduće generacije Italijana treba da se ugledaju (“I svaka truba svira Večernje”).

Zaista, šta bi se desilo u današnjoj Evropi da je nekome u Srbiji palo na pamet da u tekst srpske nacionalne himne unese takvo sećanje na Srebrenicu?

Italijani su bar narod koji nije oskudevao u znamenitim ličnostima. Genijalnost Leonardovih izuma, majstorska igra senki kod Karavađa, savršene linije u kamenu Mikelanđela. Po Amerigu Vespučiju je nazvana Amerika – iako je i njegov prethodnik Kristifor Kolumbo bio Italijan. Verdijeva Aida ušla je u riznicu svetske muzike, kao i Kolodijeve stranice sa Pinokiom.

Ali ipak, niko od njih nije ušao u himnu. Jedna bitka u kojoj je, sa obe strane, bilo tek oko tri do četiri hiljade vitezova, jedan komandant grada koji je zapravo izgubio bitku, jedan hrabar dečak, jedan ustanak koji se pretvorio u genocid – svaki put kada na Olimpijadi neki italijanski takmičar osvoji zlato, ceo svet zapravo sluša pesmu o tim događajima.

A, da paradoks bude još veći: iako je svaki od ta četiri događaja, u svoje vreme, bio vrlo dramatičan – nijedan od njih nije bitno promenio glavni tok istorije. Razne feudalne dinastije, francuske i španske, borile su se za prevlast na Siciliji i pre i posle Sicilijanskog Večernjeg, Fridrih I Barbarosa je bio samo jedan od nemačkih careva koji su vekovima išli u ratne pohode po Italiji, Francuzi su to činili takođe, a Austrijanci su tek 1918. napustili sve italijanske teritorije.

***

Reći ćete možda da su Italijani i Francuzi narodi vrele, južnjačke krvi, i da je dramatika u tekstovima njihovih himni u skladu sa tim temperamentom? Ako bismo krenuli dalje na sever našeg kontinenta sigurno ćemo doći do hladnih i racionalnih naroda koji imaju dosadne himne bez mnogo uzbuđenja?

Hajde onda da pogledamo Dansku. Nacionalna himna Danske, “Kralj Kristijan stoji pored moćne katarke” iz 1778. godine, već u samom naslovu odaje ponešto iz svoje sadržine. Njena prva strofa glasi:

“Kralj Kristijan stoji pored visoke katarke u dimu i magli;

njegov mač udara tako teško,

da Šveđanima i šlemovi i mozgovi pucaju.

Onda se potopila svaka neprijateljska krma i katarka u dimu i magli.

“Bežite”, vikali su, “bežite što pre možete!”

Ko može da stane pred danskog Kristijana u bici?”

Za razliku od italijanske himne u kojoj se pominju četiri istorijska događaja, danska se odnosi na jedan jedini: Bitku kod Kolberške pustare, 1. jula 1644. godine. Na tom mestu se četrdeset danskih i norveških brodova, pod komandom kralja Kristijana IV, sukobilo sa četrdeset tri švedska (ovi poslednji imali su i oko sto topova više) i pobedilo.

Koliko je tvorac danske himne bio autentičan u opisu Kristijanovog mača koji “udara tako teško da Šveđanima i šlemovi i mozgovi pucaju”? Kristijan je na samom početku bitke pogođen u glavu, iz šrapnela rasprsnutog švedskog topovskog đuleta – njegovi saborci su jedno vreme čak mislili i da je poginuo – ali je posle prvobitne kontuzije uspeo da stane na noge i bori se – tim svojim velikim mačem – do samog kraja bitke. Nijedna strana, međutim – sasvim suprotno tekstu himne – nije izgubila nijedan jedini brod. Šveđani se na kraju jesu povukli, ali bi svakako bilo preterivanje reći da su bezglavo bežali: od skoro šest hiljada švedskih vojnika i mornara koliko ih se borilo poginula su samo trideset dvojica.

A danski kralj Kristijan, tada već šezdeset sedam godina star, izgubio je jedno oko (ono u koje je pogođen šrapnelom na početku bitke) i poživeo još samo četiri godine. Umro je u sedamdeset prvoj godini, što je dočekano velikim olakšanjem kod mnogih Dankinja: Kristijan je, naime, bio opsednut vešticama i bio je sklon da bez mnogo razmišljanja spali svaku ženu koja bi mu se učinila makar malo čudna.

 

V

Heroji ili razbojnici?

Dosad smo se bavili kontroverznim nazivima ulica, spomenicima, grbovima i himnama. Materijalnim i duhovnim tvorevinama evropske istorije. Ali šta ćemo sa kontroverznim ljudima?

Teodoros Kolokotronis, jedan od vođa Grčkog rata za nezavisnost, možda je najbolji primer za ono što želimo sad da opišemo. Rođen u planinskom masivu centralnog Peloponeza, klan Kolokotronis se bavio uglavnom razbojništvom. Onda kada bi žrtve tog razbojništva bile turski trgovci, ono je naravno dobijalo novi kvalitet – prerastalo je u patriotizam.

Kolokotronisi su bili toliko nepodnošljivi za svoje okruženje da je i u narodnoj pesmi ostalo zapisano kako su na konjima ulazili u crkve:

“Na konju oni idu u crkvu,
Na konju oni ljube ikone,
Na konju oni dobijaju pričest,
Iz sveštenikove ruke.”

Kada su Grci počeli svoj ustanak protiv Turaka – punih sedamnaest godina nakon što su Srbi svoj oslobodilački rat počeli i osam godina nakon što su ga izgubili – nije bilo povoljnije oblasti u kojoj je on mogao da se podigne od Peloponeza. Geografija je diktirala strategiju, a Peloponez je mogao da izrodi samo jednog vojskovođu – Kolokotronisa.

Ali vrlo brzo po prvim uspesima i konsolidaciji slobodne teritorije oslobodilac biva uhapšen od samih svojih sunarodnika. Svojom bahatošću se zamerio, a svojom sposobnošću uplašio, isuviše drugih velikaša. Za razliku od Karađorđa – kome je bio gotovo vršnjak a po temperamentu brat blizanac – imao je sreće da mu glava nije odsečena, nego je 1825. samo zatvoren sa grupom svojih pristalica na malom ostrvu Hidra, odakle je brže-bolje pušten da organizuje odbranu od novog turskog napada.

Potom je ponovo proveo desetak godina na slobodi, i ponovo ih koristio za dvorske spletke, pomaganje raznih frakcija i pretendenata na grčki presto, jednih protiv drugih. Hirovit, nikada nije znao baš tačno šta bi hteo – on je ionako uvek znao samo da se bori.

Novi kralj Oto I ga 1834. ponovo hapsi i osuđuje na smrt zbog veleizdaje, ali i izvršenje te presude opet poništava pomilovanje i već naredne godine Kolokotronis je opet slobodan čovek.

Na kraju svog života, Teodoros Kolokotronis je dočekao da mlađeg sina oženi u Kraljevskoj palati u Atini, u prisustvu istog onog kralja Ota kojeg je sam hteo da ubije i koji je njega osudio na smrt. Sutradan po tom venčanju je i umro, 4. februara 1843. godine.

Danas se statusa Teodorosa Kolokotronisa, na konju, nalazi levo od glavnog ulaza u grčki parlament u Atini. Njegovo ime nose kasarne grčke vojske širom zemlje. Njegov lik bio je na novčanici od pet hiljada drahmi, sve dok grčka valuta nije ustupila mesto evru.

Teodoros Kolokotronis je jedan od onih likova u evropskoj istoriji  – takvi su bili i Frensis Drejk u Engleskoj, Hajrudin Barbarosa u Turskoj ili Jovanka Orleanka u Francuskoj – koji su bili idealni prototipovi romantičnih junaka: razbojnici i heroji odjednom, plemeniti i surovi, ljudi su ih i voleli i mrzeli, plašili ih se i obožavali ih, bilo je trenutaka kada bi bili jako potrebni ali i onih drugih, kada je svašta moglo da im padne na pamet. Tek kada bi postali mrtvi mogli su konačno da budu bezopasni i – opšteomiljeni.

I svi oni, svako od njih pojedinačno i svi zajedno, sa svim svojim kontroverzama – i kao heroji i kao razbojnici odjednom – ulaze u to kolektivno mentalno nasleđe Evrope kojim se danas bavimo.

 

VI

Vitezovi ili zločinci?

Još je Dizraeli konstatovao “Vreme viteštva je prošlost”, da bi tu njegovu rečenicu kasnije koristio i Čarls Dikens – kasnoviktorijanski državnici i pisci očigledno su već u svom vremenu proročki uočili naznake narednog veka. Veka u kojem će, dva puta u pedeset godina, na poljima Verdena i u gasnim komorama Aušvica, prošlost postati ne samo viteštvo, nego i zdrav razum.

Znači li to, međutim, da su raniji evropski ratovi – oni vođeni pre dvadesetog veka – svi bili viteški? Da njihove vojskovođe nikada nisu bili zločinci i da je sam pojam ratnog zločina izum modernih vremena?

Pre nego što pogledamo nekoliko zanimljivih istorijskih primera potrebno je ukratko razmotriti pojam viteštva – onako kako je on postepeno razvijen u ranom Srednjem veku, kao sklop običajnih normi koje su prevazilazile pravila ratovanja u tehničkom smislu i obuhvatale širi spektar poželjnog društvenog ponašanja, uključujući tu i moralne norme kao što su čast, uljudnost, hrabrost, odanost, a u doba Renesanse i način odevanja, bonton i pravila ophođenja prema damama.

Viteštvo je, kao neformalni kod ponašanja, nastalo negde između 1170. i 1220. godine, nikada nije kodifikovano u jedinstvenom dokumentu, ali je bilo česta tema literature tog vremena, počevši od Historia Regum Britanniae 1130-tih, u kojoj je, po prvi put pomenuta legenda o vitezovima kralja Artura. Pojam je kasnije, u XIII i XIV veku, razvijen u tri odvojene hronike: Ordene de Chevalerie nepoznatog autora, u kojem se opisuje zatočeništvo krstaškog viteza Hjua od Sen Omera kod sultana Saladina i njegovo kasnije oslobađanje; Libre del ordre de cavayleria katalonskog autora Rajmona Ljulja – zbirku znanja i veština koje vitezovi moraju da poseduju i mana koje moraju da izbegavaju; i Livre de chevalerie francuskog pisca i viteza Džefrija od Čarnija – inače prvog dokazanog vlasnika čuvenog Torinskog pokrova – koja naglašava hrabrost kao vitešku vrlinu.

Iz ove tri hronike jasno je da su naši preci viteštvo odredili kao skup vrlina iz tri različita aspekta, uzeta zajedno: vojnog, plemićkog i verskog. Sa vremenom su se i te vrline preciznije odredile, kao:

1. Lojalnost: praktična osobina ratničkog plemstva, neposredno izražena na bojnom polju kao hrabrost, ali takođe posmatrana i kao stvar reputacije.
2. Uzdržanost: samokontrola u postupcima i ponašanju prema protivničkim ratnicima ali i prema dvorovima njihovih gospodara, a naročito prema onima koji se ne bore – mi bismo danas rekli, civilima – kvalitet za koji je, nekoliko vekova kasnije, Marko Miljanov upotrebio izraz čojstvo.
3. Čvrstina: ovaj kvalitet izjednačava se sa lojalnošću i uzdržanošću kao jedna od vojnih vrlina viteštva; prema Filipu od Navare, vitez bi sa zrelošću trebalo da stekne i čvrstinu kao sastavni deo svog habitusa; Džefri od Čarnija je naglašavao muški aspekt čvrstine, u svetlu religioznog osećanja koje je opisao kao contemptus mundi, “prezir prema svetu”, shvaćenom kao mehanički skup ovozemaljskih vrednosti i materijalnih dobara.
4. Velikodušnost: prema francuskom pesniku i teologu,  Alanu od Lila, velikodušnost (largesse) nije bila samo stvar jednostavnog davanja onog što se ima, nego i “odsustvo pohlepe, želje za poklonima i ništa osim prezira za mito”.
5. Davidovska etika: najjači kvalitet viteštva, koji proističe iz biblijske tradicije; prvobitno set očekivanja od “dobre vladavine” koji je Crkva naknadno, u Franačkom periodu razvila u posebne moralne vrednosti: zaštitu slabih i bespomoćnih, poštovanje prema udovicama i siročadi, suprotstavljanje onima koji su surovi i nepravični; suština Davidovske etike je blagonaklonost jakih prema slabima.
6. Čast: cilj koji se postiže životom koji je u skladu sa idealima viteštva i razvijanjem navedenih ideala i ponašanja; gubitak časti je poniženje za čovekovu reputaciju i gora je od smrti; Bertran de Born, francuski plemić i jedan od poznatijih trubadura svog vremena je o tome napisao “Što se mene tiče, više volim da držim sasvim mali komad zemlje časno, nego da imam veliko carstvo nečasno.“

Od kasnog Srednjeg veka, kada je epoha viteštva u zapadnoevropskoj istoriji faktički završena, apologeti ovog koncepta su u njegovim naknadnim interpretacijama pošli od pretpostavke (suštinski pogrešne) da je viteštvo bilo živa institucija a ne književni koncept, način života u kojem su se ljudi uvek i svuda ponašali viteški, i da bi imitacija tog perioda mogla da bitno unapredi sadašnjost u kojoj su oni živeli.

To je bila istovremeno i pomalo plemenita i pomalo luckasta misija Don Kihota, protagoniste najviteškijeg romana svih vremena, to je bila inspiracija viteštva u knjigama škotskog romanopisca Ser Valtera Skota, to je bila romantična slika života američkog Juga iz perioda Građanskog rata u SAD, nezaboravno opisana u filmu “Prohujalo sa vihorom”. Zajednički za sve ove umetničke interpretacije bio je isti lajtmotiv – povratak vremenu viteštva značio bi povratak evropskom Zlatnom dobu.

Ali, hajde da sad uporedimo realnost i mit. Koliko su sva ona viteška pravila iz hronika – ona o lojalnosti prema svom vladaocu, udržanosti u ponašanju, odricanju od zemaljskih vrednosti i preziru prema ponuđenom mitu, velikodušnosti prema pobeđenom, ranjenom i zarobljenom neprijatelju, poštovanju prema ženama, zaštiti udovica i siročadi, blagonaklonom odnosu jakog prema slabom, dostojanstvenom tretmanu mrtvih – koliko su ta pravila zaista poštovana u stvarnom životu Evrope tog doba?

***

Počećemo od templara, tog simbola viteštva ranog Srednjeg veka. Koliko su oni stvarno poštovali contemptus mundi, taj ideal prezira prema ovozemaljskim, materijalnim, dobrima?

Godine 1148, zbog izdaje templara, izgubljen je Damask. Egipatskog hrišćanskog princa, koji se krio kod hramovnika, izdali su neprijatelju za 60.000 zlatnika. Godine 1166, dvanaest članova reda je obešeno zbog neshvatljive predaje tvrđave na Jordanu. Čudno! Što je više bilo vojnih poraza, tim se red više bogatio.

Kada je Luj IX Sveti 1250. godine dopao ropstva Saracena za njega su zahtevali, u to vreme, neverovatan otkup od 25.000 livara zlata. Nijedna država Evrope ne bi mogla da sakupi toliki novac u zahtevanom roku. Tada su se obratili hramovnicima. Njihov blagajnik, čak ne onaj u pariskoj centrali, već u Akri, malo, reda radi, zatežući, dao je celokupnu sumu.

Godine 1290, pao je Jerusalim. Siromašni vitezovi su prešli na Kipar. Kupili su ga od Ričarda Lavljeg Srca po ceni od 100.000 vizantijskih zlatnika, što je za to vreme bilo basnoslovno bogatstvo.

Uostalom, i konačna likvidacija templarskog reda koja je započela hapšenjem njegovih glavnih rukovodilaca, 13. oktobra 1307. godine u Francuskoj, bila je prevashodno motivisana željom kralja Filipa IV da se oslobodi nagomilanih dugova prema Redu, preuzetih da bi finansirao Stogodišnji rat sa Engleskom a ne crnom magijom, idolatrijom, homoseksualnim obredima i drugim razlozima koji su tada bili javno izneti.

Sam papa Klement V, čije je sedište tada bilo u francuskom gradu Avinjonu, ovo je bio prinuđen da indirektno potvrdi samo mesec dana kasnije, u svojoj buli Pastoralis Praeeminentiae kojom je pozvao sve evropske monarhe da uhapse sve vitezove templare koje pronađu i zaplene svu imovinu Reda koja se bude zatekla na njihovim teritorijama.

Istorijska istina je, dakle, prilično drugačija od romantične priče ispričane u Fukoovom klatnu i Da Vinčijevom kodu…

***

Hajde da sada pogledamo drugi od šest kriterijuma viteštva – uzdržanost u postupcima prema poraženom protivniku, odnosno čojstvo kako ga je kasnije opisao Marko Miljanov. Ovaj kriterijum je između ostalog podrazumevao da se sa ratnim zarobljenicima postupa dostojanstveno i da se oni kasnije oslobode uz (za ta vremena sasvim uobičajen) novčani otkup.

Razmotrićemo slučaj koji se dogodio u maju 1170. godine prilikom jedne od prvih engleskih (zapravo tada još uvek normanskih) invazija Irske. Komandant engleske prethodnice, Rejmon Le  Gros iskrcao se na jugoistočnoj obali ostrva i na samoj litici rta Baginbun Hed uspostavio improvizovano utvrđenje. Pod njegovom komandom bilo je, kažu hronike, jedva sedamdeset vojnika – strelaca i deset vitezova – konjanika. Taj broj je kasnije bio nešto uvećan kad mu se pridružio Hervi od Monmorensija, avanturista kome je kruna velikodušno obećala “sve zemlje koje bude osvojio” – ali, sve i zajedno sa njim, Rejmon nije imao na raspolaganju više od sto boraca.

Sa druge strane, irske plemenske vođe su u obližnjem gradiću Vaterford lako okupili oko tri hiljade boraca i samouvereno krenuli da osvoje utvrđenje. U nekim interpretacijama ove bitke navodi se kako su Englezi usput od seljaka zaplenili neko stado ovaca koje su stavili ispred sebe kao živi štit, tako da su bili van domašaja irskih mačeva, pa su sa bezbedne udaljenosti svoje protivnike precizno gađali strelama. Sa druge strane, Džerald od Velsa u svojoj hronici Expugnatio Hibernatica ne pominje nikakve ovce, nego klasično ratno lukavstvo – iznenadni obračun mačevima između Le Grosa i irskog komandanta koji se dogodio na uskom mostu postavljenom preko rova iskopanog oko zamka, gde irska brojna nadmoćnost nije mogla da dođe do izražaja. Detalji naravno nisu precizno zabeleženi, mada je iz drugih bitaka na tom prostoru i u tom periodu poznat obrazac po kojem su male, ali dobro naoružane, organizovane i vešto vođene snage mogle da savladaju i višestruko brojnijeg protivnika.

