sasa1

Лош вођа је онај којег народ мрзи. Добар вођа је онај којег народ обожава. Велики вођа је онај за чија дела народ каже: “Ми смо то урадили сами”.

Лао-Це, кинески филозоф, VI век п.н.е.

I

Пролог: један апел који је нарушио малограђански мир

magna_2586504aУ петак, 25. новембра 2016. године сто јавних личности одлучило је да Заштитнику грађана, Саши Јанковићу, упути јавни апел да се кандидује на предстојећим председничким изборима, априла следеће године. У наредних неколико дана, овом апелу прикључило се и преко хиљаду других грађана. Тај број и даље свакодневно расте.

Досадашње реакције на овај чин биле су, у великој мери, предвидиве код свих актера у овом чудном четвороуглу: режим је показао нервозу, понекад на граници хистерије; вечити барони опозиционих странака показали су збуњеност и отпочели са својим уобичајеним ситним калкулацијама; сам потенцијални кандидат је, међутим, показао хладнокрвност, која га је и раније красила у критичним тренуцима; грађани су опет показали зачуђујућу упорност која је са временом почела да прелази у тврдоглавост.

Апел, овако формулисан и упућен, свакако представља новост у нашој досадашњој политичкој сценографији. Од грађана се, до сада, очекивало да буду тихи и послушни према тренутној власти (будућој опозицији) или – већ по сопственом избору – тихи и послушни према тренутној опозицији (будућој власти). Трећу опцију они, суштински, никада нису ни имали. Најмање што се од њих очекивало било је да нешто мисле, а посебно да предлажу тако важну ствар као што је кандидат за шефа државе. Ма колико биле међусобно различите, и међусобно посвађане, политичке странке су у последњих четврт века бар у једној ствари увек биле истомишљенице: у жељи да свој колективни монопол на политичко мишљење одрже нетакнутим.

Идилични малограђански мир је, међутим, последњег новембарског петка дефинитивно нарушен и српска политика је добила додатну динамику. Хајде да размотримо неколико занимљивих питања:

Прво, зашто се тако нешто уопште десило?

Друго, које последице ће овај чин имати на политичку мапу Србије?

Треће, шта би то ново у понуди ова кандидатура донела и шта би могла да промени?

Четврто, какву одлуку ће донети Саша Јанковић и од чега ће она зависити?

Пето питање – процену какву одлуку ће донети бирачи у априлу – нећемо разматрати у овом тексту него у неком од следећих, када све коцкице овог мозаика буду дошле на своје место и када будемо видели исходе још неколико сасвим неочекиваних догађаја који ће се у међувремену догодити.

II

Жути картон

yellow-cardУ априлу ове године руководства опозиционих политичких странака била су суочена са јасним захтевом великог броја својих симпатизера, а и многих других грађана критички расположених према актуелној власти, да на парламентарне изборе изађу са јединственом листом и тако озбиљније угрозе монопол власти. Та руководства, на жалост, нису била дорасла изазову времена, нису могла да осете пулс народа и препознају овај захтев. Исход је познат.

Грађани, незадовољни странкама малих домета и лидерима ниских амбиција, овог пута су одлучили да пошаљу директнију поруку. Та порука, још увек, није црвени картон странкама и људима који су изневерили њихова очекивања, али жути картон свакако јесте. Његова тежина је тим већа што су први потписници Апела, углавном, биле управо оне јавне личности које су досад, са стрпљивошћу будистичких монаха, давале јавну подршку баш данашњим опозиционим политичким странкама. Сада су, међутим, проценили да њихову подршку више заслужује неко други, да би неко други аутентичније заступао идеје и вредности које и они деле.

У наредна три месеца, неки лидери ће исправно разумети ову поруку, други неће. Свако од њих ће, тако, сам изабрати свој пут, али ти путеви мене овде претерано не занимају.

Нећу се такође појединачно бавити ни другим кандидатима, јавним или тајним, стварним, могућим и оним измишљеним, владајућим, опозиционим и онима између, и то из два разлога. Најпре, многи од оних који се данас скоро свакодневно помињу по разним новинама, и о чијим међусобним и наводно тајним састанцима читамо детаље познате само учесницима тих састанака, на крају неће ни бити кандидати. И друго, све друге кандидатуре о којима се у јавности данас говори не би, практично, ништа промениле.

Из оба та разлога, за сада ми је само једна могућа кандидатура – она на коју је позвао Апел – изазвала довољно интелектуалне радозналости да бих се њеном садржином и могућим последицама озбиљније бавио.