Ono u čemu se svi hroničari slažu je ishod – Irci su posle pogibije svog komandanta krenuli u panično bekstvo, kao svaka razbijena vojska, i nisu se zaustavljali sve do Vaterforda. Taj dan ih je koštao, po nekim izvorima pet stotina po nekim čak hiljadu poginulih dok su Englezi izgubili samo desetak vojnika. Irci su imali, međutim, i sedamdeset zarobljenika, kako u hronikama piše “plemenitog roda”. Pretpostavljamo da Englezi nisu imali motiv da zarobljavaju obične vojnike – seljake, za koje nisu ni mogli da dobiju otkup, ali o tome nikakvi zapisi nisu sačuvani.

Kada se radi o ovih sedamdeset zarobljenika Rejmon Le Gros je imao samo dva izbora: da ih poštedi, i odmah zatraži otkup za njihovo oslobađanje, i da ih, takođe odmah, ubije. Iz niza praktičnih razloga – ograničena količina hrane koju je imao na raspolaganju u neprijateljskoj zemlji, mali broj vojnika koji bi morao da ih čuva do dolaska pojačanja, slabe komunikacije sa maticom, koje su podrazumevale nesigurnu plovidbu vodama Irskog mora – nije bilo realno da se oni duže vreme drže kao ratni zarobljenici a još manje da se pošalju za Englesku.

Odluka o sudbini ovih sedamdeset ljudi morala je dakle da bude doneta naredne noći, na ratnom savetu koji su u utvrđenju održali Rejmon i njegovi vitezovi. Anonimni narodni pesnik je ishod tog ratnog saveta opisao u epu “Pesma o Dermotu i Erlu”, napisanom negde na početku XIII veka, dakle samo nekih tridesetak godina kasnije:

Čak sedamdeset Iraca
zarobljeni su na dan slave
i vitezovi hrabrih srdaca
svima im odrubiše glave.

Dadoše sekiru od kaljenog čelika
devojci što služavka je bila
svima im glave ona odseče bez krika
da bi potom preko litice njihova tela bacila

…jer rastaše se sa svojim verenikom
poginulim u bici, tog dana ranije
Devojka što opsluži Irce rukom lakom
zvala se Alisa od Abergavenija.

Od događaja je prošlo skoro devet stotina godina i za sve to vreme nije moglo da se utvrdi da li je Alisa od Abergavenija bila istorijska ili književna ličnost, da li je ona stvarno postojala ili je bila samo plod mašte narodnog pesnika. Da li je zaista sa vojskom stigla iz rodnog Velsa, prateći svog verenika? Uostalom, ni ime tog verenika, ljubavnika ili šta god je već on bio, koji je navodno poginuo u bici, nije ostalo sačuvano. Pomalo čudno, s obzirom da Englezi nisu imali više od desetak mrtvih pa bi bilo logično da su njihova imena ostala sačuvana.

Kako je jedna krhka devojka uspela da sama sekirom odseče glave, a potom preko litice baci tela, sedamdeset odraslih muškaraca? Da li je možda ubila samo dvojicu ili trojicu zarobljenika, kao svoj mali revanš, dok su se drugima pozabavile njene muške kolege? Odgovore na sva ta pitanja ne možemo naći ni u hronikama ni u narodnim pesmama. Jer, ni u već pomenutoj hronici Džeralda od Velsa Expugnatio Hibernatica, ali ni u jednom drugom pisanom dokumentu posle 1170. godine, više se nigde ne pominje ime Alise od Abergavenija. Ostao je sačuvan samo njen lik, na nekoliko tapiserija načinjenih u narednom veku – predstavljena je kao mlada žena crvene kose i sa neizbežnom sekirom u rukama.

Da li su vitezovi Rejmona Le Grosa želeli da pred istorijom odgovornost za neviteški i nečasni čin – ubistvo ratnih zarobljenika – sa sebe prebace na ženu, uz to još i običnu služavku, stvarnu ili izmišljenu, sasvim svejedno? Ili je pripisivanje egzekucije njoj trebalo da bude samo dodatni vid ponižavanja protivnika koga je, eto, čak i žena mogla da pogubi? Ili, možda, i jedno i drugo?

***

Viteški kodeks uključivao je i zaštitu civilnog, neboračkog, stanovništva od surovosti ratnih dejstava – tako je bar propisivao njegov peti kriterijum, Davidovska etika?

Razmotrićemo jedan slučaj iz Stogodišnjeg rata koji se dogodio u Normandiji, tada delu poseda engleske krune u Francuskoj. Radi se o opsadi tvrđave Šato Gajar, koja je trajala punih sedam meseci, od avgusta 1203. do početka marta 1204. godine. Tvrđavu je branio engleski garnizon čija je snaga bila procenjena na sto do dve stotine vojnika, pod komandom Rožea od Lasija, a opsedalo ju je oko osam hiljada Francuza kojima je komandovao lično kralj Filip Drugi. U tvrđavi je bilo i negde između 1.400 i 2.200 civila, uglavnom izbeglica iz okolnih mesta koji su se pred francuskom vojskom sklonili pod zaštitu njenih zidina.

Zabrinut koliko će trajati njegove zalihe hrane Rože od Lasija je, negde krajem septembra, odlučio da svo neboračko stanovništvo jednostavno izbaci iz tvrđave. Na prvi pogled, to je bila velikodušna odluka, jer su na taj način civili bili zaštićeni od rizika (tvrđava je bila gađana iz raznih opsadnih mašina, velikim kamenjem i tzv. grčkom vatrom) iako su njeni motivi bili sasvim sebični. Iz Londona je, od kralja Jovana Bez Zemlje dobio poruku da se snalazi sam – očekivano pojačanje neće stići najmanje još pola godine. Hrane je bilo dovoljno za njegove vojnike, ali ne i za beskorisna usta (Les Bouches Inutiles) kako je tada nazivan svako ko nije bio u stanju da se bori.

Po srednjovekovnim pravilima ratovanja, pravo na slobodan prolaz (fr. sauf-conduit, lat. fides publica) bilo je civilima garantovano samo u slučaju predaje opsednutog utvrđenja. Dok su borbe još trajale, odluka o tome da li će ono biti priznato bila je stvar diskrecione ocene komandanta opsadne vojske. Viteška pravila jesu zahtevala da se slobodan prolaz dozvoli iz humanitarnih razloga, ali surova ratna logika nalagala je sasvim suprotno – ako bi ograničene zalihe hrane morale da se podele na veći broj usta i odbrana bi kraće trajala.

Prvim dvema grupama od po četiri do pet stotina izbeglica francuski komandant je u oktobru dozvolio prolaz kroz opsadne linije, ali kad je kralj Filip Drugi došao u inspekciju i saznao za velikodušni potez svog komandanta besno je naredio da se “više nikome, nezavisno od godina, pola ili zdravstvenog stanja ne dozvoli da napusti zamak”. Tada je naišla i treća, najveća grupa beskorisnih usta koju je Rože od Lasija, očigledno, bio svesno poslao u sigurnu smrt.

Tako se, početkom novembra, preko hiljadu staraca, žena i dece našlo na ničijoj zemlji između opsadne vojske koja ih je gađala strelama i tvrđave, čija su im vrata sada bila zatvorena i sa čijih su je zidina gađali kamenjem. Ostali su zarobljeni na uskom prostoru. Teške opsadne mašine sa jedne strane i strelci sa druge razmenjivali su vatru iznad njihovih glava i svaki nedovoljno precizan hitac mogao je da znači civilnu žrtvu.

Ali, to je bila samo jedna od njihovih nedaća: nije im bilo dozvoljeno da iz utvrđenog grada ponesu nikakve zalihe hrane, dolazila je zima a izašli su u gotovo letnjoj odeći. Francuski sveštenik, hroničar i pesnik, Vilijem Bretonski, koji se sve vreme nalazio na licu mesta dramatično je svom epu Philippide opisao patnje ovih ljudi koje su trajale puna tri meseca: očajničke pokušaje da ostanu u životu hraneći se travama i korenjem, izgladnele pse izbačene iz tvrđave, zbog čijeg oskudnog mesa su oni jači nemilosrdno tukli one slabe, pa čak i jednu novorođenu bebu, koju su ljudi poludeli od gladi odmah oduzeli od majke i u slast pojeli…

Šato Gajar je na kraju ipak kapitulirao, 8. marta sledeće godine, ne dočekavši pomoć iz Engleske. Sa ovom tvrđavom je dinastija Plantageneta izgubila sve svoje posede u Normandiji u korist francuske krune. Krajem februara je Filip Drugi konačno sve preostale izbeglice zarobljene na ničijoj zemlji propustio kroz francuske linije. Za tri meseca je od prvobitnih hiljadu preživela tek oko polovina – oni najslabiji, stari, deca i bolesni, ostali su zauvek na ničijoj zemlji.

Da li se Filip na kraju sažalio na njihove patnje ili je samo želeo da raščisti prostor za konačan napad na tvrđavu? Odgovor na to pitanje nije zabeležen u hronikama. Ne daju ga ni Vilijemove Filipide – umesto toga, on detaljno opisuje odgovor jednog starca kojem nakon oslobađanja iz ovog prinudnog zarobljeništva nikako nisu mogli iz usta da izvade ostatke oglodanog psećeg repa:

“Ja sam moj gospodine na ovom psećem repu preživeo poslednjih mesec dana, i on mi je sada slađi od stola punog belog hleba.”

Šta je od svega navedenog zaista bila istina a šta umetničko preterivanje teško je reći sa vremenske distance od osam vekova. Vilijem Bretonski je bio jedan od najpoverljivijih ljudi francuskog kralja Filipa Drugog. Bio je njegov lični ispovednik, povremeno odlazio na poverljive diplomatske misije u Rim, a povremeno dobijao i zadatke da bude diskretan tutor deci koju bi kralj dobijao u raznim vanbračnim vezama. Teško je, dakle, očekivati da je on mogao da bude objektivan hroničar ma koje bitke koju je njegov gospodar vodio.

U svakom slučaju, za konačan uspeh francuske kampanje u Normandiji, pa i u čitavom Stogodišnjem ratu, bila je vrlo važna i satanizacija i moralna degradacija protivnika. A šta bi bolje moglo da posluži u tu svrhu ako ne umetnički prikaz sopstvenog kralja kao velikodušnog džentlmena a engleskog komandanta kao bezdušnog monstruma koji je eto bespomoćne civile nemilosrdno osudio na sporu i strašnu smrt od gladi?

Vilijem Bretonski je tako, verovatno i ne znajući, postao preteča onoga što će, u narednim vekovima, postati poznato pod pojmom propagandista.

***

Na kraju, jesu li viteška vremena bar značila poštovanje mrtvog protivnika – njegovo pravo da neometano i dostojanstveno sahrani svoje mrtve, poštovanje njihovih grobova i zaštitu tih grobova od skrnavljenja?

Razmotrićemo slučaj lorda-protektora Engleske, Olivera Kromvela, koji je umro od urinarne infekcije, 3. septembra 1658. Njegov sin Ričard, koji ga je nasledio na funkciji lorda protektora, nije bio sposoban da očuva republikanski režim i podneo je ostavku samo nekoliko meseci kasnije, maja 1659. Već 1660. Čarls II, sin Čarlsa I koji je pogubljen za vreme Kromvelove vladavine, pozvan je da se vrati iz izgnanstva i vlast dinastije Stjuart je ponovo uspostavljena.

30. januara 1661. – simbolički, na dan pogubljenja svog oca, dvanaest godina ranije – Čarls II je organizovao ne samo pogubljenje svih onih još uvek živih poslanika koji su glasali za smrtnu kaznu Čarlsu I, nego i ekshumaciju Kromvelovog tela iz Vestminsterske opatije, i njegovu posmrtnu egzekuciju. Leš je nakon iskopavanja iz crkve najpre odnet u obližnju krčmu “Kod crvenog lava” gde je sačekao tela drugih, u međuvremenu preminulih, republikanskih zaverenika. Potom su sva tela odneta na vešala u selu Tajburn (ono se tada nalazilo, otprilike, na mestu gde je danas londonski Marbl Arč) i tamo ostala izložena “od ujutro do četiri popodne” kako pišu savremene hronike. Od Kromvelovog tela je onda sekirom – “bilo je potrebno šest udaraca”, napisao je pažljivi posmatrač – bila odvojena glava, da bi telo bilo bačeno u jamu sa đubretom, a glava nabijena na šest metara dugačak kolac i podignuta iznad ulaza u zgradu parlamenta u Vestminsteru. Tamo je i ostala naredne dvadeset četiri godine, sve do smrti Čarlsa II. Kao zastrašujuće upozorenje za sve buduće poslanike, verovatno.

Zanimljiva je i kasnija sudbina Kromvelove glave: legenda kaže da je pred sam kraj vladavine Čarlsa II velika oluja u Londonu slomila (dotad verovatno već prilično truo) kolac na koji je bila nabijena pa je glava pala na zemlju, gde ju je u travi slučajno našao stražar koji je čuvao obližnje ministarstvo finansija – on ju je sakrio ispod ogrtača i posle sakrio u dimnjaku svoje kuće. Još četvrt veka kasnije, glava se zatekla u privatnom muzeju švajcarsko-francuskog sakupljača kurioziteta, Klaudija De Pija, koji je naplaćivao njeno razgledanje. Krajem XVIII veka zatekla se u vlasništvu izvesnog Semjuela Rasela, propalog glumca i pijanice koji je tvrdio da je Kromvelov dalji rođak. Od njega ju je kupio zlatar i časovničar Džems Koks, za nekih pet hiljada funti u današnjem novcu, da bi je posle samo nekoliko godina preprodao izvesnoj braći Hjuz za sedam i po hiljada – Kromvelova glava je bila, očigledno, dobra investicija.

Sve ovo dosad su, međutim, bile golicave londonske priče, ne nužno sasvim tačne, opisane u raznim novinama, memoarskoj literaturi i drugim sekundarnim istorijskim izvorima. Prvi primarni istorijski izvor – kupoprodajni ugovor – o Kromvelovoj glavi potiče iz 1815. kada ju je od naslednice braće Hjuz kupio Henri Vilkinson, u čijoj je porodici ostala narednih vek i po. Sam Henri, inače prilično bizarna osoba, uživao je da njom impresionira dame koje su ga posećivale – irska književnica Meri Edžvort opisala je 1822. kako je Henri postavio glavu kao ukras u vazu sa cvećem kada su zajedno doručkovali…

Henrijevi naslednici su, međutim, bili diskretniji – Kromvelova glava je sklonjena u posebnu somotsku kutiju gde je ostala – uz povremena pozajmljivanja raznim naučnim institutima koji su vršili antropometrijska ispitivanja – sve do 1960. godine, kada je konačno sahranjena u kripti jednog koledža na Univerzitetu u Kembridžu. Tri stotine godina nakon njegove prirodne smrti i naknadnog posmrtnog pogubljenja.

Tako je i Engleska, zemlja koja je postojbina jedne legende – one o kralju Arturu, arhetipu viteštva – dočekala da bude i postojbina jedne antilegende – one o najdužoj i najčudnijoj putešestviji glave jednog šefa države nakon njegove smrti.

***

Opisujući vremena viteštva nekoliko stotina godina kasnije, i aludirajući na vrline opisane u fiktivnom dvoru kralja Artura, francuski istoričar Žan-Šarl Leonard de Sismondi napisao je:

“Što gledamo dublje u istoriju jasnije ćemo videti da je sistem viteštva bila jedna gotovo u celini poetska izmišljotina. Nemoguće je tačno utvrditi zemlje za koje se pričalo da je u njima preovlađivao. On je uvek bio predstavljen kao udaljen od nas i u vremenu i u prostoru, i dok nam savremeni istoričari daju jasan, detaljan i potpun pregled nepočinstava dvorova i velikaša, ili divljaštva i korupcije plemstva, i servilnosti naroda, mi smo uvek ponovo iznenađeni da nađemo pesnike koji, posle dugog protoka vremena, obožavaju ista ta vremena kao sjajne fikcije milosti, vrline i lojalnosti.”

 

VII

Janko, Janoš ili Joan: priča o pomešanim identitetima

Sibinjanin Janko, Janoš Hunjadi ili Ioan de Hunedoara – izbor imena zavisiće od toga smatramo li ga Srbinom, Mađarom ili Rumunom.

Ali, možemo li – sa naše današnje tačke gledišta, naravno – da pretpostavimo kako je on sam mogao da se oseća? Da li je “beli knez Vlaške”, kako ga je zvao njegov savremenik, francuski pisac i diplomata Filip od Komina, o sebi mislio kao o Srbinu, Mađaru ili Rumunu? I da li su čoveku, koji se u većem delu svojih pedeset godina, koliko je ukupno proživeo, bavio ratovanjem sa Turcima, ta tri pojma uopšte nešto posebno i značila?

Još jedan savremenik, dominikanski fratar Pjetro Rancano ga u svojoj hronici Annales omnium temporum zove Janko – u latiniziranom obliku doduše – Ianco vulgo cognominator. Dva vizantijska hroničara tog vremena – Georgios Frances i Laonik Halkokondik – koriste paralelno nekoliko različitih imena: Ianco/Iango”, „Iancou/Iangou”, „Iancos/Iangos”, „Iancoula/Iangoula”, „Gianco/Giango” i „Ghiangou.

Dovoljno da ga u daljem tekstu zovemo Jankom, nedovoljno za odgovor na pitanje koje smo postavili.

Ime Jankovog oca, Vojka, po prvi put se pojavljuje u jednoj povelji mađarskog kralja Sigismunda (Žigmunda) iz 1409. godine, kada je Janko imao samo tri godine. Tom poveljom je zamak u današnjem rumunskom gradu Hunedoari, sa pripadajućim zemljama, dat Vojku i njegovom sinu Janku, Vojkovoj dvojici braće, Magošu i Radolu, i ujaku (ili rođaku) ove trojice, koji se takođe zvao – tako bar u povelji piše – Radol. U ovoj povelji se Vojk opisuje kao “sin Serba” i to je jedan od osnova za kasnije teorije o Jankovom srpskom poreklu, iako ni u jednoj hronici ne nalazimo ništa bliže o poreklu njegove porodice.

Drugi osnov je jedna bugarštica (srpska narodna pesma) iz XV veka u kojoj se navodi da je Sibinjanin Janko nezakoniti sin srpskog despota Stefana Lazarevića, sina Cara Lazara, i njegove ljubavnice, devojke iz grada Hermanštata (današnji Sibiu) u Rumuniji. Istorijska tačnost pesme ne može biti potvrđena: despot Stefan je zaista, negde krajem 1403. ili početkom 1404. godine, stupio u vazalne odnose sa ugarskim kraljem Sigismundom od kojeg je na upravu dobio Mačvu sa Beogradom, gde je smestio i svoju prestonicu, ali nema sačuvanih zapisa o njegovom boravku u gradu Sibiu, gde bi mogao da stupi u vezu iz koje se rodio Sibinjanin Janko. Naprotiv, hronike se slažu da se Stefan, septembra 1405, oženio Jelenom, ćerkom đenovljanskog plemića Frančeska II Gatiluzija, gospodara ostrva Lezbos, inače sestrom Irine (Evgenije) Paleolog, žene vizantijskog cara Jovana II.

Konačno, treći osnov za teorije o srpskom poreklu Sibinjanin Janka je navod iz hronike već pomenutog vizantijskog istoričara Laonika Halkokondika da je on, u mladosti. proveo nekoliko godina na dvoru despota Stefana u Beogradu. Nema drugih primarnih istorijskih izvora koji mogu da potvrde ovu tvrdnju, ali indirektnu potvrdu možemo naći u činjenici da se Sibinjanin Janko, oko 1429. godine, oženio Elizabetom Silađi, čiji je otac Ladislav bio tzv. familiaris regis, ili deo intimnog kruga prijatelja oko despota Stefana u poslednjim godinama njegovog života (Stefan je umro 1427. godine). Da li je tim dogovorenim brakom Stefan Lazarević, koji je zvanično umro bez dece, želeo da osigura budućnost svog nezakonitog sina?

Drugi hroničari su imali i druge teorije: italijanski pesnik Antonio Bonfini, koji je poslednje godine svog života proveo na dvoru Jankovog sina Matije Korvina u Budimpešti u svojoj knjizi Historia Pannonica: Sive Hungaricarum Rerum Decades IV najpre navodi podatak da je Jankov otac zapravo bio sam ugarski kralj Sigismund, da bi u jednom kasnijem spisu tu teoriju osporio, navodeći da se radi o “neukusnoj izmišljotini” i pripisujući je zlobi Jankovog protivnika, grofa Ulriha II Celjskog. Da li se to naručiocu knjige nije dopalo da bude bude sin vanbračnog deteta?

Položaj Sibinjanin Janka na ugarskom dvoru brzo je prerastao onaj koji je uživao njegov otac – po većini istorijskih izvora Vojk je ipak bio samo niži funkcioner čijoj je porodici kao nagrada dat zamak u Hunedoari, ali daleko od toga da je bio prihvaćen kao ravnopravan sagovornik u Pešti. Taj status je, međutim, vrlo brzo dobio njegov sin Janko – po nekima, za njegov uspon je bio zaslužan brak sa Elizabetom Silađi, po drugima podrška despota Stefana, u poslednje dve decenije života najvernijeg vazala kralja Sigismunda, po trećima njegove nesporne vojničke veštine i gotovo neutaživa žeđ za vođenjem krstaških ratova protiv Turaka.

Vodeći te ratove na celom području istočnog Balkana – od Varne na Crnom moru do Kosovog Polja – Sibinjanin Janko je jedno vreme krajem 1448. bio i zatočen u Srbiji. Despot Đurađ Branković, koji je odbio da mu se pridruži u ratnim pohodima protiv nadmoćnijeg Otomanskog carstva, zarobio ga je i utamničio u tvrđavi u Smederevu na povratku sa Kosova. Razmišljao je da ga preda Turcima, ali je na kraju bio prinuđen da ga pusti već posle dva meseca kada mu je ugarski dvor zapretio konfiskacijom svih poseda – sankcije velikih sila su, kao što vidimo, postojale i onda, i bile su isto tako efikasne kao i danas.

Ipak, samo tri godine kasnije, Sibinjanin Janko i Đurađ Branković zaključuju savez – bilo je to kada su poverljivi dubrovački emisari obavestili obojicu o pripremi novog velikog pohoda koji je pripremao sultan Mehmed II – i taj savez biva zapečaćen jednom veridbom. Jankov sin Matija (8) i Đurađova unuka Jelisaveta (10), ćerka Ulriha Celjskog venčaće se posle samo četiri godine. Ideja da se na taj način prekinu višedecenijski sukobi dveju feudalnih porodica oko prevlasti na širokim prostorima od Alpa do Karpata, na žalost nije uspela – mlada je umrla 6. novembra 1455. pre navršene četrnaeste godine.

Beograđanima je, ipak, Sibinjanin Janko ostao najpoznatiji po presudnoj ulozi koju je imao u odbrani njihovog grada od turske opsade, 1456. godine, kada je sa dve stotine lađa doplovio Dunavom, prepadom upao u turski logor 22. jula i naterao sultana Mehmeda II na povlačenje. Bila je to slavna pobeda zbog koje su – kako su pisali savremenici – “zvonila crkvena zvona od Venecije do Oksforda”, ali pobednik nije imao vremena da čuje izveštaje o tome. Zaražen kugom, umro je u Zemunu 11. avgusta.

Kako je pisao Enea Silvio Pikolomini, kasniji papa Pije II:

“Iako mu je snaga slabila, naredio je da bude odnet u crkvu, gde se ispovedio na hrišćanski način, primio božansku pričest i predao dušu Gospodu u rukama sveštenika. Srećna duša koja je stigla u Nebesa kao tvorac i simbol herojske akcije kod Beograda.”

Opisujući kraj svog prijatelja (Pikolomini i Sibinjanin Janko su se dobro i dugo poznavali) i vojskovođe koji je pune dve decenije vodio krstaške ratove na Balkanu, pisac ni na samom kraju nije obratio pažnju na njegovo etničko poreklo. Da li je on bio Srbin, Mađar ili Rumun očigledno mu nije bilo preterano važno, kao što o tome nigde nije sačuvana nijedna Jankova izjava.

Da li je takva pripadnost u petnaestom veku bila manje značajna nego što će to postati kasnije, u devetnaestom, dvadesetom pa i dvadeset prvom? Ako je sudeći po čoveku koji je svoje ratne operacije vodio na prostoru koje su omeđivale obale čak tri mora – Crnog, Jadranskog i Egejskog, planirajući ih ponekad sa takvim saveznicima kao što su bili Đerđ Kastrioti Skenderbeg i Vlad Cepeš Drakula, u sudarima svetova koji su se događali na nemirnoj granici, nacije – a posebno nacionalne države – su mogle samo da smetaju njihovim vizijama.

 

VIII

Ničiji ili svačiji gradovi – jug (1)?

Evropa ima puno gradova koji su, u hiljadu ili dve godina njene istorije, često menjali svoju pripadnost. Kako su se menjale granice zemalja, tako su se menjali i njihovi gospodari. Francuski Miluz je postajao nemački Milhauzen i obrnuto, baš kao što je i nemački Kenigsberg postajao ruski Kaliningrad, a grčki Konstantinopolis turski Istanbul. Na kulama njihovih tvrđava menjale su se zastave, na njihovim trgovima mešali jezici, na njihovim pijacama novčanice u opticaju, u njihovim crkvama molitve.

Ali, Evropa ima i nekoliko gradova koji su toliko puta bili nečiji da se slobodno može reći da su bili svačiji ili možda ničiji. U raznim epohama bilo je pokušaja da se taj, postepeno izgrađeni, kompleksni identitet, pomešan, različit i odvojen od velikih teritorijalnih zajednica pored kojih su, više nego u kojima su, živeli, da se taj amalgam različitih kultura i tradicija, izrazi kroz neku vrstu posebnog statusa. Da oni, i zvanično, postanu ničiji i svačiji.

Danas ih, u tom obliku, više nema: moderna nacionalna država je progutala je srednjovekovni kosmopolitski grad. Umesto njega, krajem dvadesetog veka stvaraju se njegovi novi, postmoderni modeli: Brisel, Frankfurt, London... Baš zato korisno je podsetiti se i nekoliko tipičnih primera iz evropske istorije.

***

Zapadno od delte Vardara, na samoj severnoj obali Egejskog mora, tamo gde se Via Egnatia ukršta sa moravsko-vardarskom dolinom, 315. godine pre nove ere helenski kralj Kasandar Makedonski podigao je grad i nazvao ga po svojoj ženi – Tesalonike, polusestri Aleksandra Velikog.

Još 41. godine p.n.e. Marko Antonije mu je dao status slobodnog grada, a oko sto godina kasnije postao je jedan od centara iz kojih se širilo rano hrišćanstvo. Legenda kaže da je Sveti Pavle, u misiji širenja nove vere na helenskom istoku, tri puta na tri Sabata posetio glavnu sinagogu u Solunu i tamo posejao seme novog učenja. Početkom IV veka dobio je i svog sveca-zaštitnika: Svetog Dimitrija, stanovnika Soluna probodenog kopljem za vreme vladavine poslednjeg rimskog imperatora koji je proganjao hrišćane, Galerija.

Grad se razvijao brže nego što je bilo ko od savremenika mogao da pretpostavi: glavna luka za pretovar roba sa Orijenta na planinske puteve Balkana bila je, u trenutku pada Rimskog carstva na Zapadu 476. godine, drugi po veličini grad – posle Konstantinopolja – u onome što će brzo postati nova imperija – Vizantija.

U VI i VII veku grad su nekoliko puta neuspešno napadali Avari i Sloveni, sve više se naseljavajući u njegovoj zaleđini, da bi sa padom Vizantije u Četvrtom krstaškom ratu Solun postao vredna a laka nagrada za svakoga ko bi se pred zidinama grada pojavio sa nešto naoružanih ljudi. Venecija, Bugarsko Carstvo, lokalni despoti Epira i Nikeje – svi su se oni, na kraće ili duže vreme, smenjivali kao vladari Soluna. Sredinom XIV veka u gradu je – neke četiri godine – funkcionisala čak i tzv. Republika Zelota, anti-aristokratski pokret formiran od mornara i gradske sirotinje, u vreme kada je Solun bio praktično odvojen i od užeg i od šireg okruženja.

Sa dolaskom Otomanskih osvajača na Balkan, krajem XIV veka, počinje islamizacija Soluna, a samo sto godina kasnije – kada Izabela i Ferdinand iz tek ujedinjene Španije proteruju Jevreje na Levant – i njegova judeizacija. Tako je u Solunu uspostavljena složena islamsko-grčko-jevrejska ravnoteža koja će biti narušena tek u dvadesetom veku. Najpre sa Balkanskim ratovima, a potom i sa razmenom stanovništva posle Grčko-turskog rata Solun biva lišen svog muslimanskog stanovništva. Sa Holokaustom, biva lišen i jevrejskog. Tek 1945. on postaje, u punom smislu te reči, grčki grad.

***

Prema Konstantinu Porfirogenitu (De Administrando Imperio, oko 950. godine) svoje ime – Ragusa (Rhaousin, latinizovano Rhagusium) – dobio je po “stenovitom ostrvu” Lausa, na koji su se naselile izbeglice iz Epidauruma (Ragusa Vecchia, današnji Cavtat) koje su se sklonile od napada slovenskih doseljenika u VII veku. Moderno ime, Dubrovnik, po prvi put se pominje u Povelji Kulina bana, 1189. i ono najverovatnije potiče iz reči “dubron“, keltskog izraza za vodu (galski dubron, irski dobar, velški dubr/dwfr, kornvolski dofer). Dubrovnik je, dakle, imenjak francuskog Duvra i engleskog Dovera, ali i nemačke reke Tauber, pritoke Majne.

U ranom srednjem veku pod zaštitom Vizantije, Dubrovnik je u prvo vreme očuvao svoje autohtono, rimsko stanovništvo. Kako su se trgovačke veze, međutim, širile ono se polako pomešalo sa došljacima a grad je sa vremenom sve više postajao mediteranski melting pot: u njega su polako dolazili Hrvati – pomorci, kapetani i trgovci; Srbi – kuriri i vojnici; Italijani iz Venecije sa severa i Pulje sa juga, Toskanci koji su predstavljali različite firentinske porodične firme; Saksonci rudari i Jevreji doktori; Katalonci, trgovci vunom i mnogi drugi.

Ipak, čak do 1472. godine zvanični jezik u Dubrovniku je bio latinski – način da se održi ravnoteža između dva glavna jezika kojima je govorilo stanovništvo – italijanskog (uglavnom venecijanskog i toskanskog dijalekta) i dubrovačke varijante dalmatinskog.

Posle pada Konstantinopolja pod vlast krstaša, 1204. godine, Dubrovnik je narednih vek i po posed Venecije, da bi Zadarskim mirom, 1358. stekao nezavisnost – te godine je uspostavljena Republika koja je trajala narednih četiri stotine pedeset godina, uprkos godišnjem danku koji je povremeno plaćala najjačoj sili u regionu – nekada Ugarskoj, nekada Srbiji, a nekada i Otomanskom carstvu.

Zajedno sa Ankonom, na drugoj strani Jadranskog mora, Dubrovnik je uspostavio alternativni trgovački put za skupocenu robu – svilu, začine i drago kamenje – koja je dolazila sa Orijenta. Umesto uobičajenom rutom preko Venecije i prelaza Brener za Nemačku, roba sa galija koje su uplovljavale u dubrovačku luku išla je za Ankonu, a potom u Firencu, Lion i konačno kod krajnjih kupaca u bogate flandrijske luke Antverpen i Briž. Već u šesnaestom veku kolonija dubrovačkih trgovaca postoji u Fesu, u Maroku, Republika ima konzula na Visokoj Porti i zaštitnica je nekoliko hrišćanskih naseobina širom Otomanskog carstva. Dubrovačka talasokratija, baš kao i mletačka, znala je da je izvor njenog bogatstva – pa samim tim i opstanka – na moru.

Ekonomska moć donosila je i društveni napredak: prvi savremeni sistem zdravstvene zaštite u ovom delu Evrope, 1301; prvu apoteku, koja i danas radi, 1317; starački dom, 1347; karantinsku bolnicu (Lazaret), 1377; sirotište, 1432. Za izgradnju vodovodne mreže, duge dvadeset kilometara, koja je zamenila dotadašnje cisterne, doveden je 1438. napolitanski arhitekta i inženjer, Onofrio dela Kava.

Republika je visoko cenila svoju slobodu: latinska reč za slobodu – libertas – pisala je crvenim slovima na beloj zastavi pod kojom su plovili njeni brodovi na pučinama; nad ulaznim vratima u tvrđavu Lovrijenac pisalo je Non bene pro toto libertas venditur auro (Sloboda se ne prodaje ni za svo zlato sveta); a uvodni deo Držićeve drame “Dubravka” – Himna slobodi – bio je posle 1627. i himna Republike. Ali, Republika je cenila i tuđu slobodu: od 1418. Dubrovnik je jedna od prvih evropskih država koja je i zvanično ukinula ropstvo.

Kao i sa vitezovima Svetog Jovana na Malti, i kraj Dubrovačke republike označio je isti čovek – grobar evropskog feudalizma – Napoleon Bonaparta. Grad je sam pozvao francuske trupe, 1806. godine, kao zaštitu od jednomesečne opsade rusko-crnogorske flote, da bi Maršal Marmon dve godine kasnije ukinuo Republiku i njenu teritoriju pripojio Ilirskim provincijama.

I tu stranu vlast, 28. januara 1814. godine, okončava jedna druga, koja je isto tako počela sa ratnim brodom koji je uplovio u dubrovačku luku. Na palubi britanskih Bahantkinja nalazio se Vilijem Host, jedan od boljih oficira admirala Nelzona, i njegov austrijski kolega prepoznatljivog srpskog imena – general Todor Milutinović. Legenda kaže da, dok su se Dubrovčani, po odlasku Francuza, dogovarali ko će biti naredni knez, očekujući da će Republika, sa svojim srednjovekovnim privilegijama, biti obnovljena, Todor Milutinović jednostavno ušao u Knežev dvor na kraju Straduna, seo na mesto na kojem je vekovima sedeo knez i zgradu proglasio komandom austrijske vojske. Tako je počeo još jedan vek – vek austrijske vlasti u Dubrovniku.

U narednom veku, nova vlast nije stigla brodom, kao dve prethodne, nego vozom – odred srpske vojske, pod komandom rezervnog kapetana Milana Đorđevića, stigao je uveče, 13. novembra 1918. godine, na železničku stanicu u Gružu, gde mu je stanovništvo priredilo oduševljen doček. Dvadeset šest godina kasnije, 18. oktobra 1944. Dubrovnik je od nemačkih i ustaških snaga oslobodila 2. dalmatinska brigada NOVJ, nastupajući iz pravca Cavtata.

Između ta dva oslobođenja, Dubrovnik je bio mesto na kome se događa radnja jednog od najupečatljivijih filmova antifašističke kinematografije u Evropi – “Okupacije u 26 slika” Lordana Zafranovića.

***

Na samom severoistočnom kraju Jadranskog mora, tamo gde se spajaju masivi Apeninskog i Balkanskog poluostrva, smestio se grad. Rimski Tergeste, grčki Τεργέστη, italijanski, španski i portugalski Trieste, mađarski Trieszt, nemački i holandski Triest, srpsko-hrvatski i slovenački Trst. Grad je ime dobio po staroj venecijanskoj reči terg – koja je označavala pijacu.

Status rimske kolonije dobio je za vreme Julija Cezara, a tek dva veka kasnije njegovi stanovnici stekli su i status rimskih građana – hronike kažu da je za to bio najzaslužniji ugledni Tršćanin tog vremena, Fabius Severus, prijatelj tadašnjeg imperatora Antonija Pija.

Komšija, ali i konkurent, veće i jače Venecije Trst je oduvek imao problem manjeg brata koji se nalazi u sumnjivom društvu: za razliku od Venecijanaca čiji je identitet bio nesporan, Tršćani su svoj izgrađivali na nezahvalnoj tromeđi romanskih, slovenskih i germanskih uticaja.

Zaboravljenog negde na krajnjoj istočnoj tački njegove imperije, Karlo Veliki se grada 788. godine setio tek kada mu je došla jedna deputacija Tršćana sa zahtevom da postanu deo njegove države. Trst je dva puta, u trinaestom i u četrnaestom veku bio okupiran od Serenissime – vojni pohod na mali grad bio je Mletačkoj republici jeftiniji od konkurencije na morima. Ponovo napušten, ponovo je 1382. molio da bude deo imperije – ovog puta Habsburške. Sporazum o dobrovoljnom pokoravanju (dedizione) potpisan je u zamku u Gracu, 30. septembra.

U Habzburškoj imperiji Trst ostaje sve do 1918. godine sa autonomijom doduše, ali gubeći sve više svoj trgovački značaj u korist većih, i bolje pozicioniranih, Rijeke i Dubrovnika. Pošteđen novog venecijanskog napada 1463. intervencijom pape Pija II (koji je ranije bio biskup Trsta) i turskog spaljivanja 1470. grad konačno dobija status slobodne luke poveljom austrijskog cara Karla VI, 1719.

Tri puta osvajan od Napoleona – 1797, 1805. i 1809. – Trst je četiri godine sastavni deo francuskih Ilirskih provincija, da bi posle Bečkog kongresa 1815. narednih sto godina ponovo bio deo Austrijskog carstva, prestonica krunske zemlje Österreichisches Küstenland – Austrijskog primorja. Pomorska baza austrijske flote, centar brodogradnje, sedište Austrijskog Lojda, krajnja tačka prve austrijske železničke linije – Južne Železnice Beč – Trst 1857.

Jedna od velikih bečkih ulica i danas se zove Triesterstrasse – ona na čijem kraju počinje put za Trst – i neke Bečlije i danas imaju običaj da kažu da na njoj počinje Balkan. To je inače loša parafraza kneza Meterniha – on je rekao da Balkan počinje na Renvegu, u ulici ne mnogo udaljenoj od Triesterstrasse, doduše.