III

Избор између Макијавелија и Монтескјеа

m-_joly-_dialogue_aux_enfers-_title_page_1864-jpegФранцуски правник и сатирични писац, Морис Жоли, написао је у својим “Дијалозима у паклу између Макијавелија и Монтескјеа”, (1864) између осталог и следећих пар реченица:

“Главна тајна владања састоји се у слабљењу јавног духа до тачке потпуне незаинтересованости народа у идеје и принципе на којима се ових дана праве револуције. У свим ерама, народи су – баш као и појединци – плаћени речима. Појаве су готово увек довољне за њих; они не захтевају више. Према томе, могу се успоставити вештачке институције које одговарају подједнако вештачком језику и идејама.”

Измишљени дијалог Макијавелија и Монтескјеа у паклу – у ствари једва сакривена сатира на рачун тадашњег француског режима Наполеона III – морао је први пут да буде штампан у иностранству, у Бриселу. Свог аутора је ипак коштао осамнаест месеци затвора. Међутим, последња реченица из овог кратког цитата – она о вештачким институцијама које одговарају подједнако вештачком језику и идејама – превазишла је и простор и надживела време у којима је настала и служи нам и данас као подсетник да осим нормалних ситуација постоје и оне друге.

У некој нормалној ситуацији, ја вероватно не бих гласао за Сашу Јанковића. Мој избор би или пао на неког левичарски опредељеног кандидата (ако би таквог било) или не бих ни изашао на изборе (као што заправо нисам ни излазио, ниједном досад, у другим круговима председничких избора, после 1997).

Међутим, у нормалној ситуацији ни апел који је повод овог данашњег текста се не би појавио. Глумци би наставили да глуме, професори да држе предавања, судије да суде, новинари да пишу, пекари да месе хлеб а политичари да се баве политиком. У нормалној ситуацији ни ја не бих писао текст који је на граници политичког памфлета. У нормалној ситуацији, исто тако, ни сам Саша Јанковић не би размишљао о томе да се кандидује за председника Републике. Остао би и после истека садашњег мандата високи државни чиновник, можда директор Безбедносно-информативне агенције или амбасадор, шетао би свог пса, и своју радну каријеру, за неких двадесетак година, завршио, на пример, као председник Уставног суда.

Дакле, полазна претпоставка је кристално јасна: о свему овоме данас разговарамо баш зато што не живимо у нормалној ситуацији. Ни глумци, ни професори, ни судије, ни новинари, ни пекари – а очигледно ни политичари – не могу да раде свој посао. Не може ни Саша Јанковић.

Пред нашим очима метастазира један канцер од политичког режима, у којем је дошло до инверзије свих вредности – створене су, као што је Жоли то лепо описао још пре једног и по века, “вештачке институције које одговарају подједнако вештачком језику и идејама” – а стварни токови одлучивања су одавно измештени из тих празних љуштура и противуставно узурпирани од стране неколико сумњивих људи чудних надимака, неформално повезаних око премијера Александра Вучића.

У таквој ситуацији све класичне идеолошке дилеме – избор између левице и деснице, националног и космополитског, традиционалног и модерног, Истока и Запада – постала су беспредметна. Популистички удар 2012. године, његова накнадна ауторитарна учвршћивања 2014. и 2016. године, и аутокриминализација режима која се упорно догађала у читавом том периоду, вратила су Србију у тзв. претполитичко стање.

Једини стварни избор са којим се ми сада суочавамо јесте хоћемо ли и даље живети у том стању, у ономе што је фактички постала једна приватна држава са почетка деветнаестог века, негде на пространствима Азије, или ћемо се вратити у нормално стање, на континент којем припадамо и у век у којем стварно живимо, у оквире не само устава и закона већ и здравог разума.

Тек после решавања овог питања – под условом, наравно, да то решење не буде статус кво – моћи ћемо да се вратимо идеолошким дилемама уобичајеним за сваку модерну државу. Дакле – и ту ћу бити брутално јасан уз ризик да можда будем и неправедан – свака расправа о идеолошким питањима данас, док претполитичко стање траје, објективно представља само задржавање привида да живимо у нормалном стању. Сваки привид да живимо у нормалном стању значи додатну, и незаслужену, легитимацију постојећем режиму и тако одлаже решење проблема.

Свака расправа о идеологији данас, дакле, значи индиректну подршку владајућем поретку неслободе. Једина стварна расправа данас може да буде расправа о слободи: то је у овом тренутку и почетак и крај сваке идеологије.