U Trstu je 1882. godine dvadeset četvorogodišnji italijanski iredentista Đulermo Oberdan pokušao da ubije austrijskog cara Franju Josifa dok se nalazio u poseti gradu. Đulermo je, dakle, bio preteča našeg Gavrila Principa. Ali, za razliku od Gavrilovog, njegov pokušaj nije uspeo – Franjo je preživeo a Đulermo je obešen. Danas se smatra mučenikom pokreta za italijansko ujedinjenje, Risorgimento, njegovo ime je uklesano na Obelisku posvećenom palima u ratovima za nezavisnost u Firenci, spomen ploča mu se nalazi u Bolonji, dobio je jedan od centralnih gradskih trgova (Piazza Oberdan) u rodnom Trstu, a roman posvećen njegovom životu napisao je i današnji slovenački predsednik Borut Pahor – Đulermova majka je, naime, bila Slovenka, čije je prezime, kao vanbračnno dete, i nosio.

Ali ovaj motiv – Đulerma i Franju – smo već pomenuli na početku naše današnje priče – kada smo se podsetili oca Galife i generala Dijema u Barseloni. Ono što je zanimljivije to su dublji istorijski procesi čiji početak je označio ovaj atentat i koji su obeležili celu prvu polovinu narednog, dvadesetog veka.

Trst je postao tačka sporenja dva iredentizma, dva moćna nacionalna projekta i pokreta: italijanskog, kome je bio krajnja istočna tačka projektovane velike države, i slovenskog (ili bar jugoslovenskog), kome je bio krajnja zapadna. Italijanski fašizam i učešće ove zemlje u Drugom svetskom ratu na gubitničkoj strani problematizovali su položaj Trsta ponovo, 1945.

U grad su 1. maja popodne, nekoliko sati pre 2. novozelandske divizije generala Harolda Aleksandera, ušli tenkovi 3. brigade jugoslovenske Četvrte armije generala Petra Drapšina čime je počeo period od trideset devet dana vojne uprave Jugoslovenske armije. Tito nije hteo da sa dojučerašnjim saveznicima ratuje zbog Trsta i već 9. juna je sa britanskim generalom Vilijemom Morganom potpisao sporazum kojim je grad predat na vojnu upravu anglo-američkih saveznika a povučena linija razgraničenja između savezničkih i jugoslovenskih trupa u Julijskoj krajini prozvana je Morganovom linijom.

Punih desetak godina, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, trajao je pokušaj da se jugoslovensko-italijanski spor reši formiranjem Slobodne teritorije Trsta, kao nezavisne države pod protektoratom UN, u kojoj bi se zajedno našli i Italijani koji su činili većinu u gradskim, i Jugosloveni koji su to bili u seoskim delovima Julijske krajine. Projekat je konačno propao i već 1954. Slobodna teritorija Trsta je faktički podeljena – zona A sa gradom je pripala Italiji, a zona B južno od njega Jugoslaviji. Te jeseni je Moša Pijade na Dunav stanici u Beogradu predvodio demonstracije na kojima se uzvikivalo: “Zona A, zona B, biće naše obadve“, “Pela džukela” (tadašnji italijanski premijer zvao se Đuzepe Pela) i “Druže Tito samo reci, ručaćemo u Firenci”.

Ozbiljne šezdesete i vesele sedamdesete su gotovo preko noći zaboravile i Pelu džukelu, i tenkove u Firenci ali i Kler Lus, arogantnu američku ambasadorku u Rimu u to vreme, kojoj je Moša Pijade, sa onim prepoznatljivim beogradskim osmehom preporučivao da “gospođa prodaje samo ono što je njeno, jer čujemo da je u tome vrlo uspešna“.

Nekako mnogo brže nego što se to moglo očekivati, i svakako mnogo brže nego što to činimo danas, zaboravili smo sve one ružne stvari a Frojdov optimizam pamćenja pomogao nam je da se koncentrišemo na one lepe. U Trst bismo išli na vikend, najpre da kupujemo stvari kojih nije bilo u našim prodavnicama a potom i jednostavno da se provedemo. Počeli bismo na Ponterosu, nastavili preko Piazza Oberdan, a u Via Karduči – koja je dobila ime po pesniku Đuzepeu Kardučiju, Nobelovcu koji je sa Viktorom Igoom neuspešno molio za život neuspešnog atentatora Oberdana – popili bismo espreso. Prodavci su tih godina, uglavnom, od stranih valuta viđali samo jugoslovenski dinar.

Pad Gvozdene zavese 1989, a potom i raspad SFRJ i kasniji prijem Slovenije i Hrvatske u EU, za Trst su značile i konačan povratak u status pospane provincijalne luke, zaboravljene na krajnjoj istočnoj tački Italije. Rim, Venecija i Milano su mnogo atraktivniji za posetioce sa istoka. Jer, ono za šta su nekada išli u Via Karduči sada mogu da nađu i u Ilici i u Knez Mihailovoj. Samo ponekad, kada na Italiju dođe red da bude domaćin besmislenih okupljanja lidera tzv. Zapadnog Balkana, birokrate sa rimske Piazza Farnese taj događaj smeste u Trst – kao mali homage gradu zbog kojeg je NATO nekada bio spreman da ide u rat…

***

Zadržaćemo se još malo na Sredozemlju i iz Trsta krenuti još dalje na zapad. Na samom jugozapadnom kraju Evrope – sitničavi geografi bi mi sad sigurno prigovorili da se više i ne radi o Evropi, nego o Africi – nalazi se Tanger. Neki su tvrdili da je ime dobio po Tingis, mitskoj ćerci Atlasa, koji je na svojim plećima držao Nebesa. Drugi su bili manje romantični: grad je nazvan po semitskoj reči za luku, tigisis. Marokanci su ga nazivali “nevestom severa“, Španci i Portugalci “vratima Afrike“.

Posle vekova kartaginske, rimske, vizantijske i arapske vlasti, grad Tanger, na krajnjoj zapadnoj tački severne obale Afrike, tamo gde se mešaju vode Mediterana i Atlantika, zauzeli su, iz drugog pokušaja, 1471. godine Portugalci. Posle dva veka, dali su ga kao miraz engleskom kralju Čarlsu II, uz ruku njihove princeze Katarine od Bragance. Tako je portugalski Tanger postao engleski ali samo za dvadeset godina – treptaj oka u istoriji. Novi vlasnici su se najpre brinuli o mirazu svoje kraljice: dali su gradu garnizon da ga štiti i povelju kojom je izjednačen sa engleskim gradovima, da bi na kraju zaključili kako je ipak suviše skup za održavanje. Utvrđenja koja su sazidali digli su u vazduh, ukrcali se u brodove, i prešli preko puta moreuza, u Gibraltar gde se i danas nalaze.

Tako je Tanger postao ponovo arapski, odnosno marokanski. U njemu su Sjedinjene Američke Države stekle svoju prvu nekretninu u inostranstvu – zgradu konzulata je marokanski sultan Mula Sulejman poklonio američkom predsedniku Džemsu Monrou. U Tangeru je, nakon pada kratkotrajne Rimske republike, 1849. godine kratko živeo i italijanski revolucionar Đuzepe Garibaldi.

Kada je Maroko, početkom XX veka, faktički podeljen na severni deo pod španskom i južni pod francuskom kontrolom u Tangeru je neko vreme bio zatočen i poslednji sultan nezavisnog Maroka, Mula Hafid, a nemački kajzer Vilhelm bio je 1905. spreman da uđe u svetski rat – skoro deset godina pre nego što je to zaista i učinio – samo da bi sprečio da grad dođe pod francusku vlast.

Posle Prvog svetskog rata u Tangeru je 1923. uspostavljena demilitarizovana zona i zajednička međunarodna administracija Francuske, Španije i Velike Britanije. 1928. njima su se pridružile i Italija, Portugalija i Belgija, a 1929. i Holandija. Politička neutralnost i komercijalna sloboda učinile su u tom periodu grad privlačnim za mutni strani kapital i njegove nerazdvojne pratioce – špijune i švercere. Baš preko britanske banke u Tangeru saveznički obaveštajci su 1943. dobili prve primerke savršenih falsifikata britanskih funti koje su nacisti proizveli u sklopu čuvene “Operacije Bernhard”.

Tanger je, konačno, reintegrisan u Maroko 1956. godine. Ali njegova egzotična i pomalo mistična reputacija ostala je inspiracija u popularnoj kulturi – za platna, romane, filmove i stripove. Tanger je tako toponim Matisovih slika (“Prozor u Tangeru”), Koeljovog “Alhemičara” i Ladlamovog “Bornovog ultimatuma”, ali i ozloglašene “Spektre” Džemsa Bonda i nezaboravne strip junakinje našeg detinjstva – “Modesti Blejz”.

 

IX

Ničiji ili svačiji gradovi – sever (2)?

Međutim, svačiji i ničiji gradovi nisu bili samo na južnim ivicama Evrope, nego i na severnim. Nasuprot Solunu, Dubrovniku, Trstu, Tangeru – tim izolovanim kosmopolitskim ostrvima Mediterana – racionalni um severnih naroda formirao je, još krajem dvanaestog veka, savez trgovačkih gradova različitih zemalja i naroda. Hanzeatska liga, Hansa Teutonica ili Liga Hanseatica, prvobitno je bila savez severnonemačkih gradova, na obalama Severnog i Baltičkog mora – Libeka, Hamburga, Vizmara, Rostoka, Kenigsberga – ali i nekih u unutrašnjosti – Erfurta, Kelna, Dortmunda, Magdeburga, Frankfurta na Odri, Berlina.

Zamišljena kao carinska unija, sa jedinstvenim trgovačkim i pomorskim propisima, merama, tegovima, komercijalnim i tehničkim procedurama i zajedničkom mrežom predstavništava u inostranstvu, Hanzeatska liga je bila preteča današnje Evropske unije. Vrlo brzo, nemačkim gradovima pridružili su se i drugi: na istoku poljski Dancig, Vroclav, Krakov i Torunj, livonski Riga, Reval i Dorpat, pa čak i ruski Novgorod i Pskov, na severu švedski Vizbi, Malme i Štokholm i norveški Bergen, na jugozapadu flandrijski Antverpen i Briž, a Liga je imala svoju slobodnu carinsku zonu, sa eksteritorijalnim statusom, u londonskom pristaništu.

Neke članice Lige priključile su joj se kao slobodni gradovi, koji nisu prihvatali vlast nijedne šire političke zajednice – Hamburg i Libek, na primer – dok su drugi ušli kao posedi svojih feudalnih gospodara, ali su članstvom u Ligi stekli mnogo širu autonomiju nego ranije. Jer, Hanzeatska liga je imala i svoje vojnike na kopnu i moru – najamnike naravno – kao i svoje ratne brodove kojima je štitila trgovačke. Adler von Lübeck – “Orao Libeka” – dug 80 metara, sa 138 topova i nosivošću od tri hiljade tona bio je ponos ratne mornarice Lige i strah i trepet za gusarske brodove na severnim morima.

Zaista, nisu samo gusari imali razloga da se plaše hanzeatskih trgovaca: tako su 1368. Ligini najamnici opustošili Kopenhagen, a neposlušni danski kralj Valdemar primoran je na ponižavajući mirovni ugovor – morao je da plaća Hanzi petnaest procenata sve dobiti koja se u budućnosti zaradi na danskim posedima. Ipak, Hanza bi ponekad i izgubila: tako su trgovci Amsterdama 1441. oružjem uspeli da odbrane svoje pravo da uđu na Baltik a da ne uđu u Hanzu.

Pojava velikih teritorijalnih država u šesnaestom veku, praktično na svim stranama – Elizabetine Engleske na zapadu, Ivanove Rusije na istoku, Kazimirove Poljske na jugu i Gustavove Švedske na severu – označila je početak kraja Hanze. Nove, velike nacionalne države tražile su pun suverenitet nad svojim gradovima i lukama, kako bi mogle da naplate carine i finansiraju svoje, sve skuplje, vojske. Udruženi slobodni trgovački gradovi odupirali su se neumitnom toku istorije gotovo čitav vek – da bi poslednji ekser u njihov mrtvački sanduk zakucala Luterova reformacija 1517. i epoha verskih ratova koju je ona otvorila.

Kada je Evropa završila tri epohe svojih ratova – versku, imperijalnu i ideološku – negde od 1980. godine, gradovi nekada udruženi da bi zaštitili svoje trgovce i uspostavili njihove monopole (ova dva motiva su uvek u istoriji išla ruku pod ruku) ponovo su okupljeni. Sada u naporu da udruže svoje marketinške napore, dobiju malo više medijske pažnje i turističkih prihoda. Umesto nekadašnjeg energičnog trgovca iz Danciga, trideset četvorogodišnjeg Georga Gizija, koji je na dvoru Henrija Osmog pregovarao o trgovačkim povlasticama i 1532. ušao u večnost na platnu Hansa Holbajna, danas evropske turiste, jednom godišnje za tu priliku kostimiran kao njegovi slavni prethodnici, dočekuje Bernd Sakse. Ovaj bivši radnik Simensa, od 2000. je socijaldemokratski gradonačelnik Libeka, 228. po redu. Grada koji i danas, u svom zvaničnom nazivu, ponosno nosi pridev “Slobodni hanzeatski grad” – pridev koji mu je, jedan jedini put u istoriji, sitničav i pun zavisti prema uspešnim ljudima i gradovima, oduzeo neuspešni slikar bečkih akvarela, Adolf Hitler.

Danas je u protestantskoj Evropi ostalo sećanje na Hanzu: njeno ime po nebu ponosno pronose avioni nemačke Lufthanze, u holandskom Groningenu postoji Hanzeatski univerzitet primenjenih nauka, u Rostoku fudbalski klub “Hanza Rostok”, u norveškom Bergenu veseli turisti piju pivo iz Pivovare Hanza, u Švedskoj je donedavno radila Hansabank dok u nekadašnjoj prestonici ove čudne federacije, Libeku, od 2015. godine postoji Evropski Hanzamuzej. Ako vas put nanese u ovaj grad, od deset ujutro do šest popodne možete svratiti i pogledati muzejsku postavku – videćete zanimljive eksponate, družićete se sa dve šarmantne brinete, Felicijom i Franciskom, a kad se umorite popiti pravo hanzeatsko pivo u restoranu koji se zove, a kako bi drugačije, nego – Nord.

X

Zaključak: šta je istorija ako ne bajka koju smo prihvatili?

Evropska istorija je danas skup hiljada duboko kontroverznih detalja nalik onima, na preskok i na brzinu opisanim, u ovoj priči – detalja sakupljenih iz pojedinačnih istorija desetina naroda, u toku dve hiljade godina. Ona je skup ličnosti, koje su za jedne heroji i mučenici a za druge razbojnici i teroristi, za jedne vitezovi a za druge zločinci. Bitaka, koje su jedni dobili a drugi izgubili. Ratova, koji su za jedne značili oslobađanje a za druge osvajanje. Grbova, koji jedne ispunjavaju osećanjem ponosa a druge ogorčenja. Pokolja, koji su za jedne bili gnev pravednika a za druge genocid. Himni, čije reči nikada nisu imale isto značenje za sve. Istih jezika, nazivanih uporno različitim imenima, i različitih jezika, nazivanih uporno istim imenom.

I ako ostavimo po strani nacizam i sve njegove varijetete – tu jedinu ideologiju koja u današnjoj Evropi nema (ili bar ne bi smela da ima) pravo građanstva, zajedno sa svim svojim simbolima, pesmama, ličnostima i memorabilijama – o svemu drugome iz svoje istorije Evropljani danas imaju pravo da misle šta god žele i da ta svoja mišljenja slobodno izražavaju – sve dok te različite intepretacije istorije ne naruše ono njihovo zajedničko pravo koje je značajnije od prava na istoriju – da žive u miru jedni sa drugima.

Tu negde nalazi se i vododelnica između Istoka i Zapada, između nove Evrope i stare Evrope. Između plitkog nacionalizma, onog koji se hrani strahom i predrasudama, i vizionarskog patriotizma, zasnovanog na hrabrosti, nadi i, pre svega, dobroj volji.

Prema Knjizi Postanja, kada je video kako napreduje Vavilonska kula, Bog je navodno rekao:

“Zbilja su jedan narod, s jednim jezikom za sve! Ovo je tek početak njihovih nastojanja. Sad im ništa neće biti neostvarivo što god naume izvesti. Hajde da siđemo i jezik im pobrkamo, da jedan drugome jezik ne razume.”

Naše današnje razlike u shvatanju i prihvatanju evropske istorije – razlike koje se često protežu čak i na faktografske detalje a ne samo na njihove moderne etičke intepretacije – jesu, u suštini, posledica tih pobrkanih jezika iz Vavilonske kule. Desetine generacija unazad nisu uspele da ih prevaziđu pa sigurno neće ni naša.

Neke stvari, međutim, možemo da učinimo.

Prvo, možemo se potruditi da saznamo više o prošlosti, kako o sopstvenoj tako i o tuđoj. Mržnja gotovo uvek proističe iz predrasuda, a predrasude iz neznanja. Novo znanje će pomeriti naše horizonte, sa širim horizontima lakše ćemo shvatati celinu. Shvatanje celine će, opet, pomoći da potpunije razumemo i svaki od njenih detalja.

Drugo, možemo pokušati i jedan mali mentalni eksperiment: posmatrati iste istorijske događaje, naizmenično, iz perspektive različitih strana, onih sukobljenih u njima naročito. Na taj način ćemo izbeći generalizacije, tu zamku koju fundamentalisti po pravilu nikada ne mogu da izbegnu. Tako ćemo shvatiti da ne postoje dobri i loši narodi po sebi, ali i da je svaki narod, u pojedinim istorijskim trenucima, naizmenično bio većinski (a to znači i suštinski) i dobar i loš. I da to može biti ponovo.

Treće, trebalo bi i da se, što je više moguće, oslobodimo navike da teoriju zavere olako i nekritički prihvatamo kao ključ za objašnjavanje istorijskih procesa. Ne, nije se baš sve u istoriji dogodilo zato što je, eto, neko moćan negde seo i tako se dogovorio. Na taj način nije se dogodila čak ni većina stvari u našoj prošlosti. Mnoge su se jednostavno desile sasvim slučajno – “Slučaj je način na koji Bog odlučuje da ostane anoniman”, rekao je Albert Ajnštajn – a mnoge su, opet bile rezultanta tzv. procesa dugog trajanja, neizbežna posledica širih, dubljih, i dužih istorijskih tokova.

Četvrto – mada bi od toga, možda, trebalo i da počnemo – možemo da prihvatimo činjenicu da se istorija više ne može promeniti. Nikakvi intervjui, tekstovi, politički govori, zapaljive parole ili tvitovi ne mogu više promeniti ishode bitaka, imena istraživača zaslužnih za velika geografska otkrića, ne mogu oživeti poginule po rovovima i logorima, uticati na drugačiju distribuciju globalnog bogatstva, okrenuti unazad tokove migracija ili drugačije postaviti jednom već postavljene granice. Zato je besmisleno time se ozbiljno baviti – ostavimo tzv. alternativnu istoriju pijanim kafanskim razgovorima, gde je i nastala i gde uostalom i pripada.