IV

Како срушити брану неслободе: од малих потока до моћне реке

tabla“Сада је зима нашег незадовољства постала славним летом овог сина Јорка” – већ у уводној реченици своје драме “Ричард Трећи” Шекспир почиње изградњу свог антијунака на једном историјском фалсификату: писац се огрешио о реални историјски ток догађаја и на тај начин, у фикцији, повећао Ричардове моћи, како би овај деловао много спретније, способније и – у крајњем уметничком утиску – монструозније него што је то у стварности заиста био.

На сличан начин, и сва наша незадовољства, велика и мала, она више и мање оправдана, данас су трагично пројектована у личности председника владе. Изграђујући мит о сопственој свемоћи, он није могао да избегне ту улогу шекспировског антијунака, средишњег агенса у којем се преламају догађаји, грешке и заблуде више деценија.

У том дифузном, често емоционалном и понекад ирационалном незадовољству великог броја грађана личном влашћу Александра Вучића и читаве котерије његових јавних и тајних сарадника могу се ипак, прилично прецизно, уочити три основна правца, три магистралне трајекторије.

На првој трајекторији налазе се сви они који су незадовољни – многи чак и огорчени – начином на који он види, и третира тзв. националне интересе. Дружење са ратним злочинцима као што су Блер или Клинтон, потписивање различитих бриселских ултиматума, тај стални комплекс ниже вредности у односу на велике и моћне силе: све то вређа добри укус и пуно моралних вредности које прихватамо. Без обзира да ли неко од нас сматра да би за Србију било боље да буде партнер Европске уније или Руске федерације, подједнако се лоше осећа кад посматра гротескне удворичке сцене  којима нас државни медији свакодневно засипају. Србија не може бити земља тајне дипломатије.

На другој трајекторији налазе се они чији грађански укус вређа сирови ауторитаризам који се свакодневно демонстрира у вршењу власти: однос према медијима, и неистомишљеницима уопште, исмејавање парламента и свих институција Републике, систематско кршење закона, презир према свима нама. То, једноставно, није понашање на који би пристојан човек могао да оћути, независно од тога да ли је левичар, десничар, либерал, националиста или космополита. Премијери не би смели да се понашају као хулигани на фудбалским утакмицама и користе уличарске изразе. Србија не може бити земља приватних институција.

Коначно, на трећој трајекторији су они који сматрају да, чак ни у неолибералној Веберовој парадигми, човек не сме да буде трошак. Да је пораст стопе самоубистава неприхватљиво висока цена за смањење стопе буџетског дефицита. Да људско друштво није предузеће и да влада није управни одбор. Да је интерес очувања супстанце народа изнад интереса да се задовоље страни кредитори, инвеститори, њихови банкари, саветници, разни посредници и цео тај свет ротшилдовског гламура којим је наш тренутни председник владе толико дечачки фасциниран. Србија не може бити земља јефтиног рада.

Сваки од ова три захтева – да Србија више не може бити земља тајне дипломатије, приватних институција и јефтиног рада – може да буде победнички једино уколико се истакне заједно са преостала два. Ниједан од њих појединачно, па чак ни било која два од три, никада неће моћи да мобилишу, на једном месту и у једном дану, критичну масу довољно велику да примора на одлазак онога који, испуњавајући своју фаустовску нагодбу, подједнако презире сваки од њих.

Ниједан страначки лидер, до сада, није успео да у свом програму обједини наведена три захтева. Смештени у Прокрустову постељу неколико већ отрцаних идеолошких флоскула, њихови умови су се тврдоглаво држали сопствених ограничења, неспособни да увиде ширу слику и убеђени да, зато што они нису у стању да је виде, та шира слика и не постоји.

Решавајући десет година – у различитим политичким контекстима – свакодневне проблеме грађана, и суочавајући се толико пута са поражавајућом свешћу о томе колико су промене државе, па самим тим и друштва, у којима живимо тешке, споре и болне, Саша Јанковић је био у прилици – много више од професионалних политичара – да увиди и сложеност задатка који стоји пред нама, а и даљу неодрживост владајуће парадигме.

Виђајући се са бројним страним дипломатама, добро је могао да уочи њихову површност, незаинтересованост а често и неискреност. Бранећи грађанина од чиновника, могао је да уочи не само бахатост управљачке класе, него и њену отуђеност од човека којим управља; не само огорчење тог човека него и његово све веће отуђење од сопствене државе. Коначно, јасно увиђајући да су највећи проблем људских права заправо сиромаштво и незнање, Саша Јанковић је могао да у пракси уочи ту фину везу између Марксовог и Хегеловог схватања слободе: слободе од сиромаштва и слободе од незнања.

Зато ми се чини да би, у овом тренутку, једино кандидатура Саше Јанковића објективно била у стању да обједини све три моћне трајекторије на којима се крећу осећања, мисли и наде свих оних који су незадовољни макетом живота коју нам свакодневно приказује данашња власт.

Спојити те три трајекторије, претворити их од потока који теку у различитим правцима, насумично као бујице после пролећне кише, у моћну реку која се креће истим током, и снагом те реке срушити брану која спречава да вода стигне до жедне земље – то је, наравно, првенствено инжењерски а не политички задатак.

Зато, мислим да тај задатак политички лидери нису у стању да изнесу, ма колико многи од њих можда били добри и часни људи. Тај задатак захтева кандидата који је не само у стању да види шире и даље од политике, већ је у стању и да буде подједнако близак свим нашим идеологијама и заставама, а истовремено и подједнако удаљен од сваке од њих појединачно.

V

Јединство у различитостима или орвелијанска постмодерна?

orwell“Двомисао значи моћ држања два супротна уверења у истом тренутку и прихватања оба та уверења.” – написао је Џорџ Орвел у својој чувеној антиутопији којом је стекао светску славу, “1984”.

Орвел је пророчки предвидео многе особине постмодерног света у којем данас живимо, а међу њима и суптилни однос двомисли, јединства и једноумља.

Када позивају на јединство, професионални политичари често подразумевају једноумље. Сетимо се само циничне изборне пароле владајуће странке овог пролећа: “Уједињени можемо све”. Тако схваћено, једноумно јединство, по правилу међутим доводи до тзв. безумног јединства, оног јединства у којем нико – ни онај на власти ни онај у опозицији подједнако – не мисли ништа. А друштво у којем нико не мисли ништа не може остати јединствено: напротив, такво стање по правилу изазива само још теже и болније поделе и фрагментације.

Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије и то је једна од његових кључних уставних дужности, изражена у члану 111. Устава Србије. Она укључује не само посредовање како би се избегли друштвени сукоби, него и изградњу ширих консензуса онда када је то неопходно.

Тако схваћено јединство Републике подразумева и богатство различитих иницијатива, идеја и предлога, слободне услове за њихово изношење и заступање и међусобну здраву конкуренцију. Јединство Републике се, дакле, и гради и брани на различитостима а не на једноумљу.

Кандидатура Саше Јанковића на коју је позвао Апел значила би, по први пут у модерној политичкој историји Србије, једну озбиљну политичку опцију која не би била резултат страначке политике, међустраначких нагодби, привремених или трајних монопола. Председник који би био изабран од грађана, а на основу предлога њих самих, без страначког посредовања, имао би додатни легитимитет у односу на било ког председника који би био страначки кандидат.

Истовремено, такав избор председника би међу самим политичким странкама отклонио вечиту поделу на победнике и побеђене и тиме допринео превазилажењу њихових међусобних конфликата, сујета и зависти – целог оног нарцизма малих разлика на којем се темељило последњих четврт века парламентарног живота у Србији, те наше орвелијанске постмодерне.

VI

Трговац надом против трговца очајем: изазови промењене парадигме

good-and-evilЛидер је трговац надом, рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта.

Шта ће, поводом овог апела, одлучити Саша Јанковић? Најпре, не ради се о једној него о низу одлука које ће он у наредних неколико недеља морати да донесе.

Претходно питање је, наравно, одлука хоће ли уопште прихватити позив који му је у Апелу упућен и упустити се у практичну политику. Ако одговор на ово питање буде негативан, сва друга питања постају беспредметна. Али, ако одговор буде позитиван, као што се потписници Апела надају а режим истовремено страхује, тек тада се отварају друга, сложенија питања.

Хоће ли своју кандидатуру Саша Јанковић засновати на енергији грађана или на споразуму већ помало истрошених странака? Могу ли се, у некој тачки, те две путање укрстити? Може ли енергија грађана додатно енергизовати странке и истовремено их променити? Вреди ли то уопште чинити? Јесу ли те странке, и колико, још увек савезници грађана или су већ безнадежно постале заробљеници управо оног система којим грађани више нису задовољни?