A kada sve te četiri stvari pokušamo – pa možda u nečemu i uspemo? – nije na odmet podsetiti se i duhovite opaske jednog iz nevelikog kruga ljudi koji su zaista pravili evropsku istoriju, Napoleona Bonaparte:

“Šta je istorija, ako ne bajka koju smo prihvatili?”

***

Ovaj tekst posvećen je narodnoj poslanici Mariniki Tepić, hrabroj ženi koja nije pristala na zaveru ćutanja u olovnim vremenima i suprotstavila se pokušajima revizije istorije i rehabilitacije zla. Možda i jesmo prihvatili bajku, ali svakako nismo prihvatili noćnu moru.

Zima evropskog nezadovoljstva: poreski rajevi i crne liste

“Novac se razlikuje od automobila ili ljubavnice po tome što je podjednako važan i onima koji ga imaju i onima koji ga nemaju.”

(Džon Kenet Galbrajt, 1908-2006)

 

 

Blumberg je u četvrtak posle podne objavio jedan zanimljiv tekst: „EU razmatra da uključi Tursku u listu poreskih rajeva“

https://www.bloomberg.com/news/articles/2017-11-23/eu-is-said-to-mull-including-turkey-on-blacklist-of-tax-havens

Ovo bi možda bio samo još jedan u nizu primera gde džangrizava Evropa zamera džinu na Bosforu kršenje nekakvih pravila na koja su se – u jednom drugačijem vremenu i u drugačijem kontekstu od današnjeg – obe strane obavezale. Takvih primera u poslednjih godinu i po dana ima dosta, i ovo svakako ne bi bio prvi problem koji bi Turska imala sa Evropom.

Međutim, tekst koji vam danas predlažemo za čitanje specifičan je iz četiri važna razloga koje ćemo detaljnije analizirati.

Prvi razlog je što se on ne tiče uobičajenih povoda za evropska gunđanja Turskoj: nezavisnog pravosuđa, slobode medija ili ljudskih prava. Tiče se jedne druge, za Erdoganov a i za svaki drugi režim mnogo opasnije, stvari: novca.

Drugi razlog je samo telo koje se bavi ovom istragom: tzv. Grupa za pravila ponašanja (Code of Conduct Group), jedna prilično misteriozna institucija čak i za same koridore moći u Briselu.

Treći razlog su posledice koje bi eventualna odluka ovog tela mogla da donese po Tursku.

I četvrti – a za nas u stvari prvi po važnosti – je činjenica da se ne radi samo o Turskoj. 5. decembra, na sastanku ministara finansija zemalja EU koje će razmatrati predlog Grupe za pravila ponašanja, pored Turske nalazi se još 36 zemalja. Prva na listi onih koji slede Tursku na ovom neprijatnom propitivanju je – Srbija.

***

Grupa za pravila ponašanja (GPP) je telo sastavljeno od visokih državnih činovnika iz ministarstava finansija i poreskih uprava zemalja članica EU. U njegovom sastavu ne nalaze se, dakle, političari, oni koji se slikaju na konferencijama za štampu i tvituju jedni drugima nežne prijateljske poruke. Ovi ljudi nisu poznati široj javnosti čak ni u svojim zemljama.

I zaista, ko bi od čitalaca u Srbiji znao ko je Fabricija Lapekorela (1963), ljupka brineta iz italijanskog grada Barija, od februara 2017. do februara 2019. predsednica Grupe? Da li bi neko znao da se radi o generalnoj direktorki za finansije u italijanskom ministarstvu finansija i ekonomije? Njena dva zamenika se biraju na šest meseci, prvi zamenik je uvek iz trenutne zemlje koja predsedava Savetom EU (trenutno Estonija) a drugi iz zemlje koja će to biti u narednih šest meseci (Bugarska).

GPP je uvedena u sistem evropskih institucija relativno kasno (1997) i dosad je njen rad uvek bio obavijen velom tajnosti. Za jedan inače i više nego transparentan mehanizam, u kojem se na internetu i u službenim glasnicima objavljuje čak i ono što gotovo nikoga ne zanima, GPP je izuzetak od pravila. Čak i zapisnici sa mesečnih sastanaka Grupe se smatraju službenom tajnom. Oni nisu tajna samo za novinare i javnost nego ih ne mogu dobiti ni poslanici Evroskog parlamenta: u januaru 2016. nemački evroposlanik iz grupe Zelenih, Fabio de Masi morao je da podnese tužbu protiv Evropske komisije da bi mogao da dobije jedan od zapisnika GPP. Dobiće ga tek ako dobije spor, a to može potrajati godinama.

Oba ova momenta: prvi, da su članovi GPP praktično potpuno anonimni u javnosti, i drugi, da su svi papiri sa njihovih sastanaka strogo čuvane službene tajne, mogu se objasniti jednostavnom činjenicom: oni raspravljaju o stvarnom, a ne o izmišljenom, novcu.

Imaju dakle uvid ne samo u statističke podatke, nego i u osetljive informacije iz različitih drugih državnih službi, uprava za sprečavanje pranja novca, finansijskih obaveštajnih službi, dokumenata raznih tužilaštava, pa čak i onih pribavljenih preko insajdera. Imaju tu dokumentaciju ne samo o svakoj državi članici EU, nego i o svakoj državi kandidatu za članstvo, pa čak i svakoj koja se nalazi u procesu pridruživanja. Otuda u naslovu jučerašnjeg teksta u Blumbergu Turska, otuda u samom tekstu i Srbija.

GPP, dalje, ne radi na osnovu preciznih uporišta u zakonu ili podzakonskim aktima Unije: vrlo precizno, u izveštajima ovog tela Evropskom savetu uvek se navede da su njene preporuke neobavezujuće i da je njihovo sprovođenje dobrovoljno. GPP dakle nema načina da prinudi države na koje se preporuke odnose da ih sprovedu; nema nameru da ih tuži nekom sudu, kad bi i mogla; umesto toga ima na raspolaganju samo jednu meru: da državu stavi na tzv. „crnu listu nekooperativnih jurisdikcija”, sa svim posledicama koje iz toga proizilaze i na koje ćemo se, nešto kasnije, i vratiti.

Zašto je procedura u GPP ovako ubrzana kada se radi o Turskoj uglavnom je jasno: sledeće nedelje u Njujorku počinje krivično suđenje u kojem se očekuje otkrivanje cele mreže za izbegavanje američkih sankcija protiv Irana, koju su u Turskoj postavili operativci iranske Tajne službe. Američko ministarstvo finansija priprema paket kazni protiv turskih banaka koji bi mogao da ide čak i do iznosa od 5 milijardi američkih dolara. Turske državne obveznice su samo u jednom danu početkom novembra izgubile 13% svoje vrednosti a turska lira ide u pravcu novog ravnotežnog kursa od četiri lire za dolar. Američka parna mašina je dugo ubacivala ugalj u kotao, sada je počela da se priprema za ispuštanje pare.

U takvom okruženju, ni naša mala Grupa za pravila ponašanja u Briselu neće, naravno, da izostane. Fabricija Lapekorela, i sama od 2012. članica Biroa za fiskalna pitanja OECD-a, ima isuviše iskustva u međunarodnoj saradnji u ovoj oblasti a da ne bi vrlo dobro znala šta će biti jedini mogući ishod Erdoganovog privatnog rata sa Zapadom, i da ne bi i svoju Grupu uključila u taj rat.

***

Ali, šta bi, zaista, mogao da bude razlog da se i Srbija, početkom decembra, nađe na dnevnom redu GPP? U ovom trenutku, to je mnogo manje jasno. Novinaru Blumberga je pokazan dokument, ali se u tom dokumentu, zaista, ne nalazi ništa osim uobičajenih suvoparnih detalja: imena zemalja, imena izvestilaca, datuma i mesta. Veći problem po ovih 36 zemalja (uključujući i našu) je da ništa konkretnije nije još uvek javljeno ni njihovim vlastima. Tek ukoliko ministri finansija neku zemlju i zvanično dodaju na listu, o tome se onda obaveste njene vlasti poverljivim pismom, i od njih se zahteva da se sa određenim praksama prekine.

Većina naših propisa iz oblasti sprečavanja pranja novca i finansiranja terorizma već je posle 2010. godine usaglašena sa svim međunarodnim i evropskim propisima; propisi o kontroli državne pomoći ili oni o javnim nabavkama, takođe; sve banke u Srbiji ispunjavaju standarde kapitalne adekvatnosti koje je postavio Bazel 2, a prolazile su, uglavnom sve, i stres testove. Da li je, kada se radi o Srbiji, problem u propisima ili u praksi, i u kojim (čijim) praksama se tačno radi?

Verovatno će mnogi čitalac pomisliti kako je cinično uopšte i istraživati može li Srbija da bude „poreski raj“ na način na koji to neke druge zemlje izvan Evrope (pa i poneka članica EU, kao što su Holandija i Danska) jesu. Međutim, GPP se bavi problematikom kompanijskog oporezivanja a ne poreskih obaveza pojedinaca. Srbija ima trenutno stopu poreza na dobit kompanija od 15% godišnje (mnoge druge zemlje članice EU imaju manje – Kipar 12,5%, Bugarska 10%, Mađarska 9%…) tako da GPP verovatno nema problem sa Srbijom u pogledu visine poreske stope. Problem, ako se 5. decembra potvrdi da ga ima, može da bude samo u primeni poreske regulative, integritetu organa koji tu regulativu sprovode, i drugim detaljima. Đavo je, kao što je dobro poznato, uvek u detaljima.

***

Na kraju, vratimo se na pitanje sa početka ovog komentara. Ako su preporuke GPP, kao što smo videli, već neobavezujuće i ne postoji način da se države prinude na njihovo sprovođenje, zašto je onda čitava priča važna? I za Tursku, i za Srbiju i za sve druge države o kojima će ministri finansija EU raspravljati? Koji je zaista efekat stavljanja neke države na „crnu listu“?

Najpre, radi se o ozbiljnom reputacionom riziku. Postoje države, kompanije, banke i investitori koji nemaju problem sa poslovanjem u zemljama na crnim listama, ali postoje i oni koji taj problem imaju. Nemačke komercijalne banke su, prema izveštajima koji pristižu iz ove zemlje, sve više pod pritiskom da obustave poslovanje sa Turskom – naročito kada se radi o tzv. dugoročnim ekspozicijama – upravo zbog reputacionog rizika.

Drugo, države koje su na crnim listama EU ne mogu realno da računaju da će se, dok ti problemi ne budu otklonjeni, povisiti njihov kreditni rejting – naprotiv, moguće je da će biti i umanjen, ukoliko su agencije prethodni rejting formirale dok tih crnih lista nije bilo.

Treće – ovo je problem sa kojim se naročito Turska ovih dana suočava – međunarodna tržišta kapitala brzo reaguju na ovakve negativne promene, i to povećavanjem kamatnih stopa na nova zaduživanja u evroobveznicama.

I četvrto – eventualno uključivanje neke države na crnu listu od strane ministara finansija EU bi automatski značilo i zabranu daljeg finansiranja od strane evropskih multilateralnih finansijskih ustanova – Evropske investicione banke, Evropske banke za obnovu i razvoj, Banke za razvoj Saveta Evrope – kao i zabranu pristupa predpristupnim fondovima EU.

U svakom slučaju, javnost Srbije ima pravo da dobije odgovor zbog čega se naša zemlja našla na listi od 36 zemalja čiju poresku praksu i transparentnost podataka iz poreskog sektora trenutno ispituju istražna tela Evropske unije. Pravo da dobijemo taj odgovor ne zavisi od ishoda glasanja evropskih ministara finansija 5. decembra. U uređenoj državi taj odgovor bismo verovatno imali i mnogo pre nego što je Blumberg objavio ovaj tekst. A, možda, da živimo u uređenoj državi, ne bismo ni bili u Erdoganovom društvu?

***

Objavljeno 24.11.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/11/eu-mulls-including-turkey-on-blacklist-of-tax-havens/

Makedonski scenario: put u Kazablanku

“Ljudi su tako jednostavni, i tako spremno podležu željama trenutka, da će onaj ko hoće da ih prevari uvek naći dovoljno onih koji će biti spremni da budu prevareni.”

(Nikolo Makijaveli)

 

I

Hronologija bure u čaši vode

U nedelju, 20. avgusta popodne u Beograd su počele da stižu informacije o povlačenju osoblja ambasade Republike Srbije u Skoplju. Najpre nepotvrđene, onda nezvanične, a potom sve detaljnije. Prve vesti o tome tek uveče je objavila makedonska televizija Telma, a negde posle 23 časa vest je objavila i televizija N1 koja se gleda i u Srbiji.

U ponedeljak, 21. avgusta, u srpskom establišmentu su bili primetni znaci blage konfuzije. Premijerka Ana Brnabić je enigmatično rekla “ne radi se o maloj stvari”; ministar spoljnih poslova Ivica Dačić odlagao je svoju izjavu par sati, očigledno čekajući da čuje šta će o celom slučaju da kaže Aleksandar Vučić.

Konačno je i pomenuti nešto kazao, navodeći kao i obično obaveštajne podatke, ofanzivni rad, zaštitu interesa Republike Srbije, nacionalne interese i nekoliko drugih fraza koje koristi uvek kada želi da kaže nešto što će da zvuči učeno i važno, a ne zna tačno šta uopšte želi da kaže.

Dok je vladajući establišment bio u konfuziji, bio je i opozicioni. U jednoj značajnoj opozicionoj stranci razmatrana je pretpostavka o povlačenju diplomatskog osoblja pod pritiskom Zapada, pošto “ambasada već duže vreme služi kao obaveštajni punkt jedne velike strane službe”. Na društvenim mrežama, ovakve interpretacije ponudili su i pojedini lokalni analitičari, inače bliski Aleksandru Vučiću ali takođe i političkim strukturama NATO saveza.

U ponedeljak uveče, aferu su – kao i obično – preuzeli tabloidi. Od osam beogradskih dnevnih novina, čak je šest ovu temu imalo na naslovnim stranama u utorak, sa naslovima koji su se samo marginalno razlikovali: bila su tu “prisluškivanja”, “praćenja i zastrašivanja”, “nož u leđa”, “rat”, već zavisno od stepena agresivnosti koji je u okviru propagandne mašinerije Aleksandra Vučića određen za svaku od tih novina.

Ovog puta, slučajno ili ne, kao najbolje informisan od svih tabloida pokazao se Informer, koji je na današnjoj naslovnoj strani – koristeći znak pitanja kao smokvin list – postavio pitanje: “Makedonci prisluškuju čak i Vučića?”

Makedonski tabloidi su temu izvrgli podsmehu: “Sloboden Pečat”, na naslovnoj strani, euforično kaže: “Jednom i mi da špijuniramo!”. Makedonska vlada je demantovala da je bilo ikakvog prisluškivanja.

U utorak su se nemački i britanski ambasador u Beogradu uključili u ovaj vodvilj, ulazeći u njihove uobičajene uloge dobronamernih posrednika. Efekat se video odmah: Ivica Dačić, čovek od gume, počeo je da šalje poruke kako će sve biti u redu i najavio telefonski razgovor Aleksandra Vučića sa makedonskim premijerom, za sredu. Sa svojim makedonskim kolegom Dimitrovom videće se u petak u Nišu. Ne sumnjam da će se taj susret završiti dobrim niškim roštiljem…

U utorak uveče je Aleksandar Vučić, glavni junak vodvilja, pompezno potvrdio da “nema nikakvih razloga za zabrinutost”, da će narednog dana zaista razgovarati sa Zaevom, i to o onoj, po njemu najvažnijoj, stvari – ekonomiji.

U sredu je glavni junak razgovarao sa čovekom kojeg su srpski tabloidi optužili za “zabijanje noža u leđa”. Razgovor, u čijem su zakazivanju po našim informacijama ključnu ulogu odigrali američki ambasadori u Beogradu i Skoplju, bavio se svim drugim osim konkretnim predmetom navodnog spora: uzajamnim pomaganjem na tzv. “evropskom putu”, razvojem privredne saradnje, rešavanjem otvorenih pitanja u neposrednom dijalogu… Na kraju je izdato uobičajeno zajedničko saopštenje, sa pet tačaka, koje su se sve podrazumevale i bez ikakvog razgovora.

Tako se i ova bura u čaši vode za samo tri dana smirila. Već u četvrtak, kada će većina vas čitati ovaj tekst, nijedna naslovna strana beogradskih tabloida neće imati ama baš ništa o Makedoniji. Kao plahovita letnja oluja, i ova afera je prošla baš kao i sve druge u kojima je kontroverzni lider SNS bio glavni junak: neočekivano je došla i još brže prošla.

Iako je profesionalcima od početka bilo sasvim jasno da ta oluja u sebi nema ama baš nikakvih potencijala da iz te čaše vode izađe (amateri, su kao i uvek, bili dirljivi u svom ozbiljnom shvatanju svake gluposti, samo zato što o tome pišu “novine”), mi ćemo se sa njom ipak malo pozabaviti. Zašto? Iz tri razloga.

Prvo, zgusnutost radnje, klišei koji se uporno ponavljaju, i izbor aktera koji u vodvilju učestvuju, omogućavaju nam analizu u gotovo laboratorijskim, idealnim, uslovima.

Drugo, različite verzije, namerno puštene u javnost sa ciljem da skrenu pažnju sa suštine problema (njih ćemo detaljno analizirati u odeljcima III, IV, V i VI) sadrže dovoljno detalja za scenario zanimljivog akcionog filma, ako bi se neki scenarista potrudio da iz njih izbaci nepotrebnu patetiku. Te verzije nam mogu pomoći da identifikujemo različite interese različitih akera u priči.

I treće, u ovoj epizodi neki prošli fenomeni i procesi ukrštaju se sa nekim budućim, i zato ona predstavlja zanimljivo čvorište.

II

Balkanska Kazablanka

Kada je i kako baš Skoplje zaista poprimilo obrise balkanske Kazablanke? Kako se Srbija našla uvučena u taj scenario, koliko je to bilo dobrovoljno a koliko prinudno? Ko se u međuvremenu na putu izgubio? Ko je glavni glumac, a ko statista u ovom filmu? Ko će na kraju odleteti sa onog aerodroma i gde?

Pre nego što nastavimo sa analizom spoljnih i unutrašnjih činilaca koji su, svi zajedno, doveli do ove poslednje afere, nije loše da se kratko podsetimo nekih činjenica.

Nije tajna da tenzije između onog dela srpskog establišmenta koji je sklon Rusiji, i političke elite koja je 31. maja ove godine formirala novu makedonsku vladu traju već više od godinu dana. Mediji i političari koji su pod uticajem Kremlja počeli su satanizaciju novog makedonskog premijera, Zorana Zaeva, još davno pre parlamentarnih izbora u ovoj zemlji, u jesen 2016. godine. Lider makedonske levice predstavljan je kao “šiptarski (ponekad i ustaški) plaćenik”, “agent CIA”, “narko diler” – gotovo kao da je opozicioni političar u Srbiji.

U proleće ove godine, postalo je očigledno da u inžinjeringu čiji je cilj bio da stari makedonski establišment ostane na vlasti uprkos izbornim rezultatima učestvuju i pojedina lica i institucije iz Srbije: diplomata u srpskoj ambasadi u Skoplju Goran Živaljević (osoba vrlo koloritne prošlosti, u krugovima u kojima se kreće poznatija kao Guta) i narodni poslanik SNS i novinar Politike Miroslav Lazanski. Krajem maja portal Krik koji se bavi istraživačkim novinarstvom objavio je – pretpostavljamo – samo jedan deo službenih beleški makedonskih bezbednosnih agencija, potkrepljen transkriptima telefonskih razgovora pomenute dvojice.

Poslednjeg dana maja, kada je Aleksandar Vučić položio zakletvu pred poslanicima Narodne skupštine i Zoran Zaev je položio zakletvu pred poslanicima makedonskog parlamenta, Sobranja. Tako su se putevi ove dvojice političara simbolički ukrstili, i jedna sekvenca tog ukrštanja je i događaj o kojem danas pričamo. Ne i poslednja, kao što ćemo videti, ali o tome nešto kasnije.

Evropska narodna partija Angele Merkel dugo je štitila bivšeg makedonskog lidera, Nikolu Gruevskog: na jedan njegov predizborni miting, prošlog decembra, došao je i jedan od najbližih evropskih saveznika Frau Merkel, šef austrijske diplomatije, Sebastijan Kurc.

Kao lider stranke koja je pridruženi član EPP, i lično opsednut aurom moći oko nemačke kancelarke, Aleksandar Vučić je isto podržavao Nikolu Gruevskog i u tome nije video ništa sporno. Linearni način razmišljanja kome je on inače sklon (i na ovaj pojam ćemo se kasnije vratiti) doveo ga je do otprilike sledećeg zaključka: “ako nekog podržavaju i Angela Merkel i Vladimir Putin, onda mogu to i ja da učinim”. Na to što je makedonski VMRO-DPMNE, čiji je Gruevski lider, duhovni naslednik one iste terorističke organizacije koja je ubila jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića u Marseju 1934. godine, za račun italijanskih fašista i hrvatskih ustaša, Aleksandar Vučić naravno nije obratio pažnju. On ionako istoriju posmatra kao supermarket i iz nje uzima samo ono što mu se sviđa.

Ipak, pokazalo se da je – baš kao i na Kosovu i u Crnoj Gori – i u Makedoniji presudna američka, a ne evropska, nemačka ili ruska politika. Još od kad su američke specijalne službe makedonskoj opoziciji dostavile snimke razgovora tadašnjeg premijera Gruevskog, bilo je jasno da je njegova politička karijera završena, i da je samo pitanje tehnike da li će se ta završnica odigrati grublje ili nežnije.

Aleksandar Vučić još jednom nije pravilno razumeo raspored figura na balkanskoj šahovskoj ploči. Od pešaka je mislio da je lovac, od dame da je pešak. Odnosi Srbije i Makedonije postali su tako talac njegove hronične nesposobnosti da čak i ispravno vidi šta se površinski događa u međunarodnoj politici, a kamoli da tačno predvidi dubinske procese u njoj.

Događaji su u međuvremenu, nezaustavljivo, krenuli jedinim pravcem kojim su mogli.

Kada je u četvrtak, 27. aprila 2017. godine rulja organizovana od strane VMRO-DPMNE (u toj rulji su inače snimljena i lica sa jasnim ustaškim simbolima) upala u makedonski parlament Nikola Gruevski se nalazio u Beču. Prema našim saznanjima, očekivao je da predsednik Republike Đorđe Ivanov proglasi vanredno stanje, pa da pohapsi i Zaeva i sve svoje protivnike. To se nije desilo. Nekoliko dana kasnije, Ivanov je popustio i mandat za sastav nove makedonske vlade poverio baš Zoranu Zaevu. Samo jedan razgovor u četiri oka sa američkim izaslanikom za Balkan, Brajanom Hojtom Jiem, bio je dovoljan da makedonski predsednik promeni mišljenje.

Nikola Gruevski je dakle učinio višestruke, i neoprostive, greške: prvo, precenio je integritet svog političkog saveznika, predsednika Makedonije; drugo, potcenio je kvalitet argumenata u fascikli Brajana Hojta Jia; treće, precenio je stvarne ruske kapacitete da mu efikasno pomognu; četvrto, potcenio je zasićenje Angele Merkel aferama koje je on sam godinama proizvodio.

Trenutno mu je, zbog optužbi za korupciju, oduzet pasoš i svakog petka mora da se javlja sudu. Nedavna promena državnog tužioca u Skoplju ne deluje mi kao nešto što bi trebalo da ga posebno obraduje. Moskva je dovoljno daleko od Skoplja da bi je ovaj scenario posebno zabrinuo, ali Beograd je bliži, i nervoza bivših saveznika Nikole Gruevskog je zato sasvim razumljiva.

 

III

Zvanična verzija: adrenalin za srpske Simpsonove

Vratimo se sada na događaj od nedelje, o kome dosad postoje četiri verzije, od kojih se neke delimično poklapaju. Hajde da uporedimo zvaničnu verziju, tzv. NATO verziju, rusku verziju i Informerovu verziju. Gde su njihove jake i slabe tačke?

Zvanična verzija se zasniva na dve tvrdnje: da su makedonske vlasti “prisluškivale” (u drugoj verziji “pratile i zastrašivale”) srpske diplomate, i da će Makedonija glasati za prijem Kosova u UNESCO. Ova verzija je po našem mišljenju, najslabija, jer je očigledno sklapana na brzinu.

Najpre, prisluškivanje stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, praćenje njihovih komunikacija, opservacija ljudi koji su u njima zaposleni i njihovih kontakata u zemlji prijema – sve to predstavlja redovnu praksu svih obaveštajnih službi u celom svetu. Sve službe primenjuju iste standardne procedure nad svim stranim ambasadama na njihovoj teritoriji, osim nad onima koje su baš potpuno beznačajne pa na njih ne vredi trošiti resurse. Srpska ambasada u Skoplju, naravno, nije beznačajna za Makedoniju. I odmah da razjasnimo: nijedna od tih mera ne smatra se kršenjem Bečke konvencije o diplomatskim odnosima. Istovremeno, nijedna zemlja neće priznati da prisluškuje drugu, niti će ijedna priznati da je neka druga uspela da prisluškuje nju. Takva su pravila igre. Bar među profesionalcima.

Sve ambasade, naravno, vrlo dobro znaju da su prisluškivane, i – za one izuzetno važne razgovore – u okviru zgrada DKP imaju tzv. “gluve sobe” koje funkcionišu na principu Faradejevog kaveza i koje su, zavisno od kvaliteta ugrađene opreme, manje ili više zaštićene od prisluškivanja. Bio bih vrlo iznenađen da naša ambasada u Skoplju, recimo, nema “gluvu sobu”. Za one druge razgovore, koji nisu dovoljno važni da bi bili obavljani u “gluvoj sobi”, diplomate u celom svetu baš briga: o dogovorima za ručkove, prijeme i pozorišne premijere ionako mogu da ih slušaju koliko god hoće.

Dakle, ako je tzv. “ofanzivni rad” protiv Srbije koji je juče pomenuo Aleksandar Vučić samo prisluškivanje, on definitivno nije razlog za povlačenje osoblja. Navod u jednim novinama da su makedonske vlasti “pratile i zastrašivale srpske diplomate” bi – ako je naravno tačan – već predstavljao kršenje Bečke konvencije, ali je uobičajeno da se, u slučaju manjih kršenja Konvencije, uloži diplomatska protestna nota, i stvar reši direktnim pregovorima. Naprosto, stvar dobrih običaja je da se od manjih kršenja (koja mogu biti uzrokovana neiskustvom, ličnim odnosima, preteranom revnošću, ponekad i finansijskim razlozima, ponekad kriminalnim) ne pravi politički problem.

Dakle, ništa što se tiče tretmana naših diplomata u Skoplju nije moglo da bude dovoljan razlog za političku odluku o povlačenju osoblja u nedelju.

Drugi sasvim neozbiljan razlog u “zvaničnoj verziji” je najava da će Makedonija navodno glasati za prijem Kosova u UNESCO. Hajde da i ovde pogledamo činjenice.

Prvo, Kosovo još nije ni podnelo zahtev za prijem u UNESCO i neizvesno je da li će ga uopšte i podneti.

Drugo, naredna, 39. Generalna skupština ove organizacije održaće se tek između 30. oktobra i 14. novembra ove godine u Parizu, njen dnevni red još uvek nije ni određen, pa ni Makedonija, kao ni druge članice, još uvek ne zna ni o čemu će glasati, a još manje može da zna kako će glasati.

Treće, na prethodnoj Skupštini UNESCO, 9. novembra 2015. godine, Makedonija je već glasala za prijem Kosova u članstvo ove specijalizovane organizacije UN, ali tada to niko u Beogradu nije ni pomenuo (a kamoli povukao osoblje ambasade) jer je u Skoplju na vlasti bio Gruevski, štićenik Frau Merkel.

Konačno, četvrto, da li je Srbija posle glasanja 2015. godine povukla svoje ambasade iz bilo koje države koja je glasala za prijem Kosova u neku međunarodnu organizaciju, ili se glasanje 2017. toliko razlikuje od glasanja 2015? Ili se možda, baš u slučaju Makedonije radi o nekom specijalnom tretmanu?

Očigledno, ni ovaj drugi razlog ne može da se uzme kao dovoljno ozbiljan. Zvanična verzija je samo na brzinu sklepan par fraza koji bi trebalo da podigne adrenalin srpskim Simpsonovima, onim zaludnim večitim patriotama, nezadovoljnim što se tema Kosova ponovo postavlja na dnevni red, i da zabavi večite ljubitelje teorija zavere.

 

IV

NATO verzija: večita Rusija

Druga, tzv. NATO verzija polazi od toga da ambasada Srbije u Skoplju “već duže vreme služi kao obaveštajni punkt jedne velike strane službe”. Imajući u vidu profile analitičara koji su ovu teoriju zastupali na društvenim mrežama, gotovo da je očigledno da je ta “velika strana služba” ruski FSB. Fiksacija političkih struktura NATO pakta, pa samim tim i njihovih lokalnih lobista u Srbiji, na Rusiju kao večitog neprijatelja je beznadežno ukorenjeni i visoko intenzivni fenomen. Kao i u slučaju tzv. pokušaja državnog udara u Crnoj Gori (oktobra 2016. godine) ni ovde nije postojala ni najmanja šansa da se za neki regionalni incident ne optuži baš Rusija.

Slabe tačke ove teorije je lako uočiti. Ima ih dve i sada ćemo ih analizirati.

Prva: pomenuti Goran Živaljević, poznatiji među prijateljima kao Guta, inače radnik Bezbednosno-informativne agencije raspoređen na dužnost u ambasadi u Skoplju, već više od dva meseca više nije na svom starom poslu. Dana 8. juna su predstavnici srpske BIA i makedonskih službi održali sastanak u Beogradu i u kolegijalnom i vrlo prijateljskom razgovoru – posle su otišli i na ručak koji je bio jako veseo – dogovorili uzajamno povlačenje svojih predstavnika u ambasadama u drugoj državi. Guta i njegov makedonski kolega vratili su se svojim kućama 15. juna.

U svojoj izjavi na Radio Televiziji Srbije, u utorak 22. avgusta, Aleksandar Vučić je rekao kako su ga “oni” na Brdu kod Kranja molili da “im učini” i povuče radnika BIA Gorana Živaljevića iz Skoplja. Da li je neodređeni izraz “oni”, u značenju “Makedonci” ili “makedonska vlast”, upotrebljen slučajno ili ne? Očigledna je namera Aleksandra Vučića da taj detalj (tačan ili izmišljen, svejedno) zloupotrebi u propagandne svrhe i da na gledaoce svog monologa ostavi utisak kako je njega nova makedonska vlast nešto “molila”.

Ova Vučićeva konstrukcija ima, međutim, dve slabe tačke. Prvo, makedonska vlast je naprosto mogla da protera Živaljevića, koji je kršio odredbe Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, i da ne moli nikoga ništa. I drugo, sastanak na Brdu kod Kranja o kojem je Vučić govorio bio je održan u subotu, 3. juna 2017. godine, (pet dana pre zvaničnog sastanka predstavnika obaveštajnih službi dve zemlje). Međutim, na Brdu kod Kranja je Makedoniju predstavljao predsednik Đorđe Ivanov, a ne novi premijer Zoran Zaev. Ivanov i Zaev su politički protivnici i videli smo da je bio potreban visok stepen američkog pritiska na Ivanova da bi Zaev uopšte dobio mandat za sastav vlade.

Zašto bi povlačenje Živaljevića iz Skoplja tražio predstavnik režima sa kojim je Živaljević – to je i sam Vučić indirektno potvrdio – bio u vrlo dobrim odnosima i kome je – prema transkriptima koje je objavio Krik – čak i pomagao u organizaciji nekih međunarodnih sastanaka i propagandnih delanosti? Ako je Vučićeva tvrdnja tačna (dozvoljavamo mogućnost i da jeste) onda su, uoči smene vlasti, predstavnici “starog režima” u Makedoniji hteli da se oslobode nezgodnog svedoka i saradnika. Oni najpre nisu hteli da ga proteraju (jer su sa njim sarađivali) a posle 1. juna to više nisu ni mogli, jer je kontrolu nad ministarstvom spoljnih poslova već preuzeo njihov protivnik Zaev.

Ova hipoteza zvuči logično, ali bitno menja ceo diskurs koji je Vučić pokušao da stvori svojom izjavom: novi makedonski režim njega ništa nije molio; naprotiv, to je činio stari režim, koji je dobro znao šta je sve Živaljević radio u Skoplju. Ali, ako Vučićeva tvrdnja nije tačna, odnosno ako ga niko ništa nije molio na Brdu kod Kranja – a u sredu popodne je Vučića demantovao čak i njegov makedonski saveznik, Nikola Gruevski – onda Živaljevićevo povlačenje znači da je srpski režim već počekom juna tačno znao da je njegova pozicija u Skoplju postala neodrživa. Dakle, da je precizno znao čime se on tamo bavio, i da se nije radilo o slobodnom strelcu.

Bez obzira na prilično histerične ispade srpskog ministra inostranih poslova, Ivice Dačića, koji je tvrdio kako Guta nije radio ništa nedozvoljeno – ili bar ništa što ne rade drugi obaveštajci – profesionalci u BIA su dobro znali da obaveštajac ne pravi selfije u parlamentu tuđe zemlje gde je na dužnosti, dok hodnicima tog zdanja teče krv poslanika i novinara. Nesrećni Guta je tako morao da se vrati i iz Skoplja (2014. godine se, takođe pod pomalo čudnim okolnostima, vratio i iz Zagreba samo su hrvatske kolege bile diskretnije) ali ništa strašno, ionako će uskoro u penziju.

Vratimo se na osnovnu liniju priče. Kada se Goran Živaljević već vratio u Beograd, a posebno posle izuzetno zanimljivog razgovora između srpske premijerke Ane Brnabić i njenog makedonskog kolege, Zorana Zaeva, u Trstu 12. jula, zašto bi srpska ambasada u Skoplju odjednom ponovo postala problematična? Da li bi novi direktor BIA, Bratislav Gašić, i nova premijerka Ana Brnabić, na svoju ruku ponudili ambasadu Srbije “na poslugu” nekoj “velikoj stranoj službi”? Deluju li vam njih dvoje kao Džems Bond i Mata Hari?

Tu dolazimo i do druge slabe tačke tzv. NATO verzije: da li neko ozbiljan zaista misli da bi služba kao što je ruski FSB svoj obaveštajni punkt u nekoj zemlji izmestila iz sopstvenih, vrhunski obezbeđenih (u smislu fizičke, elektronske i kriptozaštite) prostorija u ambasadi Ruske federacije u Pirinskoj ulici 44 u Skoplju, i to baš u srpsku ambasadu čiji su tehnički parametri zaštite na mnogo nižem nivou, a osoblje se već (još pre Gutinih izleta) nalazi pod režimom povišene prismotre?

Dakle, tzv. NATO verzija da se u srpskoj ambasadi nalazio nekakav obaveštajni punkt “velike strane službe” je, najučtivije rečeno, spinovanje. Ali, šta to spinovanje treba da tačno da pokrije i zataška?

 

V

Ruska verzija: zloupotreba kosovskog mita

Ovde dolazimo do treće verzije, one ruske (Sputnjikove) koja se delom poklapa sa zvaničnom verzijom Vučićeve propagandne mašinerije, samo što ne pominje nikakva prisluškivanja, praćenja i zastrašivanja (Rusi su verovatno oprezniji kad se radi o mogućnostima da se ovi navodi zaista i dokažu, bez obzira da li su tačni ili ne). Ona se usredsređuje samo na UNESCO – navodno je kap koja je prelila čašu bila odluka nove makedonske vlade da glasa za prijem Kosova u UNESCO – i na toj tački odmah pada, baš kao i zvanična verzija.

Dakle, kao i u slučaju NATO verzije, i ruska verzija koristi spin, samo drugi spin. Kao i u slučaju NATO spina, beznadežno fokusiranog na večitu Rusiju, tako je i ruski spin beznadežno fokusiran na zloupotrebu kosovskog mita među Srbima i on predstavlja samo još jedan pokušaj da se, pažljivom manipulacijom javnim mnenjem, fiksira trajni odnos srpske kolektivne psihološke zavisnosti od takozvane Rusije zaštitnice. Kao što će svaki regionalni incident (stvarni ili izmišljeni) spin doktori NATO pakta koristiti da za njega optuže Rusiju, tako će isti taj incident ruski spin doktori koristiti da podstaknu netrpeljivost i mržnju između Srba i Albanaca. To se dogodilo i ovog puta.

Ali, suštinski, i ruski spin ima isti cilj kao i NATO spin: da odvrati pažnju sa nečega što je – i za NATO i za Rusiju, samo iz različitih razloga – sada nezgodno iznositi u javnost.

 

VI

Ko je (sve) prisluškivao Vučića?

Tu dolazimo do četvrte, Informerove verzije, koja pominje da su “Makedonci prisluškivali Vučića”. Najpre, ovako saopšten, iskaz je naravno netačan. “Makedonci”(ma šta se pod tim podrazumevalo) nemaju kapacitete da u Beogradu izvode obaveštajnu akciju sa tako širokim obuhvatom i na tako visokom nivou. Verovatno nemaju ni poseban interes da to čine, iako – sećam se ove formulacije iz jednog razgovora s kraja osamdesetih – “u ovom poslu od viška glava nikada ne boli”.

Međutim, situacija se bitno menja ako “Makedonci” nisu prisluškivali Aleksandra Vučića nego svog bivšeg premijera Nikolu Gruevskog, a u nekim od prisluškivanih razgovora se, kao njegov sagovornik, pojavljivao i Aleksandar Vučić. U tom slučaju Vučić je tzv. “sekundarna meta”. Njemu se inače ta situacija – da bude “sekundarna meta” prisluškivanja – već više puta u karijeri i događala. Ovo mu ne bi bio prvi put. Situacija se, naravno, menja iz temelja ako to prisluškivanje (i primarne i sekundarne mete) nisu radili nikakvi Makedonci nego, na primer, Amerikanci.