Који обим промена трауматизовано и подељено друштво може да издржи, којим правцем би те промене требало да крену и којом динамиком се оне могу безбедно спровести? Како у сиромашној заједници помирити циљеве развоја и правичности? Какав би требало да буде жељени положај Србије у свету који се неповратно мења, а да наша земља очува и своју безбедност али и своју част? Одговори на питања из ове друге групе, а и многа друга, представљају, очигледно, делове изборног програма који ће Саша Јанковић морати да нам представи, оног тренутка ако нас буде обавестио да је прихватио позив садржан у Апелу.

Међутим, чини ми се да ови одговори зависе такође и од свих нас, а не само од њега. Зависе од тога како ћемо ми тај апел разумети. Хоће ли га наша јавност сматрати само још једном у низу егзибиција размажене елите, или ће га препознати као шансу за отварање широке расправе и сучељавање разних аргумената? Хоћемо ли, у том процесу, препознати и друге људе, осим Саше, који би били спремни да се упусте у чишћење Аугијевих штала које ће нам неминовно остати у наслеђе после оловних година Вучићеве владавине, и да ли ће тих људи бити довољно? Хоћемо ли показати зрелост да предстојеће промене, које су неминовне, обавимо на миран и цивилизован начин и избегнемо замке које генерације пре нас нису успеле да избегну? Хоће ли, коначно, и сами потписници Апела бити спремни да учине и нешто више од једног потписа, и активно се укључе у читав овај процес?

Ако је неписмена Србија направила пакт са садашњом влашћу, хоће ли писмена Србија понудити алтернативу или ће и даље стајати по страни?

За разлику од многих површних анализа које тврдоглаво полазе од математичких збирова, процената, различитих истраживања и механичких радњи, мени се чини да одлука Саше Јанковића неће пресудно зависити од квантитета, него од квалитета. Како идеја, тако и људи. Једино радикални раскид са старом парадигмом може да окупи критичну масу довољну да ову кандидатуру оправда. У супротном, ако те критичне масе не буде било, онда ни сам апел ни кандидатура која би након њега уследила не би имали никаквог смисла: за промену која би била само персонална, уосталом, сасвим су довољне и политичке странке.

Ако је Александар Вучић, у свом походу на власт био трговац очајем, онда је Наполеон био у праву – ако прихвати Апел и одлучи да упути свој изазов ничеовском нихилизму претходника, Саша Јанковић ће морати да буде и трговац надом.

У дуго ствараној атмосфери персонализоване политике, они ће тако обојица – и мимо своје воље – постати симболи, у које ћемо нас неколико милиона пројектовати сопствене емоције: страхове, наде, очекивања, понеку мржњу и многу заблуду.

VII

Епилог: рођени после нас у потрази за изгубљеним временом

ClockУ песми “Рођенима после нас”, посвећеној Немачкој у оловним тридесетим годинама прошлог века, велики песник и антифашиста, Бертолд Брехт, написао је, између осталих, и следеће стихове о односу између појединца и поретка:

“Путеви су у моје време водили у мочваре

Говор ме је одавао џелату.

Мало шта сам могао. Али би властодршци,

Надао сам се, седели безбедније да мене није.

Тако ми је протекло време

Које ми је било дато на земљи.”

Као и јунак Брехтове песме, и Саша Јанковић је до сада мало шта могао; и њега је говор одавао џелату; али, и властодршци би свакако седели безбедније да њега није било.

Да ли се, и колико, ова морална позиција – и лагодна и тешка у исти мах – нарушава уласком у политику? Да ли би тим чином Саша Јанковић нужно постао исти као и сви остали пре њега или би ипак имао простор да такву судбину избегне? Да ли би му тако прошло и оно преостало време које му је дато на земљи или би успео да за то време и нешто више постигне?

Сва ова питања своде се заправо на једно, које опет није упућено Саши него свима нама: хоћемо ли се упустити у ту потрагу за изгубљеним временом, за тих изгубљених четврт века који су оставили тако дубоке ожиљке на читавој нашој генерацији? Или ћемо наставити да будемо таоци тог изгубљеног времена, плашећи се потраге и онога шта бисмо на њеном крају могли да нађемо?

У свом истоименом роману, Марсел Пруст је дао јасан савет путнику који се у ту потрагу упусти:

“Никад се не смемо плашити да идемо сувише далеко, јер истина лежи иза.”

Тако схваћена, и дилема са којом ће се свако од нас суочити, ако Саша Јанковић прихвати понуђену кандидатуру, бар мени изгледа сасвим једноставна: онима који се не плаше да оду сувише далеко, ни ја се не плашим да дам свој глас.

Advertisements