Imaju li veze pojedini postovi na društvenim mrežama koji su se pojavili u toku dana u ponedeljak da “transkripti razgovora Gruevski-Vučić imaju 37 strana” sa naslovom u Informeru? Zašto bi ti razgovori morali da budu kompromitujući za njih dvojicu? Ako je krajem maja postalo jasno da su Živaljević i Lazanski bili prisluškivani, zar nije Vučić već tada morao da pretpostavi da je bio prisluškivan i Gruevski, pa tako indirektno i on sam, ako su u kritičnom periodu razgovarali? Ako su povlačenje Gorana Živaljevića iz Skoplja, sredinom juna, i razgovor Ane Brnabić sa Zaevom u Trstu, sredinom jula, označili početak normalizacije odnosa između dve zemlje, šta je to novo moglo da se desi a da bude povod ovakve iracionalne, i pomalo detinjaste, reakcije? Kad se sva ova pitanja poređaju, u nizu, vide se i slabosti Informerove verzije, mada ona (za razliku od prethodne tri koje su potpune izmišljotine) sadrži neka zrna istine, doduše dobro sakrivena. Hajde da pokušamo da ih otkrijemo?

 

VII

Najpoželjnija devojka je nova devojka

Na ovoj tački napuštamo klasičan policijski metod analize zasnovan na indukciji i ulazimo u politički i psihološki, koji se oslanja na dedukciju. Otvorićemo novi špil karata, odnosno poređati novi set činjenica:

Prvo, izborom Zorana Zaeva za premijera Makedonije, Zapad je na Balkanu dobio novog miljenika. Vučić to odavno nije, a sada je to postalo i očigledno. U kabinetima u Auswärtiges Amt – bivšoj zgradi Hitlerove Rajhsbanke koja je posle Drugog svetskog rata služila i kao sedište Centralnog komiteta istočnonemačke KP – gde se danas nalazi nemačko ministarstvo spoljnih poslova, o Zoranu Zaevu se već nekoliko meseci govori kao o “Balkanskom Makronu”, političaru koji nema “mrlje prošlosti” i ima potencijal da postane obrazac promena. Slične ocene su ovog leta počele da preovlađuju i u Stejt Departmentu. Stari ljubimac je potrošen, novi dolazi, igra mora da se nastavi. Koja je najpoželjnija devojka? Nova devojka.

Drugo, napuštanjem dužnosti predsednika vlade, Aleksandar Vučić je objektivno sve više međunarodno izolovan i on to psihološki vrlo teško podnosi. Na velike regionalne samite ovog leta, u Trst i Podgoricu, sa ključnim evropskim i američkim igračima, nije bio ni pozvan. Neki njegovi saradnici su to nevešto pokušavali da objasne “formatom sastanaka” (koji je podrazumevao premijere, a ne predsednike) ali već sama činjenica da je na sastanak sa američkim potpredsednikom Pensom u Podgorici na primer bio pozvan i Hašim Tači, iako je nominalno predsednik, ruši ovu njihovu teoriju. Vučić se više ne poziva na međunarodne sastanke visokog nivoa jer je – kao što mi je nedavno rekao jedan strani diplomata – on jednostavno “partibrejker”. Tako mu je preostao turski predsednik Erdogan – izolovan kao i on – i nekoliko nižih američkih, evropskih i nemačkih činovnika: Brajan Hojt Ji, Dejvid Mekalister, Anđelina Ejhorst… To su sve ljudi koji dolaze da nešto traže, a ne da nešto daju.

U tom smislu, oba ova razloga za duboku frustraciju Aleksandra Vučića sopstvenim položajem, frustraciju koja postaje sve vidljivija sa svakim danom, meni su odavno jasna, i u ljudskom smislu su mi pomalo i razumljiva. Ali, razumljivi su mi, u profesionalnom smislu, i razlozi obe velike sile: svaka od njih će podržati one srpske političare za koje (tačno ili pogrešno, svejedno) veruje da dele njene vrednosti i interese. Zapadno-ruski konflikt na Balkanu ulazi u novu fazu i nijedna strana ne želi nepouzdane saveznike – upravo ono što se Vučić pet godina trudio da bude. Na kraju je to i postao.

U januaru ove godine, u još jednom očajničkom pokušaju da privuče pažnju – tada se radilo o odlazećem američkom potpredsedniku Džozefu Bajdenu – Aleksandar Vučić je napravio medijsku simulaciju malog rata sa onim patetičnim pokušajem da voz sa ikonama (Bajden ga je inače bio duhovito nazvao “crkva na šinama”) dođe do Kosovske Mitrovice. Onda kada su mediji stvorili dovoljno intenzivan utisak “rata” (o pravilima tzv. “virtuelnog rata” pisaćemo jednom drugom prilikom) Bajdenova pažnja je privučena. Taj blef je uspeo.

U avgustu, ovaj modus operandi se ponavlja sa Makedonijom. U kojoj meri Aleksandar Vučić već sada zna da je Zoran Zaev mnogo bliži susretu sa Trampom nego on (od maja obojica trče ovu pomalo pubertetsku trku), nije mi poznato. U kojoj meri će i sam Tramp ostati tu gde jeste posle Nove godine, nije poznato ni Vučiću ni Zaevu, a verovatno ni samom Trampu. Ali je iskustvo sa Bajdenom u januaru formiralo jedno lažno uverenje da se veštačkim izazivanjem krize može zaslužiti pažnja, i da se ta pažnja potom može iskoristiti za neko pijačno cenjkanje…

Ovaj blef je uvek polazio od, u suštini, kockarske logike: analitičar koji piše konačnu procenu za one koji donose odluke, pre će napisati da je ista čaša polupuna, nego poluprazna. Ovo drugo bi podrazumevalo više napora, vremena, rizika i obrazloženja. Analitičari idu linijom manjeg otpora. Sličan oblik linearnog razmišljanja primetio sam i kod Slobodana Miloševića uoči Rambujea 1999, ali o tome, opet, nekom drugom prilikom.

Međutim, sa svakim novim blefom, ta čaša se prodrma i iz nje iscuri pomalo vode. Polako, ona postaje sve praznija, jer se više ne puni. Počasno zvanje “faktora stabilnosti” (svuda, a na Balkanu naročito) gotovo uvek se završava zvanjem “optuženog”: kazne za prosipanje vode su neminovne. Kao što sam još pre više od dve godine napisao u jednom eseju o odnosu Evrope i Srbije na ovom blogu:

“Uspeh projekta svakog novog srpskog kandidata uvek zavisi presudno od poraza starog, da bi se i njegov sopstveni poraz kasnije ugradio, kao temelj, u uspeh njegovog naslednika. I svako od njih se, u jednom trenutku u kojem dan prelazi u noć, uvek iznova iznenadi kada doktora Džekila odjednom više ne vidi u svojoj blizini, a iz noći koja pada preteće se ceri figura doktora Hajda.”

Na toj tački, Aleksandar Vučić ovog puta je, gotovo po istom klišeu, ponovio svoju januarsku grešku: afera sa “crkvom na šinama” dovela je do toga da bude prinuđen da napusti mesto predsednika vlade i prihvati ono što će svet sve više tumačiti kao ceremonijalnu dužnost. “Makedonski scenario” nosi u sebi potencijal iste takve, ako ne i veće, greške.

Čak i da Informer nije u pravu sa onim prisluškivanjem i da ne zaista ne postoji nijedan dodatni instrument ucene. A, možda je ovog puta Informer u pravu?

***

Skraćena verzija ovog teksta objavljena je 23. avgusta 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/vucic-osoblje-ambasade-iz-makedonije-povuceno-zbog-obavestajnog-delovanja-protiv-srbije/

 

 

 

 

The Balkans in 2017: A region still being fought over by outsiders

For centuries, the Balkans was an area where two dominant European players of the age were fighting each other for influence, resources, transit routes and allies. Whether Habsburg and Ottoman empires in the XVII and XVIII centuries, Russian and Austrian empires in the XIX century, Germany and Great Britain in the first half of the XX century, or the USSR and NATO in the second half of it, the repeated discourse of the Balkans’ history was always about fighting two dominant external players.

However, the year 2017 – following Brexit, increasing geopolitical disagreements between the US and the European Union and the rising star of neo-Ottoman imperialism of Turkey – for the first time offers prospects of substantial changes in the previous discourse. Instead of two leading players, the Balkans is now becoming the playground for at least four of them: the USA (with more or less overt support of British foreign policy), the EU (dominated by Germany), Russia and Turkey.

With such alignment of foreign players, Balkans states are now forced to reconsider their old loyalties and alliances, look for new friends or try to reconcile with old foes. In an environment of uncertainty, the elites ruling the Balkan countries are faced with unpleasant questions from both their respective domestic public opinions and foreign capitals.

A general overview of the region, at first sight, gives the picture of deeply fragmented societies, with five countries being for some time under the dominant influence of the Merkel-led Germany: Croatia, Hungary, Serbia, Bulgaria and Macedonia. However, in the latter three, Germany is faced with shared loyalties of domestic elites; more often than not, they were flirting with Russia, sometimes sincerely and sometimes just trying to increase their bets and squeeze as much money and support as possible, playing the same game on both sides.

At the same time, in the south-western part of the Balkans, the Americans solidified their influence in the littoral area of Montenegro and Albania, pushing it deeper into the Balkans heartland – Bosnia, Kosovo and Macedonia. However, when dealing with Muslim-dominated countries in the Balkans, US foreign policy already experiences competition – if not outright obstruction – rather than cooperation, as it did earlier, from its own NATO ally, Turkey.

The Russian plan, as of 2015, to establish the “neutral zone” in the Balkans – relying on the non-NATO countries of Montenegro, Bosnia and Herzegovina, Serbia and Macedonia, the B4 plan – failed in late 2016 and early 2017 because Montenegro joined NATO this June and, after political changes in Skopje, Macedonia is likely to do the same by mid-2018. Therefore, B4 could – in the best case scenario for Moscow – become B2. But it is not that simple.

We expect American and German influence to continue their race for positions of influence in two key Balkans states – Serbia and Croatia. Intrinsic instability of several Croatian governments is likely to lead to more substantial changes of elites, which should eventually result in the strategic demise of the German-dominated HDZ and its replacement by the leftist SDP, itself more inclined to accept US protection and support. Such a scenario already took place in Macedonia, earlier this spring, thus setting up the modus operandi which will repeat itself in other countries.

At the same time, protracted internal fighting within the Serbian establishment – which is still heavily contaminated by its irrational and conflicting President, Aleksandar Vucic – would probably lead to the establishment of stronger US positions in Belgrade. Within a more complex Serbian reality, however, the situation will be, at least for some time, such that the US, German and Russian-supported politicians will have to find some kind of power-sharing agreement, in order to prevent further instability. Belgrade will therefore, in more than simply an artistic way, remind an observer on post-war Vienna, immortally preserved in the Graham Greene’s cult movie from 1949: “The Third Man”, starring Orson Welles.

The shift of Balkan geopolitics, from double to quadruple, will likely make internal dynamics in each of its societies much faster. The German-invented mantra that “stability is more important than democracy” led, over the last decade, to a resurrection of criminalised and corrupt regimes, whose leading figures were heavily involved – sometimes politically and sometimes even personally – in war crimes and atrocities during the 1990s and organised crime and corruption. Blackmailing the EU, by threatening to start old wars once again if not receiving permanent and unqualified support, the regimes supported by the German-led EPP are now becoming part of the problem and not part of the solution any more.

At the same time, the swift US intervention in Macedonia led to the coming to power of Zoran Zaev, who at this moment remains the only Balkans’ leader without controversies arising from his or her dirty past. If US foreign policy continues investing into the Macedonian project, this country would be admitted to both NATO and the EU on fast track. That would demonstrate double leverage – not only to the Russians, but to the Germans, as well – in proving that recycled politicians with criminal records cannot be anchors of stability in the region.

Mr Zaev is already informally referred to, in several important European diplomatic chanceries, as the “Balkans Macron”, thus being recognised as a blueprint for wider changes in the South-Eastern Europe. It is, however, yet to be seen to what extent his vision of multi-ethnic and democratic Macedonia will eventually prevail over Albanian irredentist claims.

Come what may, the Balkans will experience the string of sudden, profound, sometimes peaceful but sometimes violent, changes. The sooner the old political generations are entirely replaced, the cleaner the outcome will be.

***

Published in British magazine “Politics First” on 27 July 2017:

https://www.politicsfirst.org.uk/2017/the-balkans-in-2017-a-region-still-being-fought-over-by-outsiders/

ПРЕВОД:

Балкан 2017: регион за који се и даље боре аутсајдери

Вековима, Балкан је подручје на којем су се два доминантна европска играча неке епохе међусобно борила за утицај, ресурсе, транзитне руте и савезнике. Хабзбуршко и Отоманско царство у XVII i XVIII веку, Русија и Аустрија у XIX веку, Немачка и Велика Британија у првој половини XX века или СССР и НАТО у другој, поновљени дискурс балканске историје је одувек био о надметању два доминантна спољна играча.

Међутим, година 2017. – након Брегзита, повећаних геополитичких размимоилажења између САД и ЕУ и растуће звезде нео-отоманског империјализма Турске – по први пут нуди могућности суштинских промена у претходном дискурсу. Уместо два водећа играча, Балкан сада постаје игралиште за најмање четири: САД (са више или мање отвореном подршком британске спољне политике), Европске уније (под доминацијом Немачке), Русије и Турске.

Са таквим распоредом спољних играча, балканске државе су сада принуђене да поново размотре старе лојалности и савезе, потраже нове пријатеље или покушају да се помире са старим непријатељима.  У неизвесном окружењу, елите које управљају балканским државама суочене су са непријатним питањима, како из свог домаћег јавног мнења тако и из страних престоница.

Општи преглед региона, на први поглед, одаје слику дубоко фрагментираних друштава, са чак пет земаља које су већ неко време под доминантним утицајем Немачке под вођством Ангеле Меркел: Хрватском, Мађарском, Србијом, Бугарском и Македонијом. Међутим, у последње три, Немачка је суочена са подељеном лојалношћу домаћих елита: чешће него што то не чине, оне флертују са Русијом, понекад искрено а понекад једноставно покушавајући да повисе своје улоге и исцеде што је више могуће новца и подршке, играјући исту игру на обе стране.

У исто време, у југозападном делу Балкана, Американци су учврстили свој утицај у приморском подручју Црне Горе и Албаније и шире га дубље у унутрашњост Балкана – Босну и Херцеговину, Косово и Македонију. Међутим, кад год се бави земљама са доминантним муслиманским утицајем, америчка спољна политика већ почиње да осећа конкуренцију – ако не и отворену опструкцију – од свог сопственог НАТО савезника, Турске, уместо сарадње коју је имала раније.

Руски план из 2015. године о успостављању тзв. “неутралне зоне” на Балкану, који се ослањао на Црну Гору, Босну и Херцеговину, Србију и Македонију, које тада нису биле чланице НАТО пакта – пропао је крајем 2016. и почетком 2017. године јер се Црна Гора прикључила НАТО пакту овог јуна и, након политичких промена у Скопљу, Македонија ће вероватно учинити исто средином 2018. године. Према томе, Б4 би могао – у случају најбољег сценарија за Москву – да постане Б2. Међутим, ствари нису тако једноставне.

Ми очекујемо да амерички и немачки утицај наставе своју трку за позиције у две кључне балканске државе – Србији и Хрватској. Интринзична нестабилност неколико хрватских влада ће вероватно водити у суштинску промену елита, која ће коначно резултирати падом про-немачког ХДЗ-а и његовом заменом левичарским СДП-ом, који ће сам бити склон да прихвати америчку заштиту и подршку. Такав сценарио се већ догодио овог пролећа у Македонији, постављајући тако modus operandi који ће се поновити и у другим земљама.

У исто време, продужени унутрашњи конфликт у српском естаблишменту – који је и даље тешко контаминиран ирационалним и конфликтним председником, Александром Вучићем – вероватно ће довести до успостављања јачих америчких позиција у Београду. У оквиру комплексније српске реалности, међутим, ситуација ће бити, бар за неко време, таква да ће политичари који уживају подршку САД, Немачке и Русије морати да закључе некакав споразум о подели власти, како би спречили даљу нестабилност. Београд ће, према томе, не само у уметничком смислу, подсећати посматрача на послератни Беч, бесмртно очуван у култном филму Грахама Грина из 1949. године: “Трећи човек”, са Орсоном Велсом у главној улози.

Промена у балканској геополитици, из биполарне у квадриполарну, вероватно ће убрзати унутрашњу динамику у сваком од његових друштава. Немачка мантра, да је “стабилност значајнија од демократије” довела је, у току последње деценије, до ускрснућа криминализованих и корумпираних режима, чије су водеће фигуре биле тешко инволвиране – некада политички а некада и лично – у ратне злочине и масакре деведесетих, организовани криминал и корупцију. Уцењујући Европску унију претњом да ће поново почети старе ратове ако не добијају сталну и безрезервну подршку, режими који уживају подршку Европске народне партије под доминацијом Немачке сада постају део проблема а не више део решења.

У исто време, ефикасна америчка интервенција у Македонији довела је до доласка на власт Зорана Заева, који је у овом тренутку једини балкански лидер изван контроверзи насталих из његове прљаве прошлости. Ако америчка спољна политика настави да инвестира у македонски пројект, ова земља ће бити убрзано примљена и у НАТО и у ЕУ. То ће бити демонстрација двоструког утицаја – не само у односу на Русе него и у односу на Немце – у доказивању да рециклирани политичари са криминалним досијеима не могу бити сидра стабилности у Региону.

О Заеву се већ у неколико важних европских дипломатских канцеларија говори као о “Балканском Макрону”, што значи да је он препознат као матрица за шире промене у југоисточној Европи. Остаје, међутим, да се још види у којем обиму ће његова визија мултиетничке и демократске Македоније коначно однети превагу над албанским иредентистичким захтевима.

Било шта било, Балкан ће осетити талас наглих, дубоких, понекад мирних али понекад и насилних, промена. Што пре стара политичка генерација буде потпуно замењена то ће и исход бити чистији.

***

Овај текст објављен је у оригиналу на енглеском језику, у часопису “Politics First”, 27. јула 2017. године:

https://www.politicsfirst.org.uk/2017/the-balkans-in-2017-a-region-still-being-fought-over-by-outsiders/

Serbia: Will 2017 be the turning-point?

“All the world’s a stage,
And all the men and women merely players;
They have their exits and their entrances,
And one man in his time plays many parts.”

There are probably no more pertinent words to describe and explain the mainstream of Serbian politics over the last decade, than this monologue spoken by melancholy Jacques in Act II of Shakespeare’s As You Like it.

Since about 2007-2008, Serbian and European elites have gradually established a peculiar alliance, with an ultimate purpose to preserve the existing system of distribution of both wealth and power. Serbian elites – a strange triangle of politicians, tycoons and media barons – wanted to keep the monopoly over society, inasmuch as possible, intact. European elites wanted stability, or rather what was their own perception of one. Both of them used the same powerful middlemen, which eventually brought them and their interests together. Both of them needed political superstructure compliant with that requirement.

The 2012 political shift – replacement of an ex-ally, Boris Tadic, with an ex-foe, Aleksandar Vucic – was the first major result which that unholy alliance achieved by working together. It was underpinned not only by tacit consensus that the former was already worn out, but also by common anticipation that the latter will remain loyal and will not challenge the system he was eventually accepted by and found himself part of.

As a matter of fact, already in the early stage of consolidating his power (2012-2013), Aleksandar Vucic co-opted several prominent members of former political elites in his own apparatus, while at the same time trying to destroy opposition political parties and independent media. The Brussels bureaucracy additionally simplified the whole picture, by pursuing the pattern of brutal trade off: liberal values (and sometimes even basic democratic principles) in Serbia were sacrificed for the so-called peripheral strategy: endless string of concessions to Bosnian Moslems and Kosovo Albanians.

After early general elections in 2014 and 2016 finally consolidated his grip on power, Aleksandar Vucic faced more complicated external circumstances, sparked by the Ukrainian crisis in 2014 and the migrants’ crisis in 2015. The process continued and amplified in 2016 with Brexit, the US elections and the waning of Chancellor Merkel’s interest in the Balkans.

In early 2017, the overall international environment is substantially different than the one within which the current Serbian establishment came to power five years ago. Key Western players – the US and EU – will be less involved in the Balkans. The former will be less interested, the latter less capable, than they used to be. Russia will try to fill up this vacuum by increasing its own influence but her limits in doing so are also quite clear. The resulting geopolitical changes, in a mid term, will be that most of the Balkans, including Serbia, will remain a sort of no-man-land. For the first time in a quarter of a century, substantial political changes in Serbia are now possible without decisive influence of any single external political factor.

In Serbia proper, whilst certain members of initial triangle were replaced by another ones, and some of them simply switched sides, the system, itself, remained intact. The initial forecast was, in that respect, entirely correct. However, after almost a whole decade, such policies left a heavy toll on the main pillars of Serbian society: economic system, education, healthcare, defence and security, justice and foreign policy.

In each of the above, the magnitude of mismanagement is such that, since mid-2016, there is a growing consensus that actual government has to leave. It is now considered not only as incapable of reverting the process, but, actually, as the key factor in generating further instability. The Serbian Prime Minister desperately tried to match such uncomfortable perception by creating an optical illusion of wide international support – in Washington, London, Brussels, Berlin, Moscow or Beijing – wherever he can hope to get one. However, apart from well paid but highly controversial and, eventually, useless foreign advisers (such as Tony Blair, Rudi Giuliani, Franco Frattini, Alfred Guzenbauer or Gerhard Schoeder), the real international support to his regime is shrinking every day.

At this stage, one can already notice the growing sentiment, both in Serbia proper and outside of it, that Aleksandar Vucic is worn out, much in the same manner as it happened with former presidents Milosevic (2000) and Tadic (2012). He repeatedly failed to establish himself as a part of the solution, so he now cannot avoid being considered as a part of problem. The most important part of the problem, I would add, but by no mean the one whose removal would be enough to resolve it.

However, while in both 2000 and 2012 there was no competitive process in place to determine the successor (in 2000, all opposition forces were externally encouraged to unite in an artificial manner, and in 2012 international guarantees for loyalty of Aleksandar Vucic were deemed to be sufficient), it seems that changes in 2017, which now again appear to be inevitable, will be more complex.

Presidential elections, due this April, are widely seen as first major test (but by no mean the last one) to existing power-sharing arrangements. Likewise in Bulgaria in November 2016, if the current regime in Serbia fails to achieve the victory in the forthcoming presidential elections, the days of this government are all but numbered.

The initial triangle of political bureaucrats, media barons and tycoons, supported by the same powerful middlemen like in 2012, is now trying to replace the current Prime Minister, by building up an artificial presidential bid of Vuk Jeremic, the ex-Foreign Minister of Serbia and ex-Chairman of the UN General Assembly. The triangle is apparently looking at Mr Jeremic – the genuine political child of the system they created and have been supporting for a decade – as an embodiment of the same 2012 experience. The worn out and hated face should be, once again, simply replaced by a fresh and amiable one, but the system, itself, would remain intact. Hidden corridors of power would stay where they were, as well as non-transparent accords for distribution of wealth. Bad practices might, at the best, be alleviated, but not substantially changed and certainly not entirely abandoned. Serbia would continue to trade her national interests, on its Western and Southern fringe, for international support to what would remain an inherently Erdoganesque mindset.

At the same time however, for already one year now, a quiet but persistent civil revolution is occuring, taking shape and momentum, and embodied by current Serbian Ombudsman, Sasa Janković. However, Mr Jankovic is only a frontman of that movement which now includes more than a hundred experts in different fields who are finalizing an ambitious agenda for changes in their respective sectors. Most Serbian cities are already covered with a well organised network of his supporters. Once the elections are officially called, on 1 March, that whole mechanism will be put into motion. The ultimate platform of this civil revolution certainly includes the replacement of Aleksandar Vucic and his henchmen, but is not limited to it. It also requires a radical break with the pre-2012 political regime and the embedded interests of the initial triangle. The key requirements for modern Serbian society, which are, at the same time, key European values, are as follows: the principle of division of power, the rule of law, freedom of speech, free media, the market economy and social justice. Those would all remain a dead letter without a radical break.

A foreign observer who is familiar with history might understand the current Serbian process by comparing it to French one in 1789. The ancien regime has to go, but the forces which, so far, used to be behind it, still have enough residual leverage to influence the patterns and dynamics of change. If Aleksandar Vucic is the 21 century Serbian Louis XVI, than Vuk Jeremic, his conservative contender, plays the role of Serbian Mirabeau, while Sasa Janković, by his pledge for changes and leadership of social forces committed to them, cannot avoid being the Serbian Robespierre – The Uncorruptible.

***

Published in British magazine “Politics First” on 8 January 2017.

http://www.politicsfirst.org.uk/2017/serbia-will-2017-be-the-turning-point/

ПРЕВОД:

Србија: 2017, преломна година?

“Цео свет је позорница, а све жене и мушкарци су пуки играчи: имају своје улазе и излазе; и један човек у своје време игра разне улоге.”

Тешко је наћи речи које боље описују и објашњавају главне токове српске политике у последњој деценији него што је то овај монолог меланхоличног Жака из другог чина Шекспировог комада “Како Вам драго”.

Од отприлике 2007-2008, српске и европске елите постепено су успоставиле један особен савез, са крајњим циљем да очувају постојећи систем дистрибуције богатства и моћи. Српске елите – чудан троугао политичара, тајкуна и медијских магната – желеле су да очувају монопол над друштвом, колико је год то било могуће, нетакнутим. Европске елите желеле су стабилност, или пре оно што је била њихова перцепција стабилности. И једне и друге користиле су исте моћне посреднике који су коначно спојили и њих и њихове интересе. И једнима и другима била је неопходна политичка супраструктура која би послушно испуњавала ове захтеве.

Политичка промена 2012. године – замена бившег савезника, Бориса Тадића, са бившим противником, Александром Вучићем – била је први већи резултат који је ова неосвештана алијанса постигла радећи заједно. Он је био заснован не само на прећутном консензусу да је први већ потрошен, већ и на заједничком предвиђању да ће други остати лојалан и да неће доводити у питање систем који га је прихватио и чији је тако и сам постао део.

Чињеница је да је, већ у раној фази консолидације своје власти (2012-2013), Александар Вучић кооптирао неколико проминентних припадника бивших политичких елита у сопствени апарат, док је у исто време покушавао да уништи опозиционе политичке партије и независне медије. Бриселска бирократија је додатно упростила целу ову слику, спроводећи образац бруталне нагодбе: либералне вредности (а понекад чак и базични демократски принципи) у Србији жртвовани су зарад тзв. периферне стратегије, бескрајног ланца уступака босанским муслиманима и косовским Албанцима.

Након што је ванредним општим изборима, 2014. и 2016. године, коначно учврстио своју власт, Александар Вучић се суочио са много компликованијим међународним околностима, подстакнутим кризом у Украјини у 2014. и мигрантском кризом у 2015. години. Овај процес се наставио и појачао у 2016, са Брегзитом, америчким изборима и губљењем интереса канцеларке Меркел за Балкан.

Почетком 2017. године, укупно међународно окружење је битно другачије од онога у којем је данашњи српски естаблишмент, пре пет година, дошао на власт. Кључни играчи Запада – САД и ЕУ – биће мање укључени у процесе на Балкану. Први ће бити мање заинтересовани за то, други мање у могућности. Русија ће покушати да попуни овај вакуум повећавањем свог сопственог утицаја али и њене границе у томе су такође прилично јасне. Геополитичке промене које ће уследити на средњи рок довешће већи део Балкана, укључујући и Србију, у положај неке врсте ничије земље. По први пут у последњих четврт века, суштинске политичке промене у Србији данас су могуће без одлучујућег утицаја било којег појединачног спољног политичког чиниоца.

У самој Србији, иако су неки припадници почетног троугла замењени другим, а неки од њих једноставно променили стране, сам систем је остао нетакнут. Почетна прогноза је, у том смислу, била сасвим тачна. Међутим, након готово целе деценије, оваква политика је оставила тешке последице по главне стубове српског друштва: економски систем, образовање, здравствену заштиту, одбрану и безбедност, правосуђе и спољну политику.

У свакој од наведених области, магнитуда лошег управљања је таква да, од средине 2016. године, постоји нарастајући консензус да садашња влада мора да оде. Она се данас не сматра само неспособном да овај процес заустави и врати, већ све више као кључни чинилац у генерисању даље нестабилности. Председник Владе Србије очајнички покушава да се супротстави овој непријатној перцепцији стварањем оптичке варке о широкој међународној подршци – у Вашингтону, Лондону, Бриселу, Берлину, Москви или Пекингу – где год се нада да би могао да је добије. Међутим, са изузетком добро плаћених али високо контроверзних и, коначно, бескорисних страних саветника (као што су Тони Блер, Руди Ђулијани, Франко Фратини, Алфред Гузенбауер или Герхард Шредер) стварна међународна подршка његовом режиму опада са сваким даном.

У овој фази, већ се може уочити растуће осећање, како у самој Србији тако и ван ње, да је Александар Вучић потрошен, на прилично исти начин као што се то већ десило са бившим председницима Милошевићем (2000) и Тадићем (2012). Он је узастопно пропуштао да себе успостави као део решења, тако да сада не може да избегне да буде посматран као део проблема. Најважнији део проблема, додао бих, али ни у ком смислу један чије би једноставно уклањање било довољно да се он и реши.

Међутим, док и 2000. и 2012. године на сцени није постојао конкурентски процес којим би се одредио наследник (2000. су све опозиционе снаге споља биле охрабрене да се уједине на један вештачки начин а у 2012. су међународне гаранције за лојалност Александра Вучића сматране довољним) изгледа да ће промене у 2017. години, које данас опет изгледају неизбежне, бити много комплексније.

Председнички избори који ће се догодити овог априла широко су виђени као први (али ни у ком смислу и последњи) већи тест за постојеће аранжмане о подели власти. Као и у Бугарској у новембру 2016. године, ако садашњи режим у Србији не успе да обезбеди победу у предстојећим председничким изборима, дани ове владе су практично одбројани.

Почетни троугао политичких бирократа, медијских магната и тајкуна, подржан од стране истих моћних посредника као и 2012. године, данас покушава да тренутног председника владе замени, градећи вештачку председничку кандидатуру Вука Јеремића, бившег министра спољних послова Србије  и бившег председника Генералне скупштине Уједињених Нација. Троугао очигледно види у господину Јеремићу – аутентичном политичком детету система који су они створили и подржавали читаву деценију – отелотворење искуства идентичног оном из 2012. године. Потрошено и омрзнуто лице било би, још једном, једноставно замењено свежим и пријатељским, али би сам систем остао нетакнут. Скривени коридори моћи остали би тамо где су и дсада, баш као и нетранспарентни аранжмани о подели богатства. Лоше праксе би могле, у најбољем случају, да буду унапређене, али не и суштински промењене и, извесно је, не потпуно напуштене. Србија би наставила да распродаје националне интересе, на својим западним и јужним границама, у замену за међународну подршку ономе што би, суштински, остало једно ердогановско стање духа.

У исто време, међутим, већ скоро целу једну годину, догађа се једна тиха али упорна грађанска револуција, добија свој облик и динамику, отелотворена у садашњем Заштитнику грађана Србије, Саши Јанковићу. Међутим, господин Јанковић је само челни човек једног покрета који већ сада укључује више од сто експерата у различитим областима, који завршавају једну амбициозну агенду за промене у одговарајућим секторима којима се баве. Већина градова у Србији је већ покривена добро организованом мрежом подршке. Једном када се избори званично распишу, 1. марта, читав овај механизам биће пуштен у погон. Крајња платформа ове грађанске револуције извесно укључује замену Александра Вучића и његових јуришника, али се неће ограничити само на то. Она ће исто тако захтевати и радикални раскид са политичким режимом од пре 2012. године и укорењеним интересима “почетног троугла”. Кључни захтеви модерног српског друштва, који су у исто време и кључне европске вредности, су: принцип поделе власти, владавина права, слобода говора, слобода медија, тржишна економија и социјална правда. Сви они ће остати мртво слово на папиру без те радикалне промене.

Страни посматрач који познаје историју могао би да садашње процесе у Србији најбоље разуме ако би их упоредио са француским из 1789. године. Ancien regime мора да оде, али снаге које су досад биле иза њега и даље имају довољно резидуалног утицаја да утичу на обрасце и динамику промена. Ако је Александар Вучић, у Србији 21. века, Луј Шеснаести, онда његов конзервативни изазивач, Вук Јеремић, игра улогу српског Мирабоа, док Саша Јанковић, својом посвећеношћу променама и лидерством над друштвеним снагама опредељеним за њих, не може избећи да буде српски Робеспјер – Неподмитљиви.

***

Овај текст објављен је у оригиналу на енглеском језику, у часопису “Politics First”, 8. јануара 2017. године.

http://www.politicsfirst.org.uk/2017/serbia-will-2017-be-the-turning-point/

Serbian elections 2016: the endgame for a failed leader?

This month, Serbia will have her second general election since 2012. Journalists, analysts and diplomats, alike, tend to agree that incumbent Prime Minister Aleksandar Vucic is not likely to face any serious challenge whatsoever. Some of them even believe that the elections will enable Mr Vucic to solidify his grip on power. However, I will present four arguments here for an opposite conclusion.

Firstly: does Serbia accept the post-ideological context?

Mr Vucic seems to try and copy the syncretic approach (I believe he is obsessed by a similar blueprint developed by German Chancellor Angela Merkel) which, in effect, introduced the so-called post-ideological world. Left and Right, liberalism and populism, West and Russia, nationalism and cosmopolitanism – none of these choices should matter anymore, as each of them might be either good or bad, depending on whether or not it benefits Mr Vucic’s short-term goals.

That political syncretism is not new amongst authoritarian leaders; indeed, in the twentieth-century, Spain’s Francisco Franco and Argentina’s Juan Peron essentially had the same ideological blueprint which Mr Vucic is now trying to force Serbia into: bits and pieces of everything, with essentially nothing as a result.

However, Serbia remains a deeply politicized society, bitterly divided over ideological issues, sometimes very old ones. Mr Vucic might try to present himself as an ardent European and, at the same time, a friend of Russia. Nevertheless, both European and Russian admirers in Serbia could easily identify with far more sincere political options to vote for as oppose to Mr. Vucic’s ‘progressives’.

Secondly: the failure of appeasement policy

Since the start of the Ukrainian civil-war, which began in early 2014, with all of the features of a Western-Russian political conflict which followed, both major international players are constantly increasing their expectations from Serbia.

Mr Vucic tried to meet that challenge by keeping to his course of “neutrality”: continuing with his European Union accession agenda but keeping “the best possible relations” with the Russian Federation. Whilst most Serbs might probably do the same, if they were in Mr Vucic’s shoes, the real problem is not with a general concept, but in poor implementation.

Neutrality, as Mr Vucic understands it, is, in fact, appeasement. Throughout the last two years, the Serbian government has tried to accommodate both sides by meeting each demand they have asked for, in order to keep both of them friendly, inasmuch as it was possible to do so. Mr Vucic’s vision of Serbian neutrality was not a sovereign country, but rather a no-man’s-land.

However, after two years, both the West and Russia are less happy with Mr Vucic’s government than they were in 2014.

A cynic would probably say that whatever Serbia did, was not enough for those who asked for it, but, at the same time, it was already too much for another side.

Thirdly: unwilling opponents and insincere followers

One could notice, in a way, a bizarre feature, common for both opponents and followers of Mr Vucic: both of them are deeply confused. The former believe that he is just the wrong man for what are, essentially, good policies, while the latter think that he is the right man who is, somehow, forced to pursue wrong policies.

That controversy is much deeper than journalists or diplomats are able (or, indeed, interested) to comprehend: whoever trusts Mr Vucic does not intimately like what he is publicly saying (and occasionally writing); and whoever does like what he says, does not trust him.

The Serbian Prime Minister, therefore, finds himself in a difficult position: he has tried to pursue policies for the elites, but the elites have not accepted him; at the same time, he has, essentially, betrayed the expectations of his supporters, but he still hopes – in vain, I believe – that, at least one more time, they will fail to notice his betrayal.

Fourthly: the price of compliance

The Serbian Government concluded a new stand-by agreement with the IMF in early 2015. While the international community and Serbian neoliberals applauded what they called “a brave and ambitious programme of economic reforms”, the real progress is missing. The budget deficit was halved and the exchange rate remained stable, but a high price was paid: recession and severe deterioration of living standard for most of the population.

Two big industrial complexes –the steel mill in Smederevo and the copper mine in Bor (which, together, employ about 10,000 people) – appear to be huge failures and it is unclear whether they will survive by the end of this year. Several sources very close to top echelons in the Serbian government privately confirmed to me that early general elections were, indeed, called in order to avoid the devastating impact which bankruptcies of Smederevo and Bor, respectively, would have on public support for the government.

Therefore, the price of compliance appears to be much higher than Mr Vucic originally expected, misled by false support of international diplomats and bankers.

Conclusion: wrong man in hard times

Likewise, this happened with two former Serbian leaders: Slobodan Milosevic (2000) and Boris Tadic (2012).  We believe that Serbia’s unnecessary early elections will trigger the fall of Aleksandar Vucic in 2016.

In a way, Mr Vucic was the wrong man in hard times. While desperately trying to always present himself as part of the solution and repeatedly failing to deliver to different stakeholders, he has eventually become part of the problem.

***

Published in British magazine “Politics First” on 2 April 2016.

Serbian elections 2016: the endgame for a failed leader?

Politics First, a non-partisan, bi-monthly magazine published by First Publishing Limited, provides first-rate coverage and analysis of the pressing political issues in Britain and the wider world. With contributors and columnists spanning the higher echelons of government, business, governance, media, law and academia, Politics First is an indispensable read for anyone in Whitehall or Westminster. The magazine’s editorial is strengthened by its coverage of subjects and views rarely found in the British media